Krajem devedesetih smo, svakog kasnog popodneva kad bi vreme dozvoljavalo, u šetnji prelazili više kilometara od malog stana u zemunskom Gornjem gradu, sve do Hotela „Jugoslavija“. Tu bismo se okrenuli i pošli nazad. Noge su bile još mlade i nisu se gotovo uopšte umarale. Voleli smo ulice viđene iz pokreta, kratka nehotična zavirivanja u tuđe živote iza prizemnih prozora Gornjeg grada, tišinu u svetotrojičnoj porti – i jedno drugo.
U ulici koja se uzdizala visoko iznad Dunava prolazili bismo pored jedne od najneobičnijih kuća u tom delu grada. Njena istočnjačka arhitektura predstavljala je neobičnu upadicu u srednjoevropsku monotoniju tog dugačkog šora. Jednom sam, gledajući je, u prolazu rekla: „Kako je senovita, kao kakva sinagoga“. On je rekao kako je to lep pridev, „senovit“. Onda sam mu govorila o tome kako se u našoj narodnoj uobrazilji senovita voda vezuje za smrt. U našim šumovitim gorama, vode nad kojima se nadvijaju senke grana, izvorske i bunarske vode – htonsko su mesto, mesto susreta između živih i mrtvih. Tako se taj pridev „senovit“ u mojoj svesti zauvek vezao za smrt i pogled na drugu stranu. Kao i u svemu drugom u mom iskustvu, tajna stvari bi se uvek otključavala rečima. I sinagoge su, kao i svi hramovi – mestа istog susreta, građevine-portali u koje čovek uđe da bi gledao na drugu stranu.
Nikada neću zaboraviti svoj prvi pogled ka drugog strani. Kako god o tome razmišljali, susret sa smrću je zapravo prvo veliko okončanje našeg detinjstva, iako nastavljamo da igramo dečje igre, iako i dalje listamo slikovnice i penjemo se na trešnje – tog trenutka se u nama nešto zauvek okončava. U naše iskustvo ulazi pojam vremena i prolaznosti, i neki među nama čitavu svoju dalju egzistenciju kontemplativno organizuju oko tog iskustva. Prestaje naša dotadašnja besmrtnost.
Svi mi, zapravo, organizujemo svoje živote odgovarajući na to iskustvo, samo to činimo na različite načine, najčešće nesvesno. Moj je utisak uvek bio da je sve što ljudi rade zapravo njihov odgovor na sopstvenu smrt. Svet bi bio mnogo mirnije mesto kad bi manje ljudi u njemu na sopstvenu smrt odgovaralo pokušajem dominacije nad drugima – biti bogatiji, moćniji, lepši, brži, vitkiji, zdraviji, uspešniji, pametniji. To neprekidno takmičenje nam omogućava da ostanemo zaposleni pred licem ponora, praveći se da ga ne vidimo. Ali to je naposletku samo to – čak i svi naši aktivizmi, ideologije kojima popravljamo svet, pravedni ciljevi – sve je to iz potrebe da se ostane dovoljno uposlen kako se ne bi gledalo na veliku drugu stranu, „veliko možda“ kako je o tom govorio Rable.
Prva je umrla teta Mica. Zvala se zapravo Milica. Bilo je to neobično ime za Hrvaticu, ali je njen otac bio veliki predratni Jugosloven i tako joj je dao to, tipično srpsko ime. Živela je u zajedničkom dvorištu, vrata do nas, sa odraslim sinom koji je patio od nekog naslednog poremećaja zbog kog mu je bila potrebna njena neprekidna nega. U kući su imali jedno od najvećih čuda mog detinjeg sveta – raskošni ruski srebrni samovar, koji mi je bilo dozvoljeno dodirivati. Sve je u tom stanu bilo trošno i crvotočno, a teta Mica i njen sin sada su u mom sećanju samo dve nejasne, senovite mrlje bez obrisa lica – ali i dalje prisutni. Jednom smo otišli u posetu teta Mici u bolnicu – sećam se visokog kreveta i njenog pokušaja da za vreme posete na njemu sedi, dok joj se noge, kao dve osušene grane, klate jedva dodirujući pod. Bila je na tom krevetu smanjena, mnogo manja nego na plišanoj sofi svog škripuckavog stana.
Onda pamtim telefonski poziv, majčin iznenada utišani glas, sa nekim neobičnim drhtajem na dnu, koji sam prvi put čula tada, a kako život bude odmicao – čuću ga još mnogo puta. Tada mi je rekla da je teta Mica umrla. To saznanje spustilo se kroz mene fizički, od vrha mog temena do mojih stopala u koje sam u strahu pogledala – mislim da je to prvi i poslednji put u mom životu da sam na vest o nečijoj smrti reagovala bez ikakve neverice. Nije u meni bilo ni najmanjeg prostora za sumnju u verodostojnost te istine nad istinama. Smrt je u moj život ušla bez ostatka i bez ikakvih psiholoških igara, sasvim čestito, kako i dolikuje pojavi njenog značaja.
Bila je to egzistencijalna jeza u svom najčistijem obliku: umrla je ta stara žena, umreće i moja majka, umreću i ja. I ne samo to: sa tim se odmah javila svest da će to biti moje temeljno interesovanje do kraja života. Do kraja života ne postoji ništa što će me više interesovati ili pokretati od moje sopstvene smrti. Kao da je došla i prožela čitavo moje biće neumitnošću svoga prisustva – sve se od nje smrzlo, a osećanje je istovremeno bilo tako prisno i intimno. Ja sam tvoja smrt. I svaki put kad neko umre, biću ovde. I svaki put kad se neko rodi biću ovde. Prožeću svaki tvoj trenutak, jer sam jednostavno tako dizajnirana. А i ti si tako dizajnirana – da misliš o meni.
Kuća je bila prizemna i, za ovu priliku prigodno senovita, sa prozora je dopiralo mlečno svetlo, majka je nosila maramu preko viklera. Ne pamtim godišnje doba. Na sahranu me nisu vodili. Prva sahrana se dogodila nekoliko godina kasnije – na odru je ležala moja prababa Anđelija, zabrađena i zacrnjena kao i sve Banijke njenog naraštaja, koje su od onog rata vek provodile u crnini, kao da su i one umrle sa svojom decom, a to što i dalje dišu, kriomice od ostalih ponešto pojedu i rade kao mašine u baštama i kuhinjama – to je nekakva greška, slučajnost. Smrt je kod Anđelije omašila nešto u tefteru pa je okasnila i evo ispravlja taj propust sad, taman uoči novog rata.
Brada joj je bila povezana rupcem, profil kao u stare Indijanke. Znala sam da su ispod marame dve njene duge pletenice. Stala sam, dok niko nije gledao i dodirnula joj ruku. Bila je potpuno okamenjena i hladna – taj dodir samo je pojačao konfliktno osećanje između prisutnosti i odsutnosti. Bila je tako snažno prisutna, na način na koji nikad nije bila za svog života koji sam upamtila, jer se uvek činila kao senka zbivanja – sad je to bilo istovremeno najsnažnije prisustvo i neporecivo odsustvo. To Anđelijino „tu sam i nisam tu“ – učinilo je da me smrt zainteresuje još više. Smrt je bila čarobnica koja je mogla učiniti ovu čaroliju – da budeš prisutan i odsutan istovremeno.
Onda je došao rat – i smrt je imala pune ruke posla, i činila ga je nevoljno, kao i uvek kad je zapošljavaju ljudi. Smrt ne voli da ispunjava naloge smrtnika. Sav njen tajnoviti erotizam – sav onaj skriveni smisao u koji pokušavamo da proniknemo dok naši najmiliji umiru od različitih bolesti ili slučajnih nesreća, sva ona značenja koja njihova smrt dodaje njihovom životu – sve se to nekako vulgarizuje i pretvori u pornografiju jednom kad se smrt spusti do tačke da njome upravljaju ljudi sa puškama, noževima i bojnim otrovima. Ništa nije sličnije čoveku od načina na koji umire – pisao je Markes. Nasilne, ratne smrti liče na one koji život uzimaju, umesto na one od kojih se on uzima i to ih čini greškom u velikom poretku stvari.
Ljudi time, sa sebi svojstvenom egomanijakalnošću, skreću pažnju sa smrti na sebe. Ona ostaje veliki nemi ponor neispitljive dubine na čijoj ivici grupica prokletih amatera pravi besmislene bahanalije, pokušavajući dati sebi na značaju. Svi su zločini stoga promašeni. Ponor ostaje tamo gde je bio. Zločinac pokušava fingirati isti taj ponor – gledajte u mene, bavite se mnome, ispitujte mene, ja sam ponor. To je, jednostavno, laž. Zločinac je samo smrtnik koji pokušava da imitira smrt. Patetičan i promašen pokušaj.
Moj odnos sa smrću se menjao i razvijao do tačke u kojoj je u jednačinu ušao Bog. Često bih stajala sama pored njenog ponora – a to je najveća i jedina, zapravo, istinska samoća poznata čoveku. Tada sam osetila da je On tu sa mnom. Nisam od onih koji mu se oko svega obraćaju, ali jedno mogu reći sa sigurnošću – kad god bih stala sama ispred njenog velikog ponora, osetila bih da je On tu. I osetila bih da je to mesto – pored njenog ponora – onaj duhovni prostor u kom mogu na Njega da računam, u toj nadljudskoj, a ipak najljudskijoj usamljenosti.
Da se, razumemo, moj Bog bi mogao biti samo Hristos, iz jednog jednostavnog razloga – iskusio je telo i iskusio je smrt. I to onu vulgarnu verziju, koju u svoje ruke uzimaju ljudi, skrećući, po nezrelom običaju, pažnju na sebe. Onda ju je pobedio, vaskrsnuvši iz groba. Ta tvrdnja, koja je izazivala podsmehe još od helenskih trgova, potpuno je apsurdna i istovremeno duhovno savršeno logična. Bog umrli, Bog vaskrsli, Bog odsutni, Bog prisutni. Tako je ponor ostao – ali negde, daleko, na njegovom samom dnu, zasvetlelo je nešto novo. To novo bilo je presudno da počnem da rađam naredne smrtnike. Dok sam podizala decu, izgovarala sam, zapravo samo jednu, osnovnu molitvu.
„Molim te, Gospode, da sam ovu decu rodila za život a ne za smrt.“ Znala sam da će i moja deca umreti, da će i one, bića koja najviše volim, jednom biti anđelije hladnih šaka prisutno odsutne ili odsutno prisutne – i jedino što mi se činilo važnim bilo je kako osigurati njihovo večno prisustvo. Jer ono što se dogodilo pored Anđelijinog odra bilo je saznanje o neuništivosti njenog prisustva, iako smo je već za nekoliko sati iza toga spustili u zemlju i zatrpali. Iako će za još koju godinu nestati čitav svet dotad naseljivan anđelijama, iako će i grobovi naposletku zarasti, a šuma progutati avlije. Prisustvo je ostalo, iza neke tajanstvene zavese, iza dna tog ponora – i na to prisustvo imaju pravo svi osim onih koji odluče da budu imitatori smrti. Smrt svojim imitatorima ne prašta, a Bog tu onda ništa ne može. Pa sam ga molila samo to – da moja deca nikad ne postanu imitatori smrti.
Imala sam dvadeset i tri godine kad smo nas dvoje kupili zajednička grobna mesta, pored groba njegove prerano otišle majke. Iz mog grobnog mesta raste do danas užasan korov. Barem jednom godišnje, kad odemo na parastos, pogledam u to jedino parče zemlje koje ću, ako bude sreće, svojom smrću osvojiti, ja izbeglica – neko ko je proveo veći deo života sa osećanjem hronične obezdomljenosti. Na dnu tih nepunih dva metra kvadratna – moj privatni, intimni ponor koji istovremeno delim sa čitavim čovečanstvom. Čovekov grob je najprostranije mesto u vaseljeni.
Istovremeno, u ta dva metra kvadratna je moje sidrište – sve ono oko čega me je izigrao život ostavivši me bez kuće – nadomestilo mi je moje grobno mesto. Verujem da će to mnogima zvučati posve bizarno, ali sa tog grobnog mesta ja vidim najdalje. Nezgoda je što je ljudima neprijatno da o tome govore. Smrt je, prema poznatoj Bodrijarovoj tezi – postala tabu, zamenivši, u tom pogledu, u kulturi mesto sa seksom.
Samo u mom neznatnom životu svedočila sam promeni stava prema smrti – koji se najviše ogledao u načinu na koji su izmenjene sahrane. Dalek mi je moderni sanitarni odnos prema smrti. Nedostaju mi sahrane prilikom kojih pokojnik leži izložen u svom domu, otkrivena lica, okružen ljudima kojima je bio okružen za života – i oni nad njim bdiju, zagledajući ga pažljivo, dajući sebi vremena da se uvere u izvesnost da on neće ustati i progovoriti iznova. Sad pokojnike zatvaramo, između nas i njih je zastor neprirodne odvojenosti – i ne ulazeći u situacije gde medicinski razlozi zbilja tako nalažu – ja sam pobornik gledanja i dodirivanja naših pokojnih. Zatvoreni sanduk sa telom moje babe izazivao je u meni frustraciju. Želela sam da je vidim i dodirnem, kako bi me proželo ono davno spoznato „tu sam i nisam tu“. Iako je dugo i teško umirala, iako mi je majčin telefonski poziv doneo ridajuće olakšanje – zbog zatvorenog sam se sanduka osećala pokradeno.
Nikad to nikom zapravo nisam rekla – jer mi je delovalo kao socijalno neprihvatljivo i prekomplikovano za objašnjavanje. Vremenom sam shvatila da o mnogim stvarima ne govorim jer imam unapred formirano ubeđenje da me ljudi neće razumeti, i da je to onda rasipanje energije koje svakako imam sve manje. Ali sve što sam napisala ili na drugi način stvorila događalo se u dijalogu sa tim veličanstvenim ponorom, koji je nastavio da, kao kakva antimaterica, u sebe uvlači ljude koje volim, ostavljajući, uvek, jasno osećanje njihovog prisustva.
Dvadeset godina iza onih šetnji po Gornjem gradu, kad je u naš život po prvi put ušla reč „senoviti“, kao jedna od mnogih mogućih prideva ponora o kom je ovde reč, nas dvoje smo sedeli iznad malenog groblja na jednom kikladskom ostrvu. Došli smo na ostrvo na kom cveta industrija venčanja sa namerom da o tome napravimo dokumentarni film. Nije prošlo mnogo, a on se stravično zamorio idejom. Možda sam i očekivala da se to dogodi – filmska priča je bila organizovana oko opsesije naših savremenika – naročito onih koji to mogu da plate – kreiranjem „savršenog trenutka“.
Ta su venčanja, na kojima su venčanice vijorile na vetru sa spektakularnih litica iznad mora, a poljupci nameštani za skupe objektive – bila zapravo organizovanje savršenog trenutka. I ljudi su u to ulagali zabrinjavajuće veliku energiju. Uzmemo li u obzir gore izneto promišljanje da ljudi koriste različite strategije pred licem ponora – ova težnja ka savršenom trenutku činila se jednom od tih strategija, ni boljom ni gorom od većine. Ali već posle nekoliko dana sam shvatila da ga priča ne greje i da ne želi da radi film o tome.
Groblje je bilo maleno, ograđeno i pozicionirano oko minijaturne kapele, na padini sela koje je nestalo u poslednjem zemljotresu pre nekoliko decenija. Bio je april, kasni popodnevni sat, zlatni sat za svakog filmskog direktora fotografije. Zraci sunca kupali su ispod nas to neverovatno groblje sa belim spomenicima, sa kojih se se smešila lica bivših seljana. Starac sa cvetom zadenutim za uvo, do njega komšija – sa dve ulovljene ribe, ispod te fotografije, na nadgrobnoj ploči – maketa njegovog ribarskog brodića. Levo starica na spomeniku u obliku male kuće, na spomeniku malena koza, pored nje jedna slična starica, samo sa figuricom psa.
Vraćali smo se na to groblje u isti popodnevni sat. Dolazio bi čovek, zalivao cveće i kadio tamjanom grob starice sa kozom. Jednog dana došla je žena i plakala dugo pored spomenika sa kog je, mangupski držeći cigaretu, gledala njena majka. Ispod slike – velika keramička cigareta. Na spomenicima su bile makete predmeta koje su pokojnici voleli – cigarete, automobili, motocikli, životinje, stočići i stolice na maketama terasa iznad mora. Neki od tih predmeta doprineli su neposredno i njihovoj smrti – ali to nije poništavalo ljubav.
On je prišao uplakanoj ženi na način na koji ja to nikad ne bih smela, izgovorio, kao neku tajnu lozinku za ožalošćene: „Hristos anesti!“ i zagrlio ju je. Potpuno nepoznata žena se prepustila sa poverenjem tom gestu, zagrljaju nepoznatog čoveka, a zatim nas je vodila od spomenika do spomenika, upoznavajući nas sa ljudima sa slika, suseljanima sa kojima je odrasla. Došla je do groba svog ujaka, na čijem je spomeniku pisalo, ispod slike čoveka lepih crta: „Istina se krije u dubinama mora“.
Do tada smo već znali da ćemo praviti filmsku priču o smrti, samo nismo znali sasvim kakvu. Na groblju je bila mala kosturnica, sa kutijama u kojima su kosti ležale naslagane jedne na druge. Nekoliko dana iza toga, lokalni sveštenik objasniće nam običaj da se zbog nedostatka prostora i velikih troškova koje stalno grobno mesto zahteva – pokojnici iz grobova vade, njihove kosti se peru vinom i uljem, a zatim smeštaju u kosturnice koje ponegde podsećaju na velike arhive ljudskih egzistencija. Tad smo shvatli da će i pokojnici iz divno uređenog groblja na koje smo odlazili jednom biti izvađeni.
Grčki zakon ne dozvoljava kremacije. Nema tu, zapravo, nikakvog bekstva. Kremacija je poetski odgovor na egzistencijalnu jezu. Prospite moj prah. Neće me jesti crvi. Kod Grka su takve strategije onemogućene. Ukopaćeš onog kog voliš, a onda ćete ti i tvoj sveštenik za nekoliko godina stati iznad groba, otkopaćete ga, ti ćeš gledati u lobanju i kosti – a svaki pogled u tuđu lobanju i kosti – pogled je u sopstvenu lobanju i kosti. Pitaćeš se gde je tvoj voljeni ili voljena – jer se nećeš moći otresti osećanja prisustva, a naturalizam lobanje će te potresati do tvojih sopstvenih kostiju. I tako će ti ta duhovna vežba omogućiti da misliš o smrti, svakoga dana. Pedagoška mera, možda – ali svakako mera koja smrt vraća iz prostora tabua u prostor svakodnevnog iskustva. Na jedan jedva podnošljiv način.
U užasu tog realizma rodila se priča za film „Senoviti Mediteran“. Najčudnije od svega je što sam ja zapravo godinama pisala različite verzije priče pod istim nazivom – sa drugim likovima i situacijama. Bila je jedna o gluvonemom Jorgosu, i jedna u kojoj je glavna junakinja sama Smrt. Pisala sam ih i zaboravljala ih po folderima, pa bih na njih sa iznenađenjem naišla. Samo je naslov ostajao isti – jer senoviti Mediteran suprotnost je sunčanom Mediteranu, to je naslov koji osporava naše pravo na eskapizam, počevši od onog u kom ležimo na plaži, ispijamo frape i ignorišemo ponor – pa sve do prava na poeziju kremacije, na naš prah koji se romantično rasipa iznad morskih talasa. Senoviti Mediteran je pravoslavni sveštenik, crnorizac koji svojim rukama vadi lobanju svog bivšeg parohijanina, pere je vinom i pomazuje uljem. Radeći to svaki put zapravo i sa samim sobom, umirući tako stotinama puta.
Senoviti Mediteran je hladovina vizantijske crkve iz koje se izvija ison, bruj Duha Svetoga. U senovitom su Mediteranu sakupljena sva moja dosadašnja sećanja na smrt, počevši od teta Mice koje nema možda više nigde do u mom sećanju na grad koji sam zauvek napustila – i u Božjem zagrljaju, u kom je sigurno i njen sin, prvi čovek koji mi je pričao o Bogu. Rekao mi je – ako nešto izgubim – da se pomolim Bogu i to ću naći. Imala sam pet godina. Dosad ne znam za bolji duhovni savet. Izgubila sam veru, izgubila sam nadu, izgubila sam smirenje, nema mi, Gospode, pameti, izgubila sam strpljenje i ljubav za ove ljude, izgubila sam snagu. Izgubila sam sebe, Gospode. Molim te, pronađi me.
Glavni junak pripovesti o senovitom Mediteranu u konačnoj je verziji postao Lazar, po Lazaru kog je Hristos vaskrsao. Da, moj Bog može biti samo Hristos – zato što je plakao nad smrću prijatelja. Plakao je nad tim krajnjim iskustvom ljudskosti, a onda kroz njega i sam prošao.
U novembru prošle godine, nakon mnogo priprema za film, posetili smo iznova maleno groblje. Bio je predvečernji, sutonski sat. Rad na filmu počeli smo sa jednim, a završili sa potpuno drugim ljudima. Gotovo svi, na svim pozicijama – osim nas dvoje i retkih saradnika – bili su izmenjeni. Dve godine pandemije odvele su ljude na druge projekte. Neke su odvele i na drugu stranu u koju ovaj tekst gleda. Dugo nas je sve to mučilo, rastežući ostatke naše vere i energije, donoseći bolna preispitivanja o tome šta, zapravo, radimo.
Onda smo te večeri ušli na groblje i videli da su i svi u grobovima zamenjeni.
Za mene je to bilo sasvim potresno iskustvo. Činilo mi se da se sećam svakog lica sa nekadašnjih nadgrobnih spomenika. U stvarnosti, oni su mrlje, senovite mrlje, celoviti samo u Božjem pamćenju – pa ipak me to do srži potreslo – nestanak svih tih brodica, pasa, koza, stoličica – svih tih zamena njihovog sveta maketama. Dirljivo polilipućivanje svetova, jedinstven proces nestajanja – stvarna koza postaje maketa koze na nadgrobnom spomeniku koji je opet maketa stvarne kuće u kojoj je starica sa slike provela vek. Sve se to najpre smanji, dovede do stanja umanjenog sveta koji se nekoliko godina docnije rasklapa, kulise se skidaju, kosti se vade u kutiju sa imenom, prezimenom i godinama rođenja i smrti, nešto veću od kutije za cipele. Tačno onakvu u kakvoj je moja baba držala svoje „mrtvačko odelo“ i svu opremu potrebnu za svoju sahranu.
Tokom pravljenja filma mnogi su umrli, a ja sam za vreme pandemije ušla u ono doba života u kom mešam žive sa mrtvima. Pitam se danas nije li to zapravo oduvek kod mene bilo tako – da mešam žive i mrtve, da su mi neki mrtvi življi od živih koje srećem? Danas me zabolelo koleno i pomislila sam na porodičnog prijatelja, reumatologa, setila se njegove prve žene koja je u izbeglištvu umrla, mog oca koji ga je svakoga dana vozio na groblje. I tek sam se nakon pola sata setila da je i doktor umro nedavno i da zato nije bio na poslednjoj slavi i da neće doći ni na sledeću. Ta me pomisao zatekla – iako znam da je umro, iako sam ga ožalila onda kad se to desilo – odnekud je izronio živ i morala sam iznova da ga smestim u folder sa mrtvima.
Zato mi nije teško da se pretvaram da mi je stric živ, pred njegovom još uvek živom majkom. Jer, naposletku – sve je to tako prisno, i blizu smo svi – živi i mrtvi, ja osećam kako se zastor tanji, kako se i moj svet smanjuje i bliži sopstvenoj maketi – a sve za šta se u njemu držim postaje sve krhkije.
Svi, uostalom, koračamo istom senovitom stazom. Od Gornjeg grada nadole.
Senovitom stazom
Esej o smrti
Krajem devedesetih smo, svakog kasnog popodneva kad bi vreme dozvoljavalo, u šetnji prelazili više kilometara od malog stana u zemunskom Gornjem gradu, sve do Hotela „Jugoslavija“. Tu bismo se okrenuli i pošli nazad. Noge su bile još mlade i nisu se gotovo uopšte umarale. Voleli smo ulice viđene iz pokreta, kratka nehotična zavirivanja u tuđe živote iza prizemnih prozora Gornjeg grada, tišinu u svetotrojičnoj porti – i jedno drugo.
U ulici koja se uzdizala visoko iznad Dunava prolazili bismo pored jedne od najneobičnijih kuća u tom delu grada. Njena istočnjačka arhitektura predstavljala je neobičnu upadicu u srednjoevropsku monotoniju tog dugačkog šora. Jednom sam, gledajući je, u prolazu rekla: „Kako je senovita, kao kakva sinagoga“. On je rekao kako je to lep pridev, „senovit“. Onda sam mu govorila o tome kako se u našoj narodnoj uobrazilji senovita voda vezuje za smrt. U našim šumovitim gorama, vode nad kojima se nadvijaju senke grana, izvorske i bunarske vode – htonsko su mesto, mesto susreta između živih i mrtvih. Tako se taj pridev „senovit“ u mojoj svesti zauvek vezao za smrt i pogled na drugu stranu. Kao i u svemu drugom u mom iskustvu, tajna stvari bi se uvek otključavala rečima. I sinagoge su, kao i svi hramovi – mestа istog susreta, građevine-portali u koje čovek uđe da bi gledao na drugu stranu.
Nikada neću zaboraviti svoj prvi pogled ka drugog strani. Kako god o tome razmišljali, susret sa smrću je zapravo prvo veliko okončanje našeg detinjstva, iako nastavljamo da igramo dečje igre, iako i dalje listamo slikovnice i penjemo se na trešnje – tog trenutka se u nama nešto zauvek okončava. U naše iskustvo ulazi pojam vremena i prolaznosti, i neki među nama čitavu svoju dalju egzistenciju kontemplativno organizuju oko tog iskustva. Prestaje naša dotadašnja besmrtnost.
Svi mi, zapravo, organizujemo svoje živote odgovarajući na to iskustvo, samo to činimo na različite načine, najčešće nesvesno. Moj je utisak uvek bio da je sve što ljudi rade zapravo njihov odgovor na sopstvenu smrt. Svet bi bio mnogo mirnije mesto kad bi manje ljudi u njemu na sopstvenu smrt odgovaralo pokušajem dominacije nad drugima – biti bogatiji, moćniji, lepši, brži, vitkiji, zdraviji, uspešniji, pametniji. To neprekidno takmičenje nam omogućava da ostanemo zaposleni pred licem ponora, praveći se da ga ne vidimo. Ali to je naposletku samo to – čak i svi naši aktivizmi, ideologije kojima popravljamo svet, pravedni ciljevi – sve je to iz potrebe da se ostane dovoljno uposlen kako se ne bi gledalo na veliku drugu stranu, „veliko možda“ kako je o tom govorio Rable.
Prva je umrla teta Mica. Zvala se zapravo Milica. Bilo je to neobično ime za Hrvaticu, ali je njen otac bio veliki predratni Jugosloven i tako joj je dao to, tipično srpsko ime. Živela je u zajedničkom dvorištu, vrata do nas, sa odraslim sinom koji je patio od nekog naslednog poremećaja zbog kog mu je bila potrebna njena neprekidna nega. U kući su imali jedno od najvećih čuda mog detinjeg sveta – raskošni ruski srebrni samovar, koji mi je bilo dozvoljeno dodirivati. Sve je u tom stanu bilo trošno i crvotočno, a teta Mica i njen sin sada su u mom sećanju samo dve nejasne, senovite mrlje bez obrisa lica – ali i dalje prisutni. Jednom smo otišli u posetu teta Mici u bolnicu – sećam se visokog kreveta i njenog pokušaja da za vreme posete na njemu sedi, dok joj se noge, kao dve osušene grane, klate jedva dodirujući pod. Bila je na tom krevetu smanjena, mnogo manja nego na plišanoj sofi svog škripuckavog stana.
Onda pamtim telefonski poziv, majčin iznenada utišani glas, sa nekim neobičnim drhtajem na dnu, koji sam prvi put čula tada, a kako život bude odmicao – čuću ga još mnogo puta. Tada mi je rekla da je teta Mica umrla. To saznanje spustilo se kroz mene fizički, od vrha mog temena do mojih stopala u koje sam u strahu pogledala – mislim da je to prvi i poslednji put u mom životu da sam na vest o nečijoj smrti reagovala bez ikakve neverice. Nije u meni bilo ni najmanjeg prostora za sumnju u verodostojnost te istine nad istinama. Smrt je u moj život ušla bez ostatka i bez ikakvih psiholoških igara, sasvim čestito, kako i dolikuje pojavi njenog značaja.
Bila je to egzistencijalna jeza u svom najčistijem obliku: umrla je ta stara žena, umreće i moja majka, umreću i ja. I ne samo to: sa tim se odmah javila svest da će to biti moje temeljno interesovanje do kraja života. Do kraja života ne postoji ništa što će me više interesovati ili pokretati od moje sopstvene smrti. Kao da je došla i prožela čitavo moje biće neumitnošću svoga prisustva – sve se od nje smrzlo, a osećanje je istovremeno bilo tako prisno i intimno. Ja sam tvoja smrt. I svaki put kad neko umre, biću ovde. I svaki put kad se neko rodi biću ovde. Prožeću svaki tvoj trenutak, jer sam jednostavno tako dizajnirana. А i ti si tako dizajnirana – da misliš o meni.
Kuća je bila prizemna i, za ovu priliku prigodno senovita, sa prozora je dopiralo mlečno svetlo, majka je nosila maramu preko viklera. Ne pamtim godišnje doba. Na sahranu me nisu vodili. Prva sahrana se dogodila nekoliko godina kasnije – na odru je ležala moja prababa Anđelija, zabrađena i zacrnjena kao i sve Banijke njenog naraštaja, koje su od onog rata vek provodile u crnini, kao da su i one umrle sa svojom decom, a to što i dalje dišu, kriomice od ostalih ponešto pojedu i rade kao mašine u baštama i kuhinjama – to je nekakva greška, slučajnost. Smrt je kod Anđelije omašila nešto u tefteru pa je okasnila i evo ispravlja taj propust sad, taman uoči novog rata.
Brada joj je bila povezana rupcem, profil kao u stare Indijanke. Znala sam da su ispod marame dve njene duge pletenice. Stala sam, dok niko nije gledao i dodirnula joj ruku. Bila je potpuno okamenjena i hladna – taj dodir samo je pojačao konfliktno osećanje između prisutnosti i odsutnosti. Bila je tako snažno prisutna, na način na koji nikad nije bila za svog života koji sam upamtila, jer se uvek činila kao senka zbivanja – sad je to bilo istovremeno najsnažnije prisustvo i neporecivo odsustvo. To Anđelijino „tu sam i nisam tu“ – učinilo je da me smrt zainteresuje još više. Smrt je bila čarobnica koja je mogla učiniti ovu čaroliju – da budeš prisutan i odsutan istovremeno.
Onda je došao rat – i smrt je imala pune ruke posla, i činila ga je nevoljno, kao i uvek kad je zapošljavaju ljudi. Smrt ne voli da ispunjava naloge smrtnika. Sav njen tajnoviti erotizam – sav onaj skriveni smisao u koji pokušavamo da proniknemo dok naši najmiliji umiru od različitih bolesti ili slučajnih nesreća, sva ona značenja koja njihova smrt dodaje njihovom životu – sve se to nekako vulgarizuje i pretvori u pornografiju jednom kad se smrt spusti do tačke da njome upravljaju ljudi sa puškama, noževima i bojnim otrovima. Ništa nije sličnije čoveku od načina na koji umire – pisao je Markes. Nasilne, ratne smrti liče na one koji život uzimaju, umesto na one od kojih se on uzima i to ih čini greškom u velikom poretku stvari.
Ljudi time, sa sebi svojstvenom egomanijakalnošću, skreću pažnju sa smrti na sebe. Ona ostaje veliki nemi ponor neispitljive dubine na čijoj ivici grupica prokletih amatera pravi besmislene bahanalije, pokušavajući dati sebi na značaju. Svi su zločini stoga promašeni. Ponor ostaje tamo gde je bio. Zločinac pokušava fingirati isti taj ponor – gledajte u mene, bavite se mnome, ispitujte mene, ja sam ponor. To je, jednostavno, laž. Zločinac je samo smrtnik koji pokušava da imitira smrt. Patetičan i promašen pokušaj.
Moj odnos sa smrću se menjao i razvijao do tačke u kojoj je u jednačinu ušao Bog. Često bih stajala sama pored njenog ponora – a to je najveća i jedina, zapravo, istinska samoća poznata čoveku. Tada sam osetila da je On tu sa mnom. Nisam od onih koji mu se oko svega obraćaju, ali jedno mogu reći sa sigurnošću – kad god bih stala sama ispred njenog velikog ponora, osetila bih da je On tu. I osetila bih da je to mesto – pored njenog ponora – onaj duhovni prostor u kom mogu na Njega da računam, u toj nadljudskoj, a ipak najljudskijoj usamljenosti.
Da se, razumemo, moj Bog bi mogao biti samo Hristos, iz jednog jednostavnog razloga – iskusio je telo i iskusio je smrt. I to onu vulgarnu verziju, koju u svoje ruke uzimaju ljudi, skrećući, po nezrelom običaju, pažnju na sebe. Onda ju je pobedio, vaskrsnuvši iz groba. Ta tvrdnja, koja je izazivala podsmehe još od helenskih trgova, potpuno je apsurdna i istovremeno duhovno savršeno logična. Bog umrli, Bog vaskrsli, Bog odsutni, Bog prisutni. Tako je ponor ostao – ali negde, daleko, na njegovom samom dnu, zasvetlelo je nešto novo. To novo bilo je presudno da počnem da rađam naredne smrtnike. Dok sam podizala decu, izgovarala sam, zapravo samo jednu, osnovnu molitvu.
„Molim te, Gospode, da sam ovu decu rodila za život a ne za smrt.“ Znala sam da će i moja deca umreti, da će i one, bića koja najviše volim, jednom biti anđelije hladnih šaka prisutno odsutne ili odsutno prisutne – i jedino što mi se činilo važnim bilo je kako osigurati njihovo večno prisustvo. Jer ono što se dogodilo pored Anđelijinog odra bilo je saznanje o neuništivosti njenog prisustva, iako smo je već za nekoliko sati iza toga spustili u zemlju i zatrpali. Iako će za još koju godinu nestati čitav svet dotad naseljivan anđelijama, iako će i grobovi naposletku zarasti, a šuma progutati avlije. Prisustvo je ostalo, iza neke tajanstvene zavese, iza dna tog ponora – i na to prisustvo imaju pravo svi osim onih koji odluče da budu imitatori smrti. Smrt svojim imitatorima ne prašta, a Bog tu onda ništa ne može. Pa sam ga molila samo to – da moja deca nikad ne postanu imitatori smrti.
Imala sam dvadeset i tri godine kad smo nas dvoje kupili zajednička grobna mesta, pored groba njegove prerano otišle majke. Iz mog grobnog mesta raste do danas užasan korov. Barem jednom godišnje, kad odemo na parastos, pogledam u to jedino parče zemlje koje ću, ako bude sreće, svojom smrću osvojiti, ja izbeglica – neko ko je proveo veći deo života sa osećanjem hronične obezdomljenosti. Na dnu tih nepunih dva metra kvadratna – moj privatni, intimni ponor koji istovremeno delim sa čitavim čovečanstvom. Čovekov grob je najprostranije mesto u vaseljeni.
Istovremeno, u ta dva metra kvadratna je moje sidrište – sve ono oko čega me je izigrao život ostavivši me bez kuće – nadomestilo mi je moje grobno mesto. Verujem da će to mnogima zvučati posve bizarno, ali sa tog grobnog mesta ja vidim najdalje. Nezgoda je što je ljudima neprijatno da o tome govore. Smrt je, prema poznatoj Bodrijarovoj tezi – postala tabu, zamenivši, u tom pogledu, u kulturi mesto sa seksom.
Samo u mom neznatnom životu svedočila sam promeni stava prema smrti – koji se najviše ogledao u načinu na koji su izmenjene sahrane. Dalek mi je moderni sanitarni odnos prema smrti. Nedostaju mi sahrane prilikom kojih pokojnik leži izložen u svom domu, otkrivena lica, okružen ljudima kojima je bio okružen za života – i oni nad njim bdiju, zagledajući ga pažljivo, dajući sebi vremena da se uvere u izvesnost da on neće ustati i progovoriti iznova. Sad pokojnike zatvaramo, između nas i njih je zastor neprirodne odvojenosti – i ne ulazeći u situacije gde medicinski razlozi zbilja tako nalažu – ja sam pobornik gledanja i dodirivanja naših pokojnih. Zatvoreni sanduk sa telom moje babe izazivao je u meni frustraciju. Želela sam da je vidim i dodirnem, kako bi me proželo ono davno spoznato „tu sam i nisam tu“. Iako je dugo i teško umirala, iako mi je majčin telefonski poziv doneo ridajuće olakšanje – zbog zatvorenog sam se sanduka osećala pokradeno.
Nikad to nikom zapravo nisam rekla – jer mi je delovalo kao socijalno neprihvatljivo i prekomplikovano za objašnjavanje. Vremenom sam shvatila da o mnogim stvarima ne govorim jer imam unapred formirano ubeđenje da me ljudi neće razumeti, i da je to onda rasipanje energije koje svakako imam sve manje. Ali sve što sam napisala ili na drugi način stvorila događalo se u dijalogu sa tim veličanstvenim ponorom, koji je nastavio da, kao kakva antimaterica, u sebe uvlači ljude koje volim, ostavljajući, uvek, jasno osećanje njihovog prisustva.
Dvadeset godina iza onih šetnji po Gornjem gradu, kad je u naš život po prvi put ušla reč „senoviti“, kao jedna od mnogih mogućih prideva ponora o kom je ovde reč, nas dvoje smo sedeli iznad malenog groblja na jednom kikladskom ostrvu. Došli smo na ostrvo na kom cveta industrija venčanja sa namerom da o tome napravimo dokumentarni film. Nije prošlo mnogo, a on se stravično zamorio idejom. Možda sam i očekivala da se to dogodi – filmska priča je bila organizovana oko opsesije naših savremenika – naročito onih koji to mogu da plate – kreiranjem „savršenog trenutka“.
Ta su venčanja, na kojima su venčanice vijorile na vetru sa spektakularnih litica iznad mora, a poljupci nameštani za skupe objektive – bila zapravo organizovanje savršenog trenutka. I ljudi su u to ulagali zabrinjavajuće veliku energiju. Uzmemo li u obzir gore izneto promišljanje da ljudi koriste različite strategije pred licem ponora – ova težnja ka savršenom trenutku činila se jednom od tih strategija, ni boljom ni gorom od većine. Ali već posle nekoliko dana sam shvatila da ga priča ne greje i da ne želi da radi film o tome.
Groblje je bilo maleno, ograđeno i pozicionirano oko minijaturne kapele, na padini sela koje je nestalo u poslednjem zemljotresu pre nekoliko decenija. Bio je april, kasni popodnevni sat, zlatni sat za svakog filmskog direktora fotografije. Zraci sunca kupali su ispod nas to neverovatno groblje sa belim spomenicima, sa kojih se se smešila lica bivših seljana. Starac sa cvetom zadenutim za uvo, do njega komšija – sa dve ulovljene ribe, ispod te fotografije, na nadgrobnoj ploči – maketa njegovog ribarskog brodića. Levo starica na spomeniku u obliku male kuće, na spomeniku malena koza, pored nje jedna slična starica, samo sa figuricom psa.
Vraćali smo se na to groblje u isti popodnevni sat. Dolazio bi čovek, zalivao cveće i kadio tamjanom grob starice sa kozom. Jednog dana došla je žena i plakala dugo pored spomenika sa kog je, mangupski držeći cigaretu, gledala njena majka. Ispod slike – velika keramička cigareta. Na spomenicima su bile makete predmeta koje su pokojnici voleli – cigarete, automobili, motocikli, životinje, stočići i stolice na maketama terasa iznad mora. Neki od tih predmeta doprineli su neposredno i njihovoj smrti – ali to nije poništavalo ljubav.
On je prišao uplakanoj ženi na način na koji ja to nikad ne bih smela, izgovorio, kao neku tajnu lozinku za ožalošćene: „Hristos anesti!“ i zagrlio ju je. Potpuno nepoznata žena se prepustila sa poverenjem tom gestu, zagrljaju nepoznatog čoveka, a zatim nas je vodila od spomenika do spomenika, upoznavajući nas sa ljudima sa slika, suseljanima sa kojima je odrasla. Došla je do groba svog ujaka, na čijem je spomeniku pisalo, ispod slike čoveka lepih crta: „Istina se krije u dubinama mora“.
Do tada smo već znali da ćemo praviti filmsku priču o smrti, samo nismo znali sasvim kakvu. Na groblju je bila mala kosturnica, sa kutijama u kojima su kosti ležale naslagane jedne na druge. Nekoliko dana iza toga, lokalni sveštenik objasniće nam običaj da se zbog nedostatka prostora i velikih troškova koje stalno grobno mesto zahteva – pokojnici iz grobova vade, njihove kosti se peru vinom i uljem, a zatim smeštaju u kosturnice koje ponegde podsećaju na velike arhive ljudskih egzistencija. Tad smo shvatli da će i pokojnici iz divno uređenog groblja na koje smo odlazili jednom biti izvađeni.
Grčki zakon ne dozvoljava kremacije. Nema tu, zapravo, nikakvog bekstva. Kremacija je poetski odgovor na egzistencijalnu jezu. Prospite moj prah. Neće me jesti crvi. Kod Grka su takve strategije onemogućene. Ukopaćeš onog kog voliš, a onda ćete ti i tvoj sveštenik za nekoliko godina stati iznad groba, otkopaćete ga, ti ćeš gledati u lobanju i kosti – a svaki pogled u tuđu lobanju i kosti – pogled je u sopstvenu lobanju i kosti. Pitaćeš se gde je tvoj voljeni ili voljena – jer se nećeš moći otresti osećanja prisustva, a naturalizam lobanje će te potresati do tvojih sopstvenih kostiju. I tako će ti ta duhovna vežba omogućiti da misliš o smrti, svakoga dana. Pedagoška mera, možda – ali svakako mera koja smrt vraća iz prostora tabua u prostor svakodnevnog iskustva. Na jedan jedva podnošljiv način.
U užasu tog realizma rodila se priča za film „Senoviti Mediteran“. Najčudnije od svega je što sam ja zapravo godinama pisala različite verzije priče pod istim nazivom – sa drugim likovima i situacijama. Bila je jedna o gluvonemom Jorgosu, i jedna u kojoj je glavna junakinja sama Smrt. Pisala sam ih i zaboravljala ih po folderima, pa bih na njih sa iznenađenjem naišla. Samo je naslov ostajao isti – jer senoviti Mediteran suprotnost je sunčanom Mediteranu, to je naslov koji osporava naše pravo na eskapizam, počevši od onog u kom ležimo na plaži, ispijamo frape i ignorišemo ponor – pa sve do prava na poeziju kremacije, na naš prah koji se romantično rasipa iznad morskih talasa. Senoviti Mediteran je pravoslavni sveštenik, crnorizac koji svojim rukama vadi lobanju svog bivšeg parohijanina, pere je vinom i pomazuje uljem. Radeći to svaki put zapravo i sa samim sobom, umirući tako stotinama puta.
Senoviti Mediteran je hladovina vizantijske crkve iz koje se izvija ison, bruj Duha Svetoga. U senovitom su Mediteranu sakupljena sva moja dosadašnja sećanja na smrt, počevši od teta Mice koje nema možda više nigde do u mom sećanju na grad koji sam zauvek napustila – i u Božjem zagrljaju, u kom je sigurno i njen sin, prvi čovek koji mi je pričao o Bogu. Rekao mi je – ako nešto izgubim – da se pomolim Bogu i to ću naći. Imala sam pet godina. Dosad ne znam za bolji duhovni savet. Izgubila sam veru, izgubila sam nadu, izgubila sam smirenje, nema mi, Gospode, pameti, izgubila sam strpljenje i ljubav za ove ljude, izgubila sam snagu. Izgubila sam sebe, Gospode. Molim te, pronađi me.
Glavni junak pripovesti o senovitom Mediteranu u konačnoj je verziji postao Lazar, po Lazaru kog je Hristos vaskrsao. Da, moj Bog može biti samo Hristos – zato što je plakao nad smrću prijatelja. Plakao je nad tim krajnjim iskustvom ljudskosti, a onda kroz njega i sam prošao.
U novembru prošle godine, nakon mnogo priprema za film, posetili smo iznova maleno groblje. Bio je predvečernji, sutonski sat. Rad na filmu počeli smo sa jednim, a završili sa potpuno drugim ljudima. Gotovo svi, na svim pozicijama – osim nas dvoje i retkih saradnika – bili su izmenjeni. Dve godine pandemije odvele su ljude na druge projekte. Neke su odvele i na drugu stranu u koju ovaj tekst gleda. Dugo nas je sve to mučilo, rastežući ostatke naše vere i energije, donoseći bolna preispitivanja o tome šta, zapravo, radimo.
Onda smo te večeri ušli na groblje i videli da su i svi u grobovima zamenjeni.
Za mene je to bilo sasvim potresno iskustvo. Činilo mi se da se sećam svakog lica sa nekadašnjih nadgrobnih spomenika. U stvarnosti, oni su mrlje, senovite mrlje, celoviti samo u Božjem pamćenju – pa ipak me to do srži potreslo – nestanak svih tih brodica, pasa, koza, stoličica – svih tih zamena njihovog sveta maketama. Dirljivo polilipućivanje svetova, jedinstven proces nestajanja – stvarna koza postaje maketa koze na nadgrobnom spomeniku koji je opet maketa stvarne kuće u kojoj je starica sa slike provela vek. Sve se to najpre smanji, dovede do stanja umanjenog sveta koji se nekoliko godina docnije rasklapa, kulise se skidaju, kosti se vade u kutiju sa imenom, prezimenom i godinama rođenja i smrti, nešto veću od kutije za cipele. Tačno onakvu u kakvoj je moja baba držala svoje „mrtvačko odelo“ i svu opremu potrebnu za svoju sahranu.
Tokom pravljenja filma mnogi su umrli, a ja sam za vreme pandemije ušla u ono doba života u kom mešam žive sa mrtvima. Pitam se danas nije li to zapravo oduvek kod mene bilo tako – da mešam žive i mrtve, da su mi neki mrtvi življi od živih koje srećem? Danas me zabolelo koleno i pomislila sam na porodičnog prijatelja, reumatologa, setila se njegove prve žene koja je u izbeglištvu umrla, mog oca koji ga je svakoga dana vozio na groblje. I tek sam se nakon pola sata setila da je i doktor umro nedavno i da zato nije bio na poslednjoj slavi i da neće doći ni na sledeću. Ta me pomisao zatekla – iako znam da je umro, iako sam ga ožalila onda kad se to desilo – odnekud je izronio živ i morala sam iznova da ga smestim u folder sa mrtvima.
Zato mi nije teško da se pretvaram da mi je stric živ, pred njegovom još uvek živom majkom. Jer, naposletku – sve je to tako prisno, i blizu smo svi – živi i mrtvi, ja osećam kako se zastor tanji, kako se i moj svet smanjuje i bliži sopstvenoj maketi – a sve za šta se u njemu držim postaje sve krhkije.
Svi, uostalom, koračamo istom senovitom stazom. Od Gornjeg grada nadole.
Pa onda nazad kući, do Gornjeg grada.