Senka u prostranstvu

Milici

Tek stojeći u dugom redu na aerodromu shvatila sam da ulazim u gravitacijsko polje druge civilizacije. Nisam očekivala da će to osećanje biti tako intenzivno. Oko mene su stajali pripadnici naroda palog carstva socijalizma čekajući da uđu u svoju bivšu prestonicu. Tu, u redu na Šeremetjevu, shvatila sam da carstva zapravo nikada ne padaju sasvim —  samo se menjaju modeli podaništva. U danima koji dolaze, u luksuznom hotelu u koji nas je smestila uprava festivala, posteljinu će menjati sobarice iz Uzbekistana, ne pripadnice većinskog naroda. U hotelu u kom smo boravili u Stokholmu sobarice su bile iz Rumunije i Kenije, na jugu Italije —  iz Albanije, u Beču —  iz Bosne. 

Zna se ko radi takve poslove —  modeli su svuda isti. Svi narodi koji su nekada činili Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika i dalje su nevidljivim nitima vezani u savez, kao što su ljudi našeg regiona nevidljivim nitima vezani za ono što je ostalo od nesretnog austrijskog carstva. Odnos gospodara i podanika teško se menja, to shvatimo kad nam osoba donese sveže peškire, posluži kafu ili zamahne na ulici metlom —  tada pojmimo da taj posao ne radi Italijan, Šveđanin ili Austrijanac. U Moskvi taj posao ne radi Rus, ili mi nismo videli nijednog koji ga radi.

Vozeći se od aerodroma do hotela duže no što je trebalo avionom od Beograda do Moskve —  shvatili smo i da se carstva nikada ne izvinjavaju, nikada ne preispituju istinski svoju prošlost, jer bi to bio znak slabosti. Zato je Rusija i danas —  neizvinjavajuća potpunost i zaokruženost čitavog svog kulturnoistorijskog iskustva —  carstvo se ne izvinjava niti oseća potrebu da unazad analizira svoje zablude. 

Carstva nemaju zablude. Na uređenim moskovskim fasadama brižljivo je tablama memorijalizovan svaki događaj i podanik carstva —  od romantičarskog  pesnika koji je te i te večeri u toj zgradi pročitao po prvi put važnu poemu do narodnog heroja Sovjetskog Saveza koji je tu neko vreme živeo. Svi su oni deo dugog sleda nepreispitivanja. Prevrednovanjem svojih kultura —  time je li neko neupitno značajan bio pozitivna ili negativna ličnost, primerice —  bave se male kulture. Imperije uzdižu svakog iole vrednog, uključujući tu i onog kog su proganjale, raspinjale i ubijale. 

Ulazak u Moskvu udisanje je imperijalne snage. Sve je u razmerama, nakon kojih se čoveku povratak u mesto prebivališta učini kao ulazak u kakvu malenu maketu grada. I sve je glatko, neprobojno, načinjeno bez promišljanja potreba podanika —  jer u Moskvi ljudi služe Gradu, ne služi Grad njima. Do Moskve se posetilac neprekidno uspinje, a ona mu stalno izmiče, iscrpljuje ga. Nastavite samo ovom ulicom —  i očas stižete —  pretvara se u izmarajuće pešačenje koje hodaču neprekidno saopštava da je Rusija nesavladljiva koracima, jednako kao i mislima. Ona je, pre svega —  prostranstvo. 

Čoveku se učini da je sklonost Rusa ka različitim oblicima kolektivizma samo anksiozni odgovor na to prostranstvo. Jer prostranstvo je uvek ugrožavajuće —  njega naseljava sloboda jednako kao i ništavilo. Prostranstvo je radikalizacija samoće na koju su spremni samo mistici ili ludaci. U sagledavanju prostranstva javlja se jedno temeljno obeshrabrenje u kom se čovek smanjuje, u kom se njegova egzistencija redukuje na nasumičnu lutajuću senku u prostoru. To ga mora ispuniti dubokom teskobom, onom koju verovatno iskusi astronaut u prvom susretu sa bezmernom tminom van orbite, i tugom, neizostavno tugom —  jer smo zemlji premalo. Čini li to prostranstvo od čoveka možda i osvetnika —  onoga koji se zemlji neprekidno sveti, ranjava je po njenim obodima?

Potpuno je prirodno, duhovnoj logici očekivano, to što je prvi čovek u kosmosu bio Rus i što se za taj status borio sa Amerikancem. Uz uvažavanje svih istorijskih okolnosti te svima poznate činjenice —  teško je ne osećati opsesiju prostranstvom kad čovek kroči na rusko tlo. Višemilionski gradovi samo su ostrva u prostranstvu, zemlji koja vreba da ih poništi. Zato su Rusi prirodni ispitivači prostranstva —  kada se ono prođe sa kraja na kraj po zemlji, mora se sagledati i ona poslednja granica, ona izvan, iza —  put u tamu najkrajnju —  kosmos. Pripadnik zapadne civilizacije u kosmos odlazi zato da bi ga posedovao. Rus kao da odlazi samo zato da bi potvrdio užas egzistencije.

Čoveku se učini i da su ruski modeli totalitarizama samo odgovor na ankisoznost koju izaziva prostranstvo. Rusko izvoženje tih totalitarizama zato je bivalo u različitim kontekstima tako suštinski neprirodno —  jer narodi koji su se pod tim jarmom našli nisu razumevali prostranstvo, nisu shvatali opasnu i uznemirujuću dijalektiku slobode i ništavila koju stoji u osnovi svega, pa nisu suštinski, dubinski mogli razumeti tragično i strahotno poreklo takvih ideja, razumljivih samo u kontekstu užasa prostranstva.

Zapadnjački individualizam možda je bio samo odgovor na skučenost —  ili, tačnije na jednu konkretnu skučenost jednog konkretnog ostrva koje je pokorilo ceo svet. Naša deca, deca globalnog sela, odrastaju govoreći kao maternji —  jezik sa tog ostrva, koje ga je,  gladno prostranstva,  proširilo po celom svetu. Najmoćniji čovek Rusije u jednom je intervjuu upravo tako definisao osnovnu razliku između njegove kulture i kutura Zapada —  kolektivno i individualno. Političari, diktatori i krvnici nisu skloni poetskim elaboracijama pa ne mogu kazati da su u osnovi svega užasi prostranstva i skučenosti. 

Bekstvo iz skučenosti ili bekstvo iz prostranstva —  iz prepune kuće ili pustinje dovelo je naposletku do kapitalizma i socijalizma, koji je u sovjetskoj verziji bio ništa drugo do državni kapitalizam. Oba modela donela su čovečanstvu jednaku meru patnje i destrukcije koja se pod drugim imenima nastavlja do danas. Oba bekstva —  ono iz prostranstva i ono iz skučenosti dovode do sličnih posledica jer ne uvažavaju prosta ograničenja naše egzistencije —  mi smo bića osuđena na tumaranje iz ili na tumaranje ka. Izvori i utoke čine depresivni krug u kom moramo stvarati iluziju kretanja zavaravajući smrt.

Ali tih dana u Moskvi ja sam doživela svoj zlatni dan, jedan od onih koji se pamte do kraja, čiji vidici postaju tako duboko urezani u naše postojanje —  jedan od onih iskupljujućih dana. Nikada, naravno, nismo svesni tog iskupljujućeg događanja u samom trenutku. Nije to bio festival. Filmski festivali ispunjavaju me ravnodušnošću —  to je događaj koji valja oposliti. Bilo je tako i sa festivalom u Moskvi, koji me je jedino iznova iznenadio razmerama, besmislenim luksuzom, hotelom u kakvom nikada ne bismo mogli boraviti mimo tog događaja, kilometarskim trpezama uz obale reke, naoružanim čuvarima koji čuvaju dijamante zvaničnog pokrovitelja festivala. Trebalo je sve to, kako kažem, oposliti. Ali bio je taj jedan dan, u kom nas je moja najbliža prijateljica —  sa stalnom adresom u Moskvi —  odvela u svoje predgrađe, jedan iskupljujući dan.

Predgrađe Izmailovo, smešteno uz obode velikog Izmailovskog parka pored kog prolazi Prvomajska ulica. Nas smo dve odrasle uz Prvomajsku u Zemunu, prolazile smo njome svakoga dana vraćajući se petnaesticom sa Zelenog venca. Stajale smo dakle u Moskvi, godinama kasnije, gledajući kako se moskovski autobus broj petnaest kreće kroz Prvomajsku ulicu i nismo znale šta da mislimo o toj podudarnosti, osim da smo prošle kroz Alisino ogledalo i da je sada, u ovom jednom danu, sve moguće. 

U njenom smo bučnom stanu jeli neku zlatnu ribu koja je izgledala kao bajkovita ilustracija Ivana Biljibina. Pričala nam je o šumskim bobicama koje ljudi u Podmoskovlju u određeno doba godine prodaju prolaznicima. Tako se i ona snabdeva superhranom za svojih petoro dece —  bobice se brižljivo zamrzavaju u male porcije i onda se čitave zime vade kao vitaminske bombe koje se bacaju u lice moskovskoj zimi. 

Onda nas je odvela u park pored lokalne crkve, koji preko vode gleda na Izmailovski Kremlj —  čudnu umanjenu drvenu repliku nekog zamišljenog modela Kremlja, jedan simulakrum, kopiju nepostojećeg sadržaja —  zapravo egzotičnu tržnicu koja se iz parka ogleda u vodenoj površini kao neka polilipućena, pripitomljena verzija gradske tvrđave. Setila sam se kako smo samo koju godinu pre zajedno u Sava Centru gledale ruski balet na ledu, Krcka Oraščića, i kako sam tad pomislila da su Rusi narod sklon uvežbavanju bajki —  pomislila sam to ponovo gledajući u pripitomljenu idiličnu repliku Kremlja na drugoj obali. Oblikujmo sve svoje surovosti kao bajku, kakva strategija pripitomljavanja ozverenog sveta.

U parku su sedeli u tišini ljudi, njih nekoliko stotina, i slušali koncert klasične muzike. Drugi ljudi su naokolo šetali pse ili se igrali sa decom —  ali sve je bilo tiho, ništa nije remetilo taktove Čajkovskog sa pozornice. Pomislila sam u tom trenutku kako su se Rusi uvežbali i u tišini —  važna veština u njihovoj situaciji svakako, biti uvek glasom ispod Čajkovskog ili nekog drugog manje prijatnog autoriteta. Sve me to sasvim obuzelo —  muzika, deca koja se kreću po travi sa neobičnim mirom, svi ti ljudi fokusirani na zvuk, svežina junskog zelenila, i onaj mir koji osećamo kad je pored nas neko kome ne moramo objašnjavati sebe.

Njoj ne  moram objašnjavati sebe. Imale smo trinaest kad smo se upoznale. Ja sam bila nova u komšiluku, u ulici pored, došla zbog rata, ne svojom voljom, zbunjena situacijom na koju ni odrasli nisu imali valjane odgovore. Izbeglički stan je bio mali, uvek pretrpan ljudima koji su spavali na podu, nekim poslom u Beogradu. Pa sam ja ubrzo počela da spavam kod nje, u maloj prizemnoj kući u obližnjoj ulici, jer je moj krevet često bio zauzet. U kuću sam ulazila kroz prozor jer se kroz dvorište moglo bezbedno ući samo za dana kad je kod kuće bio njen otac koji je predstavljao jedini stvarni autoritet za njihovog nemačkog ovčara. 

I onda smo rasle zajedno, svedočile smo tom rastu i svim zabludama i promašajima koji ga prate. Obe smo pronašle po čoveka. Moj je čovek postao njen prijatelj, i retko kad u nečijem glasu osetim toliko ljubavi i nežnosti kao kad ona upita kako je „njen drug”.  

Postala je lekar. Radila je prvo kao terenski doktor. Posao se sastojao uglavnom od obilaženja terminalno obolelih pacijenata. Dan bi joj počinjao tako što joj sestra javi ko je od njih noćas umro —  onda bi ona odlazila da tu smrt potvrdi. Negde u trenutku velikog zamora od sve te smrti počela je da rađa decu. Na kraju ih je rodila petoro. Mislim da su deca bila odbrana pred tom silinom smrti koja je na nju navaljivala svakoga dana. Onda je njen muž dobio posao u Rusiji i otišli su tamo da žive, blizu Prvomajske kroz koju prolazi petnaestica.

Godinu dana sam znala da odlazi. Pa ipak, desilo se da me pozove jednoga dana po završetku radnog vremena da mi kaže da treba da kupim karte za predstojeći FEST —  da odaberem šta da gledamo zajedno. Tu, na ulici, par desetina metara od radnog mesta, ja sam se slomila i rasplakala. Tad me je sustigla spoznaja da smo potrošile naše zajedničko vreme i da ona odlazi, da ćemo proživeti jednu malu smrt. Na FEST-u smo gledale Sorentinovu Veliku lepotu, film o prolaznosti. Pred polazak kupila sam joj sat, da meri vreme od trenutka rastanka. 

Odlazak u Rusiju 2017. bio je za mene zato susret sa prostranstvom u kom se izgubio neko meni blizak, i taj neko blizak pokušao je to iskupiti zlatnim danom. Zlatni dani služe upravo tome —  oni iskupljuju naše male smrti. Ribe sa Biljibinove nepostojeće ilustracije, koncert u parku, bajkovita drvena replika Kremlja koja drhti na vodi i neko kome ne moramo objašnjavati sebe, nije li to dovoljno za iskupljenje malih smrti? Nije li neko kome ne moramo objašnjavati ništa zapravo, jer on već sve zna i podrazumeva —  biće najbliže Bogu i za one koji ne veruju?

Godine su oticale. Prostranstvo je, izmoreno od slobode i ništavila, započelo novi rat. U naše se razgovore taj rat uvukao kao nova merna jedinica za sve. On je osvetlio kilometražu koja nas deli, nove alternativne puteve kojima bi se moglo voziti od Moskve do Beograda, cene avionskih karata, korake potrebne za novo preseljenje sedam duša iz tačke A u tačku B. On je osvetlio malene kilometraže naših ratova u kojima je mržnja veća od teritorija i konkretne koristi. U našim smo posustalim razgovorima razumele da je tragedija Ukrajine možda u tome što je ona jednom nogom u ugrožavajućem prostranstvu, drugom u ugrožavajućoj skučenosti. Kakva jedinstvena, užasna pozicija, kakva zamka egzistencije. Kakva nesreća.

U svaki se naš razgovor uvukla ta nesreća. Svaki je pomalo o toj nesreći. Obe govorimo o nesreći, o zamci, jer smo obe u zamci. Naša deca —  mojih troje, njenih petoro —  u zamci su. Rodile smo ih i odgajamo ih u zamci, i kako rastu mi im tu klopku brižljivo objašnjavamo, predstavljamo im njene sofisticirane skrivene mehanizme. Priznajemo im činjenicu da to što te mehanizme tako dobro razumemo ne znači i da ćemo klopku izbeći ili je napustiti. I ne možemo im predstaviti značenje proste sreće što trenutno niko od nas nije pod bombama.

Pitam je iznova i iznova o ratu u Ukrajini —  i onda shvatim, sa užasom —  da je rusko prostranstvo progutalo i neutralisalo i taj rat. On je odjek daleke grmljavine sa oboda prostranstva —  kako je to uopšte moguće, kako to uopšte imenovati? Sve pojmove koji se za to koriste, sve ono što bismo mi, u svom pokušaju da shvatimo, pokušali da primenimo na situaciju nakon iskustva naših ratova —  postaje nedovoljno, neefikasno u razumevanju tog fenomena. Jasno je da ovde ne govorimo o geopolitici, već o duhu, o duhovnim osnovama zbivanja, koje se, prema našem osećanju, krije u kobi prostranstva, u onoj pomenutoj napetosti između slobode i ništavila koja onda prirodno rađa rat ali ga istovremeno prirodno i poništava. 

Rat postaje zbivanje lišeno naposletku svakog značenja. Na obodu tog prostranstva oni koji napadaju verujući da brane i oni koji brane ne shvatajući da napadaju, i jedni i drugi pod budnim okom Moloha koji je zadužen za organizaciju svih događaja u svetu od prvog palog anđela naovamo —  pripisuju svojim aktivnostima značenje jer je pripisivanje značenja čovekova jedina odbrana pred slobodom i ništavilom prostranstva. 

Prostranstvo —  bilo da se iz njega beži ili se ono osvaja —  u stanju je proizvesti samo smrt. Preko te smrti nas dve vodimo svoje razgovore, u kojima ja pokušavam da joj doviknem da se vrati jer je prostranstvo sluđuje. Nudim joj otužnost naših zajedničkih zidova, objašnjavam prednosti naših suženosti, sagledljivost naših prisnih vidika. Kažem —  dođi da nestanemo zajedno, na ovom tlu punom propadljivosti i preispitivanja, na kom ništa nije izvesno osim naših sitnih mržnji, ali se barem sve vidi. Tamo vidiš samo obrise života u daljini, u prostranstvu. Postaješ senka u prostranstvu.

Vrati se, draga moja. Nećeš uvežbati bajku, a tišinu možeš uvežbavati i ovde. 

Samo mi se vrati. 

Monja Jović 02. 06. 2024.