Ja sam ubio vašeg sina, pištolj u mojoj ruci slučajno je opalio.
Piše to u pismu koje pastoru i njegovoj ženi stiže od sinovljeva najboljeg prijatelja, s kojim je zajedno otišao na front da brani domovinu.
Volio bih da je ruka bila njegova i da je metak pogodio moju glavu, rekao je. Tako bi bilo bolje i pravednije.
Pastor jednoga jutra, kada je granatiranje grada načas stalo, odlazi roditeljima ubojice svoga sina.
– Zašto je tako hladan? I što mu to znači da bi volio da je moj mrtvi sin još i ubojica? Što je u tome bolje i pravednije?
Dvoje starih ga sluša. Tiskaju se oko štednjaka na drva kao slijepi psići oko pregažene kuje, i ne umiju reći ništa. Teško im je i pusto.
Nekoliko dana poslije, stiže tijelo sa fronta.
Pastor sahranjuje sina.
Treba praštati, napisao je noć ranije govor nad odrom, treba praštati neprijateljima, a naročito prijateljima.
S papira je naučio napamet, i sad govori.
U jednom trenutku, usred rečenice, ne zna što ide dalje. Ne može se sjetiti zašto je tu, čiji je ovo grob, kome govori.
– O, svileni moj Bože! – besmisleno uzviknu i mrtav se sruši.
Pismo koje će stići na dan pastorova pogreba pročitat će njegova žena.
Piše komandant jedinice.
Dužnost mi je, kaže, o ovom vas obavijestiti, jer vojska ne podnosi laž: pištolj nije bio u ruci vojnika koji vam je pisao. Pištolj je bio u ruci vašega sina. On ga je protuprirodno uperio u vlastitu glavu. I opalio. Vojnik koji vam je lagao sad je u vojničkom pritvoru. Vojska ne podnosi laž.
Ona tad zamišlja svog muža, mladićeva oca, kako tumara po raju, čudi se gdje mu je sin.
Samoubojica
Ja sam ubio vašeg sina, pištolj u mojoj ruci slučajno je opalio.
Piše to u pismu koje pastoru i njegovoj ženi stiže od sinovljeva najboljeg prijatelja, s kojim je zajedno otišao na front da brani domovinu.
Volio bih da je ruka bila njegova i da je metak pogodio moju glavu, rekao je. Tako bi bilo bolje i pravednije.
Pastor jednoga jutra, kada je granatiranje grada načas stalo, odlazi roditeljima ubojice svoga sina.
– Zašto je tako hladan? I što mu to znači da bi volio da je moj mrtvi sin još i ubojica? Što je u tome bolje i pravednije?
Dvoje starih ga sluša. Tiskaju se oko štednjaka na drva kao slijepi psići oko pregažene kuje, i ne umiju reći ništa. Teško im je i pusto.
Nekoliko dana poslije, stiže tijelo sa fronta.
Pastor sahranjuje sina.
Treba praštati, napisao je noć ranije govor nad odrom, treba praštati neprijateljima, a naročito prijateljima.
S papira je naučio napamet, i sad govori.
U jednom trenutku, usred rečenice, ne zna što ide dalje. Ne može se sjetiti zašto je tu, čiji je ovo grob, kome govori.
– O, svileni moj Bože! – besmisleno uzviknu i mrtav se sruši.
Pismo koje će stići na dan pastorova pogreba pročitat će njegova žena.
Piše komandant jedinice.
Dužnost mi je, kaže, o ovom vas obavijestiti, jer vojska ne podnosi laž: pištolj nije bio u ruci vojnika koji vam je pisao. Pištolj je bio u ruci vašega sina. On ga je protuprirodno uperio u vlastitu glavu. I opalio. Vojnik koji vam je lagao sad je u vojničkom pritvoru. Vojska ne podnosi laž.
Ona tad zamišlja svog muža, mladićeva oca, kako tumara po raju, čudi se gdje mu je sin.
A onda se s užasom pita je li ovo raj?
Ili je moj grijeh za raj prevelik?
Ili nisam imao sina?