Čovek prelazi preko „Partizanske“ da kupi cigarete u trafici. Za sreću, semafori su na zelenom, i dok relativno ležerno prolazi ispred prdljivih automobila koji čekaju u dugom redu, nikako, nikako da se seti kako se zvala marka cigareta, jedino da je sa tri slova.
– ? – prodavačica iščekuje.
– Cigarete sa tri slova.
– ? –
– Emo! – izvikuje i odmah shvata da je pogrešio, Emo beše (odavno više nije) ohridska fabrika za belu tehniku.
– Ome, gospodine – ispravlja ga prodavačica.
– O da, Ome – potvrđuje iznervirano i pomalo izgubljeno. „Kako nisam uspeo da se setim. Om, e, Ome belo…“, u tako izgubljenom, nervoznom stanju poručuje makijato iz automata ispred trafike, pali cigaretu (mada nema običaj da puši na ulici) i s plastičnom čašom u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, produžava trotoarom.
Posle pedesetak koraka pred njim se ispreči automobil koji bi da se iz bulevara parkira na trotoar, baš pred jednim biciklistom koji se zaustavlja ispred auta. Obojica ni da mrdnu, iako imaju dovoljno prostora i vremena da to urade.
Biciklista počinje da viče, šofer s tamnim naočarima otvara prozor i uzvraća još jačim glasom. Obojica besnim vikanjem nadjačavaju odjednom utišanu buku saobraćaja. Vozač sa tamnim naočarima učini mu se odnekud poznat, da li je to onaj, kako mu beše ime, komšija iz „Bagdatske“? pokušava da se seti, kada tip sa žvakom u ustima i psujući, naglo iskoči iz auta. „Šta je ovoj dvojici, pobiće se, u kakav sam ovo idiotski cirkus uleteo“, gleda oko sebe – kao da je nestalo ljudi, nema žive duše, dok su se ova dvojica već uhvatila za gušu. „Zaboga pa gde je sad ta policija, da se nekako maknem odavde“, isprekidane misli mu se roje u glavi, a nešto ga steže u grudima i krenu ka grlu, navodeći ga da znojavih dlanova krene prema dvojici razjarenih: – Smirite se, molim vas, nema smisla, prestanite… – piskavim glasom pokuša da smiri bes dvojice siledžija, ali očigledno je da ga tipovi iz podzemlja ič ne fermaju. Biciklista zgrabi vozača za bradu, ovaj mu opali šamar. – Pazite, povredit ćete se ljudi, šta vam je… Šta će svet reći – seća se rečenice koju je koristio njegov deda kada bi se u kujni porodične kuće u ulici Mare Josifovske br. 6 posvađale nana i teta. U međuvremenu, biciklasta udara boks po vilici vozača, posle čega ovaj pada kao pokošen, a tamne naočare se otkotrljaše po trotoaru.
Ukopan u mestu, gleda u čoveka na zemlji kako se previja od bolova i drugog kako ga šutira: – U pomoć! Ima li nekog!? Pomoć!
– Stop! Stop! – odjednom se čuje metalan glas, kao da dolazi iz zvučnika.
Odnekud dojuriše još dvojica, jedan s kamerom na ramenu, drugi sa megafonom: – Stop! Stop! Otkud se ti tu pojavi?! – pogađa ga istim pitanjem koje i on bi hteo da postavi.
I tada mu postaje jasno odakle mu je poznat vozač, naročito sad kad nije skriven iza tamnih naočara. Ma nije mu komšija, već je onaj glumac koji igra epizodu u “Prespavu”.
Bože, bože, a ja se živcirao što sam zaboravio marku cigareta.
Om, e
Čovek prelazi preko „Partizanske“ da kupi cigarete u trafici. Za sreću, semafori su na zelenom, i dok relativno ležerno prolazi ispred prdljivih automobila koji čekaju u dugom redu, nikako, nikako da se seti kako se zvala marka cigareta, jedino da je sa tri slova.
– ? – prodavačica iščekuje.
– Cigarete sa tri slova.
– ? –
– Emo! – izvikuje i odmah shvata da je pogrešio, Emo beše (odavno više nije) ohridska fabrika za belu tehniku.
– Ome, gospodine – ispravlja ga prodavačica.
– O da, Ome – potvrđuje iznervirano i pomalo izgubljeno. „Kako nisam uspeo da se setim. Om, e, Ome belo…“, u tako izgubljenom, nervoznom stanju poručuje makijato iz automata ispred trafike, pali cigaretu (mada nema običaj da puši na ulici) i s plastičnom čašom u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, produžava trotoarom.
Posle pedesetak koraka pred njim se ispreči automobil koji bi da se iz bulevara parkira na trotoar, baš pred jednim biciklistom koji se zaustavlja ispred auta. Obojica ni da mrdnu, iako imaju dovoljno prostora i vremena da to urade.
Biciklista počinje da viče, šofer s tamnim naočarima otvara prozor i uzvraća još jačim glasom. Obojica besnim vikanjem nadjačavaju odjednom utišanu buku saobraćaja. Vozač sa tamnim naočarima učini mu se odnekud poznat, da li je to onaj, kako mu beše ime, komšija iz „Bagdatske“? pokušava da se seti, kada tip sa žvakom u ustima i psujući, naglo iskoči iz auta. „Šta je ovoj dvojici, pobiće se, u kakav sam ovo idiotski cirkus uleteo“, gleda oko sebe – kao da je nestalo ljudi, nema žive duše, dok su se ova dvojica već uhvatila za gušu. „Zaboga pa gde je sad ta policija, da se nekako maknem odavde“, isprekidane misli mu se roje u glavi, a nešto ga steže u grudima i krenu ka grlu, navodeći ga da znojavih dlanova krene prema dvojici razjarenih: – Smirite se, molim vas, nema smisla, prestanite… – piskavim glasom pokuša da smiri bes dvojice siledžija, ali očigledno je da ga tipovi iz podzemlja ič ne fermaju. Biciklista zgrabi vozača za bradu, ovaj mu opali šamar. – Pazite, povredit ćete se ljudi, šta vam je… Šta će svet reći – seća se rečenice koju je koristio njegov deda kada bi se u kujni porodične kuće u ulici Mare Josifovske br. 6 posvađale nana i teta. U međuvremenu, biciklasta udara boks po vilici vozača, posle čega ovaj pada kao pokošen, a tamne naočare se otkotrljaše po trotoaru.
Ukopan u mestu, gleda u čoveka na zemlji kako se previja od bolova i drugog kako ga šutira: – U pomoć! Ima li nekog!? Pomoć!
– Stop! Stop! – odjednom se čuje metalan glas, kao da dolazi iz zvučnika.
Odnekud dojuriše još dvojica, jedan s kamerom na ramenu, drugi sa megafonom: – Stop! Stop! Otkud se ti tu pojavi?! – pogađa ga istim pitanjem koje i on bi hteo da postavi.
I tada mu postaje jasno odakle mu je poznat vozač, naročito sad kad nije skriven iza tamnih naočara. Ma nije mu komšija, već je onaj glumac koji igra epizodu u “Prespavu”.
Bože, bože, a ja se živcirao što sam zaboravio marku cigareta.