U danima zatvaranja u sobu prepunu knjiga, razbacanih papira, uspomena i fotografija, starih ispisanih beležnica, u atmosferi polumraka, nagomilanih stvari i neraspremljenog kreveta, uvek se setim pisaca, zapravo njih dvoje koji su mi u teškim danima bili i ostali intimno bliski. Pisci su mi neretko spašavali život, ali ova atmosfera izolacije i napetosti pred stvaranje nečeg novog, koju prati moja opsesivna otuđenost od sveta, uvek priziva dva lika. Vesne Parun se setim zbog njenog svedočenja o tome pod kojim je uslovima nastajala zbirka poezije Crna maslina, u izobilju bola i hladnoći otpadništva, kada se ,,zaključavala od jada i ostajala tako mjesecima. Obnoć bih izišla poput sove iz duplje, pojela što je majka ostavila u zdjelici pred vratima i nastavila pisati’’. Osećaj prepuštenosti velikoj ideji koja se iz nas porađa poput deteta, to je slika zatvorenosti u vlastitu jazbinu u kojoj se osamom pišu stare i nove reči, ispisuju rečenice, stihovi i čuju misli. Ostajete tada sami sa sobom, u vlastitoj zabludi, skriveni iza navučenih roletni i nereda, zatvoreni samovoljno tako da vas ne dotakne nikakva studen, nikakav glas izvana. To je razlog da se u ovim danima setim još jednog mog pisca i njegove knjige. Bora Ćosić u Nultoj zemlji, knjizi koja mi uvek stoji na vidiku tako da je mogu odmah prelistati i opipati, nudi izlaz iz lavirinta samoće. Ostati sam, krhkog zdravlja, pod lekovima za depresiju i pred naporom nadolazećeg stvaranja, može biti pogubno. Zvuči čak i morbidno. U Nultoj zemlji čovek zatvoren u samoću ima štošta sa sobom da obavi. Kretnje jednog samotnjaka ,,nisu baš neko istinsko kretanje, nego više pripadaju jednoj antologiji – svega pokretljivog u meni. Pa ja i ne pokazujem neki poseban gest, nego kretanje kao glagol’’.
utorak
Sedim u čekaonicama, u nepoznatim prostorijama, ispovedam se nepoznatim ljudima. To su rubovi mog sveta. Osećam se kao da hodam po ivici provalije, usled prekomerne praznine potežem za alkoholom. To je, naravno, bilo pogubno. Rastrojen sam i nemiran, opet ljut na sebe, ne zbog mamurluka, koliko zbog toga što i dalje spas pronalazim izvan sebe, ovog puta u opijenosti. Samoća je pojačala moju gordost. Mislio sam da strahove mogu prevladati alkoholom. U stanju opijenosti ne gubim kontakt sa realnošću, samo se olako prepuštam ništavilu. Postajem jedan od mnogih. Srećem druga iz detinjstva koji je sada razvio biznis, prepun je priča. Dok ja u glavi već zamišljam kako da preživim naredni dan, on razdragano i napadno upozorava na to da će svi vakcinisani umreti za pet godina, da svetom vlada farmaceutska mafija, da će uskoro izbiti svetski rat… Argumentuje, maše rukama, sav je u vizijama propasti. Njegova brzopletost ne dolazi iz očajanja, nego iz ubeđenja. To je svet kome ne pripadam. Izlazim iz kafane pijan od alkohola i priče, očajan i nasmejan. Paradok života je da ja sebe ovako jadnog i pijanog vidim zapravo srećnog spram mog bivšeg prijatelja koji je bogat, uspešan i zauvek zarobljen teorijama zavere. Opet prevladava gordost. Druge vidim nesavršinim, sebe samosažaljevam.
sreda
Mrzim da putujem. Posebno sada kada sam zavistan od lekova. Odbojnost prema putovanjima, odlascima i novim mestima, nastala je još od kada sam se kao mali često selio da bi roditelji radili i zaradali. A ja sam se naivno vezivao za mesta i ljude, predavao se svemu lako i pomalo nepristojno, pa je svaki novi put za mene značio emotivnu katastrofu. Potom su počele školske ekskurzije i moja nervoza kada su u pitanju putovanja samo se pojačala. U tim danima zadovoljavao sam se odlascima u bioskop i biblioteku, na moja sigurna mesta, potom na duge šetnje kada sam osećao neslućenu slobodu i vedrinu. Sa lekovima su se proredile šetnje, biblioteka i bioskop su se premestili u moju sobu. Ostao sam ja, sam između zidova, da ih obojim svojim bojama, da među njima usnim možda spasonosne snove, da proputujem iz mesta celu planetu, da pišem i cepam rukom ispisane papire, da volim na daljinu, nevidljivo da rastem, poput šumskih breza skrivenih među obiljem drugog, većeg i snažijeg drveća.
četvrtak
Psihijatri to nazivaju stanjem remisije. Stanje kada vam bude toliko bolje da možete jasno i razgovetno da izgovorite svoju bol. To nije mali korak za nekoga ko dugo nije uspevao da kaže bilo šta, ko se skrivao od drugih i bežao u svoj mrak. Izgovoriti bol – to je velika pobeda uplašenog čoveka. Još uvek bojažljivo uspevam da govorim o svemu što me progoni. Pre svega o velikom i teškom kamenu koji mi pritiska grudi, o umoru koji savlada i ne pušta, o krhkosti pokreta i povremenom plaču. Iscrpljenost depresivnog čoveka je toliko velika da je za njega jedan korak veliki uspeh. Gledam roditelje koji se potajno raduju što sada već pomalo govorim i osećam sram što nisam bio jači i hrabriji. Trenutak tog srama je osećaj potpune odvojenosti mog bića od sopstvenog tela, stanje lebdenja na rubu ponora.
petak
Javio mi se prijatelj posle dužeg vremena. Otputovao je u inostranstvo, preslio se za stalno. Drago mi je zbog njega. Razmišljam o tome kako uvek negde na sveta postoji neko kome ste važni. Na toj tački sveta buja život, tajna je otkrivena. Svaki čovek je duboko sam, premda ga uvek negde neko čeka. To je iskustvo životnog dara, harmonije, iskustvo predaje koje sliči vetru koji pokreće morske talase. Pomaže im da budu snažniji, prodorniji, jači i veći. I na nekoj tački univerzuma susreću se ta dva čoveka, njihovi svetovi se spajaju, samoće ostaju samoće, ali osećaj pripadanja dobija duboki osećaj smisla. To je onaj trenutak oslobođenosti kada u ranu zoru besciljno lutate, gazite travu promrzlu od mraza i radujete se mokrini poput ljubavnice koja u neizvesnosti i nadi iščekuje povratak ljubavnika. Trenutak svanuća je dolazak lutajućeg mornara koji se posle dugo vremena vraća njoj, baš njoj i gleda je očima prvobitne strasti. Baš kako Percy Bysshe Shelley piše u svojoj Filozofiji ljubavi:
Izvori se s rekama sjedine, Reke s morem, more s okeanom; I vetri se nebom ujedine Emocijom slatko zavitlanom.
subota
Pisanje dnevnika pomaže mi da mi bude bolje. Nije u pitanju narcizam, želja da se predstavim boljim ili gorim nego što zapravo jesam, samo jedna od mogućnosti da progovorim. Ono što me fizički odvojilo od drugih ljudi najmanje je moja odluka. To je bila reakcija na malodušnost i manjak samopouzdanja koji je nastao kao posledica anksioznosti i depresije. Mnogo se danas piše i govori o sličnim graničnim poremećajima ličnosti, ali se pritom retko pomene da je u depresiji težina neizgovorene boli nekada toliko nepodnošljiva da pomislite da više nikada ne možete izgovoriti niti jednu reč, napisati slovo ili napraviti korak. Odvojenost od života koju stvara depresija je najteža barijera koju treba prevazići; tu još može pomoći samo silina unutrašnjeg glasa koji se javlja kao čovekov urođeni poriv za stvaranjem. U mom slučaju pomogao mi je fizički rad i surovost radničkog života. Odvojen od knjiga, škole, fakulteta, biblioteke, shvatiš da je život protok različitih iskustava koji nisu samo tvoji, da ima još ljudskih bolovanja i zamorne težine, neostvarenih očekivanja, nesporazuma i odbačenosti. U hladnoći radničkog pogona shvatiš da nisi sam, da te život konačno prihvatio i oslobodio. Shvatiš usput da ne postoji univerzalni recept kojim bismo mogli da ublažimo vlastiti mrak, depresiju ili anksioznost, jer neki su ljudi jednostavno osetljiviji od drugih ljudi, više ih se tiče, više ih boli i pritiska. Ali ono što je zajedničko svima jeste unutrašnji poriv da budemo stvaraoci što je zapravo i najdublja odanost životu. Ostvariti se i prevazići barijere moguće je samo kroz prihvatanje sebe i svog unutrašnjeg poriva za kreacijom. Dodatno pomažu ljubav i podrška koji daju snagu da konačno postanemo dovoljno jaki da možemo bez straha izgovoriti – ne.
nedelja
Iza mene ostaju varljive žudnje, nežni pogledi, plavetnilo neba i čežnja za nedodirljivom daljinom. U rukama držim krhotine neprežaljenih tuga iz kojih se izliva hrabrost da putujem u nepoznato. Nedelja je rub ponedeljka, utorka, srede, četvrtka, petka i subote.
Rubovi
ponedeljak
U danima zatvaranja u sobu prepunu knjiga, razbacanih papira, uspomena i fotografija, starih ispisanih beležnica, u atmosferi polumraka, nagomilanih stvari i neraspremljenog kreveta, uvek se setim pisaca, zapravo njih dvoje koji su mi u teškim danima bili i ostali intimno bliski. Pisci su mi neretko spašavali život, ali ova atmosfera izolacije i napetosti pred stvaranje nečeg novog, koju prati moja opsesivna otuđenost od sveta, uvek priziva dva lika. Vesne Parun se setim zbog njenog svedočenja o tome pod kojim je uslovima nastajala zbirka poezije Crna maslina, u izobilju bola i hladnoći otpadništva, kada se ,,zaključavala od jada i ostajala tako mjesecima. Obnoć bih izišla poput sove iz duplje, pojela što je majka ostavila u zdjelici pred vratima i nastavila pisati’’. Osećaj prepuštenosti velikoj ideji koja se iz nas porađa poput deteta, to je slika zatvorenosti u vlastitu jazbinu u kojoj se osamom pišu stare i nove reči, ispisuju rečenice, stihovi i čuju misli. Ostajete tada sami sa sobom, u vlastitoj zabludi, skriveni iza navučenih roletni i nereda, zatvoreni samovoljno tako da vas ne dotakne nikakva studen, nikakav glas izvana. To je razlog da se u ovim danima setim još jednog mog pisca i njegove knjige. Bora Ćosić u Nultoj zemlji, knjizi koja mi uvek stoji na vidiku tako da je mogu odmah prelistati i opipati, nudi izlaz iz lavirinta samoće. Ostati sam, krhkog zdravlja, pod lekovima za depresiju i pred naporom nadolazećeg stvaranja, može biti pogubno. Zvuči čak i morbidno. U Nultoj zemlji čovek zatvoren u samoću ima štošta sa sobom da obavi. Kretnje jednog samotnjaka ,,nisu baš neko istinsko kretanje, nego više pripadaju jednoj antologiji – svega pokretljivog u meni. Pa ja i ne pokazujem neki poseban gest, nego kretanje kao glagol’’.
utorak
Sedim u čekaonicama, u nepoznatim prostorijama, ispovedam se nepoznatim ljudima. To su rubovi mog sveta. Osećam se kao da hodam po ivici provalije, usled prekomerne praznine potežem za alkoholom. To je, naravno, bilo pogubno. Rastrojen sam i nemiran, opet ljut na sebe, ne zbog mamurluka, koliko zbog toga što i dalje spas pronalazim izvan sebe, ovog puta u opijenosti. Samoća je pojačala moju gordost. Mislio sam da strahove mogu prevladati alkoholom. U stanju opijenosti ne gubim kontakt sa realnošću, samo se olako prepuštam ništavilu. Postajem jedan od mnogih. Srećem druga iz detinjstva koji je sada razvio biznis, prepun je priča. Dok ja u glavi već zamišljam kako da preživim naredni dan, on razdragano i napadno upozorava na to da će svi vakcinisani umreti za pet godina, da svetom vlada farmaceutska mafija, da će uskoro izbiti svetski rat… Argumentuje, maše rukama, sav je u vizijama propasti. Njegova brzopletost ne dolazi iz očajanja, nego iz ubeđenja. To je svet kome ne pripadam. Izlazim iz kafane pijan od alkohola i priče, očajan i nasmejan. Paradok života je da ja sebe ovako jadnog i pijanog vidim zapravo srećnog spram mog bivšeg prijatelja koji je bogat, uspešan i zauvek zarobljen teorijama zavere. Opet prevladava gordost. Druge vidim nesavršinim, sebe samosažaljevam.
sreda
Mrzim da putujem. Posebno sada kada sam zavistan od lekova. Odbojnost prema putovanjima, odlascima i novim mestima, nastala je još od kada sam se kao mali često selio da bi roditelji radili i zaradali. A ja sam se naivno vezivao za mesta i ljude, predavao se svemu lako i pomalo nepristojno, pa je svaki novi put za mene značio emotivnu katastrofu. Potom su počele školske ekskurzije i moja nervoza kada su u pitanju putovanja samo se pojačala. U tim danima zadovoljavao sam se odlascima u bioskop i biblioteku, na moja sigurna mesta, potom na duge šetnje kada sam osećao neslućenu slobodu i vedrinu. Sa lekovima su se proredile šetnje, biblioteka i bioskop su se premestili u moju sobu. Ostao sam ja, sam između zidova, da ih obojim svojim bojama, da među njima usnim možda spasonosne snove, da proputujem iz mesta celu planetu, da pišem i cepam rukom ispisane papire, da volim na daljinu, nevidljivo da rastem, poput šumskih breza skrivenih među obiljem drugog, većeg i snažijeg drveća.
četvrtak
Psihijatri to nazivaju stanjem remisije. Stanje kada vam bude toliko bolje da možete jasno i razgovetno da izgovorite svoju bol. To nije mali korak za nekoga ko dugo nije uspevao da kaže bilo šta, ko se skrivao od drugih i bežao u svoj mrak. Izgovoriti bol – to je velika pobeda uplašenog čoveka. Još uvek bojažljivo uspevam da govorim o svemu što me progoni. Pre svega o velikom i teškom kamenu koji mi pritiska grudi, o umoru koji savlada i ne pušta, o krhkosti pokreta i povremenom plaču. Iscrpljenost depresivnog čoveka je toliko velika da je za njega jedan korak veliki uspeh. Gledam roditelje koji se potajno raduju što sada već pomalo govorim i osećam sram što nisam bio jači i hrabriji. Trenutak tog srama je osećaj potpune odvojenosti mog bića od sopstvenog tela, stanje lebdenja na rubu ponora.
petak
Javio mi se prijatelj posle dužeg vremena. Otputovao je u inostranstvo, preslio se za stalno. Drago mi je zbog njega. Razmišljam o tome kako uvek negde na sveta postoji neko kome ste važni. Na toj tački sveta buja život, tajna je otkrivena. Svaki čovek je duboko sam, premda ga uvek negde neko čeka. To je iskustvo životnog dara, harmonije, iskustvo predaje koje sliči vetru koji pokreće morske talase. Pomaže im da budu snažniji, prodorniji, jači i veći. I na nekoj tački univerzuma susreću se ta dva čoveka, njihovi svetovi se spajaju, samoće ostaju samoće, ali osećaj pripadanja dobija duboki osećaj smisla. To je onaj trenutak oslobođenosti kada u ranu zoru besciljno lutate, gazite travu promrzlu od mraza i radujete se mokrini poput ljubavnice koja u neizvesnosti i nadi iščekuje povratak ljubavnika. Trenutak svanuća je dolazak lutajućeg mornara koji se posle dugo vremena vraća njoj, baš njoj i gleda je očima prvobitne strasti. Baš kako Percy Bysshe Shelley piše u svojoj Filozofiji ljubavi:
Izvori se s rekama sjedine,
Reke s morem, more s okeanom;
I vetri se nebom ujedine
Emocijom slatko zavitlanom.
subota
Pisanje dnevnika pomaže mi da mi bude bolje. Nije u pitanju narcizam, želja da se predstavim boljim ili gorim nego što zapravo jesam, samo jedna od mogućnosti da progovorim. Ono što me fizički odvojilo od drugih ljudi najmanje je moja odluka. To je bila reakcija na malodušnost i manjak samopouzdanja koji je nastao kao posledica anksioznosti i depresije. Mnogo se danas piše i govori o sličnim graničnim poremećajima ličnosti, ali se pritom retko pomene da je u depresiji težina neizgovorene boli nekada toliko nepodnošljiva da pomislite da više nikada ne možete izgovoriti niti jednu reč, napisati slovo ili napraviti korak. Odvojenost od života koju stvara depresija je najteža barijera koju treba prevazići; tu još može pomoći samo silina unutrašnjeg glasa koji se javlja kao čovekov urođeni poriv za stvaranjem. U mom slučaju pomogao mi je fizički rad i surovost radničkog života. Odvojen od knjiga, škole, fakulteta, biblioteke, shvatiš da je život protok različitih iskustava koji nisu samo tvoji, da ima još ljudskih bolovanja i zamorne težine, neostvarenih očekivanja, nesporazuma i odbačenosti. U hladnoći radničkog pogona shvatiš da nisi sam, da te život konačno prihvatio i oslobodio. Shvatiš usput da ne postoji univerzalni recept kojim bismo mogli da ublažimo vlastiti mrak, depresiju ili anksioznost, jer neki su ljudi jednostavno osetljiviji od drugih ljudi, više ih se tiče, više ih boli i pritiska. Ali ono što je zajedničko svima jeste unutrašnji poriv da budemo stvaraoci što je zapravo i najdublja odanost životu. Ostvariti se i prevazići barijere moguće je samo kroz prihvatanje sebe i svog unutrašnjeg poriva za kreacijom. Dodatno pomažu ljubav i podrška koji daju snagu da konačno postanemo dovoljno jaki da možemo bez straha izgovoriti – ne.
nedelja
Iza mene ostaju varljive žudnje, nežni pogledi, plavetnilo neba i čežnja za nedodirljivom daljinom. U rukama držim krhotine neprežaljenih tuga iz kojih se izliva hrabrost da putujem u nepoznato. Nedelja je rub ponedeljka, utorka, srede, četvrtka, petka i subote.