Ranije se u Batal mahali šatke nisu mnogo ni držale. Imao ih je samo rahmetli Bejto, otac Feha knjižara, pa Dervo i Zaim Hadrović, bojadžije, pa onamo, do ćuprije, Slavo Janković, Nezir Pepić i pokojni Šišman i još, čini mi se, oni Varcari, kovači. Sredinom 60-ih, kad doniješe zakon da se u čaršiji ne smije držati stoka, ni krupna ni sitna, a udari nemaština, poče svijet gajiti živinu. Nije bilo avlije u kojoj se nije pečio pijetao. Držale su se sitne kokoške nosilje, a u jedno doba stadoše se dobavljati bijele, mesnate kokoške, tamo negdje iz Srbije. Toga pisa, mili brate. Utovi se, oguli, useri čitavu avliju. Ali, mesa – četiri-pet kila!
Kad popusti bijeda i čaršija malo živnu i progleda na oči, počeše se opet ljudi prihvaćati dokonluka. Poleteše nad mahalom prva jata golubija, avlije se napuniše kokotanjem kikireza i crcova.
Prvi šatkari viđeni su na rijeci Trnavici, pa za njima oni na rijeci Rašci i na Jošanici.
Mušo Čajlak veli kako je Slavo zarazio Avda sa šatkama. Kako mu je Slavo poklonio jednog mladog šatka, a on, Mušo, nekoliko šatki. Kako su ga podučili u šta da ih drži, kako da ih hrani i kad da ih na vodu izgoni. Omašuje Mušo, nije bilo tako. Da je rekao kako su ga naučili na Granatu i na vinjak i rakiju, pa bezbeli, da mu vjerujemo.
Avdo, u to vrijeme, nije mogao držati ni tahtabu u duvaru.
Vlasti su mu bile vratile pekaru, pa se Avdo sa njom satirao.
Sručio je u nju, uz to malo svoje crkavice, i Vasvinu svaku platu i još povrh dva kredita, koje joj je, dok je bio pri vlasti i snazi, Hanefija namakao.
Krajem 1963. godine, počeo je da vadi hljebove. Imao je jednog radnika, Haka, Haka Milevu, sa Jermiša. Vadili su samo dvije furune, jednu izjutra i jednu po podne. Hljeb se slabo kupovao a i ono mušterija što se za njega držalo, selilo se za Tursku, matufilo, umiralo. U Batal mahali nema više od desetak starinaca, ova sila i grdoba skrhala se skoro, sa Pešteri i Bihora.
Nakon pet-šest jalovih godina, Avdo se počeo otimati.
Spasile su ga ramazanske pitice. Za vrijeme ramazana pred njegovom pekarom dreždi u redu po čaršije. U pravljenju tih pitica, Avdo nema premca. Ostalo mu umijeće (i pouk za maju) od oca Arslana, a ovome od njegovog oca Zama, dobjeglice iz Užica.
Prvi je počeo i vekne vaditi. Mazao im je koru žumancetom, te bi kora bila slatka i hrskava, a sredina rastresita, bez prijesnih guka. Bile su više i upola jeftinije od običnog somuna pa su ih kupovali oni sa potanjim džepom, najviše radnici.
Govori se da je pazarski hljeb, zbog ovdašnje vode, najbolji na svijetu. Voda za mešek uzimala se iz rijeke Raške, sve do 1966. godine, kad je dograđen gradski vodovod. Mnogi su pekari odbijali da uvedu vodu u pekaru. Među njima pronijela se priča kako se u državnu vodu, koja je, takođe bila s Raške i to sa samog izvora, dosipa i miješa “svakojaki prašak”, kako od nje brašno poplavi i hjlebovi ispadnu gnjecavi. Avdo Lađar uveo je vodu u pekaru, ali je nije koristio.
On je vodu dovlačio iz Mušovog bunara.
2.
Mušo Čajlak imao je malu bašču ispod čifutske ćurpije, s one uže, desne strane, koja vuče ka Podbijelju i Svojboru. Tu je bilo još sitnih, lijepo uređenih bašči i vrtova, a držali su ih, uglavnom, stariji ljudi, zanatlije. Ranije je svaka bašča imala svoj bunar. Ovi su bunarovi zatrpani kad je Republička sanitarna inspekcija u vodi otkrila štetne materije i bakterije fekalnog porijekla, te je zabranila njenu upotrebu za pripremanje hrane i za piće.
Mušo je Čajlak svoj bunar sačuvao.
– Kake klice, kake bajdarije – tafrio se. – Eno uzmi kofu, pa zafati. Voda čista ka gledence. Popij gutljaj – ne bidne li has pazarska, a ti me sijeci gdje sam najtanji. Kada ono izbi Inspekcija pa mi turi zabranu u šake, ja pravo kod Feha. Tako i tako moj Feho. Ako mi ti ne spasiš, neće, beli, niko. Dobro Mušo, veli Feho, dođi u petak, po akšamu. I ponesi čizme i topliju paltu.
Feho ga je, da mi ovdje malo prikratimo, poveo uz Suhu ćupriju, na gornji tok rijeke Ljudske. Ušli su u vodu kod staroga dubrovačkog hana u sedam uveče, a izašli kod Bijelih voda, u sedam izjutra.
U tri sata po podne, Mušo će ući u Dautovu kahvu, sa limenim burilom (koji mu je napravio Iso Bace) punim neobičnih, rijetkih riba.
Docnije će ribe spustiti u bunar, proučiti, po spuštanju, dvije dove i pokriti okno na bunaru mladom vrbovinom i repuhom.
I onda će zarediti po čaršiji da se hvali vodom iz bunara, koju mu je divljakuša, riba s Ljudske, očistila te je “sadek ljekovita i lezetna baš ko ona hadžijska, sa Ćabe”.
Jedne ljetnje večeri (1977 godine) zapiće se s nekim komšijama, šatkarima i izvući iz bunara jednu od svojih riba-čistačica a oni se, užasnuti, dati u bijeg i kuknjavu. Riba je bila ogromna, krastava hrbata i blijedožute trbušine, imala ja krupne i zerdave oči kao u smorenih ili preklanih volova, a „ona joj usta ovolika i stoji ih cmáka, čini ti se – sad će prozboriti“. Suntala se u velikoj kanaveci i lupala repom ko lopatom.
Kad Avdo prvi put vidi jednu od tih riba, neće se straviti, niti će se začuditi. On je, braniće se ispred Muša, za druge robije viđao i više. Ima, tako, tvrdio je, u Moravi riba po imenu som, koja nije manja od bivola. Živi u dubini, i dok nije gladna, ne pomjera iz rječnoga mulja. Kad ogladni, jede šta uhvati. „ Pričo mi je neki Jezdo Mrvljević kako oni, ti somovi, napadaju i odvlače u dubine djecu koja se pljacukaju uz obalu. Pa imaju neke štuke. One su manje od somova, ali su gori katili. Jednu sam svojim očima vidio. Bio Prvi maj, pa je donijeli da je ispečemo upravniku zatvora i njegovim gostima. Dala je mesa za petnaest ljudi. Pa ti, eto, vidi kolika je. “
Avdo je na bunar dolazio s Hazimom, hamalom.
Hazim se bojao Mušovog bunara, pa je Avdo izvlačio vodu, a Hazim je prelivao u burila. Od bunarskog poklopca do vodne površi, imalo je oko tri metra, a od vodne površi do dna, po Mušovj tvrdnji, imalo je „ ja l pet, ja l šes metara. Ima vode, moj Hazime, za po dunjaluka!”
– Ne šteti čovjeka – ljutio se Avdo. – Viš kako se prenemogo, ko da stoji ispred džehenema.
Sedam-osam godina docnije, Rajica Ilić, direktor Komunalnog, izmeriće, uz svjedoke Adema, Moma i Hamea, visinu i dubinu Mušovog bunara.
– Ama, ljudi – čudiće se, – Mušo se za malo prevario. Dubina je malo jača od četiri i po metra. Prava džomba, a ne bunar. Trebalo bi da uđe na spisak dobara pod zašitom države.
I voda mu je, otkriće se potom, bila kvalitetna.
– Ala bi se Mušo radovao – šalio se Adem sa Hameom. – Ih što nije ovdje da nam prospe malo tafre…
Avdo bi se dizao prije bijelih zora, kašljucao u mutvaku i psovao i “vijek i nafaku”, ogrtao kaput, nazuvao kaljače i izlazio u avliju.
Ranije bi svratio kod Dauta, popio čaj i kahvu, a od kad se “rota” u ljude uvukla, išao je pravo u pekaru.
Prvo bi skolio Haka i Selima, (“korio nas i piš’o se i u naše znanje i u naš posao”) , pa tek onda sijedao za banak, zavirivao u teftere s imenima mušterija, svadio se sam sa sobom i drijemao. U sedam bi Hako izvadio kifle i ćahije i prvi se đaci naređali ispred banka. I Avdo se budio.
Otvorio bi prozorče, proturio nekoliko kiflica, otvarao čekmedže sa novcem, preturao sitnež po rukama sve dok se ne bi zabrojio i vikunuo “Hako, hod’ ovamo”. Smjenio bi onda Haka na mešeku, a Hako njega na prodaji.
Malko bi se zabavio tijestom za pitice, malko oko čarka – volio je da metlicom skida brašno sa rijetkoga i čestoga sita, a kad ne bi znao šta će, prskao bi vodom kamenu podnicu da pokupi prah i “blato koje li je Selim iz Jaklje svukao”.
U podne bi se zadihao i smorio, izlazio iz pekare u ulazio u avliju.
Ako nikog onde ne bi zatekao, iznio bi pustećiju, širio je ispod hlada, obalio i kunjao.
Tako bi ga Vasva zaticala.
Ne bi ga odmah probudila. Prvo bi se preobukla i skuhala kahvu u kovanoj džezvi od po litra.
Vasva je bila trinaest godina mlađa od Avda, ali je izgledala starije od njega. Rano je posijedela, oslabila na očima. Dok je radila kao čistačica, držala se na nogama, a kad su je prebacili na mašinu dugmetaru i na normu, savila se i strošila.
Adem je ocu govorio: – Zabušavaš, stari. Neka ti fabrike. No ti vidi tvoju huju i tvoju pekaru. To će majku u grob oterati.
– Pa ja velim da prodamo, ali ona ne da živa – branio se Avdo. – Davo mi je Idriz Nokić pedeset hiljada maraka. A šta veli tvoja majčetina? Ha, šta veli? Je l paćaro, veli, da bi li paćaro, pa da ih propiješ. Da propiješ pare s Mušom i sa Slavom. Da mi dijete osramotiš, da mi ga brez išta ostaviš. Tako, eto, ona veli. Eno ti je za šporetom, pa je pitaj.
I Avdo bi izašao u avliju, odvojio mlađe šatkove i šatke, izvodio ih na Jošanicu, pratio ih niz obalu do sastavka (s rijekom Raškom), a odatle do virova uz Mušovu bašču.
Mušo bi ga čekao sa sakarom i ćumurom za sakaru.
Avdo bi prvo umiješao šatke s drugim šatkarima, odvajao mlađe, slabije šatkove i gonio da se uhvate za vratove, a onda se maskario i svadio s drugim šatkarima koji bi se, kao i on, borbom zapalili.
Kad na vodi ne bi bilo drugih šatki i šatkara, ili kad se slabi šatkovi ne bi boja prihvatili, Avdo bi se sjeo uz sakaru, prevrtao mašicama bubrežnjake i paprike, a Mušo bi iz bunara izvlačio bostan i bocu s rakijom.
Ne bi dugo meračili sami.
Prvo bi im se Rizo pridružio. Stizao bi iz Stanice oko pet po podne već dobro „podmašćen“. Mušo Čajlak volio je Riza, hvalio se kako mu je „još od šeset treće bio babo mesto baba“, a Rizo mu uzvraćao istom mjerom i od svake plate kupovao kilo kahve Santos, kilo krupnoga šećera i tri šteke žute, kumanovske „Drave“. (Kad je Rizo lani umro od moždanog udara, Mušo Čajlak se uzeo od sebe i zapao u ljut verem i Hame ga je pozadugo čuvao u kući kako ne bi neki belaj napravio.)
Iza Riza stizao bi Hame. Malo bi se šegačio s njima, pa bježao u čaršiju da pričeka Zumku pred Radnički i odvuče je „na drpanje“ u Avdovu oputaru.
A siroti Adem nije s volje dolazio.
“Došao bih na zôr ( A, Ademe, a potrči sine, vidi šta je s onom dalgovinom. A ene ih šatke, vratile se same u avliju); da ugasim vatru, da pokrijem bunar i zabravim vrata na čatmari; da zaredim, onda, od kafane do kafane i kupim budale”.
Ribe iz bunara
1.
Ranije se u Batal mahali šatke nisu mnogo ni držale. Imao ih je samo rahmetli Bejto, otac Feha knjižara, pa Dervo i Zaim Hadrović, bojadžije, pa onamo, do ćuprije, Slavo Janković, Nezir Pepić i pokojni Šišman i još, čini mi se, oni Varcari, kovači. Sredinom 60-ih, kad doniješe zakon da se u čaršiji ne smije držati stoka, ni krupna ni sitna, a udari nemaština, poče svijet gajiti živinu. Nije bilo avlije u kojoj se nije pečio pijetao. Držale su se sitne kokoške nosilje, a u jedno doba stadoše se dobavljati bijele, mesnate kokoške, tamo negdje iz Srbije. Toga pisa, mili brate. Utovi se, oguli, useri čitavu avliju. Ali, mesa – četiri-pet kila!
Kad popusti bijeda i čaršija malo živnu i progleda na oči, počeše se opet ljudi prihvaćati dokonluka. Poleteše nad mahalom prva jata golubija, avlije se napuniše kokotanjem kikireza i crcova.
Prvi šatkari viđeni su na rijeci Trnavici, pa za njima oni na rijeci Rašci i na Jošanici.
Mušo Čajlak veli kako je Slavo zarazio Avda sa šatkama. Kako mu je Slavo poklonio jednog mladog šatka, a on, Mušo, nekoliko šatki. Kako su ga podučili u šta da ih drži, kako da ih hrani i kad da ih na vodu izgoni. Omašuje Mušo, nije bilo tako. Da je rekao kako su ga naučili na Granatu i na vinjak i rakiju, pa bezbeli, da mu vjerujemo.
Avdo, u to vrijeme, nije mogao držati ni tahtabu u duvaru.
Vlasti su mu bile vratile pekaru, pa se Avdo sa njom satirao.
Sručio je u nju, uz to malo svoje crkavice, i Vasvinu svaku platu i još povrh dva kredita, koje joj je, dok je bio pri vlasti i snazi, Hanefija namakao.
Krajem 1963. godine, počeo je da vadi hljebove. Imao je jednog radnika, Haka, Haka Milevu, sa Jermiša. Vadili su samo dvije furune, jednu izjutra i jednu po podne. Hljeb se slabo kupovao a i ono mušterija što se za njega držalo, selilo se za Tursku, matufilo, umiralo. U Batal mahali nema više od desetak starinaca, ova sila i grdoba skrhala se skoro, sa Pešteri i Bihora.
Nakon pet-šest jalovih godina, Avdo se počeo otimati.
Spasile su ga ramazanske pitice. Za vrijeme ramazana pred njegovom pekarom dreždi u redu po čaršije. U pravljenju tih pitica, Avdo nema premca. Ostalo mu umijeće (i pouk za maju) od oca Arslana, a ovome od njegovog oca Zama, dobjeglice iz Užica.
Prvi je počeo i vekne vaditi. Mazao im je koru žumancetom, te bi kora bila slatka i hrskava, a sredina rastresita, bez prijesnih guka. Bile su više i upola jeftinije od običnog somuna pa su ih kupovali oni sa potanjim džepom, najviše radnici.
Govori se da je pazarski hljeb, zbog ovdašnje vode, najbolji na svijetu. Voda za mešek uzimala se iz rijeke Raške, sve do 1966. godine, kad je dograđen gradski vodovod. Mnogi su pekari odbijali da uvedu vodu u pekaru. Među njima pronijela se priča kako se u državnu vodu, koja je, takođe bila s Raške i to sa samog izvora, dosipa i miješa “svakojaki prašak”, kako od nje brašno poplavi i hjlebovi ispadnu gnjecavi. Avdo Lađar uveo je vodu u pekaru, ali je nije koristio.
On je vodu dovlačio iz Mušovog bunara.
2.
Mušo Čajlak imao je malu bašču ispod čifutske ćurpije, s one uže, desne strane, koja vuče ka Podbijelju i Svojboru. Tu je bilo još sitnih, lijepo uređenih bašči i vrtova, a držali su ih, uglavnom, stariji ljudi, zanatlije. Ranije je svaka bašča imala svoj bunar. Ovi su bunarovi zatrpani kad je Republička sanitarna inspekcija u vodi otkrila štetne materije i bakterije fekalnog porijekla, te je zabranila njenu upotrebu za pripremanje hrane i za piće.
Mušo je Čajlak svoj bunar sačuvao.
– Kake klice, kake bajdarije – tafrio se. – Eno uzmi kofu, pa zafati. Voda čista ka gledence. Popij gutljaj – ne bidne li has pazarska, a ti me sijeci gdje sam najtanji. Kada ono izbi Inspekcija pa mi turi zabranu u šake, ja pravo kod Feha. Tako i tako moj Feho. Ako mi ti ne spasiš, neće, beli, niko. Dobro Mušo, veli Feho, dođi u petak, po akšamu. I ponesi čizme i topliju paltu.
Feho ga je, da mi ovdje malo prikratimo, poveo uz Suhu ćupriju, na gornji tok rijeke Ljudske. Ušli su u vodu kod staroga dubrovačkog hana u sedam uveče, a izašli kod Bijelih voda, u sedam izjutra.
U tri sata po podne, Mušo će ući u Dautovu kahvu, sa limenim burilom (koji mu je napravio Iso Bace) punim neobičnih, rijetkih riba.
Docnije će ribe spustiti u bunar, proučiti, po spuštanju, dvije dove i pokriti okno na bunaru mladom vrbovinom i repuhom.
I onda će zarediti po čaršiji da se hvali vodom iz bunara, koju mu je divljakuša, riba s Ljudske, očistila te je “sadek ljekovita i lezetna baš ko ona hadžijska, sa Ćabe”.
Jedne ljetnje večeri (1977 godine) zapiće se s nekim komšijama, šatkarima i izvući iz bunara jednu od svojih riba-čistačica a oni se, užasnuti, dati u bijeg i kuknjavu. Riba je bila ogromna, krastava hrbata i blijedožute trbušine, imala ja krupne i zerdave oči kao u smorenih ili preklanih volova, a „ona joj usta ovolika i stoji ih cmáka, čini ti se – sad će prozboriti“. Suntala se u velikoj kanaveci i lupala repom ko lopatom.
Kad Avdo prvi put vidi jednu od tih riba, neće se straviti, niti će se začuditi. On je, braniće se ispred Muša, za druge robije viđao i više. Ima, tako, tvrdio je, u Moravi riba po imenu som, koja nije manja od bivola. Živi u dubini, i dok nije gladna, ne pomjera iz rječnoga mulja. Kad ogladni, jede šta uhvati. „ Pričo mi je neki Jezdo Mrvljević kako oni, ti somovi, napadaju i odvlače u dubine djecu koja se pljacukaju uz obalu. Pa imaju neke štuke. One su manje od somova, ali su gori katili. Jednu sam svojim očima vidio. Bio Prvi maj, pa je donijeli da je ispečemo upravniku zatvora i njegovim gostima. Dala je mesa za petnaest ljudi. Pa ti, eto, vidi kolika je. “
Avdo je na bunar dolazio s Hazimom, hamalom.
Hazim se bojao Mušovog bunara, pa je Avdo izvlačio vodu, a Hazim je prelivao u burila. Od bunarskog poklopca do vodne površi, imalo je oko tri metra, a od vodne površi do dna, po Mušovj tvrdnji, imalo je „ ja l pet, ja l šes metara. Ima vode, moj Hazime, za po dunjaluka!”
– Ne šteti čovjeka – ljutio se Avdo. – Viš kako se prenemogo, ko da stoji ispred džehenema.
Sedam-osam godina docnije, Rajica Ilić, direktor Komunalnog, izmeriće, uz svjedoke Adema, Moma i Hamea, visinu i dubinu Mušovog bunara.
– Ama, ljudi – čudiće se, – Mušo se za malo prevario. Dubina je malo jača od četiri i po metra. Prava džomba, a ne bunar. Trebalo bi da uđe na spisak dobara pod zašitom države.
I voda mu je, otkriće se potom, bila kvalitetna.
– Ala bi se Mušo radovao – šalio se Adem sa Hameom. – Ih što nije ovdje da nam prospe malo tafre…
Avdo bi se dizao prije bijelih zora, kašljucao u mutvaku i psovao i “vijek i nafaku”, ogrtao kaput, nazuvao kaljače i izlazio u avliju.
Ranije bi svratio kod Dauta, popio čaj i kahvu, a od kad se “rota” u ljude uvukla, išao je pravo u pekaru.
Prvo bi skolio Haka i Selima, (“korio nas i piš’o se i u naše znanje i u naš posao”) , pa tek onda sijedao za banak, zavirivao u teftere s imenima mušterija, svadio se sam sa sobom i drijemao. U sedam bi Hako izvadio kifle i ćahije i prvi se đaci naređali ispred banka. I Avdo se budio.
Otvorio bi prozorče, proturio nekoliko kiflica, otvarao čekmedže sa novcem, preturao sitnež po rukama sve dok se ne bi zabrojio i vikunuo “Hako, hod’ ovamo”. Smjenio bi onda Haka na mešeku, a Hako njega na prodaji.
Malko bi se zabavio tijestom za pitice, malko oko čarka – volio je da metlicom skida brašno sa rijetkoga i čestoga sita, a kad ne bi znao šta će, prskao bi vodom kamenu podnicu da pokupi prah i “blato koje li je Selim iz Jaklje svukao”.
U podne bi se zadihao i smorio, izlazio iz pekare u ulazio u avliju.
Ako nikog onde ne bi zatekao, iznio bi pustećiju, širio je ispod hlada, obalio i kunjao.
Tako bi ga Vasva zaticala.
Ne bi ga odmah probudila. Prvo bi se preobukla i skuhala kahvu u kovanoj džezvi od po litra.
Vasva je bila trinaest godina mlađa od Avda, ali je izgledala starije od njega. Rano je posijedela, oslabila na očima. Dok je radila kao čistačica, držala se na nogama, a kad su je prebacili na mašinu dugmetaru i na normu, savila se i strošila.
Adem je ocu govorio: – Zabušavaš, stari. Neka ti fabrike. No ti vidi tvoju huju i tvoju pekaru. To će majku u grob oterati.
– Pa ja velim da prodamo, ali ona ne da živa – branio se Avdo. – Davo mi je Idriz Nokić pedeset hiljada maraka. A šta veli tvoja majčetina? Ha, šta veli? Je l paćaro, veli, da bi li paćaro, pa da ih propiješ. Da propiješ pare s Mušom i sa Slavom. Da mi dijete osramotiš, da mi ga brez išta ostaviš. Tako, eto, ona veli. Eno ti je za šporetom, pa je pitaj.
I Avdo bi izašao u avliju, odvojio mlađe šatkove i šatke, izvodio ih na Jošanicu, pratio ih niz obalu do sastavka (s rijekom Raškom), a odatle do virova uz Mušovu bašču.
Mušo bi ga čekao sa sakarom i ćumurom za sakaru.
Avdo bi prvo umiješao šatke s drugim šatkarima, odvajao mlađe, slabije šatkove i gonio da se uhvate za vratove, a onda se maskario i svadio s drugim šatkarima koji bi se, kao i on, borbom zapalili.
Kad na vodi ne bi bilo drugih šatki i šatkara, ili kad se slabi šatkovi ne bi boja prihvatili, Avdo bi se sjeo uz sakaru, prevrtao mašicama bubrežnjake i paprike, a Mušo bi iz bunara izvlačio bostan i bocu s rakijom.
Ne bi dugo meračili sami.
Prvo bi im se Rizo pridružio. Stizao bi iz Stanice oko pet po podne već dobro „podmašćen“. Mušo Čajlak volio je Riza, hvalio se kako mu je „još od šeset treće bio babo mesto baba“, a Rizo mu uzvraćao istom mjerom i od svake plate kupovao kilo kahve Santos, kilo krupnoga šećera i tri šteke žute, kumanovske „Drave“. (Kad je Rizo lani umro od moždanog udara, Mušo Čajlak se uzeo od sebe i zapao u ljut verem i Hame ga je pozadugo čuvao u kući kako ne bi neki belaj napravio.)
Iza Riza stizao bi Hame. Malo bi se šegačio s njima, pa bježao u čaršiju da pričeka Zumku pred Radnički i odvuče je „na drpanje“ u Avdovu oputaru.
A siroti Adem nije s volje dolazio.
“Došao bih na zôr ( A, Ademe, a potrči sine, vidi šta je s onom dalgovinom. A ene ih šatke, vratile se same u avliju); da ugasim vatru, da pokrijem bunar i zabravim vrata na čatmari; da zaredim, onda, od kafane do kafane i kupim budale”.