Sedeli smo na tvrdoj klupi prijemnog odeljenja. Vrata od ordinacije su bila zatvorena. Bolnica je mirisala na medicinu. Na sveže okrečenim belo-sivim zidovima visili su likovi iz crtanih filmova. Paja Patak i Miki Maus. Čekali smo da se otvore vrata i da nas medicinska sestra prozove. Otac i majka su ćutali. Ni ja nisam mogao da pričam. Buljio sam u vrata ordinacije. Trajalo je desetak minuta.
Kada smo ušli unutra, bol se premestio na dole. Osećao sam probadanje kod desnog kuka. Manje je bolelo nego gore u grudima, ali je ipak bolelo. Morao sam da se izujem i da legnem na krevet. Majka je bila pored mene. Pomagla je, jer od iscrpljenosti nisam mogao sam da se skinem. I otac me je sa druge strane pridržavao. Doktor me je blago kuckao po leđima. Bio je strogo skoncetrisan na moj bol. Pokušavajući da otkrije uzrok stanja u kojem sam se nalazio. Kada je seo za sto, sagnuo je glavu i počeo da tipka po pisaćoj mašini. Zatim je pogledao moje roditelje:
– Verovatno je napad bubrega. Ležaće na odeljenju deset dana i primaće terapiju. Već sutra bi trebalo da mu bude bolje od prvih injekcija. U međuvremenu ćemo uraditi ispitivanja, pa ćemo videti šta dalje…
Majka se zamislila. Propustila je da ispriča jedan deo priče. Zatim je nesigurno izgovorila:
– Pre par dana stavio je u usta popino prase… Znate onu travu koja ima oblik žita. Kašljao je.
Opisala je sve kako se desilo. Kako sam progutao popino prase… Rekli smo da me zaboli kad udahnem vazduh u pluća.
Doktor je bio zatečen. Zatim je rekao da podignem majicu. Stavio je slušalice na uši i poslušao mi pluća. Za njega su ovo bili novi momenti… Nekoliko minuta je ćutao, a zatim je iz mašine izvadio uput za bubrežno odeljenje i uvukao novi, koji je bio prazan. A onda je značajno rekao:
– Hajde da mu uradimo rengenski snimak desnog plućnog krila. Sestra će vas gore kroz hodnik uputiti do rengena. Tek kasnije smo se ja i moji roditelji setili ovih reči. Na prijemnom odeljenju prvi put reč udahnu, zamenula reč progutao.
Pre odlaska na snimanje pluća, morala je da padne odluka. U bolnici je mogao da ostane samo jedan roditelj kao pratilac. Spontano, rešili smo da to bude majka. To je tako. Majka je neizbežna. Majka i dete u bolnici. Nepisano pravilo. Sa ocem sam gledao polja kroz prozor voza. Sa ocem sam razgledao alate. Sa ocem sam išao na pecanje. Majka je ostala sa mnom u bolnici.
Krenuli smo u zgradu dublje. Rengen se nalazio u samom sedištu koje deli dva krila. U jednom delu male pacijente leče lekovima, a u drugom ih operišu. Posustao sam dok smo išli prema rengenu. Opet su počele da me probadaju grudi u gornjem delu. Svaki udisaj kao ubod najoštrijeg noža u tkivo moga tela. Osećao sam sve jače i jače. Oduzimalo mi je poslednje atome snage. Bol me je ubijao dok smo majka i ja prolazili bolničkim hodnikom. Driblinzi Obrada Sekača na betonskom terenu bili su mačiji kašalj. Oštro šečivo u mom telu me je potpuno satarilo. Na polovini hodnika, seo sam na klupu. Nisam mogao dalje. Majka me je podigla. Zatim me je nosila na leđima. Kada može otac, može i majka. Sami smo hodali kroz bolnicu. Korak po korak. Stigli smo do kraja hodnika. Na velikim dvokrilnim zelenim vratima, koja su se široko otvarala stajao je natpis – Rengen. Ispod je sitnijim slovima pisalo – ULAZ JE ZABRANJEN. Pored ogromnih zelenih vrata, nalazila se velika čekaonica sa kartotekom. Trg na kojem se ukrštaju hodnici. Deca su bila zavedena u kartoteci. Svaki mali pacijent imao je istoriju bolesti.
Otvorila se ispred nas. Izašao je oniži čovek, obučen u beli mantil i uzeo uput od moje majke. Čekali smo jer nam nije bilo dozvoljeno da uđemo. Unutra nas je primio tehničar. Kasnije sam saznao da se zove Raca. Rekao mi je da skinem duks i plavu trenerku. To su bili moji poslednji sati bez bolničke pidžame. Uz pomoć moje majke i Race koji je imao koščate ruke i žilave vene, legao sam na sto da me rengen ozrači.
Površina na kojoj sam ležao bila je tvrda. Rekli su mi da se podignem da bi ispod mojih leđa položi neku dasku. Na mene je stavio nešto bordo. Palo je na moja pleća kao one platnene torbe što babe idu sa njima na pijacu. Usmerio je rengen aparat na grudi. Sve je trajalo tridesetak sekundi. Odmah smo dobili snimak. Nije dugo trajalo. Bol se umirio tako da je povratak u ordinaciju prijemnog odeljenja bio mnogo lakši. Nakratko sam hodao sam. Majka nije morala na leđima da me nosi nazad u ordinaciju prijemnog odeljenja.
Rengen
Odlomak romana u nastajanju
Sedeli smo na tvrdoj klupi prijemnog odeljenja. Vrata od ordinacije su bila zatvorena. Bolnica je mirisala na medicinu. Na sveže okrečenim belo-sivim zidovima visili su likovi iz crtanih filmova. Paja Patak i Miki Maus. Čekali smo da se otvore vrata i da nas medicinska sestra prozove. Otac i majka su ćutali. Ni ja nisam mogao da pričam. Buljio sam u vrata ordinacije. Trajalo je desetak minuta.
Kada smo ušli unutra, bol se premestio na dole. Osećao sam probadanje kod desnog kuka. Manje je bolelo nego gore u grudima, ali je ipak bolelo. Morao sam da se izujem i da legnem na krevet. Majka je bila pored mene. Pomagla je, jer od iscrpljenosti nisam mogao sam da se skinem. I otac me je sa druge strane pridržavao. Doktor me je blago kuckao po leđima. Bio je strogo skoncetrisan na moj bol. Pokušavajući da otkrije uzrok stanja u kojem sam se nalazio. Kada je seo za sto, sagnuo je glavu i počeo da tipka po pisaćoj mašini. Zatim je pogledao moje roditelje:
– Verovatno je napad bubrega. Ležaće na odeljenju deset dana i primaće terapiju. Već sutra bi trebalo da mu bude bolje od prvih injekcija. U međuvremenu ćemo uraditi ispitivanja, pa ćemo videti šta dalje…
Majka se zamislila. Propustila je da ispriča jedan deo priče. Zatim je nesigurno izgovorila:
– Pre par dana stavio je u usta popino prase… Znate onu travu koja ima oblik žita. Kašljao je.
Opisala je sve kako se desilo. Kako sam progutao popino prase… Rekli smo da me zaboli kad udahnem vazduh u pluća.
Doktor je bio zatečen. Zatim je rekao da podignem majicu. Stavio je slušalice na uši i poslušao mi pluća. Za njega su ovo bili novi momenti… Nekoliko minuta je ćutao, a zatim je iz mašine izvadio uput za bubrežno odeljenje i uvukao novi, koji je bio prazan. A onda je značajno rekao:
– Hajde da mu uradimo rengenski snimak desnog plućnog krila. Sestra će vas gore kroz hodnik uputiti do rengena. Tek kasnije smo se ja i moji roditelji setili ovih reči. Na prijemnom odeljenju prvi put reč udahnu, zamenula reč progutao.
Pre odlaska na snimanje pluća, morala je da padne odluka. U bolnici je mogao da ostane samo jedan roditelj kao pratilac. Spontano, rešili smo da to bude majka. To je tako. Majka je neizbežna. Majka i dete u bolnici. Nepisano pravilo. Sa ocem sam gledao polja kroz prozor voza. Sa ocem sam razgledao alate. Sa ocem sam išao na pecanje. Majka je ostala sa mnom u bolnici.
Krenuli smo u zgradu dublje. Rengen se nalazio u samom sedištu koje deli dva krila. U jednom delu male pacijente leče lekovima, a u drugom ih operišu. Posustao sam dok smo išli prema rengenu. Opet su počele da me probadaju grudi u gornjem delu. Svaki udisaj kao ubod najoštrijeg noža u tkivo moga tela. Osećao sam sve jače i jače. Oduzimalo mi je poslednje atome snage. Bol me je ubijao dok smo majka i ja prolazili bolničkim hodnikom. Driblinzi Obrada Sekača na betonskom terenu bili su mačiji kašalj. Oštro šečivo u mom telu me je potpuno satarilo. Na polovini hodnika, seo sam na klupu. Nisam mogao dalje. Majka me je podigla. Zatim me je nosila na leđima. Kada može otac, može i majka. Sami smo hodali kroz bolnicu. Korak po korak. Stigli smo do kraja hodnika. Na velikim dvokrilnim zelenim vratima, koja su se široko otvarala stajao je natpis – Rengen. Ispod je sitnijim slovima pisalo – ULAZ JE ZABRANJEN. Pored ogromnih zelenih vrata, nalazila se velika čekaonica sa kartotekom. Trg na kojem se ukrštaju hodnici. Deca su bila zavedena u kartoteci. Svaki mali pacijent imao je istoriju bolesti.
Otvorila se ispred nas. Izašao je oniži čovek, obučen u beli mantil i uzeo uput od moje majke. Čekali smo jer nam nije bilo dozvoljeno da uđemo. Unutra nas je primio tehničar. Kasnije sam saznao da se zove Raca. Rekao mi je da skinem duks i plavu trenerku. To su bili moji poslednji sati bez bolničke pidžame. Uz pomoć moje majke i Race koji je imao koščate ruke i žilave vene, legao sam na sto da me rengen ozrači.
Površina na kojoj sam ležao bila je tvrda. Rekli su mi da se podignem da bi ispod mojih leđa položi neku dasku. Na mene je stavio nešto bordo. Palo je na moja pleća kao one platnene torbe što babe idu sa njima na pijacu. Usmerio je rengen aparat na grudi. Sve je trajalo tridesetak sekundi. Odmah smo dobili snimak. Nije dugo trajalo. Bol se umirio tako da je povratak u ordinaciju prijemnog odeljenja bio mnogo lakši. Nakratko sam hodao sam. Majka nije morala na leđima da me nosi nazad u ordinaciju prijemnog odeljenja.