Dok sakuplja materijal za imaginarnu knjigu o svom gradu, Vladan razmišlja o trajnoj postavci izložbe Šetnja Beogradom,u kojoj bi istorijski događaji bili prikazani u autentičnom kontekstu. Po čitavom gradu staviti spomen obeležja na događaje u kojima su stradali nevini ljudi, nešto poput mesinganih kocki u trotoarima Beča, sa upisanim imenima Jevreja koji su sa tih adresa odvedeni u logore, u smrt. Jer, svaka nova vlast pokušava da prećuti tamnu stranu vlastite prošlosti tako što prema potrebi menja kontekst; a to je prvi korak do zaborava.
Zašto u Ulici admirala Geprata broj 14, na fasadi zgrade Zavoda za fotogrametriju, ne stoji obaveštenje da je sa tog mesta Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne namene, 12. marta 2003. godine izvršio atentat na premijera Zorana Đinđića? Izvršilac, kao i nalogodavac, je država Srbija. Uklanjanje prvog demokratski izabranog premijera Srbije odgovaralo je mnogim stranama, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Niko nije pokušao da spreči atentat. Naprotiv, tim činom dugoročno je stvorena deponija na obodu Evrope, gde će se namirivati računi velikih igrača svetske politike.
Nema ni spomen table u Ulici Džordža Vašingtona 21, u dvorištu kuće gde je 1941. godine bilo zborno mesto beogradskih Jevreja koje su Nemci odatle oterali u smrt. Svi oni su pre toga predali ključeve svojih stanova. Nema nikakvog obeležja ni na Starom sajmištu, zbirnom logoru za jevrejsku decu, žene i starce, koje su Nemci svakodnevno otpremali u specijalnom kamionu dušegupki do unapred pripremljenih masovnih raka u selu Jajinci. Za samo pet meseci u logoru je stradalo sedam hiljada Jevreja. U proleće 1942. godine dovršeno je uništavanje ovdašnjih Jevreja. Srbija je proglašena Judenrein – očišćenom od Jevreja. Ali, o tome nema nigde memorijalne table, niti bilo kakvog pomena. Možda zato što je spiskove za hapšenje pravila Nedićeva specijalna policija, koja je uhapšenike isporučivala Nemcima?
Ne zaboraviti ni mesta obračuna pripadnika podzemlja u vreme Miloševićevog režima, i kasnije, u vreme demokratske vlasti, sve do radikalske satrapije. Ispred stadiona fudbalskih klubova Partizana i Crvene zvezde postaviti memorijalnu tablu sa imenima kriminalaca koji su sedeli, i sede, u upravama klubova, i po uzoru na izborni mehanizam Francuske akademije primali nove članove tek kada bi preminuo neko od “besmrtnika”. Istina, budući srpski “akademici” su sami određivali dužinu života svojih prethodnika.
Postaviti ploču na zgradi u kojoj je devedesetih godina 20. vekaživela novinarka Dada Vujasinović, i gde je ubijena pod nerazjašnjenim okolnostima. Odlazila je na ratišta po Slavoniji, slala reportaže, redovno je pisala tekstove o kriminalnoj sceni Srbije. Mnogi su joj pretili, među njima i plaćeni ubica Službe državne bezbednosti i kriminalac, Željko Ražnatović Arkan, neko vreme poslanik u srpskom parlamentu.
Kada država ubija, takva ubistva po pravilu ostaju nerasvetljena, pa tako naručioci i izvršitelji nikada ne bivaju kažnjeni. Takav slučaj je i afera Topčider koja ostaje upamćena po bestidnim lažima istražnog sudije Vojnog suda u Beogradu i njegovih nalogodavaca u vrhu vlasti povodom ubistva dva vojnika, Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, koji su poginuli 5. oktobra 2004. godine dok su bili na straži u blizini vojnog podzemnog skloništa “Karakaš”. Ovaj slučaj su od samog početka pratile sumnje da su vojnici stradali jer su bili svedoci nekih nelegalnih radnji u tajnom vojnom objektu ili skrivanja haških optuženika.
Na sve moguće načine je vojna služba bezbednosti podmetala lažne tragove i ometala nezavisne istrage, koje su usledile nakon one zvanične, čiji zaključak je bio da se radilo o ubistvu i samoubistvu. Kakvo bestidno ponižavanje žrtava i njihovih roditelja! Nije bilo sporno da su vojnici gardisti ubijeni, jer su videli nešto što nisu smeli videti. Osim što je tvrdila da su sami odgovorni za ono što se dogodilo, država Srbija je preko svojih službenika, koje je za to nagrađivala napredovanjem u službi, tvrdila i da su Milovanović i Jakovljević niskog nivoa inteligencije. Plasirane su priče o njihovoj homoseksualnoj vezi i nervnom rastrojstvu. Za jednog je čak objavljeno da je falsifikovao dokumenta za prijem u gardu.
U opticaju su bila razna nagađanja. Bolje upućeni u mehanizam tadašnje vlasti govorili su da je javna tajna da se vojni objekti koriste za skrivanje droge. U tom poslu učestvovali su sinovi nekih generala. Govorilo se i o podzemnom tunelu čiji se jedan izlaz nalazi u obližnjoj kući izvan vojnog objekta. Da je ta priča stigla u javnost izazvala bi nenadoknadiv gubitak autoriteta vojske. Zato je vešto sklonjena pre nego što je dospela u medije. Nekim protagonistima sa debelim dosijeom omogućeno je da preko noći napuste Srbiju, a nekoliko očeva je penzionisano.
A penizonisan je naprečac i jedan major koji je uspešno sarađivao sa Nezavisnom istražnom komisijom. Njegovo časno ime bi takođe trebalo da stoji na spomen obeležju ubijenim gardistima, razmišlja Vladan dok na velikoj mapi Beograda ucrtava crne tačke njegove prećutane istorije.
Na ulazu u Kalemegdan, kod spomenika Mokranjcu, postaviti memorijalnu tablu sa imenima trideset rečnih policajaca koji su ubijeni 20. oktobra 1944, čim su partizani ušli u Beograd, onog istog dana kada Ivo Andrić stoji na terasi stana u Prizrenskoj ulici i posmatra kretanje oslobodilaca. Takođe, označiti mesto ispred kafane Grafičar i manastira Vavedenje, gde je bez ikakve presude likvidirano trideset i sedam osoba, među kojima su bili Slavko Popadić, fabrikant bombona i čokolada, i Mile Oplenac, vlasnik kafane sa roštiljem.
U Markovoj šumi ispod Belog dvora na Dedinju podići spomenik streljanim građanima Rakovice.
Na svakom spomeniku pomenuti izvršioce likvidacija. Posebno istaknuti Osmu crnogorsku brigadu koja je po okončanju Drugog svetskog rataprednjačila u egzekutorskom poslu.
U Beogradu ne postoji nijedno obeležje žrtvama komunističkog terora palim na kraju rata.
Streljanja narodnih neprijatelja, prema izjavi majora OZNE Milana Trešnjića, ali i drugih svedoka, vršena su uglavnom noću i u potaji, na više mesta širom grada. Mržnju oslobodilaca prema beogradskoj čaršiji najbolje oslikava Trešnjićevo priznanje kojim ispod ideološke maske ne krije motive nižeg reda, socijalne frustracije i primitivne želje: “Zakleo sam se još kao skojevac, kada dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, ja ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima – leći i prespavati”.
U očima ličkih, kordunaških i krajiških partizana Beograd je bio fašističko gnezdo koje treba u potpunosti očistiti.Saradnika i doušnika u tom poslu nije nedostajalo. “Moja kancelarija je uvek bila puna naroda spremnog na saradnju”, tvrdio je major Trešnjić. Na osnovu njegovog svedočenja jasno je da je plan bio da se tih prvih dana po oslobođenju pobije, bez suđenja, što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije. U svojim sećanjima on doslovno kaže: “Od ljudi u uniformi, nijedan nije bio zlikovac i nije zaslužio metak u čelo. Sve ih je trebalo preobući i poslati u neku partizansku jedinicu na Sremski front, jer su svi bili voljni da se bore, svi bi rado otišli. Da su se sklonili dok ne prođe prvi talas ja tvrdim životom da niko od njih ne bi dobio više od dve godine”.
Božidar Zec, komesar Osme crnogorske brigade, koja je sprovodila čišćenja na Čukarici, u XIV kvartu Beograda, priznao je pred polazak na Sremski front: “S ponosom smo išli i borili se, pa kad smo ovde stigli građani su nas oduševljeno dočekali. Još iste večeri donosili su nam prijave, davali imena i adrese izdajnika. Oni su nas sami vodili do tih izdajnika i četnika, kako su za njih govorili. Danas vidim, mi smo njima verovali, prijavljenima presuđivali i streljali ih. Mnogo ljudi je stradalo i ne mogu da prežalim što će ljaga pasti na Osmu crnogorsku brigadu”.
Bez suđenja streljan je i daroviti crtač stripova Veljko Kockar, tvorac Bate Kaktusa, naivnog dobroćudnog lika u obliku kaktusa. Veljko je imao samo dvadeset četiri godine kada je odmah nakon oslobođenja Beograda, krajem novembra 1944. godine, optužen za saradnju sa okupatorom, jer je svoje stripove objavljivao pod okupacijom. Za razliku od nekih drugih crtača, poput Konstantina Kuznjecova, koji je radio u propagandnom studiju nacista, i zajedno sa njima na vreme pobegao iz Srbije, do dana današnjeg, kako svedoči sedam decenija kasnije crtač stripova Aleksandar Zograf, nije pronađen niti jedan dokaz koji bi teretio Veljka Kockara za saradnju sa okupatorom.
“Ne bi trebalo isključiti mogućnost da je Veljko Kockar bio žrtva ratnog haosa, nasumično iskazanog besa, ili zavisti nekog manje talentovanog crtača, ili čak nečije ignorancije, što bi značilo da nije ubijen iz ideoloških razloga, već zbog naše neuljuđenosti i bahatosti”, kaže Zograf. “Zanimljivo je i da je nakon članka u Politici od 27. novembra 1944., u kojem je konstatovana egzekucija nad ‘izdajnicima i neprijateljima naroda’ (među kojima se zatekao i nesrećni strip crtač), već narednog dana, 28. novembra, objavljen članak koji je potpisao jedan umetnik, ni manje ni više nego Marko Ristić, vođa beogradskih nadrealista. Ristićev članak, naslovljen Zajedno su pošli u smrt oni koji su zajedno pošli u zločin, objavljen kao udarni tekst na prvoj strani Politike, trebalo je da posluži kao neka vrsta podrške ovim kolektivnim streljanjima. Teško je reći da li je Marko Ristić lično bio upućen u slučaj Veljka Kockara, međutim, možda se objašnjenje nalazi u činjenici da je uprkos svom levičarskom ubeđenju, okupaciju proveo povučeno u Vrnjačkoj banji, dok su drugi bili aktivni u partizanskom pokretu. Članak u Politici mogao je biti znak lojalnosti novouspostavljenim socijalističkim vlastima koje su ga odmah nakon rata postavile za jugoslovenskog ambasadora u Parizu.”
Kao najveća stratišta pominju se: Ambasada Turske – gde su ubijana pretežno uniformisana lica, Belimarkovićev voćnjak (gde su iskorišćene nemačke benzinske jame a potom su rake kopali zarobljenici, pretežno Italijani), Banjička šuma, Košutnjak (oko nemačkog groblja), Lisičji potok – možda najveće od svih, na mestu gde je nekad bio majdan za vađenje granita, kod stadiona Grafičar, park Manjež, park Tašmajdan, kod Hale Pionir, kod kule Nebojša, Veliko ratno ostrvo, Ada ciganlija, stadion FK Obilić, Rakovica, letnja pozornica Topčider, Jajinci, kod Ortopedske klinike na Banjici, Železnička kolonija, teren ispod Avale… Prema priči starijih Beograđana još dugo su se, posle ovih tragičnih meseci, mogli videti ljudi sa ašovima koji su prekopavali Lisičji potok u potrazi za grobovima svojih najbližih.
Momčilo Stanojević iz Šapca, koji je kao robijaš učestvovao u uklanjanju žrtava, izjavio je: – Zarobljenici su svakodnevno izlazili da nešto rade. Meni je, odmah po dolasku, nekoliko dana uzastopce zapadalo da idem sa grupom duž desne obale Save, oko Makiša, i da smeštam kamare leševa u vodu. Ja sam odvlačeći ih bliže matici, da ih odnese, mislio da su to Nemci napravili. Međutim ubrzo me je šofer razuverio: “Sve su to Beograđani, momče. Ovi su ih pobili u oktobru!”
Slično iskustvo imao je i Stanko Košarić, ćurčijski šegrt, rodom iz Požarevca, koji je uhapšen 22. oktobra 1944. na Slaviji, i određen u radni bataljon na Banjicu, da sahranjuje one koje Nemci nisu pokopali, a dovozili su ih iz raznih delova grada. Međutim, njega je bunilo to što se svake noći u logoru mnogo pucalo. Jednom, dok su radili izdvojeno, rođeni Beograđanin Miroslav Marković, šapnuo mu je da su to sve Beograđani koje ubrzano, svake noći, bez ikakvog suđenja likvidiraju.
Kasnije je Stanko Košarić raspoređen kao čuvar u Komandu grada na Obilićevom vencu, gde je pazio na dvadesetak ćelija sa devojkama koje su noću nekud odvođene. Tu je prepoznao i svoju prvu beogradsku ljubav, ćerku njegovog gazde ćurčije, koja mu se sa suzama poverila da je primoravaju na prostituciju: “Moram, Stane, oca su mi uhapsili, bio je na nekom spisku darodavaca u Demokratskoj stranci. Ne znam šta će biti s njim, ne smem da zabrljam”. Više je potom nije video.
To je samo deo materijala istoričara Dr Srđana Cvetkovića, predsednika Državne komisije za tajne grobnice nakon 12. septembra 1944. godine, čije tekstove je Vladan uredno odlagao u posebnu fasciklu.
Fioke pisaćeg stola bile su njegova privatna arhiva. A tamo je sve bilo u preispitivanju. Nema te strane u čiju bi istinu Vladan slepo poverovao, u nekom trenutku zažmurio na jedno oko, dozvolio sebi ugodnost konačne presude.
Ići do kraja, iako kraja nema. Ono što se krajem čini samo je kratak predah, prazna strana neispisana zločinom. A zlo je amfibija, čudovište sa devet glava, vešto se krije pod krinkom nacije, klase, ideologije, kaste, religije, humanosti, političke korektnosti…
Šest decenija nakon završetka Drugog svetskog rata u Srbiji se krenulo sa lociranjem i skeniranjem laserskom tehnologijom lokacija gde su vršena najveća pogubljenja. Na tim ”pasjim grobljima”nalaze se posmrtni ostaci i onih koji su radili u državnoj administraciji. Tadašnje komunističke vlasti dale su javni oglas da se svi zaposleni u državnoj službi vrate na posao. Prijavilo se tri stotine osoba u Beogradu u tim prvim danima, i skoro svi su pobijeni.
Kome ispostaviti račun?
Na koju adresu?
Mrtvi uzidani u toponime Beograda. Vatrogasci i poštari, noćni čuvari i zanatlije, službenici i trgovci, učitelji, magacioneri, putari, železničari… Svi oni čine mustru na mapi zločina.
Koja je to ruka ispisivala liste za odstrel? Koja pamet, koja savest je određivala ko će da živi, a ko će pred streljački stroj?
Nema te velike ideje koju neće izjalovitinišči duhom; oni razaraju svaku ideologiju, svaki sistem, zbog male, bedne koristi, zbog mira svog dupeta i stomaka. Kidiše gamad zaštićena memlom i mrakom.
Ali, kako je mogao vođa beogradskih nadrealista, pesnik Marko Ristić, dati svoj prilog bezumlju koje je zavladalo Beogradom u jesen 1944. godine? I da li se veliki nadrealista iskupio jednim drugim člankom objavljenim sedam godina nakon onog u Politici? “Okupacija je trajala isuviše dugo”, veli Marko, “a život je tražio svoje. Do koje mere se može strogo suditi onima, koji u tom traženju života nisu uvek bez i jedne koncesije odolevali? Što se mene tiče, priznajem da sam danas mnogo manje oštar sudija nego što sam to bio krajem 1944. godine, kad sam tek izašao bio, užasnut, iz zagušljivog, paklenog tunela okupacije.”
To što je Marko Ristić nekoliko godina nakon rata postao mnogo manje oštar, nije učinilo crtača stripova, Veljka Kockara, manje mrtvim. “Pakleni tunel okupacije”, koji je u Markovom slučaju bio boravak u Vrnjačkoj banji tokom rata, zamenio je ambasadorovanjem u Parizu. I za pretpostaviti je da nije kao okupacija trajalo “isuviše dugo”.
(Odlomak iz romana “Adresa” koji će početkom 2019. godine objaviti Laguna)
Beogradska topografija smrti
Dok sakuplja materijal za imaginarnu knjigu o svom gradu, Vladan razmišlja o trajnoj postavci izložbe Šetnja Beogradom, u kojoj bi istorijski događaji bili prikazani u autentičnom kontekstu. Po čitavom gradu staviti spomen obeležja na događaje u kojima su stradali nevini ljudi, nešto poput mesinganih kocki u trotoarima Beča, sa upisanim imenima Jevreja koji su sa tih adresa odvedeni u logore, u smrt. Jer, svaka nova vlast pokušava da prećuti tamnu stranu vlastite prošlosti tako što prema potrebi menja kontekst; a to je prvi korak do zaborava.
Zašto u Ulici admirala Geprata broj 14, na fasadi zgrade Zavoda za fotogrametriju, ne stoji obaveštenje da je sa tog mesta Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne namene, 12. marta 2003. godine izvršio atentat na premijera Zorana Đinđića? Izvršilac, kao i nalogodavac, je država Srbija. Uklanjanje prvog demokratski izabranog premijera Srbije odgovaralo je mnogim stranama, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Niko nije pokušao da spreči atentat. Naprotiv, tim činom dugoročno je stvorena deponija na obodu Evrope, gde će se namirivati računi velikih igrača svetske politike.
Nema ni spomen table u Ulici Džordža Vašingtona 21, u dvorištu kuće gde je 1941. godine bilo zborno mesto beogradskih Jevreja koje su Nemci odatle oterali u smrt. Svi oni su pre toga predali ključeve svojih stanova. Nema nikakvog obeležja ni na Starom sajmištu, zbirnom logoru za jevrejsku decu, žene i starce, koje su Nemci svakodnevno otpremali u specijalnom kamionu dušegupki do unapred pripremljenih masovnih raka u selu Jajinci. Za samo pet meseci u logoru je stradalo sedam hiljada Jevreja. U proleće 1942. godine dovršeno je uništavanje ovdašnjih Jevreja. Srbija je proglašena Judenrein – očišćenom od Jevreja. Ali, o tome nema nigde memorijalne table, niti bilo kakvog pomena. Možda zato što je spiskove za hapšenje pravila Nedićeva specijalna policija, koja je uhapšenike isporučivala Nemcima?
Ne zaboraviti ni mesta obračuna pripadnika podzemlja u vreme Miloševićevog režima, i kasnije, u vreme demokratske vlasti, sve do radikalske satrapije. Ispred stadiona fudbalskih klubova Partizana i Crvene zvezde postaviti memorijalnu tablu sa imenima kriminalaca koji su sedeli, i sede, u upravama klubova, i po uzoru na izborni mehanizam Francuske akademije primali nove članove tek kada bi preminuo neko od “besmrtnika”. Istina, budući srpski “akademici” su sami određivali dužinu života svojih prethodnika.
Postaviti ploču na zgradi u kojoj je devedesetih godina 20. veka živela novinarka Dada Vujasinović, i gde je ubijena pod nerazjašnjenim okolnostima. Odlazila je na ratišta po Slavoniji, slala reportaže, redovno je pisala tekstove o kriminalnoj sceni Srbije. Mnogi su joj pretili, među njima i plaćeni ubica Službe državne bezbednosti i kriminalac, Željko Ražnatović Arkan, neko vreme poslanik u srpskom parlamentu.
Kada država ubija, takva ubistva po pravilu ostaju nerasvetljena, pa tako naručioci i izvršitelji nikada ne bivaju kažnjeni. Takav slučaj je i afera Topčider koja ostaje upamćena po bestidnim lažima istražnog sudije Vojnog suda u Beogradu i njegovih nalogodavaca u vrhu vlasti povodom ubistva dva vojnika, Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, koji su poginuli 5. oktobra 2004. godine dok su bili na straži u blizini vojnog podzemnog skloništa “Karakaš”. Ovaj slučaj su od samog početka pratile sumnje da su vojnici stradali jer su bili svedoci nekih nelegalnih radnji u tajnom vojnom objektu ili skrivanja haških optuženika.
Na sve moguće načine je vojna služba bezbednosti podmetala lažne tragove i ometala nezavisne istrage, koje su usledile nakon one zvanične, čiji zaključak je bio da se radilo o ubistvu i samoubistvu. Kakvo bestidno ponižavanje žrtava i njihovih roditelja! Nije bilo sporno da su vojnici gardisti ubijeni, jer su videli nešto što nisu smeli videti. Osim što je tvrdila da su sami odgovorni za ono što se dogodilo, država Srbija je preko svojih službenika, koje je za to nagrađivala napredovanjem u službi, tvrdila i da su Milovanović i Jakovljević niskog nivoa inteligencije. Plasirane su priče o njihovoj homoseksualnoj vezi i nervnom rastrojstvu. Za jednog je čak objavljeno da je falsifikovao dokumenta za prijem u gardu.
U opticaju su bila razna nagađanja. Bolje upućeni u mehanizam tadašnje vlasti govorili su da je javna tajna da se vojni objekti koriste za skrivanje droge. U tom poslu učestvovali su sinovi nekih generala. Govorilo se i o podzemnom tunelu čiji se jedan izlaz nalazi u obližnjoj kući izvan vojnog objekta. Da je ta priča stigla u javnost izazvala bi nenadoknadiv gubitak autoriteta vojske. Zato je vešto sklonjena pre nego što je dospela u medije. Nekim protagonistima sa debelim dosijeom omogućeno je da preko noći napuste Srbiju, a nekoliko očeva je penzionisano.
A penizonisan je naprečac i jedan major koji je uspešno sarađivao sa Nezavisnom istražnom komisijom. Njegovo časno ime bi takođe trebalo da stoji na spomen obeležju ubijenim gardistima, razmišlja Vladan dok na velikoj mapi Beograda ucrtava crne tačke njegove prećutane istorije.
Na ulazu u Kalemegdan, kod spomenika Mokranjcu, postaviti memorijalnu tablu sa imenima trideset rečnih policajaca koji su ubijeni 20. oktobra 1944, čim su partizani ušli u Beograd, onog istog dana kada Ivo Andrić stoji na terasi stana u Prizrenskoj ulici i posmatra kretanje oslobodilaca. Takođe, označiti mesto ispred kafane Grafičar i manastira Vavedenje, gde je bez ikakve presude likvidirano trideset i sedam osoba, među kojima su bili Slavko Popadić, fabrikant bombona i čokolada, i Mile Oplenac, vlasnik kafane sa roštiljem.
U Markovoj šumi ispod Belog dvora na Dedinju podići spomenik streljanim građanima Rakovice.
Na svakom spomeniku pomenuti izvršioce likvidacija. Posebno istaknuti Osmu crnogorsku brigadu koja je po okončanju Drugog svetskog rata prednjačila u egzekutorskom poslu.
U Beogradu ne postoji nijedno obeležje žrtvama komunističkog terora palim na kraju rata.
Streljanja narodnih neprijatelja, prema izjavi majora OZNE Milana Trešnjića, ali i drugih svedoka, vršena su uglavnom noću i u potaji, na više mesta širom grada. Mržnju oslobodilaca prema beogradskoj čaršiji najbolje oslikava Trešnjićevo priznanje kojim ispod ideološke maske ne krije motive nižeg reda, socijalne frustracije i primitivne želje: “Zakleo sam se još kao skojevac, kada dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, ja ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima – leći i prespavati”.
U očima ličkih, kordunaških i krajiških partizana Beograd je bio fašističko gnezdo koje treba u potpunosti očistiti. Saradnika i doušnika u tom poslu nije nedostajalo. “Moja kancelarija je uvek bila puna naroda spremnog na saradnju”, tvrdio je major Trešnjić. Na osnovu njegovog svedočenja jasno je da je plan bio da se tih prvih dana po oslobođenju pobije, bez suđenja, što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije. U svojim sećanjima on doslovno kaže: “Od ljudi u uniformi, nijedan nije bio zlikovac i nije zaslužio metak u čelo. Sve ih je trebalo preobući i poslati u neku partizansku jedinicu na Sremski front, jer su svi bili voljni da se bore, svi bi rado otišli. Da su se sklonili dok ne prođe prvi talas ja tvrdim životom da niko od njih ne bi dobio više od dve godine”.
Božidar Zec, komesar Osme crnogorske brigade, koja je sprovodila čišćenja na Čukarici, u XIV kvartu Beograda, priznao je pred polazak na Sremski front: “S ponosom smo išli i borili se, pa kad smo ovde stigli građani su nas oduševljeno dočekali. Još iste večeri donosili su nam prijave, davali imena i adrese izdajnika. Oni su nas sami vodili do tih izdajnika i četnika, kako su za njih govorili. Danas vidim, mi smo njima verovali, prijavljenima presuđivali i streljali ih. Mnogo ljudi je stradalo i ne mogu da prežalim što će ljaga pasti na Osmu crnogorsku brigadu”.
Bez suđenja streljan je i daroviti crtač stripova Veljko Kockar, tvorac Bate Kaktusa, naivnog dobroćudnog lika u obliku kaktusa. Veljko je imao samo dvadeset četiri godine kada je odmah nakon oslobođenja Beograda, krajem novembra 1944. godine, optužen za saradnju sa okupatorom, jer je svoje stripove objavljivao pod okupacijom. Za razliku od nekih drugih crtača, poput Konstantina Kuznjecova, koji je radio u propagandnom studiju nacista, i zajedno sa njima na vreme pobegao iz Srbije, do dana današnjeg, kako svedoči sedam decenija kasnije crtač stripova Aleksandar Zograf, nije pronađen niti jedan dokaz koji bi teretio Veljka Kockara za saradnju sa okupatorom.
“Ne bi trebalo isključiti mogućnost da je Veljko Kockar bio žrtva ratnog haosa, nasumično iskazanog besa, ili zavisti nekog manje talentovanog crtača, ili čak nečije ignorancije, što bi značilo da nije ubijen iz ideoloških razloga, već zbog naše neuljuđenosti i bahatosti”, kaže Zograf. “Zanimljivo je i da je nakon članka u Politici od 27. novembra 1944., u kojem je konstatovana egzekucija nad ‘izdajnicima i neprijateljima naroda’ (među kojima se zatekao i nesrećni strip crtač), već narednog dana, 28. novembra, objavljen članak koji je potpisao jedan umetnik, ni manje ni više nego Marko Ristić, vođa beogradskih nadrealista. Ristićev članak, naslovljen Zajedno su pošli u smrt oni koji su zajedno pošli u zločin, objavljen kao udarni tekst na prvoj strani Politike, trebalo je da posluži kao neka vrsta podrške ovim kolektivnim streljanjima. Teško je reći da li je Marko Ristić lično bio upućen u slučaj Veljka Kockara, međutim, možda se objašnjenje nalazi u činjenici da je uprkos svom levičarskom ubeđenju, okupaciju proveo povučeno u Vrnjačkoj banji, dok su drugi bili aktivni u partizanskom pokretu. Članak u Politici mogao je biti znak lojalnosti novouspostavljenim socijalističkim vlastima koje su ga odmah nakon rata postavile za jugoslovenskog ambasadora u Parizu.”
Kao najveća stratišta pominju se: Ambasada Turske – gde su ubijana pretežno uniformisana lica, Belimarkovićev voćnjak (gde su iskorišćene nemačke benzinske jame a potom su rake kopali zarobljenici, pretežno Italijani), Banjička šuma, Košutnjak (oko nemačkog groblja), Lisičji potok – možda najveće od svih, na mestu gde je nekad bio majdan za vađenje granita, kod stadiona Grafičar, park Manjež, park Tašmajdan, kod Hale Pionir, kod kule Nebojša, Veliko ratno ostrvo, Ada ciganlija, stadion FK Obilić, Rakovica, letnja pozornica Topčider, Jajinci, kod Ortopedske klinike na Banjici, Železnička kolonija, teren ispod Avale… Prema priči starijih Beograđana još dugo su se, posle ovih tragičnih meseci, mogli videti ljudi sa ašovima koji su prekopavali Lisičji potok u potrazi za grobovima svojih najbližih.
Momčilo Stanojević iz Šapca, koji je kao robijaš učestvovao u uklanjanju žrtava, izjavio je: – Zarobljenici su svakodnevno izlazili da nešto rade. Meni je, odmah po dolasku, nekoliko dana uzastopce zapadalo da idem sa grupom duž desne obale Save, oko Makiša, i da smeštam kamare leševa u vodu. Ja sam odvlačeći ih bliže matici, da ih odnese, mislio da su to Nemci napravili. Međutim ubrzo me je šofer razuverio: “Sve su to Beograđani, momče. Ovi su ih pobili u oktobru!”
Slično iskustvo imao je i Stanko Košarić, ćurčijski šegrt, rodom iz Požarevca, koji je uhapšen 22. oktobra 1944. na Slaviji, i određen u radni bataljon na Banjicu, da sahranjuje one koje Nemci nisu pokopali, a dovozili su ih iz raznih delova grada. Međutim, njega je bunilo to što se svake noći u logoru mnogo pucalo. Jednom, dok su radili izdvojeno, rođeni Beograđanin Miroslav Marković, šapnuo mu je da su to sve Beograđani koje ubrzano, svake noći, bez ikakvog suđenja likvidiraju.
Kasnije je Stanko Košarić raspoređen kao čuvar u Komandu grada na Obilićevom vencu, gde je pazio na dvadesetak ćelija sa devojkama koje su noću nekud odvođene. Tu je prepoznao i svoju prvu beogradsku ljubav, ćerku njegovog gazde ćurčije, koja mu se sa suzama poverila da je primoravaju na prostituciju: “Moram, Stane, oca su mi uhapsili, bio je na nekom spisku darodavaca u Demokratskoj stranci. Ne znam šta će biti s njim, ne smem da zabrljam”. Više je potom nije video.
To je samo deo materijala istoričara Dr Srđana Cvetkovića, predsednika Državne komisije za tajne grobnice nakon 12. septembra 1944. godine, čije tekstove je Vladan uredno odlagao u posebnu fasciklu.
Fioke pisaćeg stola bile su njegova privatna arhiva. A tamo je sve bilo u preispitivanju. Nema te strane u čiju bi istinu Vladan slepo poverovao, u nekom trenutku zažmurio na jedno oko, dozvolio sebi ugodnost konačne presude.
Ići do kraja, iako kraja nema. Ono što se krajem čini samo je kratak predah, prazna strana neispisana zločinom. A zlo je amfibija, čudovište sa devet glava, vešto se krije pod krinkom nacije, klase, ideologije, kaste, religije, humanosti, političke korektnosti…
Šest decenija nakon završetka Drugog svetskog rata u Srbiji se krenulo sa lociranjem i skeniranjem laserskom tehnologijom lokacija gde su vršena najveća pogubljenja. Na tim ”pasjim grobljima” nalaze se posmrtni ostaci i onih koji su radili u državnoj administraciji. Tadašnje komunističke vlasti dale su javni oglas da se svi zaposleni u državnoj službi vrate na posao. Prijavilo se tri stotine osoba u Beogradu u tim prvim danima, i skoro svi su pobijeni.
Kome ispostaviti račun?
Na koju adresu?
Mrtvi uzidani u toponime Beograda. Vatrogasci i poštari, noćni čuvari i zanatlije, službenici i trgovci, učitelji, magacioneri, putari, železničari… Svi oni čine mustru na mapi zločina.
Koja je to ruka ispisivala liste za odstrel? Koja pamet, koja savest je određivala ko će da živi, a ko će pred streljački stroj?
Nema te velike ideje koju neće izjaloviti nišči duhom; oni razaraju svaku ideologiju, svaki sistem, zbog male, bedne koristi, zbog mira svog dupeta i stomaka. Kidiše gamad zaštićena memlom i mrakom.
Ali, kako je mogao vođa beogradskih nadrealista, pesnik Marko Ristić, dati svoj prilog bezumlju koje je zavladalo Beogradom u jesen 1944. godine? I da li se veliki nadrealista iskupio jednim drugim člankom objavljenim sedam godina nakon onog u Politici? “Okupacija je trajala isuviše dugo”, veli Marko, “a život je tražio svoje. Do koje mere se može strogo suditi onima, koji u tom traženju života nisu uvek bez i jedne koncesije odolevali? Što se mene tiče, priznajem da sam danas mnogo manje oštar sudija nego što sam to bio krajem 1944. godine, kad sam tek izašao bio, užasnut, iz zagušljivog, paklenog tunela okupacije.”
To što je Marko Ristić nekoliko godina nakon rata postao mnogo manje oštar, nije učinilo crtača stripova, Veljka Kockara, manje mrtvim. “Pakleni tunel okupacije”, koji je u Markovom slučaju bio boravak u Vrnjačkoj banji tokom rata, zamenio je ambasadorovanjem u Parizu. I za pretpostaviti je da nije kao okupacija trajalo “isuviše dugo”.
(Odlomak iz romana “Adresa” koji će početkom 2019. godine objaviti Laguna)