Ležim na leđima u krevetu svoje sobe u Ohridu i zurim u plafon. Krajnje je vreme da se ova soba okreči. Prošlo je pet, možda i šest godina od prethodnog krečenja. Pri vrhu zida u samom uglu vidim jednu rupicu rascvetalih kraka. Brojim ih do osam. Liči mi na pauka, ali se ne mrda. Ispružen pokušavam da razaznam šta je to: pukotina u zidu ili insekt? Kažem sebi: ovako ću ležati bar petnaest minuta, ako se „to“ ne pomeri, sigurno nije živo već je pukotina, mali proizvod vremena. Izdržavam tako vrebajući petnaestak minuta… i ništa, ni makac. Ustajem i sa strane, viši za metar i tridesetak centimetara, opet gledam nagore. Iz ovog položaja, prizor postaje trodimenzionalan. Sada je već više nego jasno da je gore, iznad moje glave, jedan veliki, baš veliki pauk.
Izgleda kao da i insekt shvata novu situaciju. Odjednom svih osam krakova počinju da se miču i životinja se nesumnjivom brzinom daje u beg. U mojoj grozničavoj reakciji grabim prvi predmet, jednu krpu, i poskočivši pokušavam da ga tresnem. Аli sam ga samo malko potkačio – protivnik je bio prebrz za mene. Pretrčao je plafon i već se spuštao u sigurnost tame iza ormana. Pre nego što mi je nestao s vidika, pogodio sam ga još jednom, ovog puta preciznije: s otfikarenom nogom pao je na pod, ali se dočekao na preostale noge i ošamućen, ranjen, vukao se i panično pokušavao da šmugne između dva rebra na parketu. Ali sad sam ja bio u prednosti, s navučenom nanulom gazim njegovo veliko, ranjivo telo.
Izuvam nanulu, on prignječen, već mrtav, a pipci još trepere.
Salvetu kojom sam obrisao nanulu bacam u ve-ce šolju. Puštam vodu.
Vraćam se u sobu, ali nekako mi nije više do ležanja.
Hajde na plažu, kažem u sebi gotovo ljutito, propustićeš kupanje.
Razglednica iz Ohrida/2
Ležim na leđima u krevetu svoje sobe u Ohridu i zurim u plafon. Krajnje je vreme da se ova soba okreči. Prošlo je pet, možda i šest godina od prethodnog krečenja. Pri vrhu zida u samom uglu vidim jednu rupicu rascvetalih kraka. Brojim ih do osam. Liči mi na pauka, ali se ne mrda. Ispružen pokušavam da razaznam šta je to: pukotina u zidu ili insekt? Kažem sebi: ovako ću ležati bar petnaest minuta, ako se „to“ ne pomeri, sigurno nije živo već je pukotina, mali proizvod vremena. Izdržavam tako vrebajući petnaestak minuta… i ništa, ni makac. Ustajem i sa strane, viši za metar i tridesetak centimetara, opet gledam nagore. Iz ovog položaja, prizor postaje trodimenzionalan. Sada je već više nego jasno da je gore, iznad moje glave, jedan veliki, baš veliki pauk.
Izgleda kao da i insekt shvata novu situaciju. Odjednom svih osam krakova počinju da se miču i životinja se nesumnjivom brzinom daje u beg. U mojoj grozničavoj reakciji grabim prvi predmet, jednu krpu, i poskočivši pokušavam da ga tresnem. Аli sam ga samo malko potkačio – protivnik je bio prebrz za mene. Pretrčao je plafon i već se spuštao u sigurnost tame iza ormana. Pre nego što mi je nestao s vidika, pogodio sam ga još jednom, ovog puta preciznije: s otfikarenom nogom pao je na pod, ali se dočekao na preostale noge i ošamućen, ranjen, vukao se i panično pokušavao da šmugne između dva rebra na parketu. Ali sad sam ja bio u prednosti, s navučenom nanulom gazim njegovo veliko, ranjivo telo.
Izuvam nanulu, on prignječen, već mrtav, a pipci još trepere.
Salvetu kojom sam obrisao nanulu bacam u ve-ce šolju. Puštam vodu.
Vraćam se u sobu, ali nekako mi nije više do ležanja.
Hajde na plažu, kažem u sebi gotovo ljutito, propustićeš kupanje.