10.2. 1983.
Skopje
Mili Sašo.
Dobili smo tvoju karticu, koja me je mnogo obradovala, a naročito jer si počeo da radiš u Institutu za slovenske književnosti. Pariz je lep i velik grad, a ti imaš celu godinu da u slobodno vreme vidiš i proučiš njegove znamenitosti. Ali sada je najvažnije da se predaš svom poslu što je i cilj tvog boravka tamo.
Odgovaram na tvoju molbu da napišem nešto o tvom pradedi i mom ocu Kopetu. Iz ovih zapisa možeš da vidiš od kog roda si potekao. Treba da se ponosimo našim predcima. Ako poživim i odem u s. Kokino, možda ću uspeti da dopunim ova saznanja opširnijim podacima o plemenu Bukolovaca. Mogli bi da odemo zajedno. Ali, o tom potom, kad se vratiš iz Pariza.
Moj otac Prokopija, koga su zvali Kope, jedan je od četvorice sinova Trajka Bukolovca.
Trajko je bio prek čovek, uvek namrgođen, nosio je gunj preko ramena, i tako ljut je odlazio na pijacu u gradu Kumanovu, gde mu se sklanjalo sa puta i kaursko i tursko. Kao glava velike porodice Bukolovaca, Trajko je bio i čuvar amblema – magareće glave sa zvezdom na čelu, a pod glavom ukoso poređane dve sekire i dva duga noža – što je služio kao žig njihovog stada goveda, kojeg su pasli po kozjačkim planinama.
Kao što vidiš, mili moj Sašo, tvoji predci Bukolovci bili su veoma preke naravi. Ti i ja smo samo ponekad takvi, ali i kod Bukolovaca je bilo blažih predstavnika. Tako pričaju da je Trajkov otac, a moj pradeda Ivan, bio prirodno bistar i prilično osećajan čovek, koji je doživeo duboku starost.
Ali, da se navratim na mog oca. Kope je šezdesetih godina prošlog veka napustio svoj rodni kozjački kraj i odselio se u Kumanovo gde je otvorio mehanu i trgovinu žitom. Grad Kumanovo u to vreme bio je pun prašine, komaraca, Turaka i besnih pasa. Ali se Prokopija, snalažljiv i promućuran, za kratko vreme obogatio i postao čorbadzi Kope, kao takav izabran za azu код кајмакана, kao predstavnik hrišćana u Kumanovu i okolini. U vreme njegove slave, Svetog Arhanđela Mihajla, u našoj prvoj kući, koju i ti znaš, koja stoji još uvek živa i zdrava, na svom mestu, u centru grada, sakupljalo se mnogo gostiju, kao za Božić, tako i za Uskrs. Leti smo išli čak na Jadransko more u tadašnju Raguzu, sada Dubrovnik, i Spalato, danas Split.
Posle dolaska na svet mog najstarijeg brata Manasa 1874., porodično prezime Bukolovci prestalo je da postoji za žive članove porodice u Kumanovu i produžilo se kao Prokopievi. Ja, tvoj deda Aleksandar, bio sam najmlađe dete mog oca Kopeta i moje majke Anđe. Imao sam tri starija brata – Manasiju, Đorđa i Borisa, i jednu sestru, Nataliju. Otac nam je posvećivao veliku pažnju sa željom da nas sve iškoluje jer je smatrao da ćemo se kao školovani ljudi lakše probijati kroz život.
Ponoviću ti par podataka o mojoj braći, iako ih ti možda već znaš. Manas je kao mlad bio učitelj nekoliko godina, a posle se posvetio trgovini, sve to po očevoj želji. Kao viđen građanin grada Kumanova, bio je izabran 1916. za predsednika kumanovske opštine, gde je na dužnosti bio više od godinu dana, a onda je dao ostavku i preselio se u Skoplje. U Novoj Mahali je kupio kuću u koju smo često išli u goste i u kojoj je kasnije živeo njegov sin, bate Ile sa porodicom.
Đorđu, koji je bio naočit momak, od svih nas najlepši, posle završene progimnazije otac je dao kapital da otvori dućan sa mešovitom robom, tipičan turski dućan u kome se prodavalo sve, od katrana do gajtana. Đorđe je bio veseljak, boem i velika dobročina, voleo je i boze od loze, i šire od bire, ta su ga kao takvog iskorišćavali svakakvi vagabondi i trošili mu novac. Bio je naklonjen muzici i u trgovini nije postigao neki rezultat. Umro je dosta mlad od tuberkuloze. I treći brat, Boris, umro je još mlađi kad je počeo da se bavi trgovinom žita.
O sebi sam ti pričao i ranije. Mnogo sam mlađi od svoje braće, takoreći vršnjak sa bratancima. Završio sam trgovačku gimnaziju u Svištovu i eksportnu akademiju u Zagrebu. Opredelio sam se za bankarstvo i otvorio sam akcionersku banku u Kumanovu. Sa tvojom bakom Rodnom smo sagradili kuću, treću Prokopievih u Kumanovu, žutu sa lepim vrtom, u jednom sokaku blizu stare kuće. Čudno je što sve te kuće, posle toliko godina, još služe za život i još uvek su izgledom lepe, a ljudi iz porodice nema ih više tamo.
U toj tada našoj žutoj kući, rodili su se tvoja tetka Olivera i tvoj otac Svetislav. U kuću sam doneo i telefon, doneo sam i gramofon sa ručicom, kao i veliki pajton sa kojim sam se vozio do Skoplja i nazad. Ali, došla je ta kriza. Ljudi postadoše gramzivi, a uplašeni, sve su pokljucali kao čavke. Ostavio sam banku i preselio se u Skoplje, gde sam se zaposlio kod poznate framcuske firme“La National“ kao njihov zastupnik za Južnu Srbiju, Kosovo i Metohiju.
Baš mi je dobro došao ovaj zadatak da ti napišem nešto o porodici da se malo razmrdam. Inače, ovde u Skoplju vreme je hladno i ja po kući nekako sam pospan, ništa mi se ne radi, ni da čitam, ni da slušam radio, pa ni televiziju da gledam. Jedino još što popijem kaficu u „Metropolu“. Počeo sam zanimaciju sa biranjem fotografija za porodični album, od onih od tate Kopeta i majke Anđe pa do naših dana, a ima ih zaista mnogo.
Želim ti puno uspeha i da postigneš sve zbog čega si otišao u Pariz. Ništa ne pišeš o susretu sa Paskalom, da li ti je nešto pomoglo od vašeg upoznavanja? Kako te je primio?
Čuvaj se ondašnje klime. Zime su tamo, u Parizu, mnogo hladne i kišovite. Budi mi dobro. I mi smo svi dobro, a što je najvažnije, otac ti je zdrav i počeo je da ide na posao.
Ljubim te, mili moj Sašo,
Tvoj deda Aleksandar
Pismo mi je stiglo u sanduče u College Neerlandais, bd. Jourdan 61, nekoliko dana pošto je moj deda Aleksandar napunio 90 godina. Koristio je bastun više za ukras, da bude u skladu sa filcanim šeširom i sivim kaputom. Podupirao se njime tek na dvadesetom koraku. Sami zimi, na poledici, bastun je preuzimao svoju funkciju, da podupire put, ali i tada deda nije posustajao, već je odmerenim korakom stizao da svakog podneva popije svoju „gorku, do srednju“ kafu u „Metropolu“, sa prijateljima penzionerima, u proseku po petnajest godina mlađim od njega. Kada sam se na leto vratio u Skoplje, on je i nadalje redovno išao na promenadu do „Metropola“, samo što je umesto onog šešira tada nosio slamnati žirado, a umesto sivog grombi kaputa – krem odelo od lana. Do kraja svog života, deda Aleksandar je izlazio na duge šetnje po istoj šemi i bez nepotrebnih pauza.
Nismo pošli u Kokino kako što je želeo, ali, kao što je obećao, album je napravio. Prva u njemu je fotografija Prokopija ispod koje je deda Sande ispisao godine rađanja i smrti: 1856 – 1911. Izduženo, glatko lice pravilnih crta sredovečnog muškarca gleda nas malo zamagljenim pogledom. Fes se uzdiže nad kratkom, već pobelenom kosom, u kontrastu sa tamnim, esnafski podkresanim brkovima, koji pokrivaju gornju, i onako tanju usnu, dok donja dominira, izbačenija, ali čvrsta. Krzneni (verovatno od lisice) okovratnik kaputa kao namerno da svedoči o bogatom, uspešnom čorbadjiji. Pod kaputom se vidi bela košulja bez kragne.
Kog uzrasta je bio kad je fotografisan? U četrdesetim (većina Prokopijevih je obelela mlada)? Upravo sam to pitao u pismu spomenutog bate Ileta, sina Manasova, unuka Prokopija, kada smo pravili četrdesetdnevni pomen deda Sandi. Kao priznat hroničar roda Bukolovaca i porodice Prokopiev, bivši advokat, bate Ile (tako smo ga u porodici, mada pola veka mlađi, svi zvali), dugu porodičnu povest je obogaćivao podacima još iz vremena osmanlijskog vojskovođe Lala Šahinija, prema zapisima istoričara Pastuhova (prezime koje, priznajem, nisam proverio, ali koje je zvučalo sasvim u skladu sa predmetom njegovog interesovanja – invazijom turskih osvajačkih horda).
Zagleda se bate –Ile za minut, dva u fotografiju i potom referiraše: – Ovde je snimljen oko hiljadudevetstote, kada je kupio još jednu kuću na trgu, naspram stare. Deda Kope je želeo da bude viđen, ali se nije razbacivao odećom kao njegovi sinovi. Celog života je radio na tome da uveća imanje i novac je neprestano prebrojavao. Jednom, kad sam bio dete, u dvorištu naše stare kuće, u nužniku, pod daskama, našao sam kesu punu para. Deda ih je tamo čuvao! Odvezao sam kesu i uzeo nekoliko zlatnika i sledećih dana sam ih trošio na kolače i bombone.
Sladio se tako mali bate-Ile, dok ga jednog popodneva uzrujan glas njegove majke nije pozvao da smesta uđe u kuću. U velikoj gostinskoj sobi, pred okupljenim sinovima, snajam i unucima, Kope je, sav crven od besa, vršio istragu: „Koj mi gi ukraja parite, lopovi lopovski? Koj mi je zemaja šest zlatnika od kese? Ajde s’ga svi pred mene, da vidu što imate po dzepovi. Ed’n po ed’n!”. I svi su morali pred njim da isprazne “džepove na kanabe”, a gazda Kope je ljuto pretraživao po izvađenim stvarima. Jadni grešnik Ile, svo to vreme se preznojavao očekujući da ga uhvate, ali na kraju ipak nije izdržao. Iako desetogodišnjak, od straha se upišao u gaće.
Mislim da bate Ile nije preterivao. Kao ondašnji novobogataš, Prokopija je skladirao prvobitni kapital brižno i sebično, ali sa jasnom idejom da će poslušiti sinovima da idu nadalje. Od svih mojih pradedova, jedino Prokopija Bukolovski nije patio od jake patriotske dužnosti (čitaj: vernost Organizaciji). Pradeda hadzi-Vaskov bio je ubijen od atentatora na stepeništu svoju kuće, pred očima svoje desetogodišnje ćerke. Pradeda Sečkov kao mladić je ležao na Rodosu, a kao sredovečan u Kuršumlihanu, gde je na zidu ćelije urezao svoje ime i prezime. Pradeda Gičev pripremao je sinove da dođu do cenjene profesije, da postanu svoji ljudi, a istovremeno da se obezbede dovoljnom hrabrošću kada bi ih sudili i osudili ih, te su oni kao zanatlije ili kao studenti, trunuli po zatvorima i podnosili batine od strane raznih vlasti.
Prokopija, kao što sam već rekao, nije imao takve sklonosti. Znao je on da pripada gradu i otažbini, ali ne samo njima. Još kao dete predosećao je da ako pređeš granice, van i unutar čoveka, čekaju te mogućnosti. Kao desetogodišnje dete, jednog jutra pretvarao se da je bolestan i ostao u postelji, a dok su ukućani bili napolju, sa stokom, on je sa naramkom pošao iz Kokinog pravo u Kumanovo. Kada je otac Trajko video da ga nema, zajašio je konja (prema bate Iletu odmah je znao gde je), i negde na pola puta ga je sustigao. – Što majku tražiš tamo? – viknuo je (mogu da zamislim koliko strašno je izgledao onako od gore, na konju, možda i s nagrnutim gunjem i „dugim nožem za pojasom“). Ali Prokopija, po pričanju bate Ileta, odgovorio mu je neustrašivo: – Tatko, idu kude ćičo u meanu u grad Kumanovo. Ke mu pomagam i ke stanu trgovec. – Ti?! Vidi ama si malečak, dzivdzan ed’n! – Tatko, ja te tebe poštuju. I ti treba mene da me poštuješ. Sakam da živu u grad Kumanovo i da stanu poznat trgovec. Da imam mnogo pare, da napravu golemu kuću i da si školuju deca.
Ovo sa školovanjem dece sada mi se čini malo prejako, ali tada, kao desetogodišnjak, slušajući i gledajući dramatićne gestikulacije bate Ileta, sve mi je izgledalo jasno i ubedljivo kao na dlanu.
Video, nevideo, tatko Trajko je popustio pred nepokolebljivošću sina Prokopija, koji je čvrsto rešio da postane svoj čovek. U hibridnom bate-Iletovom jeziku, kako i kod deda Sandeta (koji je pak francuski govorio bez greške) protezala se otporna nit kumanovskog dijalekta (iako je u Skoplju živeo od svoje desete godine – sva deca iz bate-Iletovih priča su imala deset godina!), ali kada je kazivao prokopievsku istoriju u direknom govoru „aktera“ obavezno je koristio kumanovski. A sada, govoreći o hrabrosti malog Prokopija, on se i sam citirao po kumanovski: – Još od malecak beše za čorbadziju. Znaeše što treba da napravi i kako toj da ga postigne.
Ako bi deda Sandu uporedili s njegovim ocem, na prvi pogled imao je suprotan karakter: Prokopija je bio tvrd čovek, namćor i škrtica, a njegov sin – dobrodušan, pričljiv i rasipnik. Ali, ako na prethodnu epizodu iz života deda Prokopija nadovežem jednu mnogo kasniju, iz života starog Aleksandra, vidi se da genetska povezanost postaje očiglednija.
Deda Sande je celog života putovao, a posebno otkad je postao udovac i penzioner. Svakog leta, ponekad u društvu bate Ileta, autobusom ili vozom, prokrstario je Balkan uzduž i popreko. Grad po grad, državu po državu, posetio ih je sve, osim jedne. One Čaušeskua Drakuleskua. U to vreme sedamdesetih, sa yu- pasošem lako se putovalo po svetu. Ali u Bukurešt i Rumuniju retko, osim da se prošvercuju farmerke i „Vegeta“. Ali deda Sande, i pored protivljenja mog oca i tetke, tog leta je rešio da ode u Bukurešt. I to pravo u Studentski dom. Kao penzioner računovođa na Univerzitetu, bio je ubeđen da iskoristi blagodeti međunarodne studenske saradnje. Nekako, samo je on znao kako, našao je telefonski broj studenskog doma u Bukureštu. Veoma lako, na francuskom, šarmirao je preko telefona sekretaricu doma i rezervisao tamo boravak od 15. jula do 15. avgusta.
Spakovao je kofer. Među uredno poređanim košuljama i pantalonama smestio je kutiju sa lokumom, „starovremenska, sos slika na istočnjački dvorac, okolo čiji stupovi se penjev ruži“. I još jednu kutiju, sa hulahopkama. Poklon za ljubaznu sekretaricu studentskog doma.
I ode. I veoma se lepo proveo.
Prokopija
10.2. 1983.
Skopje
Mili Sašo.
Dobili smo tvoju karticu, koja me je mnogo obradovala, a naročito jer si počeo da radiš u Institutu za slovenske književnosti. Pariz je lep i velik grad, a ti imaš celu godinu da u slobodno vreme vidiš i proučiš njegove znamenitosti. Ali sada je najvažnije da se predaš svom poslu što je i cilj tvog boravka tamo.
Odgovaram na tvoju molbu da napišem nešto o tvom pradedi i mom ocu Kopetu. Iz ovih zapisa možeš da vidiš od kog roda si potekao. Treba da se ponosimo našim predcima. Ako poživim i odem u s. Kokino, možda ću uspeti da dopunim ova saznanja opširnijim podacima o plemenu Bukolovaca. Mogli bi da odemo zajedno. Ali, o tom potom, kad se vratiš iz Pariza.
Moj otac Prokopija, koga su zvali Kope, jedan je od četvorice sinova Trajka Bukolovca.
Trajko je bio prek čovek, uvek namrgođen, nosio je gunj preko ramena, i tako ljut je odlazio na pijacu u gradu Kumanovu, gde mu se sklanjalo sa puta i kaursko i tursko. Kao glava velike porodice Bukolovaca, Trajko je bio i čuvar amblema – magareće glave sa zvezdom na čelu, a pod glavom ukoso poređane dve sekire i dva duga noža – što je služio kao žig njihovog stada goveda, kojeg su pasli po kozjačkim planinama.
Kao što vidiš, mili moj Sašo, tvoji predci Bukolovci bili su veoma preke naravi. Ti i ja smo samo ponekad takvi, ali i kod Bukolovaca je bilo blažih predstavnika. Tako pričaju da je Trajkov otac, a moj pradeda Ivan, bio prirodno bistar i prilično osećajan čovek, koji je doživeo duboku starost.
Ali, da se navratim na mog oca. Kope je šezdesetih godina prošlog veka napustio svoj rodni kozjački kraj i odselio se u Kumanovo gde je otvorio mehanu i trgovinu žitom. Grad Kumanovo u to vreme bio je pun prašine, komaraca, Turaka i besnih pasa. Ali se Prokopija, snalažljiv i promućuran, za kratko vreme obogatio i postao čorbadzi Kope, kao takav izabran za azu код кајмакана, kao predstavnik hrišćana u Kumanovu i okolini. U vreme njegove slave, Svetog Arhanđela Mihajla, u našoj prvoj kući, koju i ti znaš, koja stoji još uvek živa i zdrava, na svom mestu, u centru grada, sakupljalo se mnogo gostiju, kao za Božić, tako i za Uskrs. Leti smo išli čak na Jadransko more u tadašnju Raguzu, sada Dubrovnik, i Spalato, danas Split.
Posle dolaska na svet mog najstarijeg brata Manasa 1874., porodično prezime Bukolovci prestalo je da postoji za žive članove porodice u Kumanovu i produžilo se kao Prokopievi. Ja, tvoj deda Aleksandar, bio sam najmlađe dete mog oca Kopeta i moje majke Anđe. Imao sam tri starija brata – Manasiju, Đorđa i Borisa, i jednu sestru, Nataliju. Otac nam je posvećivao veliku pažnju sa željom da nas sve iškoluje jer je smatrao da ćemo se kao školovani ljudi lakše probijati kroz život.
Ponoviću ti par podataka o mojoj braći, iako ih ti možda već znaš. Manas je kao mlad bio učitelj nekoliko godina, a posle se posvetio trgovini, sve to po očevoj želji. Kao viđen građanin grada Kumanova, bio je izabran 1916. za predsednika kumanovske opštine, gde je na dužnosti bio više od godinu dana, a onda je dao ostavku i preselio se u Skoplje. U Novoj Mahali je kupio kuću u koju smo često išli u goste i u kojoj je kasnije živeo njegov sin, bate Ile sa porodicom.
Đorđu, koji je bio naočit momak, od svih nas najlepši, posle završene progimnazije otac je dao kapital da otvori dućan sa mešovitom robom, tipičan turski dućan u kome se prodavalo sve, od katrana do gajtana. Đorđe je bio veseljak, boem i velika dobročina, voleo je i boze od loze, i šire od bire, ta su ga kao takvog iskorišćavali svakakvi vagabondi i trošili mu novac. Bio je naklonjen muzici i u trgovini nije postigao neki rezultat. Umro je dosta mlad od tuberkuloze. I treći brat, Boris, umro je još mlađi kad je počeo da se bavi trgovinom žita.
O sebi sam ti pričao i ranije. Mnogo sam mlađi od svoje braće, takoreći vršnjak sa bratancima. Završio sam trgovačku gimnaziju u Svištovu i eksportnu akademiju u Zagrebu. Opredelio sam se za bankarstvo i otvorio sam akcionersku banku u Kumanovu. Sa tvojom bakom Rodnom smo sagradili kuću, treću Prokopievih u Kumanovu, žutu sa lepim vrtom, u jednom sokaku blizu stare kuće. Čudno je što sve te kuće, posle toliko godina, još služe za život i još uvek su izgledom lepe, a ljudi iz porodice nema ih više tamo.
U toj tada našoj žutoj kući, rodili su se tvoja tetka Olivera i tvoj otac Svetislav. U kuću sam doneo i telefon, doneo sam i gramofon sa ručicom, kao i veliki pajton sa kojim sam se vozio do Skoplja i nazad. Ali, došla je ta kriza. Ljudi postadoše gramzivi, a uplašeni, sve su pokljucali kao čavke. Ostavio sam banku i preselio se u Skoplje, gde sam se zaposlio kod poznate framcuske firme“La National“ kao njihov zastupnik za Južnu Srbiju, Kosovo i Metohiju.
Baš mi je dobro došao ovaj zadatak da ti napišem nešto o porodici da se malo razmrdam. Inače, ovde u Skoplju vreme je hladno i ja po kući nekako sam pospan, ništa mi se ne radi, ni da čitam, ni da slušam radio, pa ni televiziju da gledam. Jedino još što popijem kaficu u „Metropolu“. Počeo sam zanimaciju sa biranjem fotografija za porodični album, od onih od tate Kopeta i majke Anđe pa do naših dana, a ima ih zaista mnogo.
Želim ti puno uspeha i da postigneš sve zbog čega si otišao u Pariz. Ništa ne pišeš o susretu sa Paskalom, da li ti je nešto pomoglo od vašeg upoznavanja? Kako te je primio?
Čuvaj se ondašnje klime. Zime su tamo, u Parizu, mnogo hladne i kišovite. Budi mi dobro. I mi smo svi dobro, a što je najvažnije, otac ti je zdrav i počeo je da ide na posao.
Ljubim te, mili moj Sašo,
Tvoj deda Aleksandar
Pismo mi je stiglo u sanduče u College Neerlandais, bd. Jourdan 61, nekoliko dana pošto je moj deda Aleksandar napunio 90 godina. Koristio je bastun više za ukras, da bude u skladu sa filcanim šeširom i sivim kaputom. Podupirao se njime tek na dvadesetom koraku. Sami zimi, na poledici, bastun je preuzimao svoju funkciju, da podupire put, ali i tada deda nije posustajao, već je odmerenim korakom stizao da svakog podneva popije svoju „gorku, do srednju“ kafu u „Metropolu“, sa prijateljima penzionerima, u proseku po petnajest godina mlađim od njega. Kada sam se na leto vratio u Skoplje, on je i nadalje redovno išao na promenadu do „Metropola“, samo što je umesto onog šešira tada nosio slamnati žirado, a umesto sivog grombi kaputa – krem odelo od lana. Do kraja svog života, deda Aleksandar je izlazio na duge šetnje po istoj šemi i bez nepotrebnih pauza.
Nismo pošli u Kokino kako što je želeo, ali, kao što je obećao, album je napravio. Prva u njemu je fotografija Prokopija ispod koje je deda Sande ispisao godine rađanja i smrti: 1856 – 1911. Izduženo, glatko lice pravilnih crta sredovečnog muškarca gleda nas malo zamagljenim pogledom. Fes se uzdiže nad kratkom, već pobelenom kosom, u kontrastu sa tamnim, esnafski podkresanim brkovima, koji pokrivaju gornju, i onako tanju usnu, dok donja dominira, izbačenija, ali čvrsta. Krzneni (verovatno od lisice) okovratnik kaputa kao namerno da svedoči o bogatom, uspešnom čorbadjiji. Pod kaputom se vidi bela košulja bez kragne.
Kog uzrasta je bio kad je fotografisan? U četrdesetim (većina Prokopijevih je obelela mlada)? Upravo sam to pitao u pismu spomenutog bate Ileta, sina Manasova, unuka Prokopija, kada smo pravili četrdesetdnevni pomen deda Sandi. Kao priznat hroničar roda Bukolovaca i porodice Prokopiev, bivši advokat, bate Ile (tako smo ga u porodici, mada pola veka mlađi, svi zvali), dugu porodičnu povest je obogaćivao podacima još iz vremena osmanlijskog vojskovođe Lala Šahinija, prema zapisima istoričara Pastuhova (prezime koje, priznajem, nisam proverio, ali koje je zvučalo sasvim u skladu sa predmetom njegovog interesovanja – invazijom turskih osvajačkih horda).
Zagleda se bate –Ile za minut, dva u fotografiju i potom referiraše: – Ovde je snimljen oko hiljadudevetstote, kada je kupio još jednu kuću na trgu, naspram stare. Deda Kope je želeo da bude viđen, ali se nije razbacivao odećom kao njegovi sinovi. Celog života je radio na tome da uveća imanje i novac je neprestano prebrojavao. Jednom, kad sam bio dete, u dvorištu naše stare kuće, u nužniku, pod daskama, našao sam kesu punu para. Deda ih je tamo čuvao! Odvezao sam kesu i uzeo nekoliko zlatnika i sledećih dana sam ih trošio na kolače i bombone.
Sladio se tako mali bate-Ile, dok ga jednog popodneva uzrujan glas njegove majke nije pozvao da smesta uđe u kuću. U velikoj gostinskoj sobi, pred okupljenim sinovima, snajam i unucima, Kope je, sav crven od besa, vršio istragu: „Koj mi gi ukraja parite, lopovi lopovski? Koj mi je zemaja šest zlatnika od kese? Ajde s’ga svi pred mene, da vidu što imate po dzepovi. Ed’n po ed’n!”. I svi su morali pred njim da isprazne “džepove na kanabe”, a gazda Kope je ljuto pretraživao po izvađenim stvarima. Jadni grešnik Ile, svo to vreme se preznojavao očekujući da ga uhvate, ali na kraju ipak nije izdržao. Iako desetogodišnjak, od straha se upišao u gaće.
Mislim da bate Ile nije preterivao. Kao ondašnji novobogataš, Prokopija je skladirao prvobitni kapital brižno i sebično, ali sa jasnom idejom da će poslušiti sinovima da idu nadalje. Od svih mojih pradedova, jedino Prokopija Bukolovski nije patio od jake patriotske dužnosti (čitaj: vernost Organizaciji). Pradeda hadzi-Vaskov bio je ubijen od atentatora na stepeništu svoju kuće, pred očima svoje desetogodišnje ćerke. Pradeda Sečkov kao mladić je ležao na Rodosu, a kao sredovečan u Kuršumlihanu, gde je na zidu ćelije urezao svoje ime i prezime. Pradeda Gičev pripremao je sinove da dođu do cenjene profesije, da postanu svoji ljudi, a istovremeno da se obezbede dovoljnom hrabrošću kada bi ih sudili i osudili ih, te su oni kao zanatlije ili kao studenti, trunuli po zatvorima i podnosili batine od strane raznih vlasti.
Prokopija, kao što sam već rekao, nije imao takve sklonosti. Znao je on da pripada gradu i otažbini, ali ne samo njima. Još kao dete predosećao je da ako pređeš granice, van i unutar čoveka, čekaju te mogućnosti. Kao desetogodišnje dete, jednog jutra pretvarao se da je bolestan i ostao u postelji, a dok su ukućani bili napolju, sa stokom, on je sa naramkom pošao iz Kokinog pravo u Kumanovo. Kada je otac Trajko video da ga nema, zajašio je konja (prema bate Iletu odmah je znao gde je), i negde na pola puta ga je sustigao. – Što majku tražiš tamo? – viknuo je (mogu da zamislim koliko strašno je izgledao onako od gore, na konju, možda i s nagrnutim gunjem i „dugim nožem za pojasom“). Ali Prokopija, po pričanju bate Ileta, odgovorio mu je neustrašivo: – Tatko, idu kude ćičo u meanu u grad Kumanovo. Ke mu pomagam i ke stanu trgovec. – Ti?! Vidi ama si malečak, dzivdzan ed’n! – Tatko, ja te tebe poštuju. I ti treba mene da me poštuješ. Sakam da živu u grad Kumanovo i da stanu poznat trgovec. Da imam mnogo pare, da napravu golemu kuću i da si školuju deca.
Ovo sa školovanjem dece sada mi se čini malo prejako, ali tada, kao desetogodišnjak, slušajući i gledajući dramatićne gestikulacije bate Ileta, sve mi je izgledalo jasno i ubedljivo kao na dlanu.
Video, nevideo, tatko Trajko je popustio pred nepokolebljivošću sina Prokopija, koji je čvrsto rešio da postane svoj čovek. U hibridnom bate-Iletovom jeziku, kako i kod deda Sandeta (koji je pak francuski govorio bez greške) protezala se otporna nit kumanovskog dijalekta (iako je u Skoplju živeo od svoje desete godine – sva deca iz bate-Iletovih priča su imala deset godina!), ali kada je kazivao prokopievsku istoriju u direknom govoru „aktera“ obavezno je koristio kumanovski. A sada, govoreći o hrabrosti malog Prokopija, on se i sam citirao po kumanovski: – Još od malecak beše za čorbadziju. Znaeše što treba da napravi i kako toj da ga postigne.
Ako bi deda Sandu uporedili s njegovim ocem, na prvi pogled imao je suprotan karakter: Prokopija je bio tvrd čovek, namćor i škrtica, a njegov sin – dobrodušan, pričljiv i rasipnik. Ali, ako na prethodnu epizodu iz života deda Prokopija nadovežem jednu mnogo kasniju, iz života starog Aleksandra, vidi se da genetska povezanost postaje očiglednija.
Deda Sande je celog života putovao, a posebno otkad je postao udovac i penzioner. Svakog leta, ponekad u društvu bate Ileta, autobusom ili vozom, prokrstario je Balkan uzduž i popreko. Grad po grad, državu po državu, posetio ih je sve, osim jedne. One Čaušeskua Drakuleskua. U to vreme sedamdesetih, sa yu- pasošem lako se putovalo po svetu. Ali u Bukurešt i Rumuniju retko, osim da se prošvercuju farmerke i „Vegeta“. Ali deda Sande, i pored protivljenja mog oca i tetke, tog leta je rešio da ode u Bukurešt. I to pravo u Studentski dom. Kao penzioner računovođa na Univerzitetu, bio je ubeđen da iskoristi blagodeti međunarodne studenske saradnje. Nekako, samo je on znao kako, našao je telefonski broj studenskog doma u Bukureštu. Veoma lako, na francuskom, šarmirao je preko telefona sekretaricu doma i rezervisao tamo boravak od 15. jula do 15. avgusta.
Spakovao je kofer. Među uredno poređanim košuljama i pantalonama smestio je kutiju sa lokumom, „starovremenska, sos slika na istočnjački dvorac, okolo čiji stupovi se penjev ruži“. I još jednu kutiju, sa hulahopkama. Poklon za ljubaznu sekretaricu studentskog doma.
I ode. I veoma se lepo proveo.