– situacije u B-molu –
Napolju, njakanje magarca izvija se uz vrisak sirena za uzbunu. Demonstriraju! Gađaju ih suzavcima! Čuje se kako se gomila raštrkava po ulicama. Dugouhi mladi pisac koji ume u kapi mastila da oslušne podzemne glasove, sakriva se u nekom javnom WC-u i ostaje u njemu satima. Plače… ili bar se sili da to uradi.
Njegov otac, heroj rada (mada kao gimnazijalac izbačen iz škole zbog “antikomunističkog ispada”), okružen tomovima knjiga i memoara, daje intervju za večernji TV dnevnik. Kada sin sa izgužvanom svilenom kravatom i licem natečenim od (iznuđenih) suza upada usred snimanja, otac mu dostojanstveno, tiho, ali odlučno kaže: Sine, snimaju me. Molim te, napusti sobu. Lice mu je kamena, nepodmitljiva maska, bez znaka ljutnje, neprozirno.
Sin beži u podrum. Zapisuje u svoj dnevnik, zelenu svesku koju neprestano nosi pod miškom: Ne gledaj TV dnevnike. Budi samoživ. Piši.
Majka ga pronalazi, lupa po zaključanim vratima: – Otvori mi! – Nemoj tako, mama, nisam ništa loše mislio. – Zašto mi to radiš, dete?
Starway to heaven! Crven kao paradajz, istrčava mimo nje, na ulicu.
Zalutala kornjača puzi po asfaltu. Praistorijsku životinjicu, koja je prošla močvarne snove, paučine, memljive grobnice, neminovno sustiže smrtonosni metal na četiri točka. Ipak, utešno će potreseni pisac u povoju: – Hrabrost je sa ove strane istine. Kliče: – Vaša žrtva me hrabri, voljeni! Nebo nas čeka, i nepoznati svetovi!
– Ali, najbliže Suncu umiru tirani (nepokorni završavaju iza rešetaka) – stenje ranjeni demonstrant koji pognut uz banderu bljuje krv: – Lažno Sunce treba skinuti…
Mladi pisac beži u park. U parku – jezerce, blatnjavo, puno trske i žaba koje skaču naokolo. Pisac voli ovo mesto. Služi mu da se osami, odvaja ga od obeshrabrujućih potsmeha i tiranskih stega, vraća mu izgubljene atome duševne kondicije. Možda u vodi noćiva japanska ribica? Superosetljivim ušima osluškuje zlatokrilo lepetanje ždralova koji se vraćaju svom jezeru – blještava rokoko čežnja pod okriljem ranjive, bolešljive seni.
Ali danas je on oznojen i izmučen, skoro izbezumljen. Gužva je nesnosna, i svo to nasilje. Pada ničice na izgaženu travu. Ubrzano zapisuje u svesku: Ne razrešavaj protivurečnosti osećanja svojih likova, ili samog sebe kada se ugrađuješ u nekog svog junaka. Ne opredeljujući ih kao konačne, dozvoljavaš im da izrastu u deo žive prirode i da se slično njoj, neočekivano razotkrivaju. Sagledavaj, sa tog aspekta one koji čuvajući lažnu stabilnost opstaju u svojoj začaurenosti (primer oca). Neka te opsedaju emotivna stanja, naročito kada su u polju prelaze, a ne likovi – karakteri sa predvidljivim radijusom delovanja. U meni je mnoštvo! Istinska forma rađa se iz doživljaja!
Na žalost, dok hemijska nervozno škripi po hartiji, pisac je ponovo napadnut pomišlju da iza privida nesmetanog pisanja u stvari neprestano kruži i kruži između korica jedne zapečaćene knjige koju je neko (verovatno Otac) kamuflirao kao nepreglednu, kako bi do kraja istrošio njegovu glad za slobodom. Uzbuđen, sa dnevnikom pod pazuhom, žuri kod svog najboljeg prijatelja Bobija. Ulice su već raščišćene – nema krvavih demonstranata, niti pregaženih životinja. Mladi bračni par panično trči za dvogodišnjim detetom kome se na vidiku ukazala interesantna gvozdena životinja na četiri točka. Bez brige – vozač sa pokroviteljskim osmehom zaustavlja policijsko vozilo, sačekavši da roditelji uzmu svoje čedo u zaštitnički zagrljaj.
Kod Bobija se skupilo društvo. Bradati student medicine hvali se uspešnim ljubavnim prepodnevom: – Suprug joj je hitno pozvan da se javi na dužnost. Kao u staroj Sparti: dok su vlastodršci ratovali negde na strani, heloti su im tucali žene! Svi se smeju, preglasno, ali pisac osluškuje kako u susednoj sobi dve devojke živo ćaskaju o dvodelnim pepita kostimima iz najnovijeg broja Burde.
– Ej, ćale ti je na televiziji – dovlače ga ispred ekrana, odakle otac, heroj rada, smireno govori o revoluciji koja teče: – Niko ne poriče da je generacija naše dece na neki način žrtvovana, ali u svima njima, ubeđujem vas, nije izgubljen ponos što su deo ove zajednice.
Spokojni glas Oca ispunjava sobu. Senzibilni piščev sluh ipak registruje prigušeni kikot iz levog ugla, gde šapuće onaj sa bradom:… vidi ga… sinak tatin… spisateljska šeprtlja tanušnih živaca… nesrećni Edipčić…
Bled, oprašta se od domaćina (Bobi: Šta mu je odjednom?; bradati, zlobno: Siroti klinac, izgubio se ; devojke: Bluze su ekstra, originalna kreacija Versaćea).
Na ulici, u žurbi, sudara se sa ludom Marom. Izvinjava se, ali ga ona ne primećuje. Produžava da, uz blaženi osmeh, sebi mrmlja u bradu. Pisac osluškuje: – Krošnje znaju istinu. One su mi rekle zbog čega je sve ovo. Posle zemljotresa, spustili su se, obučeni kao đubretari. Marsovci! U vodovod nam ubaciše kese sa otrovom. Sada pijemo tu vodu i koljemo se međusobno. Krošnje znaju…
Da trči svojoj kući? A gde mu je dom? O, ti vitki plesači, što pregore ih mrak. O, te devojke čudne, zameo im se trag… Iz krošnji rahitičnog uličnog drveća, urla glas prokletog Edgara Alana: Bedni svet grozniji je od pakla! Kraj! Finito!… Evo i svemiraca. Nisu nimalo strašni. Izgledaju tako krhko, tanušno. Pružaju mu ruku, vode ga u samouslugu. Kupuju oštar kuhinjski nož, uredno plaćaju na kasi, šeretski mu namiguju. Ljubazni su, ti mali žuti Marsovci. Oseća, pomoći će mu. Olakšaše mu. – Neće te boleti – pogladi ga svojom prozirnom šakom njihov vođa, a žute mu oči svetlucaju kao veselo zlato: – Udiši duboko. Oopa! Tako! Gotovo!
Budi se. Nebo, očišćeno od niskih, nabreklih oblaka, što se, kroz još uvek vlažni prozor bolničke sobe otkriva posle upravo završenog nemirnog sna, pretapa se u poslednji prizor iz sna. U kome se nalazio među mudrim belobradim precima koji su čitajući sa boja duge da li će prevladati grožđe, trava ili žito, potvrđivali svoja predosećanja pojavom božanskog luka. Šta li su mu pretskazali? Nije mogao jasno da se seti. Ali, osećaj je bio sačuvan – obespokojavajuća radoznalost kada se otsustvo preobražava u prisustvo.
Upravo tada, napolju, pred bolničkom zgradom, neki magarac počinje da njače. Asocijacija je suviše direktna: dlanom, položenim na zavoj, mladi pisac bez levog uveta, obećava sebi, bez obzira na gadljivost s kojom je otac bacio ponuđeno uvo, da će sledeća beleška u svesci biti ona o Književnosti i Istoriji.
*
S makedonskog preveo autor
Pisac i istorija
– situacije u B-molu –
Napolju, njakanje magarca izvija se uz vrisak sirena za uzbunu. Demonstriraju! Gađaju ih suzavcima! Čuje se kako se gomila raštrkava po ulicama. Dugouhi mladi pisac koji ume u kapi mastila da oslušne podzemne glasove, sakriva se u nekom javnom WC-u i ostaje u njemu satima. Plače… ili bar se sili da to uradi.
Njegov otac, heroj rada (mada kao gimnazijalac izbačen iz škole zbog “antikomunističkog ispada”), okružen tomovima knjiga i memoara, daje intervju za večernji TV dnevnik. Kada sin sa izgužvanom svilenom kravatom i licem natečenim od (iznuđenih) suza upada usred snimanja, otac mu dostojanstveno, tiho, ali odlučno kaže: Sine, snimaju me. Molim te, napusti sobu. Lice mu je kamena, nepodmitljiva maska, bez znaka ljutnje, neprozirno.
Sin beži u podrum. Zapisuje u svoj dnevnik, zelenu svesku koju neprestano nosi pod miškom: Ne gledaj TV dnevnike. Budi samoživ. Piši.
Majka ga pronalazi, lupa po zaključanim vratima: – Otvori mi! – Nemoj tako, mama, nisam ništa loše mislio. – Zašto mi to radiš, dete?
Starway to heaven! Crven kao paradajz, istrčava mimo nje, na ulicu.
Zalutala kornjača puzi po asfaltu. Praistorijsku životinjicu, koja je prošla močvarne snove, paučine, memljive grobnice, neminovno sustiže smrtonosni metal na četiri točka. Ipak, utešno će potreseni pisac u povoju: – Hrabrost je sa ove strane istine. Kliče: – Vaša žrtva me hrabri, voljeni! Nebo nas čeka, i nepoznati svetovi!
– Ali, najbliže Suncu umiru tirani (nepokorni završavaju iza rešetaka) – stenje ranjeni demonstrant koji pognut uz banderu bljuje krv: – Lažno Sunce treba skinuti…
Mladi pisac beži u park. U parku – jezerce, blatnjavo, puno trske i žaba koje skaču naokolo. Pisac voli ovo mesto. Služi mu da se osami, odvaja ga od obeshrabrujućih potsmeha i tiranskih stega, vraća mu izgubljene atome duševne kondicije. Možda u vodi noćiva japanska ribica? Superosetljivim ušima osluškuje zlatokrilo lepetanje ždralova koji se vraćaju svom jezeru – blještava rokoko čežnja pod okriljem ranjive, bolešljive seni.
Ali danas je on oznojen i izmučen, skoro izbezumljen. Gužva je nesnosna, i svo to nasilje. Pada ničice na izgaženu travu. Ubrzano zapisuje u svesku: Ne razrešavaj protivurečnosti osećanja svojih likova, ili samog sebe kada se ugrađuješ u nekog svog junaka. Ne opredeljujući ih kao konačne, dozvoljavaš im da izrastu u deo žive prirode i da se slično njoj, neočekivano razotkrivaju. Sagledavaj, sa tog aspekta one koji čuvajući lažnu stabilnost opstaju u svojoj začaurenosti (primer oca). Neka te opsedaju emotivna stanja, naročito kada su u polju prelaze, a ne likovi – karakteri sa predvidljivim radijusom delovanja. U meni je mnoštvo! Istinska forma rađa se iz doživljaja!
Na žalost, dok hemijska nervozno škripi po hartiji, pisac je ponovo napadnut pomišlju da iza privida nesmetanog pisanja u stvari neprestano kruži i kruži između korica jedne zapečaćene knjige koju je neko (verovatno Otac) kamuflirao kao nepreglednu, kako bi do kraja istrošio njegovu glad za slobodom. Uzbuđen, sa dnevnikom pod pazuhom, žuri kod svog najboljeg prijatelja Bobija. Ulice su već raščišćene – nema krvavih demonstranata, niti pregaženih životinja. Mladi bračni par panično trči za dvogodišnjim detetom kome se na vidiku ukazala interesantna gvozdena životinja na četiri točka. Bez brige – vozač sa pokroviteljskim osmehom zaustavlja policijsko vozilo, sačekavši da roditelji uzmu svoje čedo u zaštitnički zagrljaj.
Kod Bobija se skupilo društvo. Bradati student medicine hvali se uspešnim ljubavnim prepodnevom: – Suprug joj je hitno pozvan da se javi na dužnost. Kao u staroj Sparti: dok su vlastodršci ratovali negde na strani, heloti su im tucali žene! Svi se smeju, preglasno, ali pisac osluškuje kako u susednoj sobi dve devojke živo ćaskaju o dvodelnim pepita kostimima iz najnovijeg broja Burde.
– Ej, ćale ti je na televiziji – dovlače ga ispred ekrana, odakle otac, heroj rada, smireno govori o revoluciji koja teče: – Niko ne poriče da je generacija naše dece na neki način žrtvovana, ali u svima njima, ubeđujem vas, nije izgubljen ponos što su deo ove zajednice.
Spokojni glas Oca ispunjava sobu. Senzibilni piščev sluh ipak registruje prigušeni kikot iz levog ugla, gde šapuće onaj sa bradom:… vidi ga… sinak tatin… spisateljska šeprtlja tanušnih živaca… nesrećni Edipčić…
Bled, oprašta se od domaćina (Bobi: Šta mu je odjednom?; bradati, zlobno: Siroti klinac, izgubio se ; devojke: Bluze su ekstra, originalna kreacija Versaćea).
Na ulici, u žurbi, sudara se sa ludom Marom. Izvinjava se, ali ga ona ne primećuje. Produžava da, uz blaženi osmeh, sebi mrmlja u bradu. Pisac osluškuje: – Krošnje znaju istinu. One su mi rekle zbog čega je sve ovo. Posle zemljotresa, spustili su se, obučeni kao đubretari. Marsovci! U vodovod nam ubaciše kese sa otrovom. Sada pijemo tu vodu i koljemo se međusobno. Krošnje znaju…
Da trči svojoj kući? A gde mu je dom? O, ti vitki plesači, što pregore ih mrak. O, te devojke čudne, zameo im se trag… Iz krošnji rahitičnog uličnog drveća, urla glas prokletog Edgara Alana: Bedni svet grozniji je od pakla! Kraj! Finito!… Evo i svemiraca. Nisu nimalo strašni. Izgledaju tako krhko, tanušno. Pružaju mu ruku, vode ga u samouslugu. Kupuju oštar kuhinjski nož, uredno plaćaju na kasi, šeretski mu namiguju. Ljubazni su, ti mali žuti Marsovci. Oseća, pomoći će mu. Olakšaše mu. – Neće te boleti – pogladi ga svojom prozirnom šakom njihov vođa, a žute mu oči svetlucaju kao veselo zlato: – Udiši duboko. Oopa! Tako! Gotovo!
Budi se. Nebo, očišćeno od niskih, nabreklih oblaka, što se, kroz još uvek vlažni prozor bolničke sobe otkriva posle upravo završenog nemirnog sna, pretapa se u poslednji prizor iz sna. U kome se nalazio među mudrim belobradim precima koji su čitajući sa boja duge da li će prevladati grožđe, trava ili žito, potvrđivali svoja predosećanja pojavom božanskog luka. Šta li su mu pretskazali? Nije mogao jasno da se seti. Ali, osećaj je bio sačuvan – obespokojavajuća radoznalost kada se otsustvo preobražava u prisustvo.
Upravo tada, napolju, pred bolničkom zgradom, neki magarac počinje da njače. Asocijacija je suviše direktna: dlanom, položenim na zavoj, mladi pisac bez levog uveta, obećava sebi, bez obzira na gadljivost s kojom je otac bacio ponuđeno uvo, da će sledeća beleška u svesci biti ona o Književnosti i Istoriji.
*
S makedonskog preveo autor