(komisija za marketing drugarstva)
– Pa gde si mi ti druže?! Odkad se nismo videli.
– Bogami odavno.
– A baš sam na tebe mislio. Šta radi onaj moj drug, pitao sam se, tako nam je bilo lepo dok smo se češće družili. Uz ž’tu i čevape kod Nađaka.
– … na kafe-muabet u Deusu…
– Kako si mi? Šta ima novo kod tebe?
– Pa ide nekako. Korak napred, dva nazad… Ali nešto bih da te priupitam.
– Samo kaži.
– Znaš, ako bi mogao… malo mi je nezgodno, od tebe da tražim… ako si u mogućnosti… da mi pozajmiš 50.000 denara.
– Ma nema problema druže. Dođi sutra kod mene u kancelariju, oko podneva, pre pauze, i daću ti ih.
– Zaista? Baš si srce!… Ali ne znam da li ću moći da ti ih vratim odmah… možda za godinu, godinu i po…
– Kad možeš, tada. Ako ti treba i više, samo kaži. Za tebe druže, uvek sam tu.
Slogan: Sa mesečnom kamatom od samo 4,64% „Kraguj banka“ štiti i razvija drugarstvo! Drugar je tu, da pozajmljuje! Obojica su jedno!
* * *
– Ko je?
– Ja sam, Vlada.
– A, došao si. Čekaj da ti otključam… još sam u pižami… Zdravo.
– Zdravo. Uspavao si se izgleda.
– Ma kasno sam zaspao! Ipak sam odgledao onaj film sa Emom Stoun.
– I, dopao ti se?
– Pa, može se reći da je dobar. Malo mi li liči na obratnu, žensku verziju „Bendzamina Batona“, od bebinjeg mozga do odraslog. Ali ona je skroz otkačena, zaslužila je Oskara.
– Pa, rekao sam ti…
– Jesi li za jednu kaficu za dobro jutro?
– Može… Izvini što ti možda smetam ovako rano, ali sam morao da te vidim, pa ti si mi najbolji drug, od tebe ništa ne krijem.
– Ajde, kaži mi, šta te muči, slušam, dok pravim kafu…
– Ma, ona žena, znaš, sa kojom sam, već sam ti pričao, stvarno mi odgovara. Pametna je, zgodna, ume da se šali, seksi je… Ali, ponekad se ponaša kao Ema Stoun sa filma.
– Kako to?
– Pa tako, ima neke bubice u glavi. Eto, na primer, u stanu, u spavaćoj sobi, na plafonu ima zakačen jedan od onih starinskih ogromnih ventilatora. I pušta ga da se vrti i buči, baš sad u aprilu kad nije baš toliko vruće. Zašto ga puštaš?, pitam je. Da nas ne gleda dok vodimo ljubav. Ko to?, pitam je. Pa on, kaže. Ko?
– Ko?
– I reče mi ime. Tvoje.
– Moje?
– Hteo si da je smuvaš. Zavodio si je i predlagao da joj ga uguraš ispod ventilatora.
– Gde?
– I meni je u početku bilo smešno, a posle sam pomislio, otkuda si ti mogao da znaš za ventilator. Osim ako nisi bio u spavaćoj. A sad srkni tu kafu i kaži mi onako drugarski ali najiskrenije, šta si ti tražio u njenoj spavaćoj sobi?
Slogan: Drugari su tu kad je najpotrebnije. Da posavetuju. Da daju podršku kad je potrebno. Obojica su jedno!
* * *
– Pero, znaš šta? Dok ovako srčemo kaficu u bašti našeg kafića, i uživamo šmekajući ove prelepe devojke sa kratkim suknjicama, pomišljam šta smo sve videli u životu, šta smo sve isprobali, nauživali se, onako do daske. Život i po, Pero!
– Da bre Stole, ali taj životić nekako veoma brzo nam je prošao.
Slogan: Život je škola. A pravi drugar sedi pored tebe u istoj klupi od 7-77 godina! I posle! Obojica su jedno drugom sve. Obojica u jedno!
Obojica u jednom
(komisija za marketing drugarstva)
– Pa gde si mi ti druže?! Odkad se nismo videli.
– Bogami odavno.
– A baš sam na tebe mislio. Šta radi onaj moj drug, pitao sam se, tako nam je bilo lepo dok smo se češće družili. Uz ž’tu i čevape kod Nađaka.
– … na kafe-muabet u Deusu…
– Kako si mi? Šta ima novo kod tebe?
– Pa ide nekako. Korak napred, dva nazad… Ali nešto bih da te priupitam.
– Samo kaži.
– Znaš, ako bi mogao… malo mi je nezgodno, od tebe da tražim… ako si u mogućnosti… da mi pozajmiš 50.000 denara.
– Ma nema problema druže. Dođi sutra kod mene u kancelariju, oko podneva, pre pauze, i daću ti ih.
– Zaista? Baš si srce!… Ali ne znam da li ću moći da ti ih vratim odmah… možda za godinu, godinu i po…
– Kad možeš, tada. Ako ti treba i više, samo kaži. Za tebe druže, uvek sam tu.
Slogan: Sa mesečnom kamatom od samo 4,64% „Kraguj banka“ štiti i razvija drugarstvo! Drugar je tu, da pozajmljuje! Obojica su jedno!
* * *
– Ko je?
– Ja sam, Vlada.
– A, došao si. Čekaj da ti otključam… još sam u pižami… Zdravo.
– Zdravo. Uspavao si se izgleda.
– Ma kasno sam zaspao! Ipak sam odgledao onaj film sa Emom Stoun.
– I, dopao ti se?
– Pa, može se reći da je dobar. Malo mi li liči na obratnu, žensku verziju „Bendzamina Batona“, od bebinjeg mozga do odraslog. Ali ona je skroz otkačena, zaslužila je Oskara.
– Pa, rekao sam ti…
– Jesi li za jednu kaficu za dobro jutro?
– Može… Izvini što ti možda smetam ovako rano, ali sam morao da te vidim, pa ti si mi najbolji drug, od tebe ništa ne krijem.
– Ajde, kaži mi, šta te muči, slušam, dok pravim kafu…
– Ma, ona žena, znaš, sa kojom sam, već sam ti pričao, stvarno mi odgovara. Pametna je, zgodna, ume da se šali, seksi je… Ali, ponekad se ponaša kao Ema Stoun sa filma.
– Kako to?
– Pa tako, ima neke bubice u glavi. Eto, na primer, u stanu, u spavaćoj sobi, na plafonu ima zakačen jedan od onih starinskih ogromnih ventilatora. I pušta ga da se vrti i buči, baš sad u aprilu kad nije baš toliko vruće. Zašto ga puštaš?, pitam je. Da nas ne gleda dok vodimo ljubav. Ko to?, pitam je. Pa on, kaže. Ko?
– Ko?
– I reče mi ime. Tvoje.
– Moje?
– Hteo si da je smuvaš. Zavodio si je i predlagao da joj ga uguraš ispod ventilatora.
– Gde?
– I meni je u početku bilo smešno, a posle sam pomislio, otkuda si ti mogao da znaš za ventilator. Osim ako nisi bio u spavaćoj. A sad srkni tu kafu i kaži mi onako drugarski ali najiskrenije, šta si ti tražio u njenoj spavaćoj sobi?
Slogan: Drugari su tu kad je najpotrebnije. Da posavetuju. Da daju podršku kad je potrebno. Obojica su jedno!
* * *
– Pero, znaš šta? Dok ovako srčemo kaficu u bašti našeg kafića, i uživamo šmekajući ove prelepe devojke sa kratkim suknjicama, pomišljam šta smo sve videli u životu, šta smo sve isprobali, nauživali se, onako do daske. Život i po, Pero!
– Da bre Stole, ali taj životić nekako veoma brzo nam je prošao.
Slogan: Život je škola. A pravi drugar sedi pored tebe u istoj klupi od 7-77 godina! I posle! Obojica su jedno drugom sve. Obojica u jedno!