Pisac Filip David, čija knjiga je proglašena najboljom za 2015. godinu u mreži javnih biblioteka, doživeo je 26. februara u Narodnoj biblioteci neprijatno iznenađenje. Kada je izašao za govornicu, ugledao je u sali, u prvom redu, predsednika republike. Istovremeno, ugledao je i građanina Tomislava Nikolića koji sedi na istom mestu na kojem sedi i predsednik republike. Kao i svaki lojalni građanin, Filip David izrazio je poštovanje prema instituciji predsednika republike, ali ne i prema licu koje tu instituciju predstavlja. S tim licem, objasnio je krajnje uljudno F. David, od devedesetih godina prošloga veka ne deli političke i moralne nazore. Na to je, kako prenosi Danas, T. Nikolić odvratio (u vidu saopštenja za javnost), da za piščev gest nisu bili potrebni ni hrabrost ni vaspitanje. Ovom se prigodom, kao i obično, istakao ministar kulture utvrđujući (na naučnoj osnovi? na osnovu umjetničke intuicije? posle duboke meditacije?) da je “neprimereno mešati politiku i kulturu, jer je kultura jedino polje u kome politika ne treba da postoji” (Politika, 27. 2, str. 1).
Idemo redom. Kao prvo Filip je David krajnje uljudan čovek i samo zahvaljujući svom vaspitanju nije napustio salu u kojoj se njegovo telo, bez njegove volje i znanja, zateklo zajedno s telom T. Nikolića. Našavši se u neprijatnoj situaciji, David je demonstrirao šta znači javna odgovornost, pa, ako hoćete, i građanska hrabrost. Da podsetimo: građanin Nikolić Tomislav aktivno je učestvovao u poduhvatima paradržavnog kartela Slobodana Miloševića (zajedno s A. Vučićem, M. Gojković, A. Vulinom, I. Dačićem) i to se, osim temeljnim zaboravom, ni na koji način ne može izbrisati. Kako se rečena lica nisu zamarala bespotrebnim zadržavanjem na sopstvenoj prošlosti (možda su malo bili prenaglili, ali, bože moj, ljudski je grešiti), na nama je da ih podsećamo na taj gnusni period iz njihovih života. Što je F. David i uradio. Nisu, naime, u to odvratno vreme bili baš deca koja ne znaju šta rade, niti ih je na kaškanje u sengrupu iko primorao. Naprotiv. Sami su se, radosno, bućnuli u kloaku, pa se sad s tim jezivim periodom u svojim životima imaju nositi kako znaju i umeju. (Ne primećuje se, naime, da su se nešto potresli.) U istom tom periodu Filip je David, kao častan čovek, bio upravo na najsuprotnijoj mogućoj poziciji od njihove. On, naime, za razliku od Nikolić Tomislava, nije imao nikakavog, ama baš nikakvog razumevanja za zločine, razbojništva, pljačku, za razaranje sopstvene zemlje i zemalja u okruženju. Imao je, dakle, F. David samo dve mogućnosti tog februarskog petka u Narodnoj biblioteci: da postupi kako je postupio, ili da izađe iz sale. Bilo šta drugo – da se pretvara kako Nikolić ne postoji – bilo bi ritualno pokopavanje njegove političke, građanske egzistencije. Reagovao je David kao odgovoran i hrabar građanin. Nije se dao zastrašiti prisustvom političkog autoriteta, niti se odao licemernom zaklanjanju iza nesporne činjenice da je predsednik republike političar s najjačim demokratskim legitimitetom u zemlji. Slobodan i hrabar građanin, lojalan svojoj zemlji (pod nužnim uslovom da je i zemlja lojalna njemu, što u vučićevsko-nikolićevskoj Srbiji, dodajmo, nije slučaj), ne samo da treba, nego i mora da govori javno, sve i da se visokim i manje visokim državnim funkcionerima to uopšte ne dopada. Na ovom mestu na scenu iskoračuje ministar kulture.
Zaista je zapanjujuće u kojoj meri ministar Ivan Tasovac nezaustavljivo sa sebe spira svaki trag integriteta i pretvara se u slugu pokornog, jednog, s gledišta demokratije i javnog interesa, ekstremno problematičnog režima. Očigledmo je da Tasovac svoju ulogu razume kao učestvovanje u zajedničkom poduhvatu, pa ako igraš timski, onda ne možeš baš da se ističeš kao Mesi (ako već nisi Mesi). Ali, pobogu, čemu višak pokreta? Zašto barem nije otćutao kad i on savršeno dobro zna šta je Nikolić bio (bio?), pa nek’ se gos’n predsednik izvoli vaditi sam. Ali ne, mora čovek da progovori. Tasovac, to jest. Reći, naime, da je “kultura jedino polje u kojem politika ne treba da postoji”, nije dostojno čoveka koji u tolikoj meri, i to kao političar, učestvuje u javnosti. Zašto je, uostalom, Nikolić, koji nije čuven po svojim kulturalnim dostignućima, došao kog đavola u biblioteku, ako kultura nema veze s politikom (i obratno)? Da uzme knjigu? Da se, usled čitalačkog neizdrža, raspita da li je biblioteka već pribavila drugi tom romana Karla Uvea Knausgora, pa da ga, koristeći politički položaj, uzme preko reda? (Bilo bi mu oprošteno.) Niti je kultura, naprosto, oblast s očima onkraj svakog zla, niti je politika delatnost kojom se bave samo manijaci. Od Platona do Fukoa i Ransijera kao suza je jasno da kultura i politika padaju u jedno. Politika se legitimiše kulturom, kultura oblikuje politiku. Kulturan političar nije, naprosto, onaj koji ume da drži nož i viljušku, već onaj koji je u stanju da prati tokove sopstvene kulture, a ne da nam natura nekakvog Konstantina cara koji sa srpskom kulturom ima veze koliko i morska iguana s Galapagosa (amblyrhynchus cristatus). Kulturalna politika uvek vodi računa o kontekstu. Ako političari imaju ikakvu predstavu o kulturi, to jest.
O građanskoj odgovornosti
Pisac Filip David, čija knjiga je proglašena najboljom za 2015. godinu u mreži javnih biblioteka, doživeo je 26. februara u Narodnoj biblioteci neprijatno iznenađenje. Kada je izašao za govornicu, ugledao je u sali, u prvom redu, predsednika republike. Istovremeno, ugledao je i građanina Tomislava Nikolića koji sedi na istom mestu na kojem sedi i predsednik republike. Kao i svaki lojalni građanin, Filip David izrazio je poštovanje prema instituciji predsednika republike, ali ne i prema licu koje tu instituciju predstavlja. S tim licem, objasnio je krajnje uljudno F. David, od devedesetih godina prošloga veka ne deli političke i moralne nazore. Na to je, kako prenosi Danas, T. Nikolić odvratio (u vidu saopštenja za javnost), da za piščev gest nisu bili potrebni ni hrabrost ni vaspitanje. Ovom se prigodom, kao i obično, istakao ministar kulture utvrđujući (na naučnoj osnovi? na osnovu umjetničke intuicije? posle duboke meditacije?) da je “neprimereno mešati politiku i kulturu, jer je kultura jedino polje u kome politika ne treba da postoji” (Politika, 27. 2, str. 1).
Idemo redom. Kao prvo Filip je David krajnje uljudan čovek i samo zahvaljujući svom vaspitanju nije napustio salu u kojoj se njegovo telo, bez njegove volje i znanja, zateklo zajedno s telom T. Nikolića. Našavši se u neprijatnoj situaciji, David je demonstrirao šta znači javna odgovornost, pa, ako hoćete, i građanska hrabrost. Da podsetimo: građanin Nikolić Tomislav aktivno je učestvovao u poduhvatima paradržavnog kartela Slobodana Miloševića (zajedno s A. Vučićem, M. Gojković, A. Vulinom, I. Dačićem) i to se, osim temeljnim zaboravom, ni na koji način ne može izbrisati. Kako se rečena lica nisu zamarala bespotrebnim zadržavanjem na sopstvenoj prošlosti (možda su malo bili prenaglili, ali, bože moj, ljudski je grešiti), na nama je da ih podsećamo na taj gnusni period iz njihovih života. Što je F. David i uradio. Nisu, naime, u to odvratno vreme bili baš deca koja ne znaju šta rade, niti ih je na kaškanje u sengrupu iko primorao. Naprotiv. Sami su se, radosno, bućnuli u kloaku, pa se sad s tim jezivim periodom u svojim životima imaju nositi kako znaju i umeju. (Ne primećuje se, naime, da su se nešto potresli.) U istom tom periodu Filip je David, kao častan čovek, bio upravo na najsuprotnijoj mogućoj poziciji od njihove. On, naime, za razliku od Nikolić Tomislava, nije imao nikakavog, ama baš nikakvog razumevanja za zločine, razbojništva, pljačku, za razaranje sopstvene zemlje i zemalja u okruženju. Imao je, dakle, F. David samo dve mogućnosti tog februarskog petka u Narodnoj biblioteci: da postupi kako je postupio, ili da izađe iz sale. Bilo šta drugo – da se pretvara kako Nikolić ne postoji – bilo bi ritualno pokopavanje njegove političke, građanske egzistencije. Reagovao je David kao odgovoran i hrabar građanin. Nije se dao zastrašiti prisustvom političkog autoriteta, niti se odao licemernom zaklanjanju iza nesporne činjenice da je predsednik republike političar s najjačim demokratskim legitimitetom u zemlji. Slobodan i hrabar građanin, lojalan svojoj zemlji (pod nužnim uslovom da je i zemlja lojalna njemu, što u vučićevsko-nikolićevskoj Srbiji, dodajmo, nije slučaj), ne samo da treba, nego i mora da govori javno, sve i da se visokim i manje visokim državnim funkcionerima to uopšte ne dopada. Na ovom mestu na scenu iskoračuje ministar kulture.
Zaista je zapanjujuće u kojoj meri ministar Ivan Tasovac nezaustavljivo sa sebe spira svaki trag integriteta i pretvara se u slugu pokornog, jednog, s gledišta demokratije i javnog interesa, ekstremno problematičnog režima. Očigledmo je da Tasovac svoju ulogu razume kao učestvovanje u zajedničkom poduhvatu, pa ako igraš timski, onda ne možeš baš da se ističeš kao Mesi (ako već nisi Mesi). Ali, pobogu, čemu višak pokreta? Zašto barem nije otćutao kad i on savršeno dobro zna šta je Nikolić bio (bio?), pa nek’ se gos’n predsednik izvoli vaditi sam. Ali ne, mora čovek da progovori. Tasovac, to jest. Reći, naime, da je “kultura jedino polje u kojem politika ne treba da postoji”, nije dostojno čoveka koji u tolikoj meri, i to kao političar, učestvuje u javnosti. Zašto je, uostalom, Nikolić, koji nije čuven po svojim kulturalnim dostignućima, došao kog đavola u biblioteku, ako kultura nema veze s politikom (i obratno)? Da uzme knjigu? Da se, usled čitalačkog neizdrža, raspita da li je biblioteka već pribavila drugi tom romana Karla Uvea Knausgora, pa da ga, koristeći politički položaj, uzme preko reda? (Bilo bi mu oprošteno.) Niti je kultura, naprosto, oblast s očima onkraj svakog zla, niti je politika delatnost kojom se bave samo manijaci. Od Platona do Fukoa i Ransijera kao suza je jasno da kultura i politika padaju u jedno. Politika se legitimiše kulturom, kultura oblikuje politiku. Kulturan političar nije, naprosto, onaj koji ume da drži nož i viljušku, već onaj koji je u stanju da prati tokove sopstvene kulture, a ne da nam natura nekakvog Konstantina cara koji sa srpskom kulturom ima veze koliko i morska iguana s Galapagosa (amblyrhynchus cristatus). Kulturalna politika uvek vodi računa o kontekstu. Ako političari imaju ikakvu predstavu o kulturi, to jest.