Ova bajka se ne kazuje dok se ručaju žablji bataci…
Hadžija, šuster i budala
Jedan hadžija, jedan šuster i jedna budala pošli zajedno na dugačak put.
Svako svojim poslom. Hadžija, da bi stigao do Cilja i tako krunisao svoj dugogodišnji duhovni napor. Šuster, jer je dobro znao da će se tokom dugog pešačenja hadžiji i drugim hadžijama pocepati cipele, pa će trebati neko da ih zakrpi, ili da im ponudi nove. Po pristojnoj ceni, razume se. Budala, jer si je našao društvo.
Išli su tako dan, dva, i budala se umorio. Tada predloži hadžiji da ga uzjaše sledećih desetak kilometara dok se ne odmori. Hadžija je to shvatio kao znak Svevišnjeg, da mu iskuša veru, pa pristade. Nosio je budalu na grbači ne desetak, ne dvadesetak, već tridesetak i kusur kilometara, iznuren, ali sa časnom mišlju, sve dok nije sasvim izlizao cipele, a stapala izranjavao. Tada mu šuster predloži, po pristojnoj ceni, skoro nove cipele; hadžija ih sa zahvalnošću kupi i plati ih duplo.
Nastaviše dalje. Stigli su tako do jednog jezerca, više nalik bari, s puno punoglavaca i ponekom žabom. Najkrupnija žaba im je bila kraljica, a posedovala je i čarobne moći. Skočila je na jedan veći kamen i zagledala se u putnike. Šuster je hteo da je najuri, ali ga je hadžija sprečio u tome rečima: “Ona je božje delo, kao što smo ti i ja”. U međuvremenu budala je ušao u baru i obratio se žabi: “Ispunjavaš li želje?” Kao da je očekivala pitanje, žaba je sasvim spokojno odgovorila: “Pa da. Trojica ste, za svakog po jednu”.
Prvi se javio šuster: “Daj meni jednu manifakturu (tu je malo pobrkao “mani” i “manu”). Hadžija je, posle kraćeg razmišljanja, svečano izgovorio: “Meni je jedini cilj da dođem do Cilja. Koliko je duži i neizvesniji put, toliko će moja zasluga biti dostojnija”. A budala je izbuljivši oči kao žaba, uzviknuo: “Hoću da budem političar!”
Kada se šuster vratio kući, sačekala ga je zgrada sa natpisom “Manifaktura”. Posle izvesnog vremena, sa ručnog pravljenja cipela prešao je na biznis polovnim automobilima.
Mnogo godina kasnije vratio se i hadžija: osedeo, oronuo, bolestan, ali srećan. Posle par nedelja, umro je sa osmehom na licu.
Kada se budala dovukao do kuće, pred njom je stajala najmodernija limuzina, a u njoj uniformirani šofer. Iza limuzine, parkirana još jedna sa dvojicom u sivim odelima, obrijanih glava. I tako je budala postao političar. Birači su mu izglasali poverenje i za drugi četvorogodišnji mandat. U međuvremenu, kao što vam je poznato, hadžija je umro, a šuster je s budalom uspostavio lepo i korisno partnerstvo.
Preselio se budala u palatu nazvanu rezidencija, na vrhu brda, na najekskluzivnijem mestu u gradu. Živeo je tamo lagodno i bez problema, jedino što bi se uveče oko njegove palate okupljalo mnoštvo žaba i kreketalo sve do jutra: kre-kre-kre, kre-kre-kre…
_____
S makedonskog preveo autor
Mini bajke/3
Ova bajka se ne kazuje dok se ručaju žablji bataci…
Hadžija, šuster i budala
Jedan hadžija, jedan šuster i jedna budala pošli zajedno na dugačak put.
Svako svojim poslom. Hadžija, da bi stigao do Cilja i tako krunisao svoj dugogodišnji duhovni napor. Šuster, jer je dobro znao da će se tokom dugog pešačenja hadžiji i drugim hadžijama pocepati cipele, pa će trebati neko da ih zakrpi, ili da im ponudi nove. Po pristojnoj ceni, razume se. Budala, jer si je našao društvo.
Išli su tako dan, dva, i budala se umorio. Tada predloži hadžiji da ga uzjaše sledećih desetak kilometara dok se ne odmori. Hadžija je to shvatio kao znak Svevišnjeg, da mu iskuša veru, pa pristade. Nosio je budalu na grbači ne desetak, ne dvadesetak, već tridesetak i kusur kilometara, iznuren, ali sa časnom mišlju, sve dok nije sasvim izlizao cipele, a stapala izranjavao. Tada mu šuster predloži, po pristojnoj ceni, skoro nove cipele; hadžija ih sa zahvalnošću kupi i plati ih duplo.
Nastaviše dalje. Stigli su tako do jednog jezerca, više nalik bari, s puno punoglavaca i ponekom žabom. Najkrupnija žaba im je bila kraljica, a posedovala je i čarobne moći. Skočila je na jedan veći kamen i zagledala se u putnike. Šuster je hteo da je najuri, ali ga je hadžija sprečio u tome rečima: “Ona je božje delo, kao što smo ti i ja”. U međuvremenu budala je ušao u baru i obratio se žabi: “Ispunjavaš li želje?” Kao da je očekivala pitanje, žaba je sasvim spokojno odgovorila: “Pa da. Trojica ste, za svakog po jednu”.
Prvi se javio šuster: “Daj meni jednu manifakturu (tu je malo pobrkao “mani” i “manu”). Hadžija je, posle kraćeg razmišljanja, svečano izgovorio: “Meni je jedini cilj da dođem do Cilja. Koliko je duži i neizvesniji put, toliko će moja zasluga biti dostojnija”. A budala je izbuljivši oči kao žaba, uzviknuo: “Hoću da budem političar!”
Kada se šuster vratio kući, sačekala ga je zgrada sa natpisom “Manifaktura”. Posle izvesnog vremena, sa ručnog pravljenja cipela prešao je na biznis polovnim automobilima.
Mnogo godina kasnije vratio se i hadžija: osedeo, oronuo, bolestan, ali srećan. Posle par nedelja, umro je sa osmehom na licu.
Kada se budala dovukao do kuće, pred njom je stajala najmodernija limuzina, a u njoj uniformirani šofer. Iza limuzine, parkirana još jedna sa dvojicom u sivim odelima, obrijanih glava. I tako je budala postao političar. Birači su mu izglasali poverenje i za drugi četvorogodišnji mandat. U međuvremenu, kao što vam je poznato, hadžija je umro, a šuster je s budalom uspostavio lepo i korisno partnerstvo.
Preselio se budala u palatu nazvanu rezidencija, na vrhu brda, na najekskluzivnijem mestu u gradu. Živeo je tamo lagodno i bez problema, jedino što bi se uveče oko njegove palate okupljalo mnoštvo žaba i kreketalo sve do jutra: kre-kre-kre, kre-kre-kre…
_____
S makedonskog preveo autor