Ova se bajka ne kazuje za Božić…
Marjanova sestrica
Kada se Marjanova majka porađala, uoči Nove godine, on je imao tri godine. Dok mu je majka bila odsutna, kanapom je povezao stolice sa kuhinjskim stolom, a okićenu jelku vezao je za nogare krevetca u kome je spavao. Dok su o ovome prepričavali svojim prijateljima, roditelji nisu mogli da se uzdrže od smeha.
Dve godine kasnije, Marjanova majka je ponovo morala da poseti bolnicu, ovog puta zbog onih ženskih stvari. Ispalo je to opet negde pre novogodišnjih praznika. Majka je, da se deca ne bi uznemirila, spremila pečenu ćurku filovanu džigericom, sa jabukama i suvim šljivama. Operacija je, Bogu hvala, prošla u najboljem redu i otac, koji je svakodnevno išao da je poseti, tog 31. decembra joj je, na njenom omiljenom tanjiru sa žutim cvetovima, odneo lepo spakovan komad pečene ćurke.
Deca su ostala da se igraju sama u kući. Po povratku iz bolnice otac je, pred ulazom u kuću, čuo kako Marjanova sestrica isprekidano jeca. Čim je ušao, imao je šta da vidi: Marjan je vukao svoju sestru kroz kuću kanapom vezanim oko njenog vrata.
Od tada su roditelji odlučili da izbace sve kanape i užad, tajno, da ne bi razdražili sina. Tako je i učinjeno, ali se Marjan uskoro uznemirio, počevši da pretura po fiokama i otvoreno da traži kanap. – Ako ga nemate, kupite mi ga! – vikao je na njih. Pokušali su da mu objasne kako nema toga ni u prodavnicama te zato nisu uspeli da mu ga kupe. Nekoliko dana Marjan je besneo, a onda se odjednom umirio i prestao sa zapitkivanjem o kanapu.
Približavala se naredna Nova godina. Živeli su u kući sa baštom, pa iako otac nije bio neki baštovan, nepotkresano žbunje i neuredno drveće ipak su podsticali da se izađe napolju, među ostalim, u momentima kada bi se unutra preteralo sa bukom i nervozom. Među drvećem najviši je bio jedan bor te otac reši da ga okiti lampionima i novogodišnjim ukrasima kako bi razveselio decu. Popeo se na stočić i tek što je započeo s kićenjem, kroz prozor je video kako Marjan, sav klonuo, leži na tepihu, sa kanapom oko vrata, zavezan za rešetku sestrinog krevetca. Otkud nađe taj kanap?!, stigao je da se upita otac, iako se odmah zastideo te pomisli. Otrča u sobu: Marjan je ležao nepomično na podu, zatvorenih očiju, ali je primetno disao. Otac se pravio kao da se ništa nije dogodilo, tiho je izašao iz sobe i kažiprstom preko usana dao znak ukućanima da ćute. Marjan je produžio da leži još neko vreme, onda je namrgođen ustao, odvezao uže i odložio ga u fioku.
Mnogo godina docnije, Marjanova sestra, sada već mlada žena, sanjala je da u njenom stanu stoji neka prilika, neka senka. Pošla je hodnikom i u mraku napipala džemper, načinjen od oštre vune ili kanapa. Onda je u snu izviknula Marjane, brate moj! i naglo se probudila, sva u znoju, vičući. Izjutra muž je podseti da je vikala Marjane, nemoj!. Možda joj se jezik isprepleo, kao što se to u snu događa, pa je njen usklik zazvučao tako.
San joj se desio na katolički Božić, pred sam njen rođendan, a tačno godinu dana posle bratovljeve tragične smrti.
Mini bajke (4/5)
Ova se bajka ne kazuje za Božić…
Marjanova sestrica
Kada se Marjanova majka porađala, uoči Nove godine, on je imao tri godine. Dok mu je majka bila odsutna, kanapom je povezao stolice sa kuhinjskim stolom, a okićenu jelku vezao je za nogare krevetca u kome je spavao. Dok su o ovome prepričavali svojim prijateljima, roditelji nisu mogli da se uzdrže od smeha.
Dve godine kasnije, Marjanova majka je ponovo morala da poseti bolnicu, ovog puta zbog onih ženskih stvari. Ispalo je to opet negde pre novogodišnjih praznika. Majka je, da se deca ne bi uznemirila, spremila pečenu ćurku filovanu džigericom, sa jabukama i suvim šljivama. Operacija je, Bogu hvala, prošla u najboljem redu i otac, koji je svakodnevno išao da je poseti, tog 31. decembra joj je, na njenom omiljenom tanjiru sa žutim cvetovima, odneo lepo spakovan komad pečene ćurke.
Deca su ostala da se igraju sama u kući. Po povratku iz bolnice otac je, pred ulazom u kuću, čuo kako Marjanova sestrica isprekidano jeca. Čim je ušao, imao je šta da vidi: Marjan je vukao svoju sestru kroz kuću kanapom vezanim oko njenog vrata.
Od tada su roditelji odlučili da izbace sve kanape i užad, tajno, da ne bi razdražili sina. Tako je i učinjeno, ali se Marjan uskoro uznemirio, počevši da pretura po fiokama i otvoreno da traži kanap. – Ako ga nemate, kupite mi ga! – vikao je na njih. Pokušali su da mu objasne kako nema toga ni u prodavnicama te zato nisu uspeli da mu ga kupe. Nekoliko dana Marjan je besneo, a onda se odjednom umirio i prestao sa zapitkivanjem o kanapu.
Približavala se naredna Nova godina. Živeli su u kući sa baštom, pa iako otac nije bio neki baštovan, nepotkresano žbunje i neuredno drveće ipak su podsticali da se izađe napolju, među ostalim, u momentima kada bi se unutra preteralo sa bukom i nervozom. Među drvećem najviši je bio jedan bor te otac reši da ga okiti lampionima i novogodišnjim ukrasima kako bi razveselio decu. Popeo se na stočić i tek što je započeo s kićenjem, kroz prozor je video kako Marjan, sav klonuo, leži na tepihu, sa kanapom oko vrata, zavezan za rešetku sestrinog krevetca. Otkud nađe taj kanap?!, stigao je da se upita otac, iako se odmah zastideo te pomisli. Otrča u sobu: Marjan je ležao nepomično na podu, zatvorenih očiju, ali je primetno disao. Otac se pravio kao da se ništa nije dogodilo, tiho je izašao iz sobe i kažiprstom preko usana dao znak ukućanima da ćute. Marjan je produžio da leži još neko vreme, onda je namrgođen ustao, odvezao uže i odložio ga u fioku.
Mnogo godina docnije, Marjanova sestra, sada već mlada žena, sanjala je da u njenom stanu stoji neka prilika, neka senka. Pošla je hodnikom i u mraku napipala džemper, načinjen od oštre vune ili kanapa. Onda je u snu izviknula Marjane, brate moj! i naglo se probudila, sva u znoju, vičući. Izjutra muž je podseti da je vikala Marjane, nemoj!. Možda joj se jezik isprepleo, kao što se to u snu događa, pa je njen usklik zazvučao tako.
San joj se desio na katolički Božić, pred sam njen rođendan, a tačno godinu dana posle bratovljeve tragične smrti.