Miloš nam je zabrinut. Totalno, skoro komunistički zabrinut. Komunizam njegove zabrinutosti ne dozvoljava mu da se opusti, a ni opseg: kako da predahne onaj čija briga u znoju nadilazi tri generacije, tri ekvatora i sve tri šibice na kojima klimavo, kao mrtav zub, stoji govno slobodnog opstanka? Tako brine Miloš, vrti kosu u dread, čupa kosu iz dreada, grize nokte, provoza se do Dedinja pa ulicom Neznanog junaka nosi sendvič tablu na kojoj glatko i bez serifa piše Ulica Poznate pičkice, ili samo tako proizvoljno i nasumično galami, nešto kao popravlja, čini se. Miloš je ustvari dobar dečko. Možda je malo glasan, ali nikoga ne bi strijeljao. Postavio bi na trgu Nikole Pašića dvobradi kip Marks-Engelsa na jednom kratkom, dječjem tijelu, sakrivenom ispod kaftana koji se pri dnu nabora od viška materijala i manjka materijalizma (uspomena jednom ispuhavanju, skoro gotovo). Miloš je zapravo ono što nikada ne shvate ljudi koji neprestano bez razloga po cesti pronalaze ključeve: postoji netko, upravo sada postoji netko, tko brine da i za njihov teški svijet postoji razlog i tko će o svojoj brizi postaviti pretinac za izgubljene ključeve. Pretinac za pronađeni razlog. A možda je i bolje tako.
Brko meksički plavi
Brko nije imao brkove, nego oca, i nije htio imati brkove, nego oca. To su svi shvatili prekasno, kad je u dječjoj sobi na istočnoj kapiji Beograda već visio s pomoćne cijevi za centralno grijanje, kao mali bijeli ateist s božićnog stabalca. Taman je završio derbi. Brko zbog kojeg je to učinio, i zbog kojeg su ga svi i zvali Brko, Brko njegov otac, spitfajerica Brko, Brko delija, muškarac i beretka, nije shvatio ni tada, niti će ikada shvatiti. Mali nije ostavio oproštajno pismo, nije se izuo, nije bio potišten, nemiran ili depresivan, nije zapravo znao što se očekuje od samoubojice, pričekao je da završi derbi, otišao u sobu, plavim flomasterom nacrtao brkove (male meksičke) i objesio se. Imao je ravna stopala i skoro 13 godina. Sigurno vas zanima zašto je to učinio, pa mora postojati neko objašnjenje, ipak je on samo dijete, ovčica božja, šta nije hodao bos, savila bi mu se stopala, ali ako pažljivije pogledate te smiješne brkove, ako ih stvarno pažljivo pogledate, oni su nacrtani, plavi i meksički, i tu zaista nema šta da se objašnjava.
Beogradske priče/3
Tako brine Miloš
Miloš nam je zabrinut. Totalno, skoro komunistički zabrinut. Komunizam njegove zabrinutosti ne dozvoljava mu da se opusti, a ni opseg: kako da predahne onaj čija briga u znoju nadilazi tri generacije, tri ekvatora i sve tri šibice na kojima klimavo, kao mrtav zub, stoji govno slobodnog opstanka? Tako brine Miloš, vrti kosu u dread, čupa kosu iz dreada, grize nokte, provoza se do Dedinja pa ulicom Neznanog junaka nosi sendvič tablu na kojoj glatko i bez serifa piše Ulica Poznate pičkice, ili samo tako proizvoljno i nasumično galami, nešto kao popravlja, čini se. Miloš je ustvari dobar dečko. Možda je malo glasan, ali nikoga ne bi strijeljao. Postavio bi na trgu Nikole Pašića dvobradi kip Marks-Engelsa na jednom kratkom, dječjem tijelu, sakrivenom ispod kaftana koji se pri dnu nabora od viška materijala i manjka materijalizma (uspomena jednom ispuhavanju, skoro gotovo). Miloš je zapravo ono što nikada ne shvate ljudi koji neprestano bez razloga po cesti pronalaze ključeve: postoji netko, upravo sada postoji netko, tko brine da i za njihov teški svijet postoji razlog i tko će o svojoj brizi postaviti pretinac za izgubljene ključeve. Pretinac za pronađeni razlog. A možda je i bolje tako.
Brko meksički plavi
Brko nije imao brkove, nego oca, i nije htio imati brkove, nego oca. To su svi shvatili prekasno, kad je u dječjoj sobi na istočnoj kapiji Beograda već visio s pomoćne cijevi za centralno grijanje, kao mali bijeli ateist s božićnog stabalca. Taman je završio derbi. Brko zbog kojeg je to učinio, i zbog kojeg su ga svi i zvali Brko, Brko njegov otac, spitfajerica Brko, Brko delija, muškarac i beretka, nije shvatio ni tada, niti će ikada shvatiti. Mali nije ostavio oproštajno pismo, nije se izuo, nije bio potišten, nemiran ili depresivan, nije zapravo znao što se očekuje od samoubojice, pričekao je da završi derbi, otišao u sobu, plavim flomasterom nacrtao brkove (male meksičke) i objesio se. Imao je ravna stopala i skoro 13 godina. Sigurno vas zanima zašto je to učinio, pa mora postojati neko objašnjenje, ipak je on samo dijete, ovčica božja, šta nije hodao bos, savila bi mu se stopala, ali ako pažljivije pogledate te smiješne brkove, ako ih stvarno pažljivo pogledate, oni su nacrtani, plavi i meksički, i tu zaista nema šta da se objašnjava.