Svojevremeno sam radio u jednoj knjižari, u jednom šoping centru, knjižari bez vrata, gotovo poluotvorenoj, s pultovima koje smo vukli na kotačićima. Vrijeđali bismo se, i kolege i ja, kad bi nas prozivali štandom s knjigama, imali smo dobar izbor dobrih knjiga, nešto smo i čitali. Kraj nas su, kako je knjižara bila uz novootvorena kina, prolazile gomile ljudi, većinom su pohodili nevažne holivudske limunade i nemušte gluposti, ali… jeli su kokice po dvadeset kuna i kupovali ljubavna sjedala, valjda im je to ipak imalo nekakvog smisla. Nisam s tim suviše razbijao glavu.
Tamo sam, jednog popodneva, uhvatio u krađi mladića crne kose i nevjerojatno plavih očiju, imao je pun ruksak skupih knjiga, pomagao mu je jedan visoki, histerični plašljivac koji je odmah pobjegao. Na kraju, sve sam to opisao u svom romanu, gotovo dokumentarno. Ubrzo zatim sreo sam malog crnog lopova kako Zrinjevcem tetura oslonjen na štake, netko ga je očito pretukao. Vukao je na leđima, trebam li reći, teški crni ruksak koji su napinjale knjige. Pozdravili smo se, oprostio mi je onaj davni i žestoki šamar. Imao je skupu trenirku, smijuckao se i zahvalio na željama za oporavak.
Neki dan, vozeći se tramvajem, opazio sam kako mi netko maše na izlasku iz jednog antikvarijata. Bio je to on, opet u nekoj sjajnoj trenirci, s knjigom pod rukom. Hodao je sporo, očito taj trenutak nije ništa krao, mahao je, a kad je tramvaj otvorio vrata, viknuo je: Izađi, ovo je za tebe.
I ja sam izašao, on mi je pružio knjigu u ruku i rekao: Sad smo kvit, je li tako. Dobio sam Valeryjeve Sveske i tonuo na kišici još nekoliko sekundi. On je već bio nestao negdje, noć je mogla pasti na Zagreb.
Mali crni lopov
Svojevremeno sam radio u jednoj knjižari, u jednom šoping centru, knjižari bez vrata, gotovo poluotvorenoj, s pultovima koje smo vukli na kotačićima. Vrijeđali bismo se, i kolege i ja, kad bi nas prozivali štandom s knjigama, imali smo dobar izbor dobrih knjiga, nešto smo i čitali. Kraj nas su, kako je knjižara bila uz novootvorena kina, prolazile gomile ljudi, većinom su pohodili nevažne holivudske limunade i nemušte gluposti, ali… jeli su kokice po dvadeset kuna i kupovali ljubavna sjedala, valjda im je to ipak imalo nekakvog smisla. Nisam s tim suviše razbijao glavu.
Tamo sam, jednog popodneva, uhvatio u krađi mladića crne kose i nevjerojatno plavih očiju, imao je pun ruksak skupih knjiga, pomagao mu je jedan visoki, histerični plašljivac koji je odmah pobjegao. Na kraju, sve sam to opisao u svom romanu, gotovo dokumentarno. Ubrzo zatim sreo sam malog crnog lopova kako Zrinjevcem tetura oslonjen na štake, netko ga je očito pretukao. Vukao je na leđima, trebam li reći, teški crni ruksak koji su napinjale knjige. Pozdravili smo se, oprostio mi je onaj davni i žestoki šamar. Imao je skupu trenirku, smijuckao se i zahvalio na željama za oporavak.
Neki dan, vozeći se tramvajem, opazio sam kako mi netko maše na izlasku iz jednog antikvarijata. Bio je to on, opet u nekoj sjajnoj trenirci, s knjigom pod rukom. Hodao je sporo, očito taj trenutak nije ništa krao, mahao je, a kad je tramvaj otvorio vrata, viknuo je: Izađi, ovo je za tebe.
I ja sam izašao, on mi je pružio knjigu u ruku i rekao: Sad smo kvit, je li tako. Dobio sam Valeryjeve Sveske i tonuo na kišici još nekoliko sekundi. On je već bio nestao negdje, noć je mogla pasti na Zagreb.