Kad god pođem Teofilu u Duži, manastir blizu Trebinja, osetim čudnu mešavinu radosti i mrzovolje. Osvestim da sam ostareo. Jer dok sam bio mlađi, bila bi u takvim prilikama samo radost – sada mrzovolja dolazi od pomisli na put koji moram svojim skromnim vozilom preći do Trebinja, kroz njegove neosvetljene tunele uz Drinu, i na, ako ću biti iskren – samu Bosnu, zemlju čiji putevi svedoče o tome koliki trud ljudi u njoj ulažu da što teže stignu jedni do drugih. Taj put mi je dobro poznat, i dobro su mi onda poznata i moja sopstvena raspoloženja koja se na njemu smenjuju i ponavljaju. U pitanju je smenjivanje unutrašnjeg pritiska i olakšanja koje je neposredno povezano sa predelima kroz koje vozim i naročito onim što je čovek u tim predelima napravio. Koja su, ako ćemo pravo – neposredno povezana sa nečim potpuno nepraktičnim – estetikom.
Tako je Tara, na primer, predeo olakšanja, jer je, po tu planinu sticajem povoljnih okolnosti – jedna politički uticajna figura, jedna od retkih koje zapravo imaju nekakav talenat i osećanje za estetiku – zasad sprečila da se na njoj ponovi urbanistički horor Zlatibora. Pa se preko Tare vozimo pored drvenih građevina inspirisanih tradicionalnom gradnjom tog kraja, nema monstruoznih hotela ni kompleksa apartmana koji kao da pokušavaju biti veći od planine. Onda pređemo granicu i ja osetim kako me sve sa ivica puta napada – bez reda nabacane kuće različitih oblika i stepena dovršenosti i uređenosti, često iracionalno nagurane uz put. Tu osetim rast onog pomenutog unutrašnjeg pritiska, koji onda samo naglo popusti na Tjentištu.
To je uticaj velike autorske arhitekture na ljudski um – njeno prisustvo dodaje čitavom prostoru značenje, i tako je i sa spomenikom na Tjentištu. Po mom shvatanju, to je isto ono osećanje koje Andrić opisuje u Mostu na Žepi, kada se čovek sretne sa konačno završenim mostom: „Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.” Tjentište je za mene takva jedna neočekivana i izmeštena misao. I tu se u meni samom otvori neki drugačiji unutrašnji vidik, ja već slutim ono što volim u Hercegovini, njene brisane prostore, kamen koji zahteva poštovanje i ljude spremne da i dalje grade kuće od tog kamena, lepe i smislene kuće na mestima kojima pripadaju.
Jer u ovom našem sunovratu na različite su načine prve stradale kuće. Postradale su koliko prostom fizičkom silom granata ili napuštanja ili onom nevidljivom silom – silom estetskog uništenja koje siromaši svet.
Do Tjentišta ja se ljutim na ove poslednje. Velike, na nekoliko spratova, neke očigledno skupo zamišljene, sa balkonima, kapijama i ogradama, a često neomalterisane, nedovršene, sa dvorištima u kojima su se tokom godina pomešali građevinski materijal, automobili, stare stvari i poneka gomila nečega čemu se prvobitna namena više ne može utvrditi. Gledam ih kroz prozor i gunđam u sebi, jamram – što bi kazao moj deda. Zašto se gradi prazni treći sprat ako to znači da godinama neće biti fasade i ako se nije popunio ljudima ni onaj drugi? Zašto se podižu terase ako si nespreman da im sagradiš ogradu, te ogoljene terase koje izazivaju nelagodu i anksioznost jer na njima zamišljaš zalutalo dete? Zašto dvorište izgleda kao stovarište godinama, decenijama, do kraja naših života? Zar je moguće da nikome ne smeta kako sve to izgleda?
Čovek u takvom raspoloženju vrlo brzo počne da radi najzaludniji posao na svetu, posao prema kom Balkanci pokazuju naročitu sklonost sa nikakvim rezultatima u realnosti– počne da po svom uređuje državu.
Tako sam i ja negde posle Foče već imao zakon. Neki zakon koji obavezuje na fasadu i na to da se dvorište dovede u red. Gotovo. Možda bismo onda gradili manje, a završavali ono što smo započeli; možda bismo umesto trećeg sprata završili prvi, uredili dvorište, posadili drvo. Pa bismo živeli, istinski živeli, bez pritiska koji stvara pogled na nešto večno nedovršeno i večno neuređeno. Bio sam, moram priznati, prilično zadovoljan svojim kratkim mandatom ministra lepote, dok sam vozio izbegavajući rupe na putu.
Srećom, mandat nije dugo trajao.
Jer kad smo prošli Tjentište, put se u meni otvorio, ljutnja je počela da popušta, a sa njom i moja sigurnost da sam upravo rešio jedan od važnijih problema celog regiona. Počeo sam da se svađam sa sopstvenim zakonom. Ko će određivati šta je lepo? Opštinski činovnik? Komisija? Arhitekta koji nikad ništa nije podigao nego je vek proveo u opštinskim i drugim komisijama? Ili ja, nervozan što se do Trebinja vozim koliko do Soluna, pa sada iz automobila uređujem tuđe kuće? Po kojem ukusu i sa kakvim pravom? Neomalterisana kuća može biti ružna, naravno, ali iz toga još ne proizilazi moje pravo da je popravljam.
A onda sam pomislio da sam se možda naljutio na pogrešne kuće.
Jer što smo bili dalje od Tjentišta, sve više su mi na pamet padale potpuno završene zgrade koje mi smetaju mnogo više. Omalterisane su, zastakljene, osvetljene, imaju podzemne garaže, recepcije i njihove su zamisli uvek promovisane kroz elegantne rendere sa drvećem i nasmejanim ljudima koji na tim slikama uvek nekuda spokojno hodaju. Čitavi novi delovi gradova rastu kao da pre njih na tom mestu ništa nije postojalo, pa se staklene poslovne zgrade i višespratnice, svaka savršeno završena za sebe, tiskaju uz ostatke nekog prethodnog grada. Ponegde se iza njihovih stakala još vidi neomalterisana kuća, a između dve njene terase razapet veš.
I shvatim da više nisam sasvim siguran šta je u toj slici ružno.
Veš, na primer, ne bih micao sa slike, kao što ga ne bih micao sa konopaca u primorskim gradovima, ili u mom rodnom gradu: red posteljine, iza red peškira, red pidžama po veličini – gornji delovi, donji delovi, sve do gaća i čarapa koje se nikad ne vide sa ulice. Moja je majka, kao i sav ostali komšiluk koji je držao do sebe, imala čitavu preciznu metodologiju reda po kom se kači veš. Već na konopcu je izgledao ispeglano. Imala je i osamdeset sadnica kalemljenih ruža, uštirkane, njenom rukom rađene stoljnjake i Vilerove goblene i živela je u kući sa urađenom fasadom, u kojoj su mi kao malom povremeno davane makaze kojima sam štrickao travu pored staza i u kojoj sam morao skupljati latice ruža sa trave. Možda je to odredilo moj odnos prema svemu ovome o čemu pišem. Jer taj red, ta uređenost posađenih leja, svake godine farbanih ograda, podšišanih travnjaka, uštirkanih stoljnjaka – to je dom. Sve drugačije od toga uvodi nas u raspad i propadanje. I onda shvatim koliko su stvari postale kompleksnije od jednostavnosti mojih zavičajnih sećanja.
I pomislim: neomalterisana kuća je barem nedovršena. Mnogo je ozbiljnije kada je ružnoća dovršena po projektu.
Možda se upravo u arhitekturi najlakše vidi zbog čega estetika nije sasvim privatna stvar i koliko je bliska politici. Porodičnu kuću čovek još nekako može graditi za sebe, ali višespratnica, poslovni kompleks ili tržni centar nikada nisu samo privatna stvar investitora. Takav objekat određuje koliko će neba ostati ulici, kuda će ljudi prolaziti, kakav će pogled imati neko ko je tu živeo mnogo pre njega. Investicija može biti privatna, ali njena forma postaje zajednička.
Arhitektura je zato možda najpolitičkija među umetnostima: upravo zato što od nje ne možemo da sklonimo pogled. Knjigu možemo da ne pročitamo, film da ne pogledamo, iz galerije da izađemo, ali kroz grad koji smo napravili moramo svakoga dana da prolazimo. On postepeno postaje deo našeg unutrašnjeg pejzaža i, možda još važnije, deo naših očekivanja o tome kako svet treba da izgleda.
I tada pomislim da bi možda trebalo da me manje zanima da li je neka pojedinačna zgrada lepa i arhitektonski uspela, a više da li pripada mestu u kojem je nastala. Može objekat sam za sebe biti odličan, a grad koji nastane od takvih objekata nepodnošljiv, jer grad nije izložba arhitekture. Grad se događa između zgrada. Možda smo izgubili upravo čulo za to između.
Navikli smo da estetiku smeštamo među manje važne stvari, među ono što dolazi pošto se završe ozbiljni poslovi. Najpre treba izgraditi, investirati, otvoriti, prodati, a posle ćemo misliti o drveću, pogledu, proporciji i onoj teško objašnjivoj stvari zbog koje se u jednom prostoru osećamo dobro, a kroz drugi samo pokušavamo što brže da prođemo. Kao da je lepo – ukras koji se dodaje korisnom kada za njega ostane novca.
A možda smo stvari poređali pogrešno. Stari Grci lepo nisu odvajali od dobrog i valjanog. Njihovo kalon šire je od našeg današnjeg estetskog „lepog“ i u sebi nosi nešto od plemenitog i dostojnog. Pokrili su čak i onu praktičniju dimenziju, za to su imali izraz prepon – to je lepota shvaćena kao ono što je prikladno, adekvatno ili odgovarajuće svojoj svrsi – nešto što na idealan način ispunjava funkciju. Nešto je lepo kada savršeno odgovara kontekstu za koji je napravljeno. Ne bih od toga pravio veliku jednačinu lepog, dobrog i istinitog; istorija je tu jednačinu dovoljno puta demantovala. Zanimljivija mi je mogućnost da se lepo i istinito dodiruju tamo gde forma ne laže o sadržaju, gde nešto ne mora da se predstavlja većim nego što jeste i gde pojedinačna stvar zadržava neku meru prema onome što je okružuje.
Možda ružnoća upravo tu počinje: kada nešto izgubi meru prema svetu oko sebe.
Neomalterisana kuća tada je najmanji problem. Mnogo je ozbiljnije kada zgrada više ne vidi ulicu, tržni centar ne vidi grad, privatni interes ne uvažava zajednički prostor. Čitavi gradovi mogu da rastu, a da u tom rastu postaju sve manje gradovi, jer svaki novi objekat pokušava da bude događaj za sebe. Tako spoljašnja izgradnja postaje polako unutrašnja razgradnja, i mislim da je to ono čemu na različitim mestima regionalno svedočimo.
Tržni centar je u tom smislu zanimljiv fenomen jer izgleda kao natkriveni grad u malom: ima ulice, trgove, klupe, čak i drveće i ljude koji šetaju, samo što se taj privid javnog prostora uveče zaključava. Njegova arhitektura proizvodi sliku zajedničkog života u prostoru čiji je osnovni smisao ipak potrošnja.
I u svemu tome savremena regionalna arhitektura popušta kiču. Kič uopšte ne mora biti na prvi pogled „ružan”. Često je doteran, skup i tehnički besprekoran. Njegov problem je što složeni sadržaj prevodi u znak koji se odmah razume, a uz taj znak nam unapred nudi i osećanje koje bi trebalo da imamo. Zato arhitektonski kič ne mora imati gipsane lavove na kapiji. Dovoljno je da proizvodi sliku života koji u njemu zapravo ne postoji.
Politika prirodno voli istu vrstu prečice. Stvarna briga za zajednicu spora je i teško se fotografiše, dok se njen znak može proizvesti za nekoliko sekundi. Stvarni autoritet nastaje dugo,dok njegov izgled nastaje mnogo brže. Zato predizborne kampanje, ma koliko političari tvrdili da pripadaju različitim svetovima, na kraju počinju neobično da liče jedna na drugu: obilazak pijace, kafa sa „običnim ljudima“, zavrnuti rukavi kada treba pokazati neposrednost, razgovor sa radnikom, dete koje se u pogodnom trenutku nađe u kadru. Razlikuju se fasade i slogani, dramaturgija ostaje gotovo ista. Kampanja ne pokušava samo da nam kaže šta kandidat misli nego kako treba da ga vidimo.
Kao kod novih stambenih kompleksa, najpre se prodaje slika života koji će „tek nastati”. A publika pred takvu sliku ne dolazi praznih očiju. Mnogo pre izbora čitava kultura ju je već učila kako izgledaju uspeh, snaga, moć i poželjan život. Estetsko obrazovanje nikada ne prestaje; pitanje je samo ko nas obrazuje. Zato me turbo-folk devedesetih danas manje zanima kao muzički žanr, a više kao deo jedne šire estetike u kojoj su se novac, telo, automobil i ostali podobni statusni simboli, estrada i društvena moć – našli u istoj slici. Bilo bi previše pojednostavljeno tvrditi da određena muzika proizvodi određenu politiku, ili obrnuto. Događa se nešto sporije i mnogo teže merljivo: ono čemu smo dovoljno dugo izloženi menja prag naše osetljivosti.
Čovek se na ružno ili na kič navikava kao na buku. Najpre mu smeta, potom ga sve manje primećuje, a posle dovoljno vremena tišina mu može izgledati prazno. Posle dovoljno agresivnog javnog govora pristojnost počinje da liči na slabost, posle dovoljno monumentalnosti mera izgleda kao nedostatak ambicije, a posle dovoljno zgrada koje ne razgovaraju ni sa čim oko sebe prestajemo da očekujemo da bi grad uopšte trebalo da ima nekakav sklad ili unutrašnji dijalog i sadržaj. Loš ukus zato nije najopasniji kada proizvede jednu ružnu stvar, nego kada podigne naš prag tolerancije za sledeću.
Ako ste dovde stigli, možda ste već primetili malu neprijatnost u svemu što pišem: veoma je lako govoriti o tuđem lošem ukusu. Čak je prijatno. Čovek za nekoliko stranica postane vlasnik mere, sklada i lepote, a ako nastavi još malo, verovatno bi ponovo mogao da napiše onaj moj zakon. Zato je važna visoka kultura, ali ne kao potvrda da smo mi koji je volimo ljudi od ukusa i stoga vredniji od drugih. To bi bio samo drugi, možda obrazovaniji oblik kiča. Važna mi je kao vežba drugačijeg gledanja. Veliko delo zahteva strpljenje i prihvatanje da značenje ne dobijamo odmah, kao i spremnost da ono što vidimo ne potvrdi nužno ono što smo već mislili. Njegova politička vrednost možda upravo i jeste u tome što vežba čulo za složenost i otežava brzo prosuđivanje.
Kultura banalnog radi nešto drugo. Veliki pisac postane citat, istorijska ličnost silueta, umetničko delo dokaz naše kulturne veličine. Visoka kultura tada može biti svuda prisutna, a gotovo potpuno nemoćna, jer joj je oduzeto upravo ono zbog čega je bila velika — sposobnost da poremeti već gotovu sliku sveta. Kič je ne mora uništiti; dovoljno je da je pripitomi. Dobar primer za to u arhitekturi je otelovljen sa druge strane granice — ono što je uspelo na Tari, nije uspelo na obali Drine. Napravljen je simulakrum koji treba da u kamenu otelotvori delo najvećeg regionalnog pisca.Proces tog pripitomljavanja je reduktivan do tačke da od najvećeg pisca ostaje zanemarljivo malo.
Tako grad može biti prepun arhitekture, a ostati bez grada, izgrađen, a razgrađen.
Svaka nova zgrada može imati arhitektu, investitora, render i prodajni slogan, a zbir svega toga ipak ne mora proizvesti mesto u kojem želimo da živimo. Estetika nije luksuz politike nego jedan od njenih oblika, jer odluka o tome šta ćemo graditi uvek u sebi nosi neku odluku o tome kakav zajednički svet smatramo vrednim.
Zbog toga mi moja prvobitna želja da disciplinujem vlasnika neomalterisane kuće sada, dok se spuštam prema Gacku, izgleda pomalo komično. Njegova kuća može biti ružna. Ne moramo baš svaku ružnoću opravdati. Ali mnogo me više zanima ružnoća koja nastaje iz moći, ona koja ima novac da bude završena, projekat da bude izvedena, dozvolu da bude sagrađena i mogućnost da zauzme prostor, a ipak iza sebe ostavi grad siromašniji nego što ga je zatekla.
Tu bih možda tražio smisao estetske pismenosti kao jednog od preduslova političke pismenosti. Ne zato što će čovek dobrog ukusa nužno biti dobar građanin — istorija bi takvu pretpostavku lako ismejala — nego zato što je estetska pismenost možda sposobnost da primetimo nesklad pre nego što se na njega naviknemo, trenutak kada forma prestane da odgovara sadržaju i kada sopstveni interes naraste toliko da više ne vidi prostor drugoga.
Spustismo se u Gacko, a moja ljutnja sasvim je prošla. I tada mi je palo na pamet nešto neprijatnije od svih neomalterisanih kuća koje sam toga dana video. Osetio sam da sam se vozio kroz prostor u kom su putevi takvi da se njima nesrazmerno dugo i mukotrpno putuje do drugog i drugačijeg. I u kom stoga možda najpre pokušavamo da ustanovimo čije su kuće, pa tek onda kakve su. Jer naša neomalterisana kuća mogla bi biti samo nedovršena, njihova dokaz nemara; naša omalterisana znak reda, njihova razmetanja. I onda bismo, iz neke druge političke potrebe, u onoj krajnjoj tački napetosti kojoj smo ne tako davno svedočili, mogli doneti odluku koju od tih kuća valja zapaliti, a koju ostaviti u životu. Ako vam se čini da preterujem, pokušajte jednom da gledate fotografiju nekog grada ne znajući gde je snimljena, pa tek posle saznajte ime mesta. Ponekad se sa imenom promeni i ono što smo malopre bili sigurni da vidimo.
Tu estetika konačno prestaje da bude pitanje lepih i ružnih stvari i postaje pitanje pogleda. Ne gledamo samo očima. Sa nama gledaju sećanja, simpatije, ljutnje, strahovi, politička uverenja,verska i nacionalna pripadnost, čitava mala istorija koju donosimo pred ono što ćemo zatim tako samouvereno proglasiti lepim ili ružnim. Možda se lepo i istinito upravo tu ponovo dodiruju: ne zato što je sve lepo istinito, nego zato što oba zahtevaju makar pokušaj da vidimo ono što je pred nama pre nego što ga sasvim prekrijemo sobom.
Moj zakon o fasadama do Bilećkog se jezera već potpuno raspao. I dobro je što jeste. Država koja bi propisivala lepotu vrlo brzo bi proizvela novu, urednu i administrativno besprekoranuružnoću. Ali ni ravnodušnost prema obliku zajedničkog sveta nije sloboda. Između te dve krajnosti ostaje ono što bih nazvao estetskom pismenošću: ne zbir pravila dobrog ukusa, nego sposobnost da razlikujemo sklad od praznog ulepšavanja, meru od siromaštva, jednostavnost od praznine i, možda najteže, ono što zaista gledamo od onoga što smo u pogled doneli sa sobom.
Zato mi je sada pomalo smešna početna ideja da bi ružnoću trebalo popravljati zakonom. Lepota možda neće spasiti svet, ali bi ružnoći mogla učiniti jednu malu i neprijatnu uslugu: pomoći joj da shvati da od toga što se dovoljno dugo gleda neće postati lepa. Mada ni lepota nema mnogo razloga da se zbog toga uobrazi. Istorija ju je dovoljno puta stavila u službu laži.
Sutradan sam sedeo u Dužima, jeo Teofilov sir iz mješine i gledao u kamenu hercegovačku crkvu, skladno posađenu u prostoru kom pripada i ne pripada, poput Andrićevih mostova: „Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rasparnu i pustu kraju… Dugo nisu oči mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.”
Na ispaši pored sporo se kretala krava, Teofilova krava, uvek okupana i uređena, najnegovanija krava u Hercegovini, i sve je bilo na svom mestu, i bez mog zakona o lepoti.
Kuće pored puta
Od Beograda do Trebinja
Kad god pođem Teofilu u Duži, manastir blizu Trebinja, osetim čudnu mešavinu radosti i mrzovolje. Osvestim da sam ostareo. Jer dok sam bio mlađi, bila bi u takvim prilikama samo radost – sada mrzovolja dolazi od pomisli na put koji moram svojim skromnim vozilom preći do Trebinja, kroz njegove neosvetljene tunele uz Drinu, i na, ako ću biti iskren – samu Bosnu, zemlju čiji putevi svedoče o tome koliki trud ljudi u njoj ulažu da što teže stignu jedni do drugih. Taj put mi je dobro poznat, i dobro su mi onda poznata i moja sopstvena raspoloženja koja se na njemu smenjuju i ponavljaju. U pitanju je smenjivanje unutrašnjeg pritiska i olakšanja koje je neposredno povezano sa predelima kroz koje vozim i naročito onim što je čovek u tim predelima napravio. Koja su, ako ćemo pravo – neposredno povezana sa nečim potpuno nepraktičnim – estetikom.
Tako je Tara, na primer, predeo olakšanja, jer je, po tu planinu sticajem povoljnih okolnosti – jedna politički uticajna figura, jedna od retkih koje zapravo imaju nekakav talenat i osećanje za estetiku – zasad sprečila da se na njoj ponovi urbanistički horor Zlatibora. Pa se preko Tare vozimo pored drvenih građevina inspirisanih tradicionalnom gradnjom tog kraja, nema monstruoznih hotela ni kompleksa apartmana koji kao da pokušavaju biti veći od planine. Onda pređemo granicu i ja osetim kako me sve sa ivica puta napada – bez reda nabacane kuće različitih oblika i stepena dovršenosti i uređenosti, često iracionalno nagurane uz put. Tu osetim rast onog pomenutog unutrašnjeg pritiska, koji onda samo naglo popusti na Tjentištu.
To je uticaj velike autorske arhitekture na ljudski um – njeno prisustvo dodaje čitavom prostoru značenje, i tako je i sa spomenikom na Tjentištu. Po mom shvatanju, to je isto ono osećanje koje Andrić opisuje u Mostu na Žepi, kada se čovek sretne sa konačno završenim mostom: „Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.” Tjentište je za mene takva jedna neočekivana i izmeštena misao. I tu se u meni samom otvori neki drugačiji unutrašnji vidik, ja već slutim ono što volim u Hercegovini, njene brisane prostore, kamen koji zahteva poštovanje i ljude spremne da i dalje grade kuće od tog kamena, lepe i smislene kuće na mestima kojima pripadaju.
Jer u ovom našem sunovratu na različite su načine prve stradale kuće. Postradale su koliko prostom fizičkom silom granata ili napuštanja ili onom nevidljivom silom – silom estetskog uništenja koje siromaši svet.
Do Tjentišta ja se ljutim na ove poslednje. Velike, na nekoliko spratova, neke očigledno skupo zamišljene, sa balkonima, kapijama i ogradama, a često neomalterisane, nedovršene, sa dvorištima u kojima su se tokom godina pomešali građevinski materijal, automobili, stare stvari i poneka gomila nečega čemu se prvobitna namena više ne može utvrditi. Gledam ih kroz prozor i gunđam u sebi, jamram – što bi kazao moj deda. Zašto se gradi prazni treći sprat ako to znači da godinama neće biti fasade i ako se nije popunio ljudima ni onaj drugi? Zašto se podižu terase ako si nespreman da im sagradiš ogradu, te ogoljene terase koje izazivaju nelagodu i anksioznost jer na njima zamišljaš zalutalo dete? Zašto dvorište izgleda kao stovarište godinama, decenijama, do kraja naših života? Zar je moguće da nikome ne smeta kako sve to izgleda?
Čovek u takvom raspoloženju vrlo brzo počne da radi najzaludniji posao na svetu, posao prema kom Balkanci pokazuju naročitu sklonost sa nikakvim rezultatima u realnosti – počne da po svom uređuje državu.
Tako sam i ja negde posle Foče već imao zakon. Neki zakon koji obavezuje na fasadu i na to da se dvorište dovede u red. Gotovo. Možda bismo onda gradili manje, a završavali ono što smo započeli; možda bismo umesto trećeg sprata završili prvi, uredili dvorište, posadili drvo. Pa bismo živeli, istinski živeli, bez pritiska koji stvara pogled na nešto večno nedovršeno i večno neuređeno. Bio sam, moram priznati, prilično zadovoljan svojim kratkim mandatom ministra lepote, dok sam vozio izbegavajući rupe na putu.
Srećom, mandat nije dugo trajao.
Jer kad smo prošli Tjentište, put se u meni otvorio, ljutnja je počela da popušta, a sa njom i moja sigurnost da sam upravo rešio jedan od važnijih problema celog regiona. Počeo sam da se svađam sa sopstvenim zakonom. Ko će određivati šta je lepo? Opštinski činovnik? Komisija? Arhitekta koji nikad ništa nije podigao nego je vek proveo u opštinskim i drugim komisijama? Ili ja, nervozan što se do Trebinja vozim koliko do Soluna, pa sada iz automobila uređujem tuđe kuće? Po kojem ukusu i sa kakvim pravom? Neomalterisana kuća može biti ružna, naravno, ali iz toga još ne proizilazi moje pravo da je popravljam.
A onda sam pomislio da sam se možda naljutio na pogrešne kuće.
Jer što smo bili dalje od Tjentišta, sve više su mi na pamet padale potpuno završene zgrade koje mi smetaju mnogo više. Omalterisane su, zastakljene, osvetljene, imaju podzemne garaže, recepcije i njihove su zamisli uvek promovisane kroz elegantne rendere sa drvećem i nasmejanim ljudima koji na tim slikama uvek nekuda spokojno hodaju. Čitavi novi delovi gradova rastu kao da pre njih na tom mestu ništa nije postojalo, pa se staklene poslovne zgrade i višespratnice, svaka savršeno završena za sebe, tiskaju uz ostatke nekog prethodnog grada. Ponegde se iza njihovih stakala još vidi neomalterisana kuća, a između dve njene terase razapet veš.
I shvatim da više nisam sasvim siguran šta je u toj slici ružno.
Veš, na primer, ne bih micao sa slike, kao što ga ne bih micao sa konopaca u primorskim gradovima, ili u mom rodnom gradu: red posteljine, iza red peškira, red pidžama po veličini – gornji delovi, donji delovi, sve do gaća i čarapa koje se nikad ne vide sa ulice. Moja je majka, kao i sav ostali komšiluk koji je držao do sebe, imala čitavu preciznu metodologiju reda po kom se kači veš. Već na konopcu je izgledao ispeglano. Imala je i osamdeset sadnica kalemljenih ruža, uštirkane, njenom rukom rađene stoljnjake i Vilerove goblene i živela je u kući sa urađenom fasadom, u kojoj su mi kao malom povremeno davane makaze kojima sam štrickao travu pored staza i u kojoj sam morao skupljati latice ruža sa trave. Možda je to odredilo moj odnos prema svemu ovome o čemu pišem. Jer taj red, ta uređenost posađenih leja, svake godine farbanih ograda, podšišanih travnjaka, uštirkanih stoljnjaka – to je dom. Sve drugačije od toga uvodi nas u raspad i propadanje. I onda shvatim koliko su stvari postale kompleksnije od jednostavnosti mojih zavičajnih sećanja.
I pomislim: neomalterisana kuća je barem nedovršena. Mnogo je ozbiljnije kada je ružnoća dovršena po projektu.
Možda se upravo u arhitekturi najlakše vidi zbog čega estetika nije sasvim privatna stvar i koliko je bliska politici. Porodičnu kuću čovek još nekako može graditi za sebe, ali višespratnica, poslovni kompleks ili tržni centar nikada nisu samo privatna stvar investitora. Takav objekat određuje koliko će neba ostati ulici, kuda će ljudi prolaziti, kakav će pogled imati neko ko je tu živeo mnogo pre njega. Investicija može biti privatna, ali njena forma postaje zajednička.
Arhitektura je zato možda najpolitičkija među umetnostima: upravo zato što od nje ne možemo da sklonimo pogled. Knjigu možemo da ne pročitamo, film da ne pogledamo, iz galerije da izađemo, ali kroz grad koji smo napravili moramo svakoga dana da prolazimo. On postepeno postaje deo našeg unutrašnjeg pejzaža i, možda još važnije, deo naših očekivanja o tome kako svet treba da izgleda.
I tada pomislim da bi možda trebalo da me manje zanima da li je neka pojedinačna zgrada lepa i arhitektonski uspela, a više da li pripada mestu u kojem je nastala. Može objekat sam za sebe biti odličan, a grad koji nastane od takvih objekata nepodnošljiv, jer grad nije izložba arhitekture. Grad se događa između zgrada. Možda smo izgubili upravo čulo za to između.
Navikli smo da estetiku smeštamo među manje važne stvari, među ono što dolazi pošto se završe ozbiljni poslovi. Najpre treba izgraditi, investirati, otvoriti, prodati, a posle ćemo misliti o drveću, pogledu, proporciji i onoj teško objašnjivoj stvari zbog koje se u jednom prostoru osećamo dobro, a kroz drugi samo pokušavamo što brže da prođemo. Kao da je lepo – ukras koji se dodaje korisnom kada za njega ostane novca.
A možda smo stvari poređali pogrešno. Stari Grci lepo nisu odvajali od dobrog i valjanog. Njihovo kalon šire je od našeg današnjeg estetskog „lepog“ i u sebi nosi nešto od plemenitog i dostojnog. Pokrili su čak i onu praktičniju dimenziju, za to su imali izraz prepon – to je lepota shvaćena kao ono što je prikladno, adekvatno ili odgovarajuće svojoj svrsi – nešto što na idealan način ispunjava funkciju. Nešto je lepo kada savršeno odgovara kontekstu za koji je napravljeno. Ne bih od toga pravio veliku jednačinu lepog, dobrog i istinitog; istorija je tu jednačinu dovoljno puta demantovala. Zanimljivija mi je mogućnost da se lepo i istinito dodiruju tamo gde forma ne laže o sadržaju, gde nešto ne mora da se predstavlja većim nego što jeste i gde pojedinačna stvar zadržava neku meru prema onome što je okružuje.
Možda ružnoća upravo tu počinje: kada nešto izgubi meru prema svetu oko sebe.
Neomalterisana kuća tada je najmanji problem. Mnogo je ozbiljnije kada zgrada više ne vidi ulicu, tržni centar ne vidi grad, privatni interes ne uvažava zajednički prostor. Čitavi gradovi mogu da rastu, a da u tom rastu postaju sve manje gradovi, jer svaki novi objekat pokušava da bude događaj za sebe. Tako spoljašnja izgradnja postaje polako unutrašnja razgradnja, i mislim da je to ono čemu na različitim mestima regionalno svedočimo.
Tržni centar je u tom smislu zanimljiv fenomen jer izgleda kao natkriveni grad u malom: ima ulice, trgove, klupe, čak i drveće i ljude koji šetaju, samo što se taj privid javnog prostora uveče zaključava. Njegova arhitektura proizvodi sliku zajedničkog života u prostoru čiji je osnovni smisao ipak potrošnja.
I u svemu tome savremena regionalna arhitektura popušta kiču. Kič uopšte ne mora biti na prvi pogled „ružan”. Često je doteran, skup i tehnički besprekoran. Njegov problem je što složeni sadržaj prevodi u znak koji se odmah razume, a uz taj znak nam unapred nudi i osećanje koje bi trebalo da imamo. Zato arhitektonski kič ne mora imati gipsane lavove na kapiji. Dovoljno je da proizvodi sliku života koji u njemu zapravo ne postoji.
Politika prirodno voli istu vrstu prečice. Stvarna briga za zajednicu spora je i teško se fotografiše, dok se njen znak može proizvesti za nekoliko sekundi. Stvarni autoritet nastaje dugo, dok njegov izgled nastaje mnogo brže. Zato predizborne kampanje, ma koliko političari tvrdili da pripadaju različitim svetovima, na kraju počinju neobično da liče jedna na drugu: obilazak pijace, kafa sa „običnim ljudima“, zavrnuti rukavi kada treba pokazati neposrednost, razgovor sa radnikom, dete koje se u pogodnom trenutku nađe u kadru. Razlikuju se fasade i slogani, dramaturgija ostaje gotovo ista. Kampanja ne pokušava samo da nam kaže šta kandidat misli nego kako treba da ga vidimo.
Kao kod novih stambenih kompleksa, najpre se prodaje slika života koji će „tek nastati”. A publika pred takvu sliku ne dolazi praznih očiju. Mnogo pre izbora čitava kultura ju je već učila kako izgledaju uspeh, snaga, moć i poželjan život. Estetsko obrazovanje nikada ne prestaje; pitanje je samo ko nas obrazuje. Zato me turbo-folk devedesetih danas manje zanima kao muzički žanr, a više kao deo jedne šire estetike u kojoj su se novac, telo, automobil i ostali podobni statusni simboli, estrada i društvena moć – našli u istoj slici. Bilo bi previše pojednostavljeno tvrditi da određena muzika proizvodi određenu politiku, ili obrnuto. Događa se nešto sporije i mnogo teže merljivo: ono čemu smo dovoljno dugo izloženi menja prag naše osetljivosti.
Čovek se na ružno ili na kič navikava kao na buku. Najpre mu smeta, potom ga sve manje primećuje, a posle dovoljno vremena tišina mu može izgledati prazno. Posle dovoljno agresivnog javnog govora pristojnost počinje da liči na slabost, posle dovoljno monumentalnosti mera izgleda kao nedostatak ambicije, a posle dovoljno zgrada koje ne razgovaraju ni sa čim oko sebe prestajemo da očekujemo da bi grad uopšte trebalo da ima nekakav sklad ili unutrašnji dijalog i sadržaj. Loš ukus zato nije najopasniji kada proizvede jednu ružnu stvar, nego kada podigne naš prag tolerancije za sledeću.
Ako ste dovde stigli, možda ste već primetili malu neprijatnost u svemu što pišem: veoma je lako govoriti o tuđem lošem ukusu. Čak je prijatno. Čovek za nekoliko stranica postane vlasnik mere, sklada i lepote, a ako nastavi još malo, verovatno bi ponovo mogao da napiše onaj moj zakon. Zato je važna visoka kultura, ali ne kao potvrda da smo mi koji je volimo ljudi od ukusa i stoga vredniji od drugih. To bi bio samo drugi, možda obrazovaniji oblik kiča. Važna mi je kao vežba drugačijeg gledanja. Veliko delo zahteva strpljenje i prihvatanje da značenje ne dobijamo odmah, kao i spremnost da ono što vidimo ne potvrdi nužno ono što smo već mislili. Njegova politička vrednost možda upravo i jeste u tome što vežba čulo za složenost i otežava brzo prosuđivanje.
Kultura banalnog radi nešto drugo. Veliki pisac postane citat, istorijska ličnost silueta, umetničko delo dokaz naše kulturne veličine. Visoka kultura tada može biti svuda prisutna, a gotovo potpuno nemoćna, jer joj je oduzeto upravo ono zbog čega je bila velika — sposobnost da poremeti već gotovu sliku sveta. Kič je ne mora uništiti; dovoljno je da je pripitomi. Dobar primer za to u arhitekturi je otelovljen sa druge strane granice — ono što je uspelo na Tari, nije uspelo na obali Drine. Napravljen je simulakrum koji treba da u kamenu otelotvori delo najvećeg regionalnog pisca. Proces tog pripitomljavanja je reduktivan do tačke da od najvećeg pisca ostaje zanemarljivo malo.
Tako grad može biti prepun arhitekture, a ostati bez grada, izgrađen, a razgrađen.
Svaka nova zgrada može imati arhitektu, investitora, render i prodajni slogan, a zbir svega toga ipak ne mora proizvesti mesto u kojem želimo da živimo. Estetika nije luksuz politike nego jedan od njenih oblika, jer odluka o tome šta ćemo graditi uvek u sebi nosi neku odluku o tome kakav zajednički svet smatramo vrednim.
Zbog toga mi moja prvobitna želja da disciplinujem vlasnika neomalterisane kuće sada, dok se spuštam prema Gacku, izgleda pomalo komično. Njegova kuća može biti ružna. Ne moramo baš svaku ružnoću opravdati. Ali mnogo me više zanima ružnoća koja nastaje iz moći, ona koja ima novac da bude završena, projekat da bude izvedena, dozvolu da bude sagrađena i mogućnost da zauzme prostor, a ipak iza sebe ostavi grad siromašniji nego što ga je zatekla.
Tu bih možda tražio smisao estetske pismenosti kao jednog od preduslova političke pismenosti. Ne zato što će čovek dobrog ukusa nužno biti dobar građanin — istorija bi takvu pretpostavku lako ismejala — nego zato što je estetska pismenost možda sposobnost da primetimo nesklad pre nego što se na njega naviknemo, trenutak kada forma prestane da odgovara sadržaju i kada sopstveni interes naraste toliko da više ne vidi prostor drugoga.
Spustismo se u Gacko, a moja ljutnja sasvim je prošla. I tada mi je palo na pamet nešto neprijatnije od svih neomalterisanih kuća koje sam toga dana video. Osetio sam da sam se vozio kroz prostor u kom su putevi takvi da se njima nesrazmerno dugo i mukotrpno putuje do drugog i drugačijeg. I u kom stoga možda najpre pokušavamo da ustanovimo čije su kuće, pa tek onda kakve su. Jer naša neomalterisana kuća mogla bi biti samo nedovršena, njihova dokaz nemara; naša omalterisana znak reda, njihova razmetanja. I onda bismo, iz neke druge političke potrebe, u onoj krajnjoj tački napetosti kojoj smo ne tako davno svedočili, mogli doneti odluku koju od tih kuća valja zapaliti, a koju ostaviti u životu. Ako vam se čini da preterujem, pokušajte jednom da gledate fotografiju nekog grada ne znajući gde je snimljena, pa tek posle saznajte ime mesta. Ponekad se sa imenom promeni i ono što smo malopre bili sigurni da vidimo.
Tu estetika konačno prestaje da bude pitanje lepih i ružnih stvari i postaje pitanje pogleda. Ne gledamo samo očima. Sa nama gledaju sećanja, simpatije, ljutnje, strahovi, politička uverenja, verska i nacionalna pripadnost, čitava mala istorija koju donosimo pred ono što ćemo zatim tako samouvereno proglasiti lepim ili ružnim. Možda se lepo i istinito upravo tu ponovo dodiruju: ne zato što je sve lepo istinito, nego zato što oba zahtevaju makar pokušaj da vidimo ono što je pred nama pre nego što ga sasvim prekrijemo sobom.
Moj zakon o fasadama do Bilećkog se jezera već potpuno raspao. I dobro je što jeste. Država koja bi propisivala lepotu vrlo brzo bi proizvela novu, urednu i administrativno besprekoranu ružnoću. Ali ni ravnodušnost prema obliku zajedničkog sveta nije sloboda. Između te dve krajnosti ostaje ono što bih nazvao estetskom pismenošću: ne zbir pravila dobrog ukusa, nego sposobnost da razlikujemo sklad od praznog ulepšavanja, meru od siromaštva, jednostavnost od praznine i, možda najteže, ono što zaista gledamo od onoga što smo u pogled doneli sa sobom.
Zato mi je sada pomalo smešna početna ideja da bi ružnoću trebalo popravljati zakonom. Lepota možda neće spasiti svet, ali bi ružnoći mogla učiniti jednu malu i neprijatnu uslugu: pomoći joj da shvati da od toga što se dovoljno dugo gleda neće postati lepa. Mada ni lepota nema mnogo razloga da se zbog toga uobrazi. Istorija ju je dovoljno puta stavila u službu laži.
Sutradan sam sedeo u Dužima, jeo Teofilov sir iz mješine i gledao u kamenu hercegovačku crkvu, skladno posađenu u prostoru kom pripada i ne pripada, poput Andrićevih mostova: „Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rasparnu i pustu kraju… Dugo nisu oči mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti.”
Na ispaši pored sporo se kretala krava, Teofilova krava, uvek okupana i uređena, najnegovanija krava u Hercegovini, i sve je bilo na svom mestu, i bez mog zakona o lepoti.