Ja nisam došao ovde da budem kao ti, mama

 – ili – Pesma koju bi lepo kazivala Mira Furlan

Ja nisam došao ovde da budem kao ti, mama.
Nisam birao ni ovaj krevet ni ove jastuke na kojima si me rodila.
Nisam birao ove odvratne gumene rukavice koje su me prihvatile.
Ni grozne masne zidove, ni ovaj metalni luster na akušerskom.
Nisam birao ni ovaj orman koji miriše na vlažno orahovo drvo, niti to da sve mirišemo da li miriše na orman, da se ne oseti koliko smo bedni.
Nisam birao klimave stolice u kuhinji.
Nisam birao da nemamo kupatilo.
Ni oljuštene ramove prozora, ni ovu očukanu plavu šerpu u kojoj iskuvavaš veš nisam birao.
Ta je šerpa kao i tvoj život, mama.
Natrpaš u sebe sve prljavo od svih nas i onda sve to gnječiš dok se kuva i kipi u tebi.
Praškovi i izbeljivači su otrovi.
Svi su oplemenjivači veštački.
Zar veruješ da je neko išao da bere jasmin da bi ga stavio u omekšivač
Kako se hvata planinska svežina?
To nije dobro, mama.
To je sve laž.
Ja nemam više snage da mi bude teško.
Ne mogu i neću.
Ja ne mogu više da nemam.
I ne mogu više  da me ubija krivica kada mi je dobro.
Neću više da pljujem na Sunce da ga gasim, da grizem kožu na dlanovima kada mi kažu da su mu dlanovi mekani.
Ja neću, molim te, razumi.
Neću da se mučim više.
Nemoj da se ljutiš ali, ja nisam došao ovde da budem kao ti, mama.
Ja zaista ne znam zašto nisi izula cipele  i izvukla se iz onog blata onomad.
Mogla si i bez njih.
Znam, bilo ti je žao da ih tamo ostaviš.
Zaledili su ti se prsti, oboleli zglobovi i stradale vene.
Tebi je bilo žao cipela.
Mama, to je bilo blato, govna i prljavštine i ti si se u tome zaglavila.
Jer – nove su.
Pobogu, majko.
Sve si sama slomila, mama.
I štikle i cveće i tegle sa medom i kašičicu od porcelana koja je mogla da upadne u taj med, da ga danima nismo skupljali sa starog tepiha.
Ništa nisi znala, mama.
Od svih batina koje si dobila, ništa nisi naučila.
Ni sebe ni mene.
Ja uvek okrenem drugi obraz.
Čekam da mi kažeš kada da nasilju pogledam u lice i pljunem mu u oči krvavu sluz od slomljenih vilica.
Ja čekam da mi kažeš nešto dok mi lome čelo i rame i karličnu kost.
Znam da tome nema kraja, to traje do kad čovek zanemi i umre, kao što si ti, mama.
Tvoje ćutanje, blagost, tvoja beskrajna dobrota, ništa ti nisu doneli dobro, mama.
Ništa osim toga što greju moje srce iz sažaljenja.
Ima tu dovoljno žara da zarijem perorez u moje žar-srce i da isečem sve spone među nama.
Da se čuje ššššššššš.
Da zacelimo rane.
Da ti dođem na čašu višnjevače kao neko ko nije ti.
I da pričamo kao odrasli ljudi.
Jer ti si ti.
A ja nisam kao ti, mama.