Dživdžani

Tiho je,
uzimam trenutak da ovekovečim svoje
disanje
u već utabani sneg, u otiscima
tuđih cipela
stojim i to suhomrazicu manje boli

Tiho je,
samo dživdžani što čekaju krušne
mrvice kapu mi od inja trišćem kroje
a na ramena mi kao perut
padaju borove iglice s otiskom smole

Da im se zahvalim
na veličanstvenim miomirisima šapućem im
poeziju Nikolić Vita:
“Moje poštovanje, vesela ruljo smijeha
Drugovi vrapci – moje duboko poštovanje!”