FUSNOTA – PRIČA NASUPROT ESEJU
Kad pišem priču, podsticaj mi daju likovi, situacije, crtice iz svakodnevnog života. Pokušavam da ih izdvojim iz područja anegdota u jedan drugačiji svet književnosti. Taj prelaz kad od anegdote prvo postaje skica, da bi zatim, sa svim izazovima i rizicima, uskočila u književno pismo, deo je stvaranja priče koji me najviše uzbuđuje, usrećuje, a neretko i muči. Ponekad priče nastaju ležerno, ali je ponekad je neophodan dodatni napor da zadržim udahnuti život u likovima i dešavanjima koji sa narativnom obradom novo, književno ležište.
Dela, pojedinci i događaji koji me interesuju kao esejistu, od prve “Da li Kalimah beše postmodernista?” do poslednje objavljene knjige “Tribun, Hronisterik, Nomad”, dolaze iz prepoznatljive sfere upečatljivih umetničkih dostignuća, velikih autora, faktografiranih epoha. Ali i tu je moguće da se odcementiraju, da se očoveče, da se otkriju pukotine u društveno utvrđenoj slici. Esejista ne sme da dozvoli da se zakoči, da se onesposobi njegov uvid u unutrašnje, ponekad naizgled sitne, ali podsticajne analogije. Pretpostavlja da se baš tamo otvaraju mogućnosti da se izoštri igriva dosetljivost koju bi trebalo da poseduje.
Tako ispada da su i esejisti prozni pisci, pripovedači, koji kao poklonici Montenja, Cvajga, Borhesa prepliću kalvinovska odlike – lakoću (draž) sa uživljavanjem, brzinu sa percepcijom, tačnost sa raznovidnošću, vidljivost sa asocijativnošču… Tako naoružan, pisac zna da poseduje garancije da bi bio ubedljiv.
A u najboljem slučaju, proradi i intuicija! Zaslepljujuća mogućnost za prodor pod površinu teksta koja prožima opis situacije i karakterizaciju likova ne samo preko njihovih spoljašnjih (vidnih) manifestacija, nego preko saznanja koje je skladirano u njima. I pripovedač, kao i esejista naslućuju i rečima argumentuju ono nešto pod vidljivim proticanjem lika i dešavanja, bilo da su oni iz savremenosti ili prošlosti. Tada se njihovom pismu nudi mogućnost da dočara dublju egzistenciju.
Moje uživanje u čitanju dobre priče ili eseja, bilo gde i bilo kada, ne samo što me sa lakoćom ugnjezdi u tekst, nego me iznova i iznova čini saučesnikom u jednom privilegovanom doživljaju.
FUSNOTA O ANARHIZMU
U čitljivoj “Istoriji Španije” Fernanda Garsije de Kortasara, koja je prošlog meseca bila jedna od mojih svakodnevnih lektira, u poglavlju o građanskom ratu 1936-9 zaintrigirao me je fakt o ubistvima anarhističkih vođa od strane njihovih kamunističkih saboraca prvih dana maja 1937-e. Ti koji su u istom zanosu ratovali protiv fašista generala Franka i bombardera Lufthanze upustili su se u nemilosrdan međusoban pokolj (što danas izgleda izgleda mučno, a u istoriji je ponovljivo) na oslobođenoj teritoriji u Kataloniji i Barseloni, bastionu republikanaca. Surova bitka između prostaljinističkih komunista i katalonskih nacionalista sa jedne i radničke partije marksističkog jedinstva (POUM) sa druge strane, u kojoj su se i jedni i drugi ubijali kao najžešći neprijatelji po ulicama i barikadama katalonskih gradova, završila se likvidacijom Andreu Nina (učitelja, prevodioca dela Tolstoja, Dostojevskog i Čehova na katalanski), Dominga Abadija (neustrašivog komandanta na Aragonskom frontu) i drugih značajnih anarhističkih boraca koji su bili pogubljeni bez milosti.
Neposredni svedok tih užasnih obračuna bio je Dzordz Orvel, autor “Životinjske farme” i “1984”, koji se kao dobrovoljac borio u redovima POUM-a. U knjizi “Kataloniji u čast” (1938) napisanoj neposredno posle iskustva sa španjolskih bojišta, Orvel svedoči o početnim mesecima revolucije krajem 1936-te u Barceloni kada je “u celom gradu vladao duh proleterskog bratstva, a taksi vozila i tramvaji su kružili gradom obojeni u crveno i crno, bojama anarhista… Preovladavala je vera u revoluciju i budućnost, osećaj da odjednom nastupa era slobode i jednakosti”. Samo nekoliko meseci kasnije, kada se vraća u grad posle borbi na madridskom frontu, Orvel ne može da prepozna taj ustrem ka slobodi koji je vladao u Barseloni, koja je sad postal mesto terora, nemilosrdnog lova na anarhiste i članove POUM-a. Hiljade hrabrih boraca protiv fašizma, pod presudnim uticajem staljinističke propaganda (iste 1937 godine, Staljin vrši “veliku čistku” u SSSR-u, egzekucije svojih saradnika i simpatizera) odjednom se proglašavaju za otpadnike i izdajnike. Pisac pripoveda o mučkim sudbinama dvojice svojih saboraca, mladog Boba Smajlija i njegovog komandanta na frontu Dzordza Kopa: “Smajlijevu smrt ne mogu da oprostim. Taj hrabri i talentovani mladić je odbacio karijeru na Glazgovskom univerzitetu da bi došao tu da se bori na frontu, protiv fašista, gledao sam ga svojim očima, pokazao je neverovatnu hrabrost i volju, a sve što su sa njim učinili bilo je da ga strpaju u zatvor i puste gad a umre kao izmučena životinja… Ono zbog čega pobesnim povodom ove smrti je njena potpuna besmisao. Da se bude ubijen u borbi – u redu, to se i očekuje, ali da se utamniči, čak ni na osnovu izmišljene optužnice, nego zbog slepog prkosa i da se ume u samoći – to je nešto sasvim nepojmljivo”.
Orvel svedoči i o Kopu sa kojim ga vezuje važno životno prijateljstvo: “On je bio čovek koji žrtvuje sve – porodicu, nacionalnost, život – samo da dođe u Španiju i da se bpri protiv fašizma. Napustivši ilegalno Belgiju dok je bio rezervista u belgijskoj vojsci, pre toga, pomažući ilegalnu proizvodnju municije za špansku vladu, osiguravši za sebe godine zatvora ako bi se vratio u svoju zemlju. Bio je na frontu od oktobra 1936, od običnog vojnika postao je major, beybroj puta u akciji, bio je i ranjen. Za vreme majskih nereda, sam sam to video, sprečio je jedan veliki okršaj čime je sigurmo spasio deset ili dvadeset života, a sve što je dobio za uzvrat je utamničenje” (srećom, životna priča Djordja Kopa nije imala završnicu u barselonskom zatvoru, već produžava nizom neverovatnih peripetija o čemu treba da se napiše posebno poglavlje).
Sam Orvel, ranjen, sa prostrelnim grlom, skriva se sa svojom ženom u Barseloni, pa da zatim pobegnu i izbegnu terror, glumeći građanski par inostranih turista. Izvesno je da će ovo gorko iskustvo iz španskog građanskog rata uticati u stvaranju “Životinjske farme” i “1984”.
Prema većini istoričara, obračun sa anarhistima u Španskom građanskom ratu je jedan od najtežih udara na evropski anarhizam od koga se on teško oporavlja.
Zaista u bipolarnoj podeli sveta posle II Svetskog rata, za anarhizam, koji se i tako raspao na male grupe, nije bilo ozbiljnog mesta.
Inače anarhizam koji danas asocira na militantni haos i nasilje, ne postoji kao takav u stavovima Pier-Žozef Prudona, prvog koji se naziva “anarhistom”, a koji su kasnije jako ukorenjeni kod Tolstoja i tolstojizma, u traženju socijalne pravde i protiv manipulativnih eksploatacija od strane vlasti. Učenje o nenasilnoj, dobrovoljnoj socijalnoj jednakosti kod Prudona i britanskog filozofa Vilijema Goldvina imalo je uticaja i simpatija i kod nekih velikana poezije i slikarstva kao što su Šeli, Vordsvort, Malarme, Kurbe, Pisaro…
Ali sa izrazitom pojavom Mihajla Aleksandroviča Bakunjina, “oca modernog anarhizma” i njegovog delovanja preko Prve Internacionale, ceo pokret dobija drugi, radikalni pravac ka nasilnom ukidanju političke moći bogatih pojedinaca koji vladaju državom. Dobro su poznata neslaganja između Bakunjina i Marksa koja započinju baš u Prvoj Internacionali. Iako su anarhizam i komunizam imali veoma sličan poriv protiv kapitalizma, suštinski se opredeljuju za dve suprotne strategije u odnose na upravljanje državom: nasuprot marksističke diktature proleterijata, Bakunjun insistira na dobrovoljnom udruživanju građana protiv autoriteta vladajuče garniture, jer “dok postoji politička moć, uvek će biti vladalaca i onih kojim se vlada, eksploatatora i eksploatisanih”.
U svojim memoarima “Prošlost i razmišljanja” Aleksandar Hercen o Bakunjinovom bekstvu iz Sibira posle devet godina robije i progonstva po austrougarskim i ruskim zatvorima: “Bakunjinovo begstvo je neobično po svom prostranstvu, to je najduže bekstvo u geografskom smislu. Stigao je do Amura i pod izgovorom da ima trgovačka posla, nagovara nekog američkog kapetana dag a povede do japanske obale. U Hokodatu pronalazi drugog američkog kapetana dag a preveze do San Franciska…”. Pre nego što će isploviti na brodu, pripoveda Hercen, priređen je svečani ručak na koji je kao specijalni gost pozvan ruski generalni konzul. Mrtav ladan, izbeglica iz Sibira ćaska prijateljski sa konzulom, koji ni ne predpostavlja da je taj šarmantni sogovornik ustvari opasni Bakunjin, koji sledećeg dana odlazi na američkom parabrodu, i to iz japanskog pristaništa gde je usidrena ruska eskadrila!”. Nepokorni Bakunjin, “bačen sudbinom bilo gde, odkako bi uočio dve-tri crte u novoj sredini, znao bi da otkrije revolucionarnu struju i odmah bi prihvatao da je vodi dalje, da je širi čineći sve to sa svom svojom životnom strašću”!
U romanu Turgenjeva “Očevi i deca” u liku Evgenija Vasiljeviča Bazarova opisan je upečatljiv predstavnik modernog anarhizma. Oštar, netolerantan kritičar ukorenjenih nepravičnih društvenih pravila, istovremeno privlačan, strastven mlad čovek, on i danas kod čitalaca (čitateljica) izaziva nesumnjive simpatije. U “Ruđin”- u, pak, Turgenjev portretiše elokventnog mladića, zadojenog levim, progresivnim idejama, koji iz učmale ruske provincije ide da se bori na pariskim barikadam 1848-e. Verovatno je pisac bio delimično inspirisan burnim događajima iz života mladog Bakunjina koji je te 1848 godine bio u Parizu, ali je otuda izbačen kao javni neprijatelj i agitator slobodarskih ideja, da bi već naredne godine bio jedan od glavnih pokretača Majskog ustanka u Drezdenu. Duplo osuđen na smrt, od strane sudova kraljestva Saksonije i Austrougarske bio je predate ruskim vlastima da tamo robuje do svog bekstva iz Sibira.
Kad u 62-oj godini odlazi sa ovog nemirnog sveta Bakunjin je za sobom ostavio mnogobrojne ruske, švajcarske, španske, balkanske sledbenike, ali, isto tako, i brojne protivnike koji su neprestano napadali njegove stavove.
Tako i anarhizam u Makedoniji, krajem XIX i početkom XX veka, nudi složene, provokativne, privlačne ličnosti, zamešateljstva, akcije i doživljaje za radoznalo istoričarevo oko, ali i za pišćevu imaginaciju: Ženevski kružok, Petar Mandzukov i njegova “Azbuka anarhističkog učenja”, Mihail Gerdzikov i mogući uticaj na Delčeva, Gemidzije, Petar Sokolov i neuspešan pokušaj otmice persijskog šaha, pesnički pokušaji Atanasa Razdolova… sve to i još mnogo više događa se tih tragičnih, herojskih, bolnih dekada makedonske istorije, koje kao da su ispisane između “Tabakere” Abadzijeva i borhesovske “Istorije beščašća”… “Memoari 1895-1904” Petra Mandzukova su bogato, živopisno svedočanstvo jednog posvećenog, autentičnog anarhiste o godinama idealizma nasuprot izdaje, gordosti nasuprot poniženja.
Idealno zamišljeno anarhističko društvo, bez eksploatatorskih manipulacija vlasti u današnjem svetu kad ekonomski imperijalizam gnječi čovečanstvo, a vlast tretira individuu kao glasački listić, kao čistu apstrakciju, nemoguće je da se ostvari. Pa ipak, preko spontanih studentskih demonstracija od 1968 pa na ovamo sve do aktuelnih protesta u Srbiji, mogu da se otkriju slobodarski anarhistički impulse (mada, na žalost, vremenom počinju u njih da se mešaju političke manipulacije političkih partija u njihovoj alavoj borbi za vlast). Osim studenata čiji bunt u odbrani ljudskih prava i mogućnosti je spontano organizovan, slična horizontalna povezanost se primećuje i kod bojkota potrošača u eks-jugoslovenskim državama protiv nametnutih visokih cena u trgovačkim marketima.
Ptrivatna primedba: kada sam 1981. bio izbačen sa posla zbog “anarho-liberalizma”, smešno, nelogično objašnjenje za dve nespojive stvari, i kada sam se našao ispred “istražnih organa”, pomislio sam, za moment, da im razjasnim suštinske razlike između revolucionarne svesti i kapitalističke prakse. Ali bio sam neiskusan i uplašen da im to kažem, jer, pomislio sam, prava reč može biti ubojito oružje, ali izgovorena u nezgodno vreme i na pogrešnom mestu može da vam se vrati i da vas tresne kao boomerang. Zato sam tada prećutao, sasvim neanarhistički.
Dve fusnote
FUSNOTA – PRIČA NASUPROT ESEJU
Kad pišem priču, podsticaj mi daju likovi, situacije, crtice iz svakodnevnog života. Pokušavam da ih izdvojim iz područja anegdota u jedan drugačiji svet književnosti. Taj prelaz kad od anegdote prvo postaje skica, da bi zatim, sa svim izazovima i rizicima, uskočila u književno pismo, deo je stvaranja priče koji me najviše uzbuđuje, usrećuje, a neretko i muči. Ponekad priče nastaju ležerno, ali je ponekad je neophodan dodatni napor da zadržim udahnuti život u likovima i dešavanjima koji sa narativnom obradom novo, književno ležište.
Dela, pojedinci i događaji koji me interesuju kao esejistu, od prve “Da li Kalimah beše postmodernista?” do poslednje objavljene knjige “Tribun, Hronisterik, Nomad”, dolaze iz prepoznatljive sfere upečatljivih umetničkih dostignuća, velikih autora, faktografiranih epoha. Ali i tu je moguće da se odcementiraju, da se očoveče, da se otkriju pukotine u društveno utvrđenoj slici. Esejista ne sme da dozvoli da se zakoči, da se onesposobi njegov uvid u unutrašnje, ponekad naizgled sitne, ali podsticajne analogije. Pretpostavlja da se baš tamo otvaraju mogućnosti da se izoštri igriva dosetljivost koju bi trebalo da poseduje.
Tako ispada da su i esejisti prozni pisci, pripovedači, koji kao poklonici Montenja, Cvajga, Borhesa prepliću kalvinovska odlike – lakoću (draž) sa uživljavanjem, brzinu sa percepcijom, tačnost sa raznovidnošću, vidljivost sa asocijativnošču… Tako naoružan, pisac zna da poseduje garancije da bi bio ubedljiv.
A u najboljem slučaju, proradi i intuicija! Zaslepljujuća mogućnost za prodor pod površinu teksta koja prožima opis situacije i karakterizaciju likova ne samo preko njihovih spoljašnjih (vidnih) manifestacija, nego preko saznanja koje je skladirano u njima. I pripovedač, kao i esejista naslućuju i rečima argumentuju ono nešto pod vidljivim proticanjem lika i dešavanja, bilo da su oni iz savremenosti ili prošlosti. Tada se njihovom pismu nudi mogućnost da dočara dublju egzistenciju.
Moje uživanje u čitanju dobre priče ili eseja, bilo gde i bilo kada, ne samo što me sa lakoćom ugnjezdi u tekst, nego me iznova i iznova čini saučesnikom u jednom privilegovanom doživljaju.
FUSNOTA O ANARHIZMU
U čitljivoj “Istoriji Španije” Fernanda Garsije de Kortasara, koja je prošlog meseca bila jedna od mojih svakodnevnih lektira, u poglavlju o građanskom ratu 1936-9 zaintrigirao me je fakt o ubistvima anarhističkih vođa od strane njihovih kamunističkih saboraca prvih dana maja 1937-e. Ti koji su u istom zanosu ratovali protiv fašista generala Franka i bombardera Lufthanze upustili su se u nemilosrdan međusoban pokolj (što danas izgleda izgleda mučno, a u istoriji je ponovljivo) na oslobođenoj teritoriji u Kataloniji i Barseloni, bastionu republikanaca. Surova bitka između prostaljinističkih komunista i katalonskih nacionalista sa jedne i radničke partije marksističkog jedinstva (POUM) sa druge strane, u kojoj su se i jedni i drugi ubijali kao najžešći neprijatelji po ulicama i barikadama katalonskih gradova, završila se likvidacijom Andreu Nina (učitelja, prevodioca dela Tolstoja, Dostojevskog i Čehova na katalanski), Dominga Abadija (neustrašivog komandanta na Aragonskom frontu) i drugih značajnih anarhističkih boraca koji su bili pogubljeni bez milosti.
Neposredni svedok tih užasnih obračuna bio je Dzordz Orvel, autor “Životinjske farme” i “1984”, koji se kao dobrovoljac borio u redovima POUM-a. U knjizi “Kataloniji u čast” (1938) napisanoj neposredno posle iskustva sa španjolskih bojišta, Orvel svedoči o početnim mesecima revolucije krajem 1936-te u Barceloni kada je “u celom gradu vladao duh proleterskog bratstva, a taksi vozila i tramvaji su kružili gradom obojeni u crveno i crno, bojama anarhista… Preovladavala je vera u revoluciju i budućnost, osećaj da odjednom nastupa era slobode i jednakosti”. Samo nekoliko meseci kasnije, kada se vraća u grad posle borbi na madridskom frontu, Orvel ne može da prepozna taj ustrem ka slobodi koji je vladao u Barseloni, koja je sad postal mesto terora, nemilosrdnog lova na anarhiste i članove POUM-a. Hiljade hrabrih boraca protiv fašizma, pod presudnim uticajem staljinističke propaganda (iste 1937 godine, Staljin vrši “veliku čistku” u SSSR-u, egzekucije svojih saradnika i simpatizera) odjednom se proglašavaju za otpadnike i izdajnike. Pisac pripoveda o mučkim sudbinama dvojice svojih saboraca, mladog Boba Smajlija i njegovog komandanta na frontu Dzordza Kopa: “Smajlijevu smrt ne mogu da oprostim. Taj hrabri i talentovani mladić je odbacio karijeru na Glazgovskom univerzitetu da bi došao tu da se bori na frontu, protiv fašista, gledao sam ga svojim očima, pokazao je neverovatnu hrabrost i volju, a sve što su sa njim učinili bilo je da ga strpaju u zatvor i puste gad a umre kao izmučena životinja… Ono zbog čega pobesnim povodom ove smrti je njena potpuna besmisao. Da se bude ubijen u borbi – u redu, to se i očekuje, ali da se utamniči, čak ni na osnovu izmišljene optužnice, nego zbog slepog prkosa i da se ume u samoći – to je nešto sasvim nepojmljivo”.
Orvel svedoči i o Kopu sa kojim ga vezuje važno životno prijateljstvo: “On je bio čovek koji žrtvuje sve – porodicu, nacionalnost, život – samo da dođe u Španiju i da se bpri protiv fašizma. Napustivši ilegalno Belgiju dok je bio rezervista u belgijskoj vojsci, pre toga, pomažući ilegalnu proizvodnju municije za špansku vladu, osiguravši za sebe godine zatvora ako bi se vratio u svoju zemlju. Bio je na frontu od oktobra 1936, od običnog vojnika postao je major, beybroj puta u akciji, bio je i ranjen. Za vreme majskih nereda, sam sam to video, sprečio je jedan veliki okršaj čime je sigurmo spasio deset ili dvadeset života, a sve što je dobio za uzvrat je utamničenje” (srećom, životna priča Djordja Kopa nije imala završnicu u barselonskom zatvoru, već produžava nizom neverovatnih peripetija o čemu treba da se napiše posebno poglavlje).
Sam Orvel, ranjen, sa prostrelnim grlom, skriva se sa svojom ženom u Barseloni, pa da zatim pobegnu i izbegnu terror, glumeći građanski par inostranih turista. Izvesno je da će ovo gorko iskustvo iz španskog građanskog rata uticati u stvaranju “Životinjske farme” i “1984”.
Prema većini istoričara, obračun sa anarhistima u Španskom građanskom ratu je jedan od najtežih udara na evropski anarhizam od koga se on teško oporavlja.
Zaista u bipolarnoj podeli sveta posle II Svetskog rata, za anarhizam, koji se i tako raspao na male grupe, nije bilo ozbiljnog mesta.
Inače anarhizam koji danas asocira na militantni haos i nasilje, ne postoji kao takav u stavovima Pier-Žozef Prudona, prvog koji se naziva “anarhistom”, a koji su kasnije jako ukorenjeni kod Tolstoja i tolstojizma, u traženju socijalne pravde i protiv manipulativnih eksploatacija od strane vlasti. Učenje o nenasilnoj, dobrovoljnoj socijalnoj jednakosti kod Prudona i britanskog filozofa Vilijema Goldvina imalo je uticaja i simpatija i kod nekih velikana poezije i slikarstva kao što su Šeli, Vordsvort, Malarme, Kurbe, Pisaro…
Ali sa izrazitom pojavom Mihajla Aleksandroviča Bakunjina, “oca modernog anarhizma” i njegovog delovanja preko Prve Internacionale, ceo pokret dobija drugi, radikalni pravac ka nasilnom ukidanju političke moći bogatih pojedinaca koji vladaju državom. Dobro su poznata neslaganja između Bakunjina i Marksa koja započinju baš u Prvoj Internacionali. Iako su anarhizam i komunizam imali veoma sličan poriv protiv kapitalizma, suštinski se opredeljuju za dve suprotne strategije u odnose na upravljanje državom: nasuprot marksističke diktature proleterijata, Bakunjun insistira na dobrovoljnom udruživanju građana protiv autoriteta vladajuče garniture, jer “dok postoji politička moć, uvek će biti vladalaca i onih kojim se vlada, eksploatatora i eksploatisanih”.
U svojim memoarima “Prošlost i razmišljanja” Aleksandar Hercen o Bakunjinovom bekstvu iz Sibira posle devet godina robije i progonstva po austrougarskim i ruskim zatvorima: “Bakunjinovo begstvo je neobično po svom prostranstvu, to je najduže bekstvo u geografskom smislu. Stigao je do Amura i pod izgovorom da ima trgovačka posla, nagovara nekog američkog kapetana dag a povede do japanske obale. U Hokodatu pronalazi drugog američkog kapetana dag a preveze do San Franciska…”. Pre nego što će isploviti na brodu, pripoveda Hercen, priređen je svečani ručak na koji je kao specijalni gost pozvan ruski generalni konzul. Mrtav ladan, izbeglica iz Sibira ćaska prijateljski sa konzulom, koji ni ne predpostavlja da je taj šarmantni sogovornik ustvari opasni Bakunjin, koji sledećeg dana odlazi na američkom parabrodu, i to iz japanskog pristaništa gde je usidrena ruska eskadrila!”. Nepokorni Bakunjin, “bačen sudbinom bilo gde, odkako bi uočio dve-tri crte u novoj sredini, znao bi da otkrije revolucionarnu struju i odmah bi prihvatao da je vodi dalje, da je širi čineći sve to sa svom svojom životnom strašću”!
U romanu Turgenjeva “Očevi i deca” u liku Evgenija Vasiljeviča Bazarova opisan je upečatljiv predstavnik modernog anarhizma. Oštar, netolerantan kritičar ukorenjenih nepravičnih društvenih pravila, istovremeno privlačan, strastven mlad čovek, on i danas kod čitalaca (čitateljica) izaziva nesumnjive simpatije. U “Ruđin”- u, pak, Turgenjev portretiše elokventnog mladića, zadojenog levim, progresivnim idejama, koji iz učmale ruske provincije ide da se bori na pariskim barikadam 1848-e. Verovatno je pisac bio delimično inspirisan burnim događajima iz života mladog Bakunjina koji je te 1848 godine bio u Parizu, ali je otuda izbačen kao javni neprijatelj i agitator slobodarskih ideja, da bi već naredne godine bio jedan od glavnih pokretača Majskog ustanka u Drezdenu. Duplo osuđen na smrt, od strane sudova kraljestva Saksonije i Austrougarske bio je predate ruskim vlastima da tamo robuje do svog bekstva iz Sibira.
Kad u 62-oj godini odlazi sa ovog nemirnog sveta Bakunjin je za sobom ostavio mnogobrojne ruske, švajcarske, španske, balkanske sledbenike, ali, isto tako, i brojne protivnike koji su neprestano napadali njegove stavove.
Tako i anarhizam u Makedoniji, krajem XIX i početkom XX veka, nudi složene, provokativne, privlačne ličnosti, zamešateljstva, akcije i doživljaje za radoznalo istoričarevo oko, ali i za pišćevu imaginaciju: Ženevski kružok, Petar Mandzukov i njegova “Azbuka anarhističkog učenja”, Mihail Gerdzikov i mogući uticaj na Delčeva, Gemidzije, Petar Sokolov i neuspešan pokušaj otmice persijskog šaha, pesnički pokušaji Atanasa Razdolova… sve to i još mnogo više događa se tih tragičnih, herojskih, bolnih dekada makedonske istorije, koje kao da su ispisane između “Tabakere” Abadzijeva i borhesovske “Istorije beščašća”… “Memoari 1895-1904” Petra Mandzukova su bogato, živopisno svedočanstvo jednog posvećenog, autentičnog anarhiste o godinama idealizma nasuprot izdaje, gordosti nasuprot poniženja.
Idealno zamišljeno anarhističko društvo, bez eksploatatorskih manipulacija vlasti u današnjem svetu kad ekonomski imperijalizam gnječi čovečanstvo, a vlast tretira individuu kao glasački listić, kao čistu apstrakciju, nemoguće je da se ostvari. Pa ipak, preko spontanih studentskih demonstracija od 1968 pa na ovamo sve do aktuelnih protesta u Srbiji, mogu da se otkriju slobodarski anarhistički impulse (mada, na žalost, vremenom počinju u njih da se mešaju političke manipulacije političkih partija u njihovoj alavoj borbi za vlast). Osim studenata čiji bunt u odbrani ljudskih prava i mogućnosti je spontano organizovan, slična horizontalna povezanost se primećuje i kod bojkota potrošača u eks-jugoslovenskim državama protiv nametnutih visokih cena u trgovačkim marketima.
Ptrivatna primedba: kada sam 1981. bio izbačen sa posla zbog “anarho-liberalizma”, smešno, nelogično objašnjenje za dve nespojive stvari, i kada sam se našao ispred “istražnih organa”, pomislio sam, za moment, da im razjasnim suštinske razlike između revolucionarne svesti i kapitalističke prakse. Ali bio sam neiskusan i uplašen da im to kažem, jer, pomislio sam, prava reč može biti ubojito oružje, ali izgovorena u nezgodno vreme i na pogrešnom mestu može da vam se vrati i da vas tresne kao boomerang. Zato sam tada prećutao, sasvim neanarhistički.