Druga noć ovdje. Tek sam stigao u Čikago, trebao biti kod rođaka nakratko dok mi ne srede izbjegličke papire. Izašao van da prošetam, stao kraj jezerceta da zapalim. Nedjelja je, sumrak, sve pusto. Stade auto, izađoše trojica iz njega i preko ograde u dvorište preko puta mene. Izađe i četvrti i ravno prema meni. Izvadi pištolj i meni u čelo. Nešto mi govori, ja ne razumijem šta. Druga jebena noć ovdje. Rekoh: “Pucaj, jebem ti mater.” I baš tako sam i osjećao tada. Ako sam takve jebene sreće da me poslije četiri godine sranja u Bosni drugu noć u Americi ubije kreten, možda je i najbolje da sve tako završi. Utom se upali alarm, ona trojica izađoše iz kuće i potrčaše prema autu. Vidim ovaj moj se zbunio, spustio pištolj. U meni se u tom trenu skupiše sva sranja kroz koja sam prošao, sve smrti i patnje i stradanja koja sam vidio u Bosni, spucam ga laktom – onim najtvrđim dijelom lakta – iz sve snage u bradu. On pade, ja na njega. Ovamo komšije već digle halabuku, ona trojica pobjegoše u autu. Ja ga udarim jednom, drugi put, treći… deseti, dok me neko ne povuče za ramena. Tek tad vidim da ne trepće, da mu je lice gnjecava, krvava masa. Otrčim do susjedne zgrade, umirim se i virim da vidim šta će se desiti. Srećom ustade, tetura, ali živ je. Šmugnem između zgrada do one u kojoj žive moji rođaci, popnem se do njihovog stana. Ispričam im šta je bilo, oni se usrali od straha. Onda pričamo, prekratko sam ovdje da bi me ljudi zapazili, nisam skoro ni izašao van iz stana. Teško da će me oni koji su vidjeli šta se desilo povezati s rođacima, ne znaju ni mene ni njih. A sumnjam da je iko i vidio u koju sam zgradu ušao. Ipak, za svaki slučaj, preko balkona trokatnice u kojoj žive – a oni su na trećem spratu – popnem se na krov i tu prenoćim. Kontam, ako me i budu tražili – tražiće me po noći. Veliko je ovo naselje, sutra će ljudi na posao, djeca u školu, biće tu i hausmajstori koji održavaju naselje, neće se usuditi po danu. I jesam, vidio sam dva auta kako polako voze po naselju, ali su odustali – nit me znaju, nit znaju gdje sam, nit im to iko može reći. Ujutro spakujem sve svoje stvari, jedva je bilo za jednog kofera, rođak parkira uz sami ulaz u zgradu, uđem u auto i pravac autobuska. Kupimo kartu za Floridu, tamo sam imao jednog jarana. Autobus vozi do Orlanda, a ovaj moj u Tampi. Nazovem ga kad sam stigao, on dođe po mene. Sutra odemo u organizaciju koja pomaže izbjeglicama. Kažem im da sam doletio iz Evrope u Čikago, ali da mi se nije svidjelo i došao sam na Floridu, nisam se ni registrovao kod izbjegličke organizacije tamo. Pitam mogu li mi pomoći. Kažu učiniće šta mogu. Smjestili me u nekoj crkvi, za par dana mi sredili papire, našli mi stan, našli posao. Jes’ stan bio rupa, jes’ posao bio kao u Čarli Čaplin filmovima, na pokretnoj traci zavrćem neke šarafe za pet dolara na sat, ako se počešem, promašim šaraf pa moram trčati uz traku-niz traku da sve pohvatam. Ali zahvalan sam im do kraja života. Poslije našao bolji posao, bolji stan, upisao fakultet, završio, znaš već kako to hoda. Prestao sam pušiti i dobro pazim u koje dijelove grada zalazim.
Druga noć
Reče mi:
Druga noć ovdje. Tek sam stigao u Čikago, trebao biti kod rođaka nakratko dok mi ne srede izbjegličke papire. Izašao van da prošetam, stao kraj jezerceta da zapalim. Nedjelja je, sumrak, sve pusto. Stade auto, izađoše trojica iz njega i preko ograde u dvorište preko puta mene. Izađe i četvrti i ravno prema meni. Izvadi pištolj i meni u čelo. Nešto mi govori, ja ne razumijem šta. Druga jebena noć ovdje. Rekoh: “Pucaj, jebem ti mater.” I baš tako sam i osjećao tada. Ako sam takve jebene sreće da me poslije četiri godine sranja u Bosni drugu noć u Americi ubije kreten, možda je i najbolje da sve tako završi. Utom se upali alarm, ona trojica izađoše iz kuće i potrčaše prema autu. Vidim ovaj moj se zbunio, spustio pištolj. U meni se u tom trenu skupiše sva sranja kroz koja sam prošao, sve smrti i patnje i stradanja koja sam vidio u Bosni, spucam ga laktom – onim najtvrđim dijelom lakta – iz sve snage u bradu. On pade, ja na njega. Ovamo komšije već digle halabuku, ona trojica pobjegoše u autu. Ja ga udarim jednom, drugi put, treći… deseti, dok me neko ne povuče za ramena. Tek tad vidim da ne trepće, da mu je lice gnjecava, krvava masa. Otrčim do susjedne zgrade, umirim se i virim da vidim šta će se desiti. Srećom ustade, tetura, ali živ je. Šmugnem između zgrada do one u kojoj žive moji rođaci, popnem se do njihovog stana. Ispričam im šta je bilo, oni se usrali od straha. Onda pričamo, prekratko sam ovdje da bi me ljudi zapazili, nisam skoro ni izašao van iz stana. Teško da će me oni koji su vidjeli šta se desilo povezati s rođacima, ne znaju ni mene ni njih. A sumnjam da je iko i vidio u koju sam zgradu ušao. Ipak, za svaki slučaj, preko balkona trokatnice u kojoj žive – a oni su na trećem spratu – popnem se na krov i tu prenoćim. Kontam, ako me i budu tražili – tražiće me po noći. Veliko je ovo naselje, sutra će ljudi na posao, djeca u školu, biće tu i hausmajstori koji održavaju naselje, neće se usuditi po danu. I jesam, vidio sam dva auta kako polako voze po naselju, ali su odustali – nit me znaju, nit znaju gdje sam, nit im to iko može reći. Ujutro spakujem sve svoje stvari, jedva je bilo za jednog kofera, rođak parkira uz sami ulaz u zgradu, uđem u auto i pravac autobuska. Kupimo kartu za Floridu, tamo sam imao jednog jarana. Autobus vozi do Orlanda, a ovaj moj u Tampi. Nazovem ga kad sam stigao, on dođe po mene. Sutra odemo u organizaciju koja pomaže izbjeglicama. Kažem im da sam doletio iz Evrope u Čikago, ali da mi se nije svidjelo i došao sam na Floridu, nisam se ni registrovao kod izbjegličke organizacije tamo. Pitam mogu li mi pomoći. Kažu učiniće šta mogu. Smjestili me u nekoj crkvi, za par dana mi sredili papire, našli mi stan, našli posao. Jes’ stan bio rupa, jes’ posao bio kao u Čarli Čaplin filmovima, na pokretnoj traci zavrćem neke šarafe za pet dolara na sat, ako se počešem, promašim šaraf pa moram trčati uz traku-niz traku da sve pohvatam. Ali zahvalan sam im do kraja života. Poslije našao bolji posao, bolji stan, upisao fakultet, završio, znaš već kako to hoda. Prestao sam pušiti i dobro pazim u koje dijelove grada zalazim.
Sad mi je dobro.