– Idem na operaciju u sredu, kaže Džon Maligan dok seda u pletenu fotelju u ćošku moje male kancelarije na raskrsnici Wilshira i La Jolle.
– Još imam gelere u leđima, Džon pokazuje na stranu desnom rukom dok se naslanja na široki naslon od bambusa.
Džon Maligan je jedan od onih tipova u čijem prisustvu može da ti bude jako neudobno. Nemojte me pogrešno shvatiti, kao scenarista Džon je bolji majstor od mnogih koje sam čitao, ali i na samu pomisao da ću morati da provedem neko vreme sa njim između ista četiri zida hvatala bi me panika i svaki put kada bi trebalo da se vidimo gotovo instinktivno bih tražio već nekakav izgovor da otkažem sastanak pred sam njegov dolazak. Ali, šta je tu je, Džon Maligan je svoj roman, koji je bolje prošao kod kritičara nego čitalaca i potencijalnih kupaca, adaptirao u scenario i kao njegov literarni agent, sada sam ja bio na redu da napravim čudo i ubedim Hollywood da je to odličan antiratni film koji jednostavno mora da se napravi u ovo ratno doba.
-… pet komada. Do same kičme.
Škripa suvog bambusa ustupa pred Džonovim teškim akcentom dok se on savija još dublje u stranu. Mislim da ovoga puta nećemo pričati o njegovom scenariju.
Kada je prvi put došao u moju kancelariju, Džon Maligan mi je ispričao da je imao sedamnaest godina kada je njegov Da odlučio da mu je dosta “bigota, prokletih planina i prokletog vremenau njegovoj Albi“. Zvuci The Four Topsai Temptationsa koji su se širili iz starog Telefunkena, najvrednijeg posedstva porodice Maligan, garantovali su Džonu i dvojici braće koji bi čučali u mraku obasjanim sjajem radio skale nameštene na Radio Luxemburg da vlaga škotskih brda ni njima neće puno nedostajati.
Za manje od šest meseci obećanog života, Džon Maligan je regrutovan.
Vijetnam.
Jedan pogled u Džonove zelene oči dovoljan mi je da shvatim da je on ovoga puta drugačiji. Prilikom svakog pređašnjeg susreta Džon je imao nakakav manični pogled koji bi me već pri rukovanju razoružao i gotovo ostavljao bez reči. Danas toga nema. Dok polako nestaje u škripi fotelje, danas je Džon Maligan drugačiji. Možda sputava svu tu maničnu energiju, čuva je? Onda mi napokon svane.
Džona je strah.
Po isteku njegove ture vojska ga je poslala kući u jednom komadu. Ratni demoni ostavili su ga na miru nekoliko godina, taman koliko mu je trebalo da zasnuje porodicu sa Moli, devojkom koju je imao sreće da upozna pre nego što mu je Uncle Sam gurnuo pušku u ruke i poslao ga na drugu stranu sveta da je tamo koristi u ime slobode. Onda se sve vratilo. Duše onih koji nisu imali sreće da dočekaju kraj rata počele su da se mešaju sa ljudima koje je Džon sretao na ulici. Ubrzo su utvare uspele da oteraju one od krvi i mesa i Džonovi dani su postali jedna duga noćna mora.
– Da, puno boli. Operacija je opasna i verovatno ću morati da ležim par meseci. Džonov grubi glas, stalno prisutni podsetnik na njegove manje trezvene dane potvrđuje moju sumnju. Na licu mu zaigra saučesnički osmeh i on doda, al biću stalno urađen.
Dok mu osmeh kopni, Džon polako spušta pogled. Uvek je odeven u crno od glave do pete i nikad ništa ne uspeva da zakomeša to Maligan crnilo osim dva teška srebrna prstena ubraždena oko njegovih debelih prstiju i teški srebrni krst koji mu se lenjo niše oko vrata.
Kada je došao u moju kancelariju da mi donese novu verziju scenarija, Džon mi je ispričao o danima koje je proveo u Paranoid Parku u San Francisku, o užasu i paklu koje bi hladne zalivske noći plimom nanele iz duboke tame. Potukao bi se oko para čizama koji je neki drugi nesrećnik imao na nogama pre nego što se onesvestio od boce jeftinog burbona. Svako drugo veče bio je njegov red. Pesnice, krv, spas – stvari su se uglavnom odvijale po istom redosledu. Sledeća stvar koje bi se sećao bile su oči njegove Moli i mala Miriam iza rešetaka prozora na hladnom zidu mentalne ustanove.
Posle par sastanaka, pošto smo malo navikli jedan na drugog, Džon mi se poverio da mu je upravo jedan drugi Škot, veliki Robert Lewis Stevenson, spasio život u Vijetnamu. U toku jedne izviđačke misije njegov vod je u nekom pirinčanom polju naišao na ogromnog, predivnog bika koji je mirno pasao ne primećujući dobro kamuflirane vojnike. Dok su oni stajali opčinjeni njegovom lepotom i snagom, jedan od vojnika izgubljen u paranoičnoj magli marihuane odjednom je raspalio paljbu. Pokušavajući da pobegne od ljudskih zveri, jadna životinja je pojurila prema ogradi koja razdvaja dva pirinčana polja, ali ujedi vrućeg olova zaustavili su je u pola skoka. Ogromni bik se stropoštao na bodljikavu žicu i pustilo krik od kojeg se svima sledila krv u žilama. Čak je i paljba prestala. Bodljikava žica se zarila u bikove mošnice i dok se on batrgao u smrtnom ropcu sa testisima koji su mu visili iz poderane kese, iz obližnje šume domaći gerilci su osuli žestoku paljbu po svojim oslobodiocima. U trenutku kada je pomislio da mu se približio sudnji dan, Džon je zatvorio oči i pomolio se svom tvorcu, ali se u sred gromovite paljbe pojavio duh čuvenog pisca u vidu jedne mlade Vijetnamke i prvo spasio bika i potom izvukao Džona iz krvavog pirinčanog polja i odneo ga na bezbedno mesto.
Danas Džon ne priča o tome. Ustvari, danas Džon uopšte ne priča. Posle desetak tihih minuta, on ustane i pruži mi ruku. Do viđenja ili zbogom? Ja raširim ruke i umesto rukovanja ponudim mu zagrljaj. Džon ga odmah prihvati i ja ga potapšem po ramenu i poželim mu sreću u sredu.
***
U četvrtak je počela pilot sezona i u kancelariji je opšte ludilo. Telefoni neprestano zvone: klijenti, producenti, pisci koji traže agenta – kao da su svi rešili da zovu odjednom, kuriri sa scenarijima i ugovorima utrčavaju i istrčavaju iz kancelarije, jure se audicije, zakazuju sastanci… Usred te buke koja je danas nepodnošljivija nego inače, na trenutke čak i bolna, ja iščekujem taj grubi glas. Isti onaj na čije pozive i poruke često ne bih ni odgovorio. Ne danas. Poziv napokon stiže u trenutku kad krećem na ručak, i ja se vratim u kancelariju i podignem slušalicu.
– Halo. Ovde Džon Maligan. Sve je bilo u redu. Prošlo je i bolje nego što smo očekivali, valjda on i doktori pomišljam, dok on nastavlja istog daha, Pa, šta ima novo sa scenarijem?
Nekoliko minuta kasnije sedam sam za sto svog omiljenog restorana na Trećoj ulici. Obasjan kalifornijskim suncem, uz vijetnamski Pho, za ručak naručujem i jedan škotski viski. Single malt, bez leda.
Dnevnik holivudskog literarnog agenta
– Idem na operaciju u sredu, kaže Džon Maligan dok seda u pletenu fotelju u ćošku moje male kancelarije na raskrsnici Wilshira i La Jolle.
– Još imam gelere u leđima, Džon pokazuje na stranu desnom rukom dok se naslanja na široki naslon od bambusa.
Džon Maligan je jedan od onih tipova u čijem prisustvu može da ti bude jako neudobno. Nemojte me pogrešno shvatiti, kao scenarista Džon je bolji majstor od mnogih koje sam čitao, ali i na samu pomisao da ću morati da provedem neko vreme sa njim između ista četiri zida hvatala bi me panika i svaki put kada bi trebalo da se vidimo gotovo instinktivno bih tražio već nekakav izgovor da otkažem sastanak pred sam njegov dolazak. Ali, šta je tu je, Džon Maligan je svoj roman, koji je bolje prošao kod kritičara nego čitalaca i potencijalnih kupaca, adaptirao u scenario i kao njegov literarni agent, sada sam ja bio na redu da napravim čudo i ubedim Hollywood da je to odličan antiratni film koji jednostavno mora da se napravi u ovo ratno doba.
-… pet komada. Do same kičme.
Škripa suvog bambusa ustupa pred Džonovim teškim akcentom dok se on savija još dublje u stranu. Mislim da ovoga puta nećemo pričati o njegovom scenariju.
Kada je prvi put došao u moju kancelariju, Džon Maligan mi je ispričao da je imao sedamnaest godina kada je njegov Da odlučio da mu je dosta “bigota, prokletih planina i prokletog vremena u njegovoj Albi“. Zvuci The Four Topsa i Temptationsa koji su se širili iz starog Telefunkena, najvrednijeg posedstva porodice Maligan, garantovali su Džonu i dvojici braće koji bi čučali u mraku obasjanim sjajem radio skale nameštene na Radio Luxemburg da vlaga škotskih brda ni njima neće puno nedostajati.
Za manje od šest meseci obećanog života, Džon Maligan je regrutovan.
Vijetnam.
Jedan pogled u Džonove zelene oči dovoljan mi je da shvatim da je on ovoga puta drugačiji. Prilikom svakog pređašnjeg susreta Džon je imao nakakav manični pogled koji bi me već pri rukovanju razoružao i gotovo ostavljao bez reči. Danas toga nema. Dok polako nestaje u škripi fotelje, danas je Džon Maligan drugačiji. Možda sputava svu tu maničnu energiju, čuva je? Onda mi napokon svane.
Džona je strah.
Po isteku njegove ture vojska ga je poslala kući u jednom komadu. Ratni demoni ostavili su ga na miru nekoliko godina, taman koliko mu je trebalo da zasnuje porodicu sa Moli, devojkom koju je imao sreće da upozna pre nego što mu je Uncle Sam gurnuo pušku u ruke i poslao ga na drugu stranu sveta da je tamo koristi u ime slobode. Onda se sve vratilo. Duše onih koji nisu imali sreće da dočekaju kraj rata počele su da se mešaju sa ljudima koje je Džon sretao na ulici. Ubrzo su utvare uspele da oteraju one od krvi i mesa i Džonovi dani su postali jedna duga noćna mora.
– Da, puno boli. Operacija je opasna i verovatno ću morati da ležim par meseci. Džonov grubi glas, stalno prisutni podsetnik na njegove manje trezvene dane potvrđuje moju sumnju. Na licu mu zaigra saučesnički osmeh i on doda, al biću stalno urađen.
Dok mu osmeh kopni, Džon polako spušta pogled. Uvek je odeven u crno od glave do pete i nikad ništa ne uspeva da zakomeša to Maligan crnilo osim dva teška srebrna prstena ubraždena oko njegovih debelih prstiju i teški srebrni krst koji mu se lenjo niše oko vrata.
Kada je došao u moju kancelariju da mi donese novu verziju scenarija, Džon mi je ispričao o danima koje je proveo u Paranoid Parku u San Francisku, o užasu i paklu koje bi hladne zalivske noći plimom nanele iz duboke tame. Potukao bi se oko para čizama koji je neki drugi nesrećnik imao na nogama pre nego što se onesvestio od boce jeftinog burbona. Svako drugo veče bio je njegov red. Pesnice, krv, spas – stvari su se uglavnom odvijale po istom redosledu. Sledeća stvar koje bi se sećao bile su oči njegove Moli i mala Miriam iza rešetaka prozora na hladnom zidu mentalne ustanove.
Posle par sastanaka, pošto smo malo navikli jedan na drugog, Džon mi se poverio da mu je upravo jedan drugi Škot, veliki Robert Lewis Stevenson, spasio život u Vijetnamu. U toku jedne izviđačke misije njegov vod je u nekom pirinčanom polju naišao na ogromnog, predivnog bika koji je mirno pasao ne primećujući dobro kamuflirane vojnike. Dok su oni stajali opčinjeni njegovom lepotom i snagom, jedan od vojnika izgubljen u paranoičnoj magli marihuane odjednom je raspalio paljbu. Pokušavajući da pobegne od ljudskih zveri, jadna životinja je pojurila prema ogradi koja razdvaja dva pirinčana polja, ali ujedi vrućeg olova zaustavili su je u pola skoka. Ogromni bik se stropoštao na bodljikavu žicu i pustilo krik od kojeg se svima sledila krv u žilama. Čak je i paljba prestala. Bodljikava žica se zarila u bikove mošnice i dok se on batrgao u smrtnom ropcu sa testisima koji su mu visili iz poderane kese, iz obližnje šume domaći gerilci su osuli žestoku paljbu po svojim oslobodiocima. U trenutku kada je pomislio da mu se približio sudnji dan, Džon je zatvorio oči i pomolio se svom tvorcu, ali se u sred gromovite paljbe pojavio duh čuvenog pisca u vidu jedne mlade Vijetnamke i prvo spasio bika i potom izvukao Džona iz krvavog pirinčanog polja i odneo ga na bezbedno mesto.
Danas Džon ne priča o tome. Ustvari, danas Džon uopšte ne priča. Posle desetak tihih minuta, on ustane i pruži mi ruku. Do viđenja ili zbogom? Ja raširim ruke i umesto rukovanja ponudim mu zagrljaj. Džon ga odmah prihvati i ja ga potapšem po ramenu i poželim mu sreću u sredu.
***
U četvrtak je počela pilot sezona i u kancelariji je opšte ludilo. Telefoni neprestano zvone: klijenti, producenti, pisci koji traže agenta – kao da su svi rešili da zovu odjednom, kuriri sa scenarijima i ugovorima utrčavaju i istrčavaju iz kancelarije, jure se audicije, zakazuju sastanci… Usred te buke koja je danas nepodnošljivija nego inače, na trenutke čak i bolna, ja iščekujem taj grubi glas. Isti onaj na čije pozive i poruke često ne bih ni odgovorio. Ne danas. Poziv napokon stiže u trenutku kad krećem na ručak, i ja se vratim u kancelariju i podignem slušalicu.
– Halo. Ovde Džon Maligan. Sve je bilo u redu. Prošlo je i bolje nego što smo očekivali, valjda on i doktori pomišljam, dok on nastavlja istog daha, Pa, šta ima novo sa scenarijem?
Nekoliko minuta kasnije sedam sam za sto svog omiljenog restorana na Trećoj ulici. Obasjan kalifornijskim suncem, uz vijetnamski Pho, za ručak naručujem i jedan škotski viski. Single malt, bez leda.