Vreme je stajalo dok se auto kretao. Sedeo sam na zadnjem sedištu, duboko i prijatno zavaljen. Iz ovako komotnog položaja posmatranje ljudi kroz prozor automobila pričinjavalo mi je pravo zadovoljstvo. Njihovo kretanje po pekinškim trotoarima samo je na prvi pogled izgledalo uobičajeno: svi su hodali paralelno sa autom, neki u njegovom smeru, a neki u suprotnom. Osim jednog postarijeg gospodina koji se kretao u oba smera istovremeno jer je hodao – natraške. Kao da je time poništavao protok vremena.
Prvo sam pomislio da je to jedna od onih situacija kada ste u izvesnoj vrsti privilegovane pozicije iz koje vam svet deluje pomalo pomeren “u šreh”. Kada vam ugao gledanja dopušta slobodu devijacije. Ili kada ste oduševljeni sopstvenom reakcijom na zatečene okolnosti u toj meri da vam se stvarnost prikazuje u jednoj vrsti čudnovate poželjnosti. Što se mene tiče –tada i tamo – svi ovi uslovi bili su ispunjeni do kraja, te sam slobodno mogao da kroz Kinu prolazim sa dvostrukim slikama: onim preda mnom i onim u mojoj glavi. No, dogod ova dva sveta pucaju po šavovima – sve je u redu jer se oni mogu nanovo prišiti. Nezgoda je ako svetovi popucaju van šavova.
Vozača sam zamolio da zaustavi automobil tik uz trotoar kako bih se uverio u jednu ili drugu sliku o šetaču. Pošto je išao u istom smeru sa nama, sustizao nas je dok smo ga čekali, ali je u isto vreme prkosio logici dolaženja jer nam se sve vreme približavao okrenut leđima. Drugi prolaznici su ga vrlo pažljivo i bez ikakvog negodovanja zaobilazili, izbegavajući bilo kakav dodir sa njim, a kamoli grubi pešački sudar. Ni on nije delovao nimalo zabrinuto hoće li se o nekoga ili o nešto očešati, saplesti ili ne daj bože pasti. Nisam se čudio njemu već sebi jer mi je taj nestvarni hod ovde, preda mnom, u neopisivoj pešačkoj gužvi odjednom delovao umesto nerealno, potpuno umesno i uobičajeno.
Svaka nenadana i neobična slika, posle prvog iznenađenja, naravno, ima i svoje objašnjenje. Ono osim što zadovolji racio, uništi i književnu magiju. Tako je i meni vozač, videvši moje tako ozbiljno zanimanje za ovog hodača u rikverc, i da me ne pita, vrlo uslužno objasnio pojavu: to je još jedan od kineskih metoda zdravog načina života. Naime, čovek u svom normalnom hodu, po zakonima inercije, svoje telo uvek drži blago nagnuto ka napred, kao da ima nameru da se svakoga časa obruši na tlo. U tom položaju provodi godine i decenije i kičma mu se vremenom u istom pravcu neprimetno deformiše. Hodanje unazad i grešku i kičmu i celo telo ispravlja u dobrom pravcu i uspostavlja savršenu ravnotežu između onoga napred i onoga nazad.
Objašnjenje, koliko god bilo laičko, imalo je svog smisla. Ali, smisao se gubio kada je moj komplikovani mozak, ne znam zašto, ovaj hod povezao sa vremenskim protokom života: tada sam pred sobom video čoveka, svoga oca, kako svoj ceo (nedovoljno dug) život živi – unazad. Kao da je od sekundu pred sopstvenu smrt, sa samo pedeset i osam godina starosti – mladosti, odlučio da sve okrene naopako i da se od tog časa kreće unatraške ka svojim mlađim godinama. U tom pravcu gubio je mudrost i iskustvo umesto da ih je sticao. Bivao je mlađi, ali ograničenijih sposobnosti. To mi je izgledalo kao kada biste svoju dušu gledali u ogledalu: ona bi se obrnula kao telu leva strana u desnu i obratno, ali ovde – napred u nazad.
Video sam ga od tada pa nadalje na svakom koraku ove zemlje drugačije od svih. Valjda zato što je i on bio drugačiji od svih. Trideset godina posle njegove smrti, u kojima nisam poštovao ni redovno obilaženje njegovog groba a kamoli nečeg prilježnijeg, pojavio mi se u životu kao moj sopstveni sin koji bi sada imao dvadeset i osam umesto pedeset i osam godina! Mladić kojeg je trebalo da obučim još ponečemu u životu. Da sopstvenom ocu budem otac. Da mi sin bude otac. Mislim, otac – sin.
Dopalo mi se što su me moji kineski domaćini vodili po međusobno različitim mestima, u svakom pogledu. Od Kineskog zida (svi ga, pa i oni sami, zovu Veliki zid) do Čajdžinice Lao Šea, od Zabranjenog grada do Pozorišta senki, od šangajskog tornja (263 metara uvis turbo liftom za nekoliko desetina sekundi) sa kojeg se vidi celi svet izražen i u kilometrima – sve do gajeva bambusa i sirotinjskog (a čuvenog starog) sela Džu Đia Điao na reci Cao Gang, kakvih ima na hiljade, ali sela kojih se njihovi stanovnici ne stide. Naprotiv. U takvom jednom pevale su mi tri bakice skoro bez zuba uporno udarajući u neka cimbala i cevčice. Pevale su fantazmagorično, bezubost im nije kvarila glasove, i bile su tako neizmerno radosne. Selo na reci, ili bolje reći – nešto poput male kineske Venecije sa uzanim trotoarima i kanalima kao ulicama. Vožnja pokrivenim čamcem, nečim kao ploveća nosiljka – nazovimo je ploviljka (ali ne kao crna gondola u koju se nikada nisam želeo da ukrcam jer me je uvek podsećala na pogrebnički prevoz u kojem se sigurno moj otac vozio a da nisam ni znao) i zavirivanje u domove seljaka. Slika bede kroz širom otvorena vrata – kao na slikarskom platnu, bede koje se niko nije stideo jer je ona bila njihov život. Siromaštvo slično onom koje sam video usred Napulja koje me je, opet, podsećalo na bedu Indije. Daleko od toga da se u siromaštvu uživa, ali među svim tim ljudima bilo je nekog čudnog pomirenja sa istinom nemanja. Vrata od domova koja se drže otvorena ne samo zato što se u njima nema šta ukrasti: u kineskom selu to su sto, stolice, šporet i krevet, u centru Napulja – sto stolica, krevet i TV, u Indiji – sto, stolica, bez kreveta. Nego, nema se šta skriti od pogleda. Ni od svog ni od tuđeg.
Kada smo u mojoj porodici bili suočeni sa sličnom bedom, moj otac se nije stideo sebe već ljudi koji su ga do toga doveli. Izašao je iz sveta bogatstva kao mladi diplomata od karijere, vratio se iz inostrane službe; i vilu, automobile i mali zoološki vrt usred centra stranog grada zamenio stanom usred svog Beogada, ali koji (i stan i on) zbog već konfiskovane imovine svog novoustanovljenog statusa narodnog neprijatelja više nije imao ama baš ništa – čak ni sto ni stolice. Ni struju. Živeli smo u drugoj polovini dvadesetog veka, u naprednoj zapadno-socijalističkoj zemlji, na podu, uz sveće. I čekali kada će se okončati sudska patetična drama u kojoj se već u prvom činu znao epilog. I krili se sami od sebe.
Pobegao sam od svojih vodiča. Prolazeći selom, svi su želeli da posete taoistički hram koji je delovao privlačno, ne baš turistički, ali primereno narodnoj religiji – nekako suviše otvoren. Ja sam prebegao u budistički hram po imenu Juan Ćin Čan Juan u koji niko nije zalazio. Dok sam ulazio, ukazana mi je čast zvonjavom ručnog zvona iz ruke starešine manastira lično. Bila je to njegova i Budina dobrodošlica. No, kako je hitro odreagovao na moj dolazak, monah je isto tako odmah potom zaronio u neki važan posao, nagnut za stolom kraj samog ulaza u hram. Ostavio me je, kako i treba, sopstvenoj samoći. Ovaj manastir, iako je bio u centru naselja, umeo da sačuva mir kakav se nigde ne može ni osvojiti ni zaslužiti. Kinezi su inače u srednjem veku imali utopijsku ideju da od taoizma, konfučijanizma i budizma – tri stuba filozofije i religije – stvore jedinstvo (takozvana ideja “tri vere – jedna vera” iz doba dinastije Ming). Nisu uspeli. Kao što su hrišćani, ovoga puta oni išli unazad, pa od jedne vere stvorili dve, ako ne i tri. Zamislimo da sada zažele da obnove staru ideju “tri religije – jedan bog” i, pre svega posle sopstvenog ujedinjenja, priključe sebi islam i judaizam. Ili hinduizam i šintoizam. Sa ili bez misli o ujedinjenju, šetnja manastirskim imanjem i hramom bilo je okrepljenje koje me je opet vratilo ocu. Samo on je znao koliko neophodne samoće mu je donosila Sremsko-karlovačka bogoslovija dok je u njoj krotio veronauku prema sopstvenom biću. Mislio je da će se božanskim baviti, a rat ga je lišio čak i ponečeg ljudskog. Rat je doduše stvorio nove bogove, pa je možda zavet i bio ispunjen. Ali, ovi bogovi su ispostavljali žestoke račune.
Ovaj hram, a naročito njegovi stariji monasi, izdržali su sankcije sopstvene države koja decenijama nije dozvoljavala čak ni pojavnost elitne ekskluzivnosti budizma: sve je moralo ostati među zidinama. Monasima ta vrsta dodatne osame nije smetala; njoj su bili učeni. Ali, ona u drugom smeru nije bila poželjna jer je poklonike osujećivala da toj osami priđu.
Otud, iz tolikog nasleđa apsurda (od hodanja unazad do prećutnog opstanka budizma u komunizmu) sadašnja Kina je spojila nespojivo, i to maltene od svega po malo. Recimo, na jedan od pristupačnih prilaza simbolu veličine ili bolje reći grandioznosti Kine – Kineskom zidu –stiže se od donje tačke modernom uspinjačom, kao da ste pošli na skijašku stazu. A posle ostajanja bez daha od lepote, dužine i stamenosti tog čuvara kineskog identiteta, vraćate se u realnost i dolinu iz koje ste pošli – spuštajući se na sopstvenoj zadnjici na majušnom tanjiriću pod vama – koji kilometar dugim toboganom. Opet, kao na bob stazi na kojoj jurite sumanutom brzinom, i jedino morate voditi računa da vam palica među nogama (velika ručna kočnica) bude spas od izletanja u slobodni pad. A dole vas sačekuju ratnici u tradicionalnoj odeždi dinastije Han koji vas napadaju iz žbunja pokušavajući da vas prikolju svojim ogromnim, vrlo uverljivim heraldama i satarama. Kič primeren ambijentu u kojem se uživa. I u ambijentu i u kiču. A dok ste na Zidu, kada vam se približi budistički sveštenik i sa vama progovori na kome god hoćete jeziku, taman se ubedite da ste upravo ukoračili u sedmi vek pre nove ere (kada je Zid počeo da se gradi) ili makar u četrnaesti vek novoga doba (dinastija Ming, kada je priveden kraju), a ono – njemu u ruci – koka kola. Jevtin kontrast, ali efikasan za buđenje. Ali kakvo! Samo da biste konstatovali da je ovaj džinovski zmaj što je nadkrilio Aziju građen skoro dve hiljade godina! Istorijska neumitnost? Upornost? I kako onda da se ne vidi sa Meseca?
Jedan od možda najvažnijih graditelja Zida car Ćin Čuan Li (250.g. pre nove ere.) bio je i prvi zajednički car cele Kine. Ali, kako je to postao? Kontrastima. Ujedinio je zemlju vojskom od pet stotina hiljada vojnika! Ujediniti zemlju tolikom vojskom značilo je i pomoću nje ubiti enormno mnogo ljudi. Ali, on je preterao: izvori kažu da je za tu njegovu ideju pobijeno dve trećine stanovništva svih državica. Dodatne mrtve, one koji su učestvovali u gradnji zida, uziđivao je u njegove temelje (O tome priča i čuvena legenda o Binu, ispisana i rukom savremenog pisca Su Tonga sa kojim sam delio javnost upravo o ovoj knjizi na Pekinškom sajmu knjiga pred više stotina novinara). Da li žaleći za mrtvima ili prosto slaveći svoju armadu, on je naredio da se napravi čuvena glinena vojska (pronađena vekovima kasnije) pod slojevima zemlje, njih šest hiljada, sa isto toliko konja, za sada, jer kažu da ih ima još neotkopanih. Ali, apsurdi se nižu jedan za drugim: za ovu armiju or terakote umetnicima je poziralo isto toliko hiljada pravih vojnika! Svaki lik je realan i nije iz vajarske mašte. Kao da je one prethodno pobijene ili uzidane hteo da vrati među žive. Savetnik ovog istog cara Mi Se primenio je jedinstven recept za dodatno ubijanje četiri stotine i žezdeset učenih ljudi (dakle, ne samo naučnka, već današnjim rečnikom rečeno – intelektualaca toga doba): kako je imao hobi da posmatra pacove, tako pažljivo posmatrajući ih uvideo je da su oni na dvoru, uhranjeni, bili agresivniji od onih uličnih. Na osnovu toga je zaključio da carevini preti opasnost od pobune učenih (dakle, valjda prezadovoljnih) ljudi! I pobio ih. O knjigama da i ne govorimo. Njegov gospodar, isti Ćin Čuan Li, inače je patio od patološkog straha da će biti otrovan. Braneći se od jedne takve paranoične situacije, 210.g. pre nove ere, tražio je formulu za protivotrov koji mu je potom bio i napravljen. Iz preventivnih razloga ga je popio i – otrovao se.
Sledeća dinastija (Han) otvorila je čuveni Put svile. Po onome šta je učinio za povezivanje sveta, i taj put bi se mogao videti sa Meseca. A možda i oni morski kojima su u srednjem veku jezdili kineski moreplovci, mnogo ranije od evropocentričnih Iberijaca ili Mlečana. Pa, uostalom, ko je izmislio kompas i kormilo? No, takva je Kina – sva u građenju i razgrađivanju. Čak i onda kada su bili napredni, događalo se i ono suprotno: recimo, jedna od retkih kraljica toga doba u svetu, Fu Hao iz dinastije Šan (13.vek), nije mnogo uživala u blagodetima svoga pola već se dičila generalskim činom pomoću kojeg je pobedila dve protivničke države u ratu koji je vodila. A istovremeno žrtvovala ljude, ne samo na bojnom polju, već i u ritualne svrhe.
Svojevremeno, za potrebe javne ponude, trebalo je da odgovorim na jedno ispitivaču važno pitanje, sastavljeno od dve geografske varijante: Šta bih naveo kao primer za sliku “Kine u malom” ili, ako mi je lakše, “Pekinga u malom”? Tada se nisam setio nečega što sam zapravo znao, ali valjda zato što je primer prvo valjalo nekako doživeti. Sada ga znam.
Čajdžinica! I to ne bilo koja, već čajdžinica “Blagostanje” iz drame Lao Šea. Ona je bila odgovor na oba pod/pitanja: bila je slika i Kine i Pekinga istovremeno i slika njihove prve polovine dvadesetog veka. Bila je čak slika i druge polovine dvadesetog veka, a da to ni ona ni njen autor nisu znali. A po mom svedočenju, čak i slika prve dekade dvadesetprvog veka. Zašto? Zato što je u sebi sadržavala tzv. višenamensku Kinu: u njoj se, pre svega, pio najbolji čaj od čega god biste poželeli. Osim konobarica koje bi vam ga služile na tradicionalan, prilično komplikovan način, ceremoniju bi upotpunjavao virtuoz za sipanje čaja: on bi vam iz šuplje drvene, uzane “cevi” duge više od jednog metra, držeći je na leđima, iza svog vrata, a skoro klečeći, tako nagnut kao neki klovn, sa visine jednog kraja štapa iz njega ulivao čaj na njegovom drugom kraju u šolju koju je držao u svojoj drugoj ruci, nisko pri podu. A sve to je izvodio neverovatnom brzinom, naravno ne prosuvši ni kap.
Potom biste bili posluženi najraznovrsnijim jelima koja su po ukusu, ali i po izgledu bila prava umetnička dela. Supa od pečuraka i drugih đakonija bila je prelivena po površini zelenim sosom koji je očuvao oblik znaka jina i janga! Pitali biste se da li ja ovo stojim pred dvojstvom sveta? Gledao sam najposvećenije gastro-seksualce kako se libe da pokvare izgled i glazuru jela koja su na pokretnom stolu vrteli ukrug. Razgledanje je bilo opravdanje. Pa, ipak bi počeli. A tada bi vulkan nezasitosti proradio jer se više ničemu nije moglo odolevati.
U tom dugotrajnom procesu smenjivanja više desetina jela, na bini su se pojavile četiri mlade sviračice na drevnim žičanim instrumentima (ali bez žica, sa strunama od prirodnih vlakana). Po prostoriji su se razlili zvuci prirode. Pri kraju dugotrajnog obroka, koji vas nije pretvorio u nadutu, nepokretnu vreću, na platnu sa bine, u zatamnjenoj prostoriji započela je predstava Pozorišta senki. Iza platna smenjivala se pokretna scenografija, a glumci koji su dirigovali neživim, pokretnim likovima, bili su izvanredni. Niste ih videli. Oni su bili senka onih kojima su rukovodili. Čudno.
I na kraju ovog hedonističkog Pekinga u malom, u istoj Lao Šeovoj čajdžinici “krila se” i raskošna prodavnica svakovrsnih čajeva. Na stotine vrsta. Posebnu draž ovom mestu davali su čajevi gajeni i doneti iz budističkih manastira, retko gde drugde vidljivi na ponudi. Zbog Bude koji ih je nadgledao (u gajenju, a valjda i u prodaji), taman kada biste kao turista hteli da osvedočite fotografijom taj originalni prostor, bilo bi vam rečeno da se to ovde ne sme. Ne sme se slikati čaj! Čaj koji je “samo” jedno od sedam tzv. dnevnih neophodnosti drevne Kine: uz drvo za potpalu, pirinač, ulje, so, soja sos i sirće. Valjda je baš zbog svoje dnevne neophodnosti –skoro postao božanstvo.
I taman kada pomislite da ste se nagledali kontrasta, stiže još krupniji: prelazak iz Pekinga u Šangaj. Iz grada koji raste u širinu u grad koji raste u visinu.
A opet, i sam Šangaj je sam sebi kontrast. Sastoji se iz bukvalno dva dela: možemo ih nazvati novim i starim ili, još bolje, kineskim i evropskim. A deli ga reka. Skoro kao dva grada. Da ne živim u gradu koji takođe ima novi i stari deo, takoreći austro-ugarski i osmanski, ili srpski i turski, ili post-komunistički (a zapravo socijalističko-liberalno-kapitalistički u jednom) i kapitalistički, sa rekom koja ih razdvaja, pomislio bih da to i nije baš moguće. A Šangaj to jeste: jedna polovina progresivna, koja za sobom ostavlja komunizam sa preko dve ipo hiljade zgrada viših od trideset spratova (čiji su graditelji sve sami Kinezi), i druga polovina regresivna sa arhitekturom s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, isključivo evropskih i nešto američkih arhitekata. Jedan deo radan (ne radnički!), drugi deo estetan. Jedan brz, za trošenje ljudi; drugi, trom za trošenje novca. Jedan novo-azijski, drugi staro-evropski. Na “kineskoj” strani luke dočekuje vas tekst na spomeniku pomorcima: “Gledajmo u budućnost dok se prisećamo prošlosti”. Na “evropskoj” vas dočekuje (savremena) spisateljica Vang Ani sa svojim romanima posvećenim isključivo šangajskoj prošlosti.
U novom Šangaju i shvatanje restorana je drugačije. U jednom od najboljih sa južnjačkom kuhinjom diče se velikom fotografijom američkog predsednika Klintona i supruge mu u njihovim gostima, sve sa osobljem restorana. A onda i hranom. Hrana je dobra, ali drugačija: krupna jaja – ikra meduze i supa od ajkulinih peraja, recimo.
Roditelji nas prate kroz ceo život. I onda kada naša deca i unuci nikako ne mogu da nas zamisle kao nekada mlade, kada ne mogu da shvate da smo i mi (još) nečija deca. To je ona vrsta podrazumevajuće istine koju morate izgovoriti naglas da bi ona i postala istina; kao kada naglas kažete “pa, svi smo se rodili!”, a slušaoci se tek tada zamisle. Jer navikli su na ono “svi umiru”, ali ne i na ovu suprotnost koja svemu prethodi. Umrećemo sa roditeljima. A oni tek tada – sa nama.
Otac me na Zidu opominje da je i on iz pravoslavne svešteničke odore zaribao u komunizam. Iako je između ovih uslovnih krajnosti, postojala priča o njegovom ličnom herojstvu – spasavanju 150–oro dece bez roditelja od vihora Drugog svetskog rata, njegov odlazak u partizane sa svima njima, izuzev jednog koji je izabrao četnike (a njegov tu prisutni rođeni brat – nije), ne umanjuje moje večito čuđenje u neuspešnom shvatanju veze koju je među ovako različitim životnim putanjama moj otac pronašao. Dok mi jednom nije rekao: i komunizam je nekada bio nov, takoreći avangarda 20. veka, skoro kao nadrealizam ili dadaizam. A za takvim pokretima se polazilo, sirotinja iz nade u socijalnu pravdu, a intelektualci iz potrebe da dorade svet. Neki umetnički, a neki politički.
Bavio se tolikom decom, kao da im je svima otac. Kao car, osmanski ili kineski ili bilo čiji drugi, koji je opštio sa stotinama nevidljivih konkubina. Kada mu je harem uvenuo, spao je na dva sina kojima, uz sav trud, nije ni stigao, a kamoli uspeo da se bavi. Ja – princ fon Bajc, uznemiren nemanjem nasledstva, a naslednik, morao sam da pođem u svet ne bih li ga pronašao. I dan danas nisam našao ni veru, ni materiju, čak ni pravi razlog potrage, a kamoli – sebe.
Ali jesam – Kinu. Koja hoda unazad. Kako i treba, da bi se svet spasao.
Čovek koji je hodao unazad
ili moj otac u Kini
Vreme je stajalo dok se auto kretao. Sedeo sam na zadnjem sedištu, duboko i prijatno zavaljen. Iz ovako komotnog položaja posmatranje ljudi kroz prozor automobila pričinjavalo mi je pravo zadovoljstvo. Njihovo kretanje po pekinškim trotoarima samo je na prvi pogled izgledalo uobičajeno: svi su hodali paralelno sa autom, neki u njegovom smeru, a neki u suprotnom. Osim jednog postarijeg gospodina koji se kretao u oba smera istovremeno jer je hodao – natraške. Kao da je time poništavao protok vremena.
Prvo sam pomislio da je to jedna od onih situacija kada ste u izvesnoj vrsti privilegovane pozicije iz koje vam svet deluje pomalo pomeren “u šreh”. Kada vam ugao gledanja dopušta slobodu devijacije. Ili kada ste oduševljeni sopstvenom reakcijom na zatečene okolnosti u toj meri da vam se stvarnost prikazuje u jednoj vrsti čudnovate poželjnosti. Što se mene tiče –tada i tamo – svi ovi uslovi bili su ispunjeni do kraja, te sam slobodno mogao da kroz Kinu prolazim sa dvostrukim slikama: onim preda mnom i onim u mojoj glavi. No, dogod ova dva sveta pucaju po šavovima – sve je u redu jer se oni mogu nanovo prišiti. Nezgoda je ako svetovi popucaju van šavova.
Vozača sam zamolio da zaustavi automobil tik uz trotoar kako bih se uverio u jednu ili drugu sliku o šetaču. Pošto je išao u istom smeru sa nama, sustizao nas je dok smo ga čekali, ali je u isto vreme prkosio logici dolaženja jer nam se sve vreme približavao okrenut leđima. Drugi prolaznici su ga vrlo pažljivo i bez ikakvog negodovanja zaobilazili, izbegavajući bilo kakav dodir sa njim, a kamoli grubi pešački sudar. Ni on nije delovao nimalo zabrinuto hoće li se o nekoga ili o nešto očešati, saplesti ili ne daj bože pasti. Nisam se čudio njemu već sebi jer mi je taj nestvarni hod ovde, preda mnom, u neopisivoj pešačkoj gužvi odjednom delovao umesto nerealno, potpuno umesno i uobičajeno.
Svaka nenadana i neobična slika, posle prvog iznenađenja, naravno, ima i svoje objašnjenje. Ono osim što zadovolji racio, uništi i književnu magiju. Tako je i meni vozač, videvši moje tako ozbiljno zanimanje za ovog hodača u rikverc, i da me ne pita, vrlo uslužno objasnio pojavu: to je još jedan od kineskih metoda zdravog načina života. Naime, čovek u svom normalnom hodu, po zakonima inercije, svoje telo uvek drži blago nagnuto ka napred, kao da ima nameru da se svakoga časa obruši na tlo. U tom položaju provodi godine i decenije i kičma mu se vremenom u istom pravcu neprimetno deformiše. Hodanje unazad i grešku i kičmu i celo telo ispravlja u dobrom pravcu i uspostavlja savršenu ravnotežu između onoga napred i onoga nazad.
Objašnjenje, koliko god bilo laičko, imalo je svog smisla. Ali, smisao se gubio kada je moj komplikovani mozak, ne znam zašto, ovaj hod povezao sa vremenskim protokom života: tada sam pred sobom video čoveka, svoga oca, kako svoj ceo (nedovoljno dug) život živi – unazad. Kao da je od sekundu pred sopstvenu smrt, sa samo pedeset i osam godina starosti – mladosti, odlučio da sve okrene naopako i da se od tog časa kreće unatraške ka svojim mlađim godinama. U tom pravcu gubio je mudrost i iskustvo umesto da ih je sticao. Bivao je mlađi, ali ograničenijih sposobnosti. To mi je izgledalo kao kada biste svoju dušu gledali u ogledalu: ona bi se obrnula kao telu leva strana u desnu i obratno, ali ovde – napred u nazad.
Video sam ga od tada pa nadalje na svakom koraku ove zemlje drugačije od svih. Valjda zato što je i on bio drugačiji od svih. Trideset godina posle njegove smrti, u kojima nisam poštovao ni redovno obilaženje njegovog groba a kamoli nečeg prilježnijeg, pojavio mi se u životu kao moj sopstveni sin koji bi sada imao dvadeset i osam umesto pedeset i osam godina! Mladić kojeg je trebalo da obučim još ponečemu u životu. Da sopstvenom ocu budem otac. Da mi sin bude otac. Mislim, otac – sin.
Dopalo mi se što su me moji kineski domaćini vodili po međusobno različitim mestima, u svakom pogledu. Od Kineskog zida (svi ga, pa i oni sami, zovu Veliki zid) do Čajdžinice Lao Šea, od Zabranjenog grada do Pozorišta senki, od šangajskog tornja (263 metara uvis turbo liftom za nekoliko desetina sekundi) sa kojeg se vidi celi svet izražen i u kilometrima – sve do gajeva bambusa i sirotinjskog (a čuvenog starog) sela Džu Đia Điao na reci Cao Gang, kakvih ima na hiljade, ali sela kojih se njihovi stanovnici ne stide. Naprotiv. U takvom jednom pevale su mi tri bakice skoro bez zuba uporno udarajući u neka cimbala i cevčice. Pevale su fantazmagorično, bezubost im nije kvarila glasove, i bile su tako neizmerno radosne. Selo na reci, ili bolje reći – nešto poput male kineske Venecije sa uzanim trotoarima i kanalima kao ulicama. Vožnja pokrivenim čamcem, nečim kao ploveća nosiljka – nazovimo je ploviljka (ali ne kao crna gondola u koju se nikada nisam želeo da ukrcam jer me je uvek podsećala na pogrebnički prevoz u kojem se sigurno moj otac vozio a da nisam ni znao) i zavirivanje u domove seljaka. Slika bede kroz širom otvorena vrata – kao na slikarskom platnu, bede koje se niko nije stideo jer je ona bila njihov život. Siromaštvo slično onom koje sam video usred Napulja koje me je, opet, podsećalo na bedu Indije. Daleko od toga da se u siromaštvu uživa, ali među svim tim ljudima bilo je nekog čudnog pomirenja sa istinom nemanja. Vrata od domova koja se drže otvorena ne samo zato što se u njima nema šta ukrasti: u kineskom selu to su sto, stolice, šporet i krevet, u centru Napulja – sto stolica, krevet i TV, u Indiji – sto, stolica, bez kreveta. Nego, nema se šta skriti od pogleda. Ni od svog ni od tuđeg.
Kada smo u mojoj porodici bili suočeni sa sličnom bedom, moj otac se nije stideo sebe već ljudi koji su ga do toga doveli. Izašao je iz sveta bogatstva kao mladi diplomata od karijere, vratio se iz inostrane službe; i vilu, automobile i mali zoološki vrt usred centra stranog grada zamenio stanom usred svog Beogada, ali koji (i stan i on) zbog već konfiskovane imovine svog novoustanovljenog statusa narodnog neprijatelja više nije imao ama baš ništa – čak ni sto ni stolice. Ni struju. Živeli smo u drugoj polovini dvadesetog veka, u naprednoj zapadno-socijalističkoj zemlji, na podu, uz sveće. I čekali kada će se okončati sudska patetična drama u kojoj se već u prvom činu znao epilog. I krili se sami od sebe.
Pobegao sam od svojih vodiča. Prolazeći selom, svi su želeli da posete taoistički hram koji je delovao privlačno, ne baš turistički, ali primereno narodnoj religiji – nekako suviše otvoren. Ja sam prebegao u budistički hram po imenu Juan Ćin Čan Juan u koji niko nije zalazio. Dok sam ulazio, ukazana mi je čast zvonjavom ručnog zvona iz ruke starešine manastira lično. Bila je to njegova i Budina dobrodošlica. No, kako je hitro odreagovao na moj dolazak, monah je isto tako odmah potom zaronio u neki važan posao, nagnut za stolom kraj samog ulaza u hram. Ostavio me je, kako i treba, sopstvenoj samoći. Ovaj manastir, iako je bio u centru naselja, umeo da sačuva mir kakav se nigde ne može ni osvojiti ni zaslužiti. Kinezi su inače u srednjem veku imali utopijsku ideju da od taoizma, konfučijanizma i budizma – tri stuba filozofije i religije – stvore jedinstvo (takozvana ideja “tri vere – jedna vera” iz doba dinastije Ming). Nisu uspeli. Kao što su hrišćani, ovoga puta oni išli unazad, pa od jedne vere stvorili dve, ako ne i tri. Zamislimo da sada zažele da obnove staru ideju “tri religije – jedan bog” i, pre svega posle sopstvenog ujedinjenja, priključe sebi islam i judaizam. Ili hinduizam i šintoizam. Sa ili bez misli o ujedinjenju, šetnja manastirskim imanjem i hramom bilo je okrepljenje koje me je opet vratilo ocu. Samo on je znao koliko neophodne samoće mu je donosila Sremsko-karlovačka bogoslovija dok je u njoj krotio veronauku prema sopstvenom biću. Mislio je da će se božanskim baviti, a rat ga je lišio čak i ponečeg ljudskog. Rat je doduše stvorio nove bogove, pa je možda zavet i bio ispunjen. Ali, ovi bogovi su ispostavljali žestoke račune.
Ovaj hram, a naročito njegovi stariji monasi, izdržali su sankcije sopstvene države koja decenijama nije dozvoljavala čak ni pojavnost elitne ekskluzivnosti budizma: sve je moralo ostati među zidinama. Monasima ta vrsta dodatne osame nije smetala; njoj su bili učeni. Ali, ona u drugom smeru nije bila poželjna jer je poklonike osujećivala da toj osami priđu.
Otud, iz tolikog nasleđa apsurda (od hodanja unazad do prećutnog opstanka budizma u komunizmu) sadašnja Kina je spojila nespojivo, i to maltene od svega po malo. Recimo, na jedan od pristupačnih prilaza simbolu veličine ili bolje reći grandioznosti Kine – Kineskom zidu –stiže se od donje tačke modernom uspinjačom, kao da ste pošli na skijašku stazu. A posle ostajanja bez daha od lepote, dužine i stamenosti tog čuvara kineskog identiteta, vraćate se u realnost i dolinu iz koje ste pošli – spuštajući se na sopstvenoj zadnjici na majušnom tanjiriću pod vama – koji kilometar dugim toboganom. Opet, kao na bob stazi na kojoj jurite sumanutom brzinom, i jedino morate voditi računa da vam palica među nogama (velika ručna kočnica) bude spas od izletanja u slobodni pad. A dole vas sačekuju ratnici u tradicionalnoj odeždi dinastije Han koji vas napadaju iz žbunja pokušavajući da vas prikolju svojim ogromnim, vrlo uverljivim heraldama i satarama. Kič primeren ambijentu u kojem se uživa. I u ambijentu i u kiču. A dok ste na Zidu, kada vam se približi budistički sveštenik i sa vama progovori na kome god hoćete jeziku, taman se ubedite da ste upravo ukoračili u sedmi vek pre nove ere (kada je Zid počeo da se gradi) ili makar u četrnaesti vek novoga doba (dinastija Ming, kada je priveden kraju), a ono – njemu u ruci – koka kola. Jevtin kontrast, ali efikasan za buđenje. Ali kakvo! Samo da biste konstatovali da je ovaj džinovski zmaj što je nadkrilio Aziju građen skoro dve hiljade godina! Istorijska neumitnost? Upornost? I kako onda da se ne vidi sa Meseca?
Jedan od možda najvažnijih graditelja Zida car Ćin Čuan Li (250.g. pre nove ere.) bio je i prvi zajednički car cele Kine. Ali, kako je to postao? Kontrastima. Ujedinio je zemlju vojskom od pet stotina hiljada vojnika! Ujediniti zemlju tolikom vojskom značilo je i pomoću nje ubiti enormno mnogo ljudi. Ali, on je preterao: izvori kažu da je za tu njegovu ideju pobijeno dve trećine stanovništva svih državica. Dodatne mrtve, one koji su učestvovali u gradnji zida, uziđivao je u njegove temelje (O tome priča i čuvena legenda o Binu, ispisana i rukom savremenog pisca Su Tonga sa kojim sam delio javnost upravo o ovoj knjizi na Pekinškom sajmu knjiga pred više stotina novinara). Da li žaleći za mrtvima ili prosto slaveći svoju armadu, on je naredio da se napravi čuvena glinena vojska (pronađena vekovima kasnije) pod slojevima zemlje, njih šest hiljada, sa isto toliko konja, za sada, jer kažu da ih ima još neotkopanih. Ali, apsurdi se nižu jedan za drugim: za ovu armiju or terakote umetnicima je poziralo isto toliko hiljada pravih vojnika! Svaki lik je realan i nije iz vajarske mašte. Kao da je one prethodno pobijene ili uzidane hteo da vrati među žive. Savetnik ovog istog cara Mi Se primenio je jedinstven recept za dodatno ubijanje četiri stotine i žezdeset učenih ljudi (dakle, ne samo naučnka, već današnjim rečnikom rečeno – intelektualaca toga doba): kako je imao hobi da posmatra pacove, tako pažljivo posmatrajući ih uvideo je da su oni na dvoru, uhranjeni, bili agresivniji od onih uličnih. Na osnovu toga je zaključio da carevini preti opasnost od pobune učenih (dakle, valjda prezadovoljnih) ljudi! I pobio ih. O knjigama da i ne govorimo. Njegov gospodar, isti Ćin Čuan Li, inače je patio od patološkog straha da će biti otrovan. Braneći se od jedne takve paranoične situacije, 210.g. pre nove ere, tražio je formulu za protivotrov koji mu je potom bio i napravljen. Iz preventivnih razloga ga je popio i – otrovao se.
Sledeća dinastija (Han) otvorila je čuveni Put svile. Po onome šta je učinio za povezivanje sveta, i taj put bi se mogao videti sa Meseca. A možda i oni morski kojima su u srednjem veku jezdili kineski moreplovci, mnogo ranije od evropocentričnih Iberijaca ili Mlečana. Pa, uostalom, ko je izmislio kompas i kormilo? No, takva je Kina – sva u građenju i razgrađivanju. Čak i onda kada su bili napredni, događalo se i ono suprotno: recimo, jedna od retkih kraljica toga doba u svetu, Fu Hao iz dinastije Šan (13.vek), nije mnogo uživala u blagodetima svoga pola već se dičila generalskim činom pomoću kojeg je pobedila dve protivničke države u ratu koji je vodila. A istovremeno žrtvovala ljude, ne samo na bojnom polju, već i u ritualne svrhe.
Svojevremeno, za potrebe javne ponude, trebalo je da odgovorim na jedno ispitivaču važno pitanje, sastavljeno od dve geografske varijante: Šta bih naveo kao primer za sliku “Kine u malom” ili, ako mi je lakše, “Pekinga u malom”? Tada se nisam setio nečega što sam zapravo znao, ali valjda zato što je primer prvo valjalo nekako doživeti. Sada ga znam.
Čajdžinica! I to ne bilo koja, već čajdžinica “Blagostanje” iz drame Lao Šea. Ona je bila odgovor na oba pod/pitanja: bila je slika i Kine i Pekinga istovremeno i slika njihove prve polovine dvadesetog veka. Bila je čak slika i druge polovine dvadesetog veka, a da to ni ona ni njen autor nisu znali. A po mom svedočenju, čak i slika prve dekade dvadesetprvog veka. Zašto? Zato što je u sebi sadržavala tzv. višenamensku Kinu: u njoj se, pre svega, pio najbolji čaj od čega god biste poželeli. Osim konobarica koje bi vam ga služile na tradicionalan, prilično komplikovan način, ceremoniju bi upotpunjavao virtuoz za sipanje čaja: on bi vam iz šuplje drvene, uzane “cevi” duge više od jednog metra, držeći je na leđima, iza svog vrata, a skoro klečeći, tako nagnut kao neki klovn, sa visine jednog kraja štapa iz njega ulivao čaj na njegovom drugom kraju u šolju koju je držao u svojoj drugoj ruci, nisko pri podu. A sve to je izvodio neverovatnom brzinom, naravno ne prosuvši ni kap.
Potom biste bili posluženi najraznovrsnijim jelima koja su po ukusu, ali i po izgledu bila prava umetnička dela. Supa od pečuraka i drugih đakonija bila je prelivena po površini zelenim sosom koji je očuvao oblik znaka jina i janga! Pitali biste se da li ja ovo stojim pred dvojstvom sveta? Gledao sam najposvećenije gastro-seksualce kako se libe da pokvare izgled i glazuru jela koja su na pokretnom stolu vrteli ukrug. Razgledanje je bilo opravdanje. Pa, ipak bi počeli. A tada bi vulkan nezasitosti proradio jer se više ničemu nije moglo odolevati.
U tom dugotrajnom procesu smenjivanja više desetina jela, na bini su se pojavile četiri mlade sviračice na drevnim žičanim instrumentima (ali bez žica, sa strunama od prirodnih vlakana). Po prostoriji su se razlili zvuci prirode. Pri kraju dugotrajnog obroka, koji vas nije pretvorio u nadutu, nepokretnu vreću, na platnu sa bine, u zatamnjenoj prostoriji započela je predstava Pozorišta senki. Iza platna smenjivala se pokretna scenografija, a glumci koji su dirigovali neživim, pokretnim likovima, bili su izvanredni. Niste ih videli. Oni su bili senka onih kojima su rukovodili. Čudno.
I na kraju ovog hedonističkog Pekinga u malom, u istoj Lao Šeovoj čajdžinici “krila se” i raskošna prodavnica svakovrsnih čajeva. Na stotine vrsta. Posebnu draž ovom mestu davali su čajevi gajeni i doneti iz budističkih manastira, retko gde drugde vidljivi na ponudi. Zbog Bude koji ih je nadgledao (u gajenju, a valjda i u prodaji), taman kada biste kao turista hteli da osvedočite fotografijom taj originalni prostor, bilo bi vam rečeno da se to ovde ne sme. Ne sme se slikati čaj! Čaj koji je “samo” jedno od sedam tzv. dnevnih neophodnosti drevne Kine: uz drvo za potpalu, pirinač, ulje, so, soja sos i sirće. Valjda je baš zbog svoje dnevne neophodnosti –skoro postao božanstvo.
I taman kada pomislite da ste se nagledali kontrasta, stiže još krupniji: prelazak iz Pekinga u Šangaj. Iz grada koji raste u širinu u grad koji raste u visinu.
A opet, i sam Šangaj je sam sebi kontrast. Sastoji se iz bukvalno dva dela: možemo ih nazvati novim i starim ili, još bolje, kineskim i evropskim. A deli ga reka. Skoro kao dva grada. Da ne živim u gradu koji takođe ima novi i stari deo, takoreći austro-ugarski i osmanski, ili srpski i turski, ili post-komunistički (a zapravo socijalističko-liberalno-kapitalistički u jednom) i kapitalistički, sa rekom koja ih razdvaja, pomislio bih da to i nije baš moguće. A Šangaj to jeste: jedna polovina progresivna, koja za sobom ostavlja komunizam sa preko dve ipo hiljade zgrada viših od trideset spratova (čiji su graditelji sve sami Kinezi), i druga polovina regresivna sa arhitekturom s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, isključivo evropskih i nešto američkih arhitekata. Jedan deo radan (ne radnički!), drugi deo estetan. Jedan brz, za trošenje ljudi; drugi, trom za trošenje novca. Jedan novo-azijski, drugi staro-evropski. Na “kineskoj” strani luke dočekuje vas tekst na spomeniku pomorcima: “Gledajmo u budućnost dok se prisećamo prošlosti”. Na “evropskoj” vas dočekuje (savremena) spisateljica Vang Ani sa svojim romanima posvećenim isključivo šangajskoj prošlosti.
U novom Šangaju i shvatanje restorana je drugačije. U jednom od najboljih sa južnjačkom kuhinjom diče se velikom fotografijom američkog predsednika Klintona i supruge mu u njihovim gostima, sve sa osobljem restorana. A onda i hranom. Hrana je dobra, ali drugačija: krupna jaja – ikra meduze i supa od ajkulinih peraja, recimo.
Roditelji nas prate kroz ceo život. I onda kada naša deca i unuci nikako ne mogu da nas zamisle kao nekada mlade, kada ne mogu da shvate da smo i mi (još) nečija deca. To je ona vrsta podrazumevajuće istine koju morate izgovoriti naglas da bi ona i postala istina; kao kada naglas kažete “pa, svi smo se rodili!”, a slušaoci se tek tada zamisle. Jer navikli su na ono “svi umiru”, ali ne i na ovu suprotnost koja svemu prethodi. Umrećemo sa roditeljima. A oni tek tada – sa nama.
Otac me na Zidu opominje da je i on iz pravoslavne svešteničke odore zaribao u komunizam. Iako je između ovih uslovnih krajnosti, postojala priča o njegovom ličnom herojstvu – spasavanju 150–oro dece bez roditelja od vihora Drugog svetskog rata, njegov odlazak u partizane sa svima njima, izuzev jednog koji je izabrao četnike (a njegov tu prisutni rođeni brat – nije), ne umanjuje moje večito čuđenje u neuspešnom shvatanju veze koju je među ovako različitim životnim putanjama moj otac pronašao. Dok mi jednom nije rekao: i komunizam je nekada bio nov, takoreći avangarda 20. veka, skoro kao nadrealizam ili dadaizam. A za takvim pokretima se polazilo, sirotinja iz nade u socijalnu pravdu, a intelektualci iz potrebe da dorade svet. Neki umetnički, a neki politički.
Bavio se tolikom decom, kao da im je svima otac. Kao car, osmanski ili kineski ili bilo čiji drugi, koji je opštio sa stotinama nevidljivih konkubina. Kada mu je harem uvenuo, spao je na dva sina kojima, uz sav trud, nije ni stigao, a kamoli uspeo da se bavi. Ja – princ fon Bajc, uznemiren nemanjem nasledstva, a naslednik, morao sam da pođem u svet ne bih li ga pronašao. I dan danas nisam našao ni veru, ni materiju, čak ni pravi razlog potrage, a kamoli – sebe.
Ali jesam – Kinu. Koja hoda unazad. Kako i treba, da bi se svet spasao.