Nisam nikom rekao koliko sam puta bio sam, verujući da je samoća lekovita. Sve dok nisam ušao na psihijatriju i video okamenjene poglede. Oči u kojima je bilo ljubavi, ali nije bilo otpora. Samo nepozirna odsutnosti i plač. Tada sam shvatio da je samoća nemi krik postojanja. Šta je bol shvatio sam naknadno kada sam čuo roditelje koji šapuću – on je stvarno lud.
utorak
Šetam u predvečerje. Oko mene neki nepoznati ljudi. Zagledaju. Valjda su čuli, predosetili da sam možda lud. Opasan. Otuda me zaobilaze, a ja nastavljam sam, onako kako najbolje umem, plačući u sebi.
sreda
Zatvoren u sobu, gubim zrak. Nevoljan da ustanem, mislim da je agonija nepodnošljiva. Nikoga nema, niko se ne javlja. Iznenada majka otvara vrata i čežnjivo pita – kako si?
četvrtak
Tuga i ništa više. Nema izlaza, osećaj da gubim tlo pod nogama, da sam niko. Na ulici se igraju deca, graja, otac i majka se svađaju oko nameštaja, nekih starih slika, gomile gluposti. Ja opet sutra idem na psihijatriju, čekaju me znatiželjni pogledi i usporen hod. Čekanje, čekanje, prozivanje, slušanje, možda plač. Opet plač.
petak
Kad sam bio mali drugar mi je u školi rekao – pederu. Zacrveneo sam se. Postideo. Nisam smeo to nikome da kažem, svi su se smejali. Pamtim to kao prvo iskustvo odbačenosti. Tada sam glumio prkos, dok sam plakao u sebi. Nesloboda sopstvenog tela, pokreta, neprihvataje sebe. Opet plač, trauma i nimalo gneva. Majka je mislila da sam ljut, ali ja sam toga dana prestao da verujem u sebe.
subota
Otkud u meni ovoliko praznine? Ja sam zatvoren u sebe, nesposoban da budem čovek. Ima toliko bolova na ovom svetu; eto ona devojčica pala od bolesti kojoj nema leka. Neki dečak ostao bez noge, onaj drugi na dijalizi, otkazuju mu bubrezi. Majke plaču za neshranjenim kostima svoje dece. A ja prazan, u zamračenoj sobi, izvan čijih zidova kipti život. Subota je, čuje se muzika.
nedelja
Nema ručka, nema idile porodičnog okupljanja. Svi su zauzeti, samo ja pospan. Opet tužan, pred drugima – lud. Ležim iz prkosa, ne odgovaram nikome. Setim se komadića stakla koji su se prosule po podu moje sobe dok sam tokom noći slučajno razbio šolju sa čajem. Sada sam upijao miris hibiskusa i maštao o tome da na moru postanem skitnica. Tada bi rekli – lud je od slobode, a ne od ludila.
Dani i bolovi
ponedeljak
Nisam nikom rekao koliko sam puta bio sam, verujući da je samoća lekovita. Sve dok nisam ušao na psihijatriju i video okamenjene poglede. Oči u kojima je bilo ljubavi, ali nije bilo otpora. Samo nepozirna odsutnosti i plač. Tada sam shvatio da je samoća nemi krik postojanja. Šta je bol shvatio sam naknadno kada sam čuo roditelje koji šapuću – on je stvarno lud.
utorak
Šetam u predvečerje. Oko mene neki nepoznati ljudi. Zagledaju. Valjda su čuli, predosetili da sam možda lud. Opasan. Otuda me zaobilaze, a ja nastavljam sam, onako kako najbolje umem, plačući u sebi.
sreda
Zatvoren u sobu, gubim zrak. Nevoljan da ustanem, mislim da je agonija nepodnošljiva. Nikoga nema, niko se ne javlja. Iznenada majka otvara vrata i čežnjivo pita – kako si?
četvrtak
Tuga i ništa više. Nema izlaza, osećaj da gubim tlo pod nogama, da sam niko. Na ulici se igraju deca, graja, otac i majka se svađaju oko nameštaja, nekih starih slika, gomile gluposti. Ja opet sutra idem na psihijatriju, čekaju me znatiželjni pogledi i usporen hod. Čekanje, čekanje, prozivanje, slušanje, možda plač. Opet plač.
petak
Kad sam bio mali drugar mi je u školi rekao – pederu. Zacrveneo sam se. Postideo. Nisam smeo to nikome da kažem, svi su se smejali. Pamtim to kao prvo iskustvo odbačenosti. Tada sam glumio prkos, dok sam plakao u sebi. Nesloboda sopstvenog tela, pokreta, neprihvataje sebe. Opet plač, trauma i nimalo gneva. Majka je mislila da sam ljut, ali ja sam toga dana prestao da verujem u sebe.
subota
Otkud u meni ovoliko praznine? Ja sam zatvoren u sebe, nesposoban da budem čovek. Ima toliko bolova na ovom svetu; eto ona devojčica pala od bolesti kojoj nema leka. Neki dečak ostao bez noge, onaj drugi na dijalizi, otkazuju mu bubrezi. Majke plaču za neshranjenim kostima svoje dece. A ja prazan, u zamračenoj sobi, izvan čijih zidova kipti život. Subota je, čuje se muzika.
nedelja
Nema ručka, nema idile porodičnog okupljanja. Svi su zauzeti, samo ja pospan. Opet tužan, pred drugima – lud. Ležim iz prkosa, ne odgovaram nikome. Setim se komadića stakla koji su se prosule po podu moje sobe dok sam tokom noći slučajno razbio šolju sa čajem. Sada sam upijao miris hibiskusa i maštao o tome da na moru postanem skitnica. Tada bi rekli – lud je od slobode, a ne od ludila.