Da li je jedno književno delo povezano sa hrišćanstvom ili nije zavisi pre svega od toga da li je autor „uspeo ili ne da ostvari umetničku sliku toga kako bi vera ili njeno odsustvo mogli da deluju u svetu ili društvu koji to delo opisuje“ – (uporedi: Rouen Vilijams, Dostojevski, uvod).Ali pretpostavljam da nije reč jednostavno o slici sveta u kome vera prisustvuje ili odsustvuje, nego kakav je taj svet upravo zbog njenog prisustva ili odsustva. Da li je taj svet takav kakav je zbog toga što u njemu vera i Bog deluju ili ne deluju? Hrišćansko delo je ono koje iz te perspektive opisuje hrišćanski, ali i nehrišćanski svet. Međutim, ako hrišćanstvo, uže rečeno pravoslavlje, u tom svetu nema uticaja kakav se podrazumeva u jevanđelju – uzalud nam zvonici i kupole, panagije i ikone. Ako pisac pokaže da je društvo, odnosno neki svet, takav kakav je baš zato što u njemu vera i Bog nisu prisutni na jevanđelski način, samo književno delo je hrišćansko.
Dakle – ponovo navodim Vilijamsa, jer mislim da se njegovo mišljenje može primeniti i u svim drugim slučajevima kada je reč o hrišćanskoj književnosti – „možda ipak glavno pitanje glasi: u kojoj meri možemo ispravno da sagledamo versku perspektivu kao nešto što radikalno određuje kako piščev osećaj toga šta uopšte znači pisati književno delo, tako i njegovo poimanje međusobne uslovljenosti čovekove slobode i njegovog jezika i stvaralaštva. Ako pravilno tumačim, Dostojevski je privržen shvatanju kako govora tako i književnog dela, koje je duboko ukorenjeno u nekoj vrsti teologije. Bilo da je ovo čitaocu prihvatljivo ili nije, to je nešto što moramo da shvatimo ako ćemo čitati na način koji uzima u obzir piščeve sopstvene ciljeve, tj. kakva je priroda Božijeg odnosa prema svetu, a ponajpre prema ljudskom svetu. Ako živim ovako kako živim, da li zaista mogu da tvrdim da verujem? Sve u svemu, smatram da je piščev specifično pravoslavni referentni okvir izuzetno značajan element za izgradnju njegovog književnog sveta, kao i za njegovo poimanje Crkve – ne na nivou mizanscena, kao kad bismo zamislili lukovičaste kupole naslikane u pozadini, nego na nivou osnovnih teoloških pogleda na stvaranje i otelovljenje“.
Pokušaću da rečeno ilustrujem trima primerima iz srpske književnosti. Da ne bi bilo zabune, navešću kao kriterijum nekoliko sadržinskih elemenata koje za hrišćanstvo i pravoslavlje smatram bitnim. Dakle – Noćni razgovor Gospoda i Nikodima, gde je jasno rečeno da je čovekov boravak na zemlji samo smrt i neizbežan put ka večnoj smrti; ukoliko čovek ne umre takav kakav je i ne rodi se ponovo. – Pokajanje, kao ubijanje „bića okrenutog smrti“, tj. pokajanje kao način da stari čovek umre i da se rodi novi. – Najčešće pominjano uputstvo koje Gospod daje učenicima: ko hoće da bude prvi među vama, neka bude poslednji i svima sluga. – Završetak velikoposne molitve Jefrema Sirina koji sažima celokupan čovekov napor da se udostoji vaskrsavanja zajedno za vaskrslim Hristom: i daruj mi da sagledam svoje grehe a da ne osuđujem svog bližnjeg.
Naravno, sve ovo ne bi bilo hrišćansko/pravoslavno bez „ikonomije spasenja“, t j. bez svega što je Sin Božiji učinio ne bi li nam omogućio da ga sledimo i sjedinimo se s njim: bez preuzimanja našeg tela i s njim naše prirode, bez trpljenja, smrti na Krstu i, pre svega, bez Vaskrsenja koje je i nama darovao kao mogućnost – ako se za naše vaskrsenje pripremimo kako nam je pokazao.
Evo i primerâ iz delâ srpske književnosti uzetih po kriterijumu da im je u naslovu nešto što svi shvatamo kao hrišćansko/pravoslavno, a koja su dovoljno poznata i karakteristična za glavni tok naše kulture (naravno da ima i dela koja su, za razliku od ovih, duboko i dosledno hrišćanska – na primer, neke pesme Novice Tadića, ali one su izuzetak koji potvrđuje pravilo):
Ivkova slava. Delo je nazvano po hrišćanskom, tačnije pravoslavnom, još tačnije srpskom verskom prazniku, i opisuje običaje i ponašanje prilikom praznovanja. Vidimo da naslov ne garantuje nikakav hrišćanski sadržaj; nikakav za hrišćanstvo relevantan unutrašnji pokret duše nije opisan. Reč je o običajima, lepim ili manje lepim, osmišljenim ili manje osmišljenim, prijatnim ili čak nepodnošljivim. Reč je o životu u kome su svetac i Gospod važan, čak neizostavan, deo dekora. A život je takav kakav je, s njima ili bez njih. Nijedan od suštinski hrišćanskih motiva nije predmet opisa, ne doprinosi stvaranju atmosfere – piscu to i nije bio cilj.
Prvi put s ocem na jutrenje. U naslovu je hrišćansko, tj. pravoslavno bogosluženje. Ali jutrenje je i tu deo dekora, a ne suštinski element koji učestvuje u građenju likova. Ipak, ono je unutrašnje povezano sa promenom koja se desila u ličnosti kockara, i zbog kocke propalog trgovca Mitra. Žena Mitrova se ponaša „kao jedan božiji svetac“, ona je požrtvovana, ona prašta, ona žrtvuje sve, a najpre sebe samu – da bi spasila voljeno biće. I voljeno biće je spaseno, Mitar se ponovo pronašao, pokajao, preobratio, ustao je iz mrtvih. Dakle, ovde imamo izrazito hrišćanski motiv, iako je zasnovan, tj. mogao bi biti protumačen, i potpuno van hrišćanskog konteksta, kao povratak malograđanskim, konzervativnim porodičnim vrednostima i životu, a odlazak na jutrenje u tom slučaju nije uzrok promene, nego ju je samo „zapečatio“ spolja.
Bogorodica Trojeručica (ima li pravoslavnijeg naslova?). Pesnik „traži sebe“, jer su mu „kuću raskućili“, „braću poklali“, „iščupali ruke iz ramena“. Neki strašni drugi, učinili su mu sve, on sam niti je šta učinio, niti išta ima nameru da čini – kako je napisao Vilijams – primenjujući na „politički i socijalni svet koji opisuje“ hrišćanske principe. On samo hoće da traje, „osamsto godina“, i čitavu večnost… baš ovakav kakav jeste, uveren da je najbolji od svih (pa ga zato svi mrze). I traži dokaz tog trajanja. I zadovoljan je, jer misli da ga je našao, da je dokaz „ta jedna stopa zemlje“, da zato što na njoj stoji i traje, on i postoji. A kakav postoji – to nije važno. Kao „biće za smrt“ ili kao neko ko je ušao u život? Sam sebe nikako niti je doveo u pitanje niti misli da to čini. Naravno, ovakav bezupitni autor nije se ni pokajao, ni preobrazio, ni oživeo. Drugi treba da se kaju (i time za Boga oživljavaju, na pesnikovu nesreću), njih treba promeniti, sprečiti, ukloniti. U tome bi trebalo i Bogorodica da pomogne, verovatno u svojstvu „nepobedive vojvotkinje“. Ovde je od hrišćanstva /pravoslavlja ostao da štrči samo naslov.
Pređimo sada na našu glavnu temu, to jest, kako stoje stvari sa romanom Kontraendorfin? Zamenimo u Vilijamsovom određenju ime autora (Dostojevski) imenom autora jednog od retkih eksplicitnih hrišćanskih/pravoslavnih dela u savremenoj srpskoj književnosti. Pogledajmo koliko Svetislav Basara svoj roman prožima upravo onim što Vilijams naziva „osnovnim teološkim pogledima na stvaranje i otelovljenje“. Nemam nameru da pišem književno-kritičku analizu, niti da ocenjujem da li je roman dobar ili nije. Mene zanima samo koliko je Basara hrišćanski/pravoslavni pisac. Da li u umetničkoj slici sveta koji Basara opisuje vera ili njeno odsustvo imaju aktivnu ulogu, da li je taj svet takav kakav jeste zbog odsustva ili prisustva vere i Boga? Zanima me umetnička slika sveta, a ne pitanje kakav je „objektivno“ taj svet, i kako su čitaoci ocenili hrišćanski aspekt dela, da li su ga uopšte uzeli u obzir? (Iako to za zadatu temu nema značaja, pretpostavljam da bi ponekog moglo interesovati, pa ću samo reći da sam sa Basarinom slikom sveta ja uglavnom saglasan, uz sve rezerve koje proističu iz činjenice da je to umetnička slika, sa svim svojim žanrovskim i stilskim osobenostima. A dodao bih: svet je još gori nego što ga Basara opisuje – u šta je, priznajem, teško poverovati, ali kad se poveruje, onda je mnogo toga objašnjeno.)
Čitajući roman obeležio sam karakteristične odlomke u kojima se pojavljuju teološka razmatranja i reminiscencije, zatim izrazi koji svoje poreklo imaju u Bibliji, bogoslužbenim tekstovima ili delima Otaca Crkve. U knjizi od nepunih 300 strana takvih citata, sintagmi ili samo aluzija ima skoro na svakoj stranici i jasno je da se svakim pojedinačnim slučajem ne možemo baviti. Zadovoljavam se konstatacijom da su sva ugrađivanja hrišćanskog materijala u Basarin roman opravdana sa stanovišta tačnosti tekstova i izraza, a i teološkog smisla koji im se, mada umetnički izmenjeno, pridaje u novom kontekstu. Čak se i enzim jedne žlezde sa unutrašnjim lučenjem, naveden kao glavni uzročnik agresivnosti i stalnih ratova na Balkanu, na svoj način uklapa u takav projekt.Uopšte, u romanu sam pronašao samo dve greške (ne tvrdim da mi neka nije promakla), a obe su teološki irelevantne: u jednom slučaju bi logičnije bilo, mada i ovako može da prođe, da je kao izvor za Simeona Novog Bogoslova navedena zbirka Sources Chrétiennes, a ne Migne (jer Stojković čita na francuskom, a ne na grčkom, a na srpskom nije ni mogao, budući da prevod ne postoji); u drugom slučaju je reč o mestu susreta Stojkovića i Glavurtića, a to je najverovatnije bila kafana „Brankovina“ u Beogradu, kako je i napisano u prvom delu knjige, a ne „Banija“, kako se uzgred pominje pri kraju. E, to je već ozbiljna greška – takav se razgovor tih godina i uz masovnije prisustvo doušnika (ovo poslednje je najbitnije) u „Baniji“ skoro da nije mogao voditi, a u „Brankovini“ jeste (iako je, ako već govorimo o doušnicima, „Kolarac“ bio na prvom mestu). – Drugih grešaka nisam našao.
Dakle, ograničiću se samo na neke sličice, kao ilustraciju teološke usmerenosti i smisla Basarinih izvođenja. Ukazaću na citate, ili samo izraze i kratke sintagme koji potiču iz Biblije, bogoslužbenih i teoloških tekstova. Naravno, neki od njih mogu biti preuzeti i iz svakodnevnog, banalnog govora u koji su ušli manje-više kao poštapalice, izgubivši vezu sa svojim prvobitnim biblijskim smislom. Ali već gustina njihove upotrebe u romanu govori da takvih, slučajnih pozajmica kod Basare skoro da nema, da je poreklo izraza veoma važno i da ono govori o smišljenom smeštanju odlomka u sasvim određen kontekst.
Na primer, „Legion im je ime“ (str. 31). To nije prosto figura kojom Basara (tj. Stojkovićev Andrić) hoće da kaže da je nečega mnogo, nego jasno govori da je to mnoštvo krajnje nepoželjno, dostojno otpora i prezira (baš kao u jevanđelskom originalu, gde je reč o mnoštvu đavola, o legionu), mnoštvo onih koji su „velikodušni o tuđem trošku“). Prema tome, značenjski neznatno izmešten, ali smisaono sasvim precizno upotrebljen poznati izraz.
„Ovlašćeni diler Akatista Bogorodici široke potrošnje“ (str. 42). Ko iole poznaje duhovne i estetske vrednosti Blagoveštenjskog akatista Romana Meloda (6. vek) potpuno razume zašto je to što se danas nudi na tu temu „roba široke potrošnje“, dakle bez vrednosti. Reč je pre svega o gotovo potpunom odsustvu duhovnog sadržaja, umesto koga se servira nacionalistička kuknjava, iako bi se i poneko estetsko zrnašce tu i tamo čak moglo naći, doduše ne kod pomenutog „ovlašćenog dilera“. Dakle, termin iz domena bogoslužbene poezije je upotrebljen znalački, na pravom mestu.
„Neraskidivo, nesliveno i bežično povezani sa udbom“ (str. 46). Prva dva epiteta su parafraza paradoksalne hristološke formule o božanskoj i ljudskoj prirodi Hrista (o čemu među našim piscima retko ko išta naslućuje, pa takav izraz ne može ni u snu da upotrebi), a nastavak je burleskno prebacivanje u drugi kontekst. Sasvim utemeljeno, i jedno i drugo.
„Ima ljudi – i to mnogo više nego što bi se moglo pomisliti – kojima se strah Božiji i strah od smrti, koji su početak mudrosti, mogu uterati samo streljanjem, reče Stojković i dodade da je metak jedno od najefikasnijih sredstava za čišćenje srca i da bi i meni jedno streljanje dobrodošlo…, leglo bi mi kao budali šamar“ (str. 50). Basara parafrazira odlomak Psalma (ostavljam čitaocu da pogodi koje su to reči i koji je to odlomak), i to čini nadasve umesno – kaže da se živ čovek teško može opametiti i pokajati, da tu mogu pomoći samo radikalna sredstva.
„Ja, recimo, pouzdano znam da Bog postoji, da, strogo uzev, ništa drugo ne postoji, ali uprkos nadljudskim naporima da svoj život predam u Božije ruke i da svoju volju potčinim Božijoj, to mi ne polazi za rukom, znanje tu ne pomaže, naprosto ne mogu da poverujem u Boga, na isti način na koji, ma koliko trenirao, nikad ne mogu skočiti pedeset metara uvis, to jednostavno prevazilazi moj format“ (str. 60). Hrišćanstvo nije vera znanja, teorijskog sistema, nego odnos, vera živog iskustva, ličnosno opštenje sa Bogom (ali ne makar kakvo opštenje; u tome svako treba da ZNA SVOJE MESTO), što se može označiti i rečju „poverovati“.
„Bujice nestvorenih energija“ (str. 74). Koji bi pisac, neupoznat sa isihastičkim sporovima i učenjem Grigorija Palame, mogao da upotrebi ovaj izraz? Reč je o prisutnosti božanskog! Prisutnosti koja ubija, istovremeno „urniše i snaži najtežim dijabetesom … razara organizam i hormonalnim poremećajima isceljuje mentalnu poremećenost, u senci embriona tela koje se malo-pomalo pomaljalo iz truleži starog čoveka“ (opis doživljavanja Stojkovićeve slike, str. 75). Govornik tačno zna da Bog čoveku najbolje može pomoći tako što će urnisati starog čoveka, iz čijeg će leša onda moći da nikne novi (uporedi noćni razgovor Isusa sa Nikodimom). Ovo je primer nimalo veštačke primene termina visoke teologije na savremeno slikarstvo.
„Mogu ja i da levitiram, mogao bih i Kristove rane poneti, ali neću, i toga se klonim kao kuge, nije to duhovnost, to je bulevarsko pozorište“ (str. 110). Ovo je iz katoličkog repertoara, jer to govori Glavurtić, ali bi se, naravno, moglo ilustrovati i pravoslavnim primerima, mirotočenjem i sličnim. Glavurtić sasvim precizno rasuđuje: čuda su da se zaseni prostota. U jevanđelju nisu opisana čuda koja tvori Isus, nego „znaci“ (semeia). Ne garantujem za srpski prevod. Znaci označavaju kakvo je Carstvo Nebesko, čudesa su za upotrebu ovde i sada, pa često ostaju bez vertikalne dimenzije.
„Pakao, Glavurtiću, postoji samo u propagandnim lecima Katoličke crkve, kao protivteža saharinskim brošurama prepunim Isusovih liciderskih srdaca, inače ne, pakao nije mesto, to je stanje duha – prolazno, utuvi Glavurtiću – reče Stojković iz profetskog moda, a ja se, kad čuh šta reče, osokolih i trgnuh iz letargije; Origenovo učenje o apokatastazi odvajkada je bilo poslednje pribežište propalica i habitualnih grešnika, zašto bih ja bio izuzetak“ (str. 112). A ni ja, skromni pisac ovih redova, ovde nemam šta da dodam, jer ni ja nisam izuzetak. Pakao je naše odbijanje Božije ljubavi. Sami sebe, ovim odbijanjem, dovodimo u stanje da Božiju ljubav osećamo kao „pakleni“, nepodnošljivi oganj. Ko Boga želi i prihvata, ko živi u skladu sa tom željom, taj isti oganj oseća kao reku Božije blagodati. Origen je napisao da će Bog sva svoja stvorenja dovesti do toga da želimo tu ljubav. Drugi smatraju da bi time bila ugrožena sloboda čoveka. Basara (t. j. zapisivač Kaloperović), a i ja s njim, želimo da verujemo da će Bog naći načina da svi shvate i pokaju se i požele da budu sa Bogom, a ne protiv njega. Origenova teza je osuđena kao jeres. Nije se mogla dozvoliti pretpostavka da će nakraju SVI BITI SPASENI. Ali, ni Kaloperović, ni ja, ne ističemo tu tezu kao učenje Crkve. (To nije činio ni Origen, on se itekako ogradio rekavši da je to samo njegovo mišljenje koje nikome ne nameće i molio je da mu oproste svi kojima ono bude zasmetalo. A osuđen je kada je već davno bio mrtav, zahvaljujući jarosnim optužbama Jeronima – vidi polemiku ovog poslednjeg i Rufima, čoveka sa mnogo blažim karakterom.) Kaloperovića, a i mene s njim, od jeresi čuva kvalifikacija naše želje – kao „poslednjeg pribežišta propalica i habitualnih grešnika“.
„Umesto da se penjem Jakovljevom, iz dana u dan sam se sve niže spuštao niz lestvicu Andrićevih užasa“ (str. 117). Kad je reč o duhovnom stanju, tu nema stagnacije: ili uz, ili niz lestvicu. Nema tu kompromisa, tj. svaki kompromis je strmoglav, jer onaj ko pravi kompromis zna šta radi, čime trguje, pa je dvostruko kriv.
„Propadao sam u glib gde nema života, tonuo sam, Kaloperoviću, u dubine morske, vali su me potapali, reče Stojković u psalmopojačkom modu, propadao sam, a u prelesti mislio – i bio spreman da ubijem svakog ko ne misli tako – da sam duhovno vertikalan i da se munjevito uspinjem na goru Karmel koju sam – flagrantno narušavajući teritorijalni integritet i suverenitet Izraela – u mašti, ali ništa manje protivno međunarodnom pravu – pod okriljem noći premestio iz Judeje na Gazimestan… Strašna je tajna bezakonja… Umesto da ushodim iz slave u slavu potucao sam se sa slave na slavu, učestvujući, pa i prednjačeći, u makabričnim svečanostima sabornosti u ždranju“ (str. 118–119). Ovde je silesija citata i aluzija, koje s lakoćom preskaču iz Starog u Novi zavet, ostavljajući čitaocu da se snađe u ovoj samo prividnoj zbrci. Jedino što je odmah jasno, to su kriterijumi prema kojima narator meri i usmerava svoj život. Kurzivom su štampani biblijski citati i parafraze koji su i ovom prilikom smešteni u kontekst lažno verskih ratova devedesetih godina. Jevanđelje nedvosmisleno govori da je „duhovno vertikalno“ ubijanje civila greh, a uverenost u svoje pravo kad je reč o ubijanju – prelest. Završetak citata je kalambur na temu našeg hrišćanskog prizvanja (da rastemo iz slave u slavu, do mere rasta Hristovog).
„Pogleda me, međutim, Bog… pa mi oprosti bezakonja, pokri mi grehe, silom me ukloni sa puta bezbožničkog, otera me s jeseni osamdeset devete u Vavilonsko ropstvo, u bife Lijander gde se mesecima obeućivah sve dok bezakonja svoja ne poznah, sve dok greh svoj ne otkrih, sve dok se u proleće 1999. toliko ne napih da se konačno otreznih“ (str. 120–121). Neiskazivi su putevi Božiji, način i čas kada će i kako nekoga „pogledati“. Ali jasno je da ne može i neće da nas „gleda“ silom. Zato ova rečenica pre svega ukazuje na pokajanje. To jest, „pogledaće“ nas kad i ako se pokajemo.
„Utuvi da uskrsnuću prethodi smrt, da se duhovno telo stiče samo truljenjem ovog od krvi i mesa, a da se rasuti logosi sveta mogu sakupiti samo kroz rasulo“ (str. 143). Ova paradoksalna slika nije „književna“, iako izgleda ; poreklo joj je u Jevanđelju.
„Još više me je užasavala pomisao na mogućnost da zaborav i smrt izbrišu nepodnošljivost posledicâ mog rođenja“ (str.166). Na ovo treba obratiti pažnju: ne da izbrišu posledice, nego da izbrišu nepodnošljivost posledica. Svest o nepodnošljivosti je uslov promene, prelaska u drugi modus bića. „Nema, pošteno govoreći, u mom pamćenju ničega što ne zaslužuje (pa čak i vapi) da bude izbrisano, a opet sam se u strahu i drhtanju suočavao sa mogućnošću – a upravo mi se jedna kezila – da sećanja na grehe, gadosti, niskosti i gluposti koje sam počinio budu izbrisana iz Knjige Života“ (str. 167). Ono što izgleda poželjno, što bi pamćenju donelo olakšanje – zaborav – ovde se vidi kao velika pretnja. Prosto brisanje je najgore što se može desiti. Čoveku ne treba brisanje, prevod u ništavilo; čoveku je potreban preobražaj, a preobražaj je bolan. „Tako to ide, svima nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Nebesko, a naročito tebi, znaš ti dobro zašto“ (str. 167).
„Tvoja čula – a imaš ih dva-tri više od uobičajenih pet, reče Stojković – igralište su za demone (…) Šta je ono rekao Grigorije Palama, šta je Bogu potpuno strano, pitao bi me (preslišavao) Stojković, a ja bih kao iz puške odgovarao – čula. Šta ti je, dakle, činiti da bi umrtvio čula, nastavljao je da propituje Stojković, a ja po automatizmu odgovarao – držati molitvu i post. Stojković bi tada skakao kao oparen i govorio da opet mešam pre i posle, da molitva i post dolaze na kraju, kao ratni plen, posle bezuslovne kapitulacije čula, čuvarâ praga, koji stvaraju privid da je (osim u nepredviđenim situacijama) sve normalno, iako ništa nije normalno. (…) Moraš očistiti srce, nema ti druge, govorio je Stojković iz profetskog moda. Za tebe bi najefikasniji bio metak u srce, boljeg sredstva nema (govorili smo o tome), avaj, zauvek je prošlo vreme streljanja. (…) Preostaje ti samo intramuskularna košulja od kostreti, koja će ti biti potkožno navučena kad za to kucne čas. Da bi se očistilo srce, poučavao je Jovan od Krsta, reče Stojković, potrebno je odbaciti sve i svega se odreći, a to je za tebe ne samo nemoguće nego i nezamislivo, ti si patološki vezan i za skoro pedeset godina star frižider ’obodin’ koji si nasledio od tetke, šta tek reći o drugim stvarima. S vremena na vreme, doduše – ne mogu da kažem – kad dobro zabrazdiš i kad se do guše uvaljaš u govna, osetiš snažnu želju da pospremiš srce, ali zbog vezanosti za apsolutno sve, svakoga i svašta, pa i za ono što mrziš i čega se gadiš, nikada nisi bio niti ćeš ikada biti u stanju da odbaciš ništa ili da se bilo čega odrekneš i zato će sve odbaciti tebe i sve te se odreći, drugačije se nećeš izbaviti“ (str. 173–174). Ovo bi trebalo svi da pročitaju, i to mnogo puta! Ja prvi – jer potpuno odgovaram opisu, sa sve ’obodin’ frižiderom. Zato sam odlomak i ostavio skoro u celini. Hrišćanstvo je najpre i iznad svega oslobođenje od svega što nas udaljava od bogolikog života. Hrišćanstvo govori o nekoliko vrsta smrti. Život bez Boga je smrt, trajna, suštinska i duboka smrt. Drugo je obična, biološka smrt, koja može biti prekid takve, suštinske smrti. A tu je još i pokajanje kao smrt smrti i povratak Bogu-Životu. Dakle, smrt starog i rođenje novog čoveka. Preumljenje. Totalni zaokret bića, gde se sve površne ovosvetske veze seku da ne bi smetale odnosu prema Bogu. Obodinov frižider je rečit, mada beznačajan primer za svaku vezanost za bilo šta što nije Bog. A post i molitva sami po sebi ne znače ništa. Zbog posta i molitve bih se mogao još i uzgorditi, pa time udaljiti od Boga. I šta sam time postigao?
„Bezumni otac koji pre 1987. na ćivote i svece nije davao ni pet para, koji je bio zadrti komunista, član SKH, i koji je tek 1988. iz motivacionog članka u Politici doznao da je Srbin, pravoslavne vere, pa se navrat-nanos krstio – da postoji Bog nikada nije ni saznao – svu je našu ušteđevinu, popriličnu sumu, priložio za srpsku stvar. (…) Novac od harača za srpsku stvar, sigurna sam da to znate – ne zna se da li basnoslovniji ili krvaviji – istog je dana završavao u džepovima, slamaricama i čarapama vodećih beogradskih nacionalnih propalica koje su ga nemilice (kako došlo, tako i otišlo) trošili na viski, kurve, kokain, kocku i gradnju nakaznih kućerina po elitnim beogradskim slum-ovima. (…) A beznačajan procenat (0,05%) izdvajali kao prilog za izgradnju Hrama Svetog Save i time budzašto spasavali duše. Bar u očima investitora i ktitora Hrama. Najmanje polovina Šešeljeve lude kuće u Batajnici sagrađena je parama ludih Savadinovića“ (str. 258). Ovde, doduše, nema eksplicitne teologije, pa odlomak možda i ne spada u tekst koji se bavi pitanjem koliko i zašto je knjiga hrišćanska/pravoslavna, ali je jasno obeleženo šta pravoslavlje nije, a kao pravoslavlje se tih godina prodavalo i masovno prihvatalo. Šta nam govori sociologija? Ogroman broj Srba se izjašnjavao da ne veruju u Boga ali da su pravoslavni, ne videći u tome nikakvu protivrečnost. Za takve je pravoslavlje stvar „srpskosti“. E pa nije.
„Skrpio sam jednu primitivnu eshatologiju babe koja sniva ono što joj je milo. Kazniti privremeno zlo večnošću pakla – tako sam to otprilike postavio – značilo bi ovekovečiti zlo, može li Bog to sebi priuštiti a da ne dođe u protivrečnost sa samim sobom? (Može jer u Bogu nema protivrečnosti, pomislih pa se lecnuh, ali svejedno nastavih.) Nije li kažnjavanje nanošenja vremenski ograničene patnje, ma koliko ona ogromna bila, beskrajnim ispaštanjem, ma koliko bilo zasluženo, nespojivo sa Božanskom Sofijom, koja sve uređuje s merom, postavio sam pitanje“ (str. 278). Autor ne zastupa neko svoje čvrsto učenje kao učenje Crkve, nego izdvojeno lično mišljenje (babi se snilo…) Kao učenje, ovo bi moglo biti označeno za jeres, a lična mišljenja (teologumena) ne podležu osudi i lomači. Mesto baš zgodno da – sasvim proizvoljno i veštački, jer je sličnih odlomaka u knjizi tušta i tma – njime prekinem nizanje citata. Ovim je cilj postignut – ilustrovao sam teološke osnove Kontraendorfina.
Za kraj ostaje da sličice povežem, da ovu ilustraciju još i uopštim. Dakle, kakvo hrišćanstvo/pravoslavlje nalazimo u Basarinom romanu, koji su njegovi teološki temelji? Da li su ti temelji u skladu sa onom (skromnom i nepotpunom) listom koju sam naveo u uvodu?
Ne ulazeći u detalje ističem samo da je ovde u najvažnijim crtama prikazan duhovni život nekoga ko se smatra hrišćaninom. A taj duhovni život ima nekoliko faza: neobavezno (ali i skoro nezaobilazno) brljanje, lutanje, valjanje u kaljuzi, vezivanje za ono pogrešno i nepotrebno; zatim osvešćenje o prirodi svog postojanja, o činjenici da smo, sve dok se ne pokajemo, poslednje đubre vaseljene, robovi greha i đavola; pa želja da se iz svega toga, iz kaljuge i neslobode izađe; a ako čovek ima iole duhovne snage, toj želji sledi pokajanje, tj. očišćenje srca. Ili, drugim rečima, duhovni život je UMIRANJE STAROG, GREŠNOG ČOVEKA i njegovo PONOVNO ROĐENJE. Vaskrsenja nema ako se nije prošlo kroz muke i smrt svega što ne sme vaskrsnuti, da zlo ne bi bilo večno. Dakle, u samom centru Basarinog romana je duboka i paradoksalna jevanđeljska dijalektika života i smrti, sa svom višeznačnošću ova dva pojma. Ponavljam, ima u knjizi još mnogo detalja koji svedoče o utemeljenosti svega što je rečeno, ali je već ova gruba slika dovoljna da pokaže želju autora, a to je da izgradi hrišćansko/pravoslavno delo. Jasnoće radi, može se dodati da u romanu nema eksplicitne hristologije, koja je važan, neophodan deo svake sistematske hrišćanske/pravoslavne teologije. Samo, kad to kažemo ne smemo da zaboravimo da Basara i ne piše nikakvu sistematsku teologiju, nego roman, u kome razvija one teološke elemente koji su mu potrebni za uobličavanje sadržaja romana, na mestu i u vreme koje zahteva tok priče. Roman nije sistematska propoved. Kad bi bio – bio bi promašen kao književno delo.
Znam da, ovako sažeta, teologija Kontraendorfina izgleda apstraktno i patetično. Svaki diskurzivni opis živog života tako izgleda. Zna se da je jedini zadovoljavajući izraz tvrdnji o Bogu i duhovnosti – apofatičan. A to bi trebalo da bude i poetski, umetnički izraz (ako imamo posla sa pravom umetnošću, a ne sa pretakanjem neke teorije u prozu ili poeziju). Iz te perspektive zadatak romanopisca Basare je bio lakši od zadatka koji sam ja sebi natovario. I zato je književno izvođenje njegove teologije milion puta ubedljivije od ovog šturog diskurzivnog prikaza. Čitajte roman!
P.S.
U jednom razgovoru o svojoj knjizi Basara je rekao da je Kontraendorfin slika našeg života poslednjih 30 godina. Teologiju nije pomenuo. Može i tako, ali bih u tom slučaju rekao da je to slika u teološkom ogledalu. Već čujem povik Basarinih protivnika ili, tačnije, već sam ga čuo: da se ovde ni o kakvom hrišćanstvu ne može govoriti, da je reč o vulgarnom, psovačkom blaćenju naših najvećih, giga-veličina. Ali sa kakvih teoloških pozicija nastupate vi, branioci nacionalnih veličina? Da li hoćete da kažete da u obavezni hrišćanski curriculum uopšte ne spada sagledavanje svojih padova? Da li hoćete da kažete da je hrišćanski/pravoslavno za sve uvek i samo optuživati druge i huškati na rat protiv njih? Veličine i sve odreda javne ličnosti o kojima je reč u romanu uradile su to što su uradile. Nema većeg blaćenja nečijeg lika od blaćenja koje je javno izveo sam nosilac tog lika a da mu nikada ni na pamet nije palo da se javno pokaje. Pisanje hvalospeva zločinu i zločincima, podsticanje na zločin, ima svoju hrišćansku/pravoslavnu cenu. Cenu ima i ćutanje pred licem očiglednih zločina. A cena je, između ostalog, da se možete naći popljuvani u ovakvom romanu. Ili možda hoćete da kažete kako neke stvari nisu zločin ako ih vrše hrišćani/pravoslavci, pa je onda sve u redu, u najboljem od mogućih svetova?
Sem Stojkovića u romanu i Basare na javnoj sceni, malo je, veoma malo Srba koji su videli šta se radilo „u ime srpstva“ i koji su o tome izrekli pokajničku reč. Ko je osudio ubijanje civila na Kosovu – među njima žena, staraca i dece – pa potom prevoženje leševa i njihovo sramno sakrivanje nadomak prestonice, na strogo čuvanom poligonu „elitne“ jedinice policije, koja je po logici upravo trebala da čuva pobijene ljude; međutim, najpre ih je pobila, a sada čuva njihove leševe? Na mestu masovne grobnice sagrađena je crkva, ali ne da bude „crkva pokajnica“, nego da betonom prekrije tragove zločina i spreči podizanje nekog budućeg spomenika žrtvama. Da li je to specifična, „srpska“ vrsta pokajanja? Ko se pokajao za skoro trogodišnje nasumično granatiranje Sarajeva sa Pala? Ko se za to pokajao? Danas pokojni veliki teolog i jerarh srpske crkve je rekao (a ja sam ga čuo, ne prenosim tuđe priče) da je geografski položaj Sarajeva i Pala takav da se samo ludak u Sarajevu neće odmah predati, jer je grad kao šerpa, a naša artiljerija na brdima okolo kao kokoš koja lako i nesmetano kljuca zrnevlje u toj šerpi. Eh, još bi se mogla naći olakšavajuća okolnost za pijane i drogirane srpske „heroje“ koji su nasumice šenlučili odozgo, sa bezbedne udaljenosti, ne videći da li i koga ubijaju. Od njih je teško očekivati da se kaju, oni to i ne mogu, jer ne znaju šta je kajanje, niko ih nije učio. Ali, niko se nije pokajao ni za one stotine sarajevskih dečaka i devojčica koji su ubijani snajperskim pucnjem u glavu, dok su pretrčavali ulicu – a moralo se pretrčavati, jer ako ostaneš večito zatvoren u kući umireš od gladi i žeđi. Snajperista je dobro video da svojim metkom raznosi glavu deteta. I nije bio pijan, snajperista ne sme da bude pijan dok gađa. Pa opet ćutanje među srpskim veličinama, ako već ne i radovanje, jer ubijanje dece, posebno devojčica, uslov je da se neprijatelj demografski nikada ne oporavi. Teološki potkovani Basarini kritičari trebalo bi da kažu kako su popljuvane nacionalne veličine odreagovale na ovakav trijumf pravoslavlja? Neko ćutanjem, neko negiranjem. I kojim teološkim argumentima sada da branimo veličinu naših veličina? Podsećanjem na to da je i Car David, psalmopevac, bio pokvarenjak i ubica? Da li iz toga sledi da je svako ubistvo hvale vredno, pa je vredan i onaj koji ga hvali?
Ono doduše, ko hoće baš ovakvu teologiju, zločinodiceju, lako će naći: jedan od mnogih primera je zbornik Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana, izdanje Mitropolije crnogorske.Tamo lepo piše (parafraziram po sećanju, a ko god želi može da proveri) da ko nije u stanju da ratuje i ubija, istrunuće u svom mekuštvu. Zato će Srbima i njihovi neprijatelji jednom biti zahvalni, jer smo ih prenuli iz bolesnog stanja tela i duha (jer su bez rata već bili na smrt bolesni, a mi ih, eto, svojim klanjem oživesmo), pa kad nam za to zahvale – oprostićemo im što smo ih ubijali.
Suprotstavljene, u ovom našem vremenu i prostoru, teologija uvaženog teološkog zbornika i Basarina teologija. Uporedite, koja je od njih hrišćanska? Ali, to je već tema za drugi tekst, a ovo je bio samo nešto duži post scriptum, pokušaj smeštanja Basarine teologije u naš društveni kontekst.
Da li je Kontraendorfin hrišćanski roman
O endokrinoteologiji Svetislava Basare
Da li je jedno književno delo povezano sa hrišćanstvom ili nije zavisi pre svega od toga da li je autor „uspeo ili ne da ostvari umetničku sliku toga kako bi vera ili njeno odsustvo mogli da deluju u svetu ili društvu koji to delo opisuje“ – (uporedi: Rouen Vilijams, Dostojevski, uvod).Ali pretpostavljam da nije reč jednostavno o slici sveta u kome vera prisustvuje ili odsustvuje, nego kakav je taj svet upravo zbog njenog prisustva ili odsustva. Da li je taj svet takav kakav je zbog toga što u njemu vera i Bog deluju ili ne deluju? Hrišćansko delo je ono koje iz te perspektive opisuje hrišćanski, ali i nehrišćanski svet. Međutim, ako hrišćanstvo, uže rečeno pravoslavlje, u tom svetu nema uticaja kakav se podrazumeva u jevanđelju – uzalud nam zvonici i kupole, panagije i ikone. Ako pisac pokaže da je društvo, odnosno neki svet, takav kakav je baš zato što u njemu vera i Bog nisu prisutni na jevanđelski način, samo književno delo je hrišćansko.
Dakle – ponovo navodim Vilijamsa, jer mislim da se njegovo mišljenje može primeniti i u svim drugim slučajevima kada je reč o hrišćanskoj književnosti – „možda ipak glavno pitanje glasi: u kojoj meri možemo ispravno da sagledamo versku perspektivu kao nešto što radikalno određuje kako piščev osećaj toga šta uopšte znači pisati književno delo, tako i njegovo poimanje međusobne uslovljenosti čovekove slobode i njegovog jezika i stvaralaštva. Ako pravilno tumačim, Dostojevski je privržen shvatanju kako govora tako i književnog dela, koje je duboko ukorenjeno u nekoj vrsti teologije. Bilo da je ovo čitaocu prihvatljivo ili nije, to je nešto što moramo da shvatimo ako ćemo čitati na način koji uzima u obzir piščeve sopstvene ciljeve, tj. kakva je priroda Božijeg odnosa prema svetu, a ponajpre prema ljudskom svetu. Ako živim ovako kako živim, da li zaista mogu da tvrdim da verujem? Sve u svemu, smatram da je piščev specifično pravoslavni referentni okvir izuzetno značajan element za izgradnju njegovog književnog sveta, kao i za njegovo poimanje Crkve – ne na nivou mizanscena, kao kad bismo zamislili lukovičaste kupole naslikane u pozadini, nego na nivou osnovnih teoloških pogleda na stvaranje i otelovljenje“.
Pokušaću da rečeno ilustrujem trima primerima iz srpske književnosti. Da ne bi bilo zabune, navešću kao kriterijum nekoliko sadržinskih elemenata koje za hrišćanstvo i pravoslavlje smatram bitnim. Dakle – Noćni razgovor Gospoda i Nikodima, gde je jasno rečeno da je čovekov boravak na zemlji samo smrt i neizbežan put ka večnoj smrti; ukoliko čovek ne umre takav kakav je i ne rodi se ponovo. – Pokajanje, kao ubijanje „bića okrenutog smrti“, tj. pokajanje kao način da stari čovek umre i da se rodi novi. – Najčešće pominjano uputstvo koje Gospod daje učenicima: ko hoće da bude prvi među vama, neka bude poslednji i svima sluga. – Završetak velikoposne molitve Jefrema Sirina koji sažima celokupan čovekov napor da se udostoji vaskrsavanja zajedno za vaskrslim Hristom: i daruj mi da sagledam svoje grehe a da ne osuđujem svog bližnjeg.
Naravno, sve ovo ne bi bilo hrišćansko/pravoslavno bez „ikonomije spasenja“, t j. bez svega što je Sin Božiji učinio ne bi li nam omogućio da ga sledimo i sjedinimo se s njim: bez preuzimanja našeg tela i s njim naše prirode, bez trpljenja, smrti na Krstu i, pre svega, bez Vaskrsenja koje je i nama darovao kao mogućnost – ako se za naše vaskrsenje pripremimo kako nam je pokazao.
Evo i primerâ iz delâ srpske književnosti uzetih po kriterijumu da im je u naslovu nešto što svi shvatamo kao hrišćansko/pravoslavno, a koja su dovoljno poznata i karakteristična za glavni tok naše kulture (naravno da ima i dela koja su, za razliku od ovih, duboko i dosledno hrišćanska – na primer, neke pesme Novice Tadića, ali one su izuzetak koji potvrđuje pravilo):
Ivkova slava. Delo je nazvano po hrišćanskom, tačnije pravoslavnom, još tačnije srpskom verskom prazniku, i opisuje običaje i ponašanje prilikom praznovanja. Vidimo da naslov ne garantuje nikakav hrišćanski sadržaj; nikakav za hrišćanstvo relevantan unutrašnji pokret duše nije opisan. Reč je o običajima, lepim ili manje lepim, osmišljenim ili manje osmišljenim, prijatnim ili čak nepodnošljivim. Reč je o životu u kome su svetac i Gospod važan, čak neizostavan, deo dekora. A život je takav kakav je, s njima ili bez njih. Nijedan od suštinski hrišćanskih motiva nije predmet opisa, ne doprinosi stvaranju atmosfere – piscu to i nije bio cilj.
Prvi put s ocem na jutrenje. U naslovu je hrišćansko, tj. pravoslavno bogosluženje. Ali jutrenje je i tu deo dekora, a ne suštinski element koji učestvuje u građenju likova. Ipak, ono je unutrašnje povezano sa promenom koja se desila u ličnosti kockara, i zbog kocke propalog trgovca Mitra. Žena Mitrova se ponaša „kao jedan božiji svetac“, ona je požrtvovana, ona prašta, ona žrtvuje sve, a najpre sebe samu – da bi spasila voljeno biće. I voljeno biće je spaseno, Mitar se ponovo pronašao, pokajao, preobratio, ustao je iz mrtvih. Dakle, ovde imamo izrazito hrišćanski motiv, iako je zasnovan, tj. mogao bi biti protumačen, i potpuno van hrišćanskog konteksta, kao povratak malograđanskim, konzervativnim porodičnim vrednostima i životu, a odlazak na jutrenje u tom slučaju nije uzrok promene, nego ju je samo „zapečatio“ spolja.
Bogorodica Trojeručica (ima li pravoslavnijeg naslova?). Pesnik „traži sebe“, jer su mu „kuću raskućili“, „braću poklali“, „iščupali ruke iz ramena“. Neki strašni drugi, učinili su mu sve, on sam niti je šta učinio, niti išta ima nameru da čini – kako je napisao Vilijams – primenjujući na „politički i socijalni svet koji opisuje“ hrišćanske principe. On samo hoće da traje, „osamsto godina“, i čitavu večnost… baš ovakav kakav jeste, uveren da je najbolji od svih (pa ga zato svi mrze). I traži dokaz tog trajanja. I zadovoljan je, jer misli da ga je našao, da je dokaz „ta jedna stopa zemlje“, da zato što na njoj stoji i traje, on i postoji. A kakav postoji – to nije važno. Kao „biće za smrt“ ili kao neko ko je ušao u život? Sam sebe nikako niti je doveo u pitanje niti misli da to čini. Naravno, ovakav bezupitni autor nije se ni pokajao, ni preobrazio, ni oživeo. Drugi treba da se kaju (i time za Boga oživljavaju, na pesnikovu nesreću), njih treba promeniti, sprečiti, ukloniti. U tome bi trebalo i Bogorodica da pomogne, verovatno u svojstvu „nepobedive vojvotkinje“. Ovde je od hrišćanstva /pravoslavlja ostao da štrči samo naslov.
Pređimo sada na našu glavnu temu, to jest, kako stoje stvari sa romanom Kontraendorfin? Zamenimo u Vilijamsovom određenju ime autora (Dostojevski) imenom autora jednog od retkih eksplicitnih hrišćanskih/pravoslavnih dela u savremenoj srpskoj književnosti. Pogledajmo koliko Svetislav Basara svoj roman prožima upravo onim što Vilijams naziva „osnovnim teološkim pogledima na stvaranje i otelovljenje“. Nemam nameru da pišem književno-kritičku analizu, niti da ocenjujem da li je roman dobar ili nije. Mene zanima samo koliko je Basara hrišćanski/pravoslavni pisac. Da li u umetničkoj slici sveta koji Basara opisuje vera ili njeno odsustvo imaju aktivnu ulogu, da li je taj svet takav kakav jeste zbog odsustva ili prisustva vere i Boga? Zanima me umetnička slika sveta, a ne pitanje kakav je „objektivno“ taj svet, i kako su čitaoci ocenili hrišćanski aspekt dela, da li su ga uopšte uzeli u obzir? (Iako to za zadatu temu nema značaja, pretpostavljam da bi ponekog moglo interesovati, pa ću samo reći da sam sa Basarinom slikom sveta ja uglavnom saglasan, uz sve rezerve koje proističu iz činjenice da je to umetnička slika, sa svim svojim žanrovskim i stilskim osobenostima. A dodao bih: svet je još gori nego što ga Basara opisuje – u šta je, priznajem, teško poverovati, ali kad se poveruje, onda je mnogo toga objašnjeno.)
Čitajući roman obeležio sam karakteristične odlomke u kojima se pojavljuju teološka razmatranja i reminiscencije, zatim izrazi koji svoje poreklo imaju u Bibliji, bogoslužbenim tekstovima ili delima Otaca Crkve. U knjizi od nepunih 300 strana takvih citata, sintagmi ili samo aluzija ima skoro na svakoj stranici i jasno je da se svakim pojedinačnim slučajem ne možemo baviti. Zadovoljavam se konstatacijom da su sva ugrađivanja hrišćanskog materijala u Basarin roman opravdana sa stanovišta tačnosti tekstova i izraza, a i teološkog smisla koji im se, mada umetnički izmenjeno, pridaje u novom kontekstu. Čak se i enzim jedne žlezde sa unutrašnjim lučenjem, naveden kao glavni uzročnik agresivnosti i stalnih ratova na Balkanu, na svoj način uklapa u takav projekt.Uopšte, u romanu sam pronašao samo dve greške (ne tvrdim da mi neka nije promakla), a obe su teološki irelevantne: u jednom slučaju bi logičnije bilo, mada i ovako može da prođe, da je kao izvor za Simeona Novog Bogoslova navedena zbirka Sources Chrétiennes, a ne Migne (jer Stojković čita na francuskom, a ne na grčkom, a na srpskom nije ni mogao, budući da prevod ne postoji); u drugom slučaju je reč o mestu susreta Stojkovića i Glavurtića, a to je najverovatnije bila kafana „Brankovina“ u Beogradu, kako je i napisano u prvom delu knjige, a ne „Banija“, kako se uzgred pominje pri kraju. E, to je već ozbiljna greška – takav se razgovor tih godina i uz masovnije prisustvo doušnika (ovo poslednje je najbitnije) u „Baniji“ skoro da nije mogao voditi, a u „Brankovini“ jeste (iako je, ako već govorimo o doušnicima, „Kolarac“ bio na prvom mestu). – Drugih grešaka nisam našao.
Dakle, ograničiću se samo na neke sličice, kao ilustraciju teološke usmerenosti i smisla Basarinih izvođenja. Ukazaću na citate, ili samo izraze i kratke sintagme koji potiču iz Biblije, bogoslužbenih i teoloških tekstova. Naravno, neki od njih mogu biti preuzeti i iz svakodnevnog, banalnog govora u koji su ušli manje-više kao poštapalice, izgubivši vezu sa svojim prvobitnim biblijskim smislom. Ali već gustina njihove upotrebe u romanu govori da takvih, slučajnih pozajmica kod Basare skoro da nema, da je poreklo izraza veoma važno i da ono govori o smišljenom smeštanju odlomka u sasvim određen kontekst.
Na primer, „Legion im je ime“ (str. 31). To nije prosto figura kojom Basara (tj. Stojkovićev Andrić) hoće da kaže da je nečega mnogo, nego jasno govori da je to mnoštvo krajnje nepoželjno, dostojno otpora i prezira (baš kao u jevanđelskom originalu, gde je reč o mnoštvu đavola, o legionu), mnoštvo onih koji su „velikodušni o tuđem trošku“). Prema tome, značenjski neznatno izmešten, ali smisaono sasvim precizno upotrebljen poznati izraz.
„Ovlašćeni diler Akatista Bogorodici široke potrošnje“ (str. 42). Ko iole poznaje duhovne i estetske vrednosti Blagoveštenjskog akatista Romana Meloda (6. vek) potpuno razume zašto je to što se danas nudi na tu temu „roba široke potrošnje“, dakle bez vrednosti. Reč je pre svega o gotovo potpunom odsustvu duhovnog sadržaja, umesto koga se servira nacionalistička kuknjava, iako bi se i poneko estetsko zrnašce tu i tamo čak moglo naći, doduše ne kod pomenutog „ovlašćenog dilera“. Dakle, termin iz domena bogoslužbene poezije je upotrebljen znalački, na pravom mestu.
„Neraskidivo, nesliveno i bežično povezani sa udbom“ (str. 46). Prva dva epiteta su parafraza paradoksalne hristološke formule o božanskoj i ljudskoj prirodi Hrista (o čemu među našim piscima retko ko išta naslućuje, pa takav izraz ne može ni u snu da upotrebi), a nastavak je burleskno prebacivanje u drugi kontekst. Sasvim utemeljeno, i jedno i drugo.
„Ima ljudi – i to mnogo više nego što bi se moglo pomisliti – kojima se strah Božiji i strah od smrti, koji su početak mudrosti, mogu uterati samo streljanjem, reče Stojković i dodade da je metak jedno od najefikasnijih sredstava za čišćenje srca i da bi i meni jedno streljanje dobrodošlo…, leglo bi mi kao budali šamar“ (str. 50). Basara parafrazira odlomak Psalma (ostavljam čitaocu da pogodi koje su to reči i koji je to odlomak), i to čini nadasve umesno – kaže da se živ čovek teško može opametiti i pokajati, da tu mogu pomoći samo radikalna sredstva.
„Ja, recimo, pouzdano znam da Bog postoji, da, strogo uzev, ništa drugo ne postoji, ali uprkos nadljudskim naporima da svoj život predam u Božije ruke i da svoju volju potčinim Božijoj, to mi ne polazi za rukom, znanje tu ne pomaže, naprosto ne mogu da poverujem u Boga, na isti način na koji, ma koliko trenirao, nikad ne mogu skočiti pedeset metara uvis, to jednostavno prevazilazi moj format“ (str. 60). Hrišćanstvo nije vera znanja, teorijskog sistema, nego odnos, vera živog iskustva, ličnosno opštenje sa Bogom (ali ne makar kakvo opštenje; u tome svako treba da ZNA SVOJE MESTO), što se može označiti i rečju „poverovati“.
„Bujice nestvorenih energija“ (str. 74). Koji bi pisac, neupoznat sa isihastičkim sporovima i učenjem Grigorija Palame, mogao da upotrebi ovaj izraz? Reč je o prisutnosti božanskog! Prisutnosti koja ubija, istovremeno „urniše i snaži najtežim dijabetesom … razara organizam i hormonalnim poremećajima isceljuje mentalnu poremećenost, u senci embriona tela koje se malo-pomalo pomaljalo iz truleži starog čoveka“ (opis doživljavanja Stojkovićeve slike, str. 75). Govornik tačno zna da Bog čoveku najbolje može pomoći tako što će urnisati starog čoveka, iz čijeg će leša onda moći da nikne novi (uporedi noćni razgovor Isusa sa Nikodimom). Ovo je primer nimalo veštačke primene termina visoke teologije na savremeno slikarstvo.
„Mogu ja i da levitiram, mogao bih i Kristove rane poneti, ali neću, i toga se klonim kao kuge, nije to duhovnost, to je bulevarsko pozorište“ (str. 110). Ovo je iz katoličkog repertoara, jer to govori Glavurtić, ali bi se, naravno, moglo ilustrovati i pravoslavnim primerima, mirotočenjem i sličnim. Glavurtić sasvim precizno rasuđuje: čuda su da se zaseni prostota. U jevanđelju nisu opisana čuda koja tvori Isus, nego „znaci“ (semeia). Ne garantujem za srpski prevod. Znaci označavaju kakvo je Carstvo Nebesko, čudesa su za upotrebu ovde i sada, pa često ostaju bez vertikalne dimenzije.
„Pakao, Glavurtiću, postoji samo u propagandnim lecima Katoličke crkve, kao protivteža saharinskim brošurama prepunim Isusovih liciderskih srdaca, inače ne, pakao nije mesto, to je stanje duha – prolazno, utuvi Glavurtiću – reče Stojković iz profetskog moda, a ja se, kad čuh šta reče, osokolih i trgnuh iz letargije; Origenovo učenje o apokatastazi odvajkada je bilo poslednje pribežište propalica i habitualnih grešnika, zašto bih ja bio izuzetak“ (str. 112). A ni ja, skromni pisac ovih redova, ovde nemam šta da dodam, jer ni ja nisam izuzetak. Pakao je naše odbijanje Božije ljubavi. Sami sebe, ovim odbijanjem, dovodimo u stanje da Božiju ljubav osećamo kao „pakleni“, nepodnošljivi oganj. Ko Boga želi i prihvata, ko živi u skladu sa tom željom, taj isti oganj oseća kao reku Božije blagodati. Origen je napisao da će Bog sva svoja stvorenja dovesti do toga da želimo tu ljubav. Drugi smatraju da bi time bila ugrožena sloboda čoveka. Basara (t. j. zapisivač Kaloperović), a i ja s njim, želimo da verujemo da će Bog naći načina da svi shvate i pokaju se i požele da budu sa Bogom, a ne protiv njega. Origenova teza je osuđena kao jeres. Nije se mogla dozvoliti pretpostavka da će nakraju SVI BITI SPASENI. Ali, ni Kaloperović, ni ja, ne ističemo tu tezu kao učenje Crkve. (To nije činio ni Origen, on se itekako ogradio rekavši da je to samo njegovo mišljenje koje nikome ne nameće i molio je da mu oproste svi kojima ono bude zasmetalo. A osuđen je kada je već davno bio mrtav, zahvaljujući jarosnim optužbama Jeronima – vidi polemiku ovog poslednjeg i Rufima, čoveka sa mnogo blažim karakterom.) Kaloperovića, a i mene s njim, od jeresi čuva kvalifikacija naše želje – kao „poslednjeg pribežišta propalica i habitualnih grešnika“.
„Umesto da se penjem Jakovljevom, iz dana u dan sam se sve niže spuštao niz lestvicu Andrićevih užasa“ (str. 117). Kad je reč o duhovnom stanju, tu nema stagnacije: ili uz, ili niz lestvicu. Nema tu kompromisa, tj. svaki kompromis je strmoglav, jer onaj ko pravi kompromis zna šta radi, čime trguje, pa je dvostruko kriv.
„Propadao sam u glib gde nema života, tonuo sam, Kaloperoviću, u dubine morske, vali su me potapali, reče Stojković u psalmopojačkom modu, propadao sam, a u prelesti mislio – i bio spreman da ubijem svakog ko ne misli tako – da sam duhovno vertikalan i da se munjevito uspinjem na goru Karmel koju sam – flagrantno narušavajući teritorijalni integritet i suverenitet Izraela – u mašti, ali ništa manje protivno međunarodnom pravu – pod okriljem noći premestio iz Judeje na Gazimestan… Strašna je tajna bezakonja… Umesto da ushodim iz slave u slavu potucao sam se sa slave na slavu, učestvujući, pa i prednjačeći, u makabričnim svečanostima sabornosti u ždranju“ (str. 118–119). Ovde je silesija citata i aluzija, koje s lakoćom preskaču iz Starog u Novi zavet, ostavljajući čitaocu da se snađe u ovoj samo prividnoj zbrci. Jedino što je odmah jasno, to su kriterijumi prema kojima narator meri i usmerava svoj život. Kurzivom su štampani biblijski citati i parafraze koji su i ovom prilikom smešteni u kontekst lažno verskih ratova devedesetih godina. Jevanđelje nedvosmisleno govori da je „duhovno vertikalno“ ubijanje civila greh, a uverenost u svoje pravo kad je reč o ubijanju – prelest. Završetak citata je kalambur na temu našeg hrišćanskog prizvanja (da rastemo iz slave u slavu, do mere rasta Hristovog).
„Pogleda me, međutim, Bog… pa mi oprosti bezakonja, pokri mi grehe, silom me ukloni sa puta bezbožničkog, otera me s jeseni osamdeset devete u Vavilonsko ropstvo, u bife Lijander gde se mesecima obeućivah sve dok bezakonja svoja ne poznah, sve dok greh svoj ne otkrih, sve dok se u proleće 1999. toliko ne napih da se konačno otreznih“ (str. 120–121). Neiskazivi su putevi Božiji, način i čas kada će i kako nekoga „pogledati“. Ali jasno je da ne može i neće da nas „gleda“ silom. Zato ova rečenica pre svega ukazuje na pokajanje. To jest, „pogledaće“ nas kad i ako se pokajemo.
„Utuvi da uskrsnuću prethodi smrt, da se duhovno telo stiče samo truljenjem ovog od krvi i mesa, a da se rasuti logosi sveta mogu sakupiti samo kroz rasulo“ (str. 143). Ova paradoksalna slika nije „književna“, iako izgleda ; poreklo joj je u Jevanđelju.
„Još više me je užasavala pomisao na mogućnost da zaborav i smrt izbrišu nepodnošljivost posledicâ mog rođenja“ (str.166). Na ovo treba obratiti pažnju: ne da izbrišu posledice, nego da izbrišu nepodnošljivost posledica. Svest o nepodnošljivosti je uslov promene, prelaska u drugi modus bića. „Nema, pošteno govoreći, u mom pamćenju ničega što ne zaslužuje (pa čak i vapi) da bude izbrisano, a opet sam se u strahu i drhtanju suočavao sa mogućnošću – a upravo mi se jedna kezila – da sećanja na grehe, gadosti, niskosti i gluposti koje sam počinio budu izbrisana iz Knjige Života“ (str. 167). Ono što izgleda poželjno, što bi pamćenju donelo olakšanje – zaborav – ovde se vidi kao velika pretnja. Prosto brisanje je najgore što se može desiti. Čoveku ne treba brisanje, prevod u ništavilo; čoveku je potreban preobražaj, a preobražaj je bolan. „Tako to ide, svima nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Nebesko, a naročito tebi, znaš ti dobro zašto“ (str. 167).
„Tvoja čula – a imaš ih dva-tri više od uobičajenih pet, reče Stojković – igralište su za demone (…) Šta je ono rekao Grigorije Palama, šta je Bogu potpuno strano, pitao bi me (preslišavao) Stojković, a ja bih kao iz puške odgovarao – čula. Šta ti je, dakle, činiti da bi umrtvio čula, nastavljao je da propituje Stojković, a ja po automatizmu odgovarao – držati molitvu i post. Stojković bi tada skakao kao oparen i govorio da opet mešam pre i posle, da molitva i post dolaze na kraju, kao ratni plen, posle bezuslovne kapitulacije čula, čuvarâ praga, koji stvaraju privid da je (osim u nepredviđenim situacijama) sve normalno, iako ništa nije normalno. (…) Moraš očistiti srce, nema ti druge, govorio je Stojković iz profetskog moda. Za tebe bi najefikasniji bio metak u srce, boljeg sredstva nema (govorili smo o tome), avaj, zauvek je prošlo vreme streljanja. (…) Preostaje ti samo intramuskularna košulja od kostreti, koja će ti biti potkožno navučena kad za to kucne čas. Da bi se očistilo srce, poučavao je Jovan od Krsta, reče Stojković, potrebno je odbaciti sve i svega se odreći, a to je za tebe ne samo nemoguće nego i nezamislivo, ti si patološki vezan i za skoro pedeset godina star frižider ’obodin’ koji si nasledio od tetke, šta tek reći o drugim stvarima. S vremena na vreme, doduše – ne mogu da kažem – kad dobro zabrazdiš i kad se do guše uvaljaš u govna, osetiš snažnu želju da pospremiš srce, ali zbog vezanosti za apsolutno sve, svakoga i svašta, pa i za ono što mrziš i čega se gadiš, nikada nisi bio niti ćeš ikada biti u stanju da odbaciš ništa ili da se bilo čega odrekneš i zato će sve odbaciti tebe i sve te se odreći, drugačije se nećeš izbaviti“ (str. 173–174). Ovo bi trebalo svi da pročitaju, i to mnogo puta! Ja prvi – jer potpuno odgovaram opisu, sa sve ’obodin’ frižiderom. Zato sam odlomak i ostavio skoro u celini. Hrišćanstvo je najpre i iznad svega oslobođenje od svega što nas udaljava od bogolikog života. Hrišćanstvo govori o nekoliko vrsta smrti. Život bez Boga je smrt, trajna, suštinska i duboka smrt. Drugo je obična, biološka smrt, koja može biti prekid takve, suštinske smrti. A tu je još i pokajanje kao smrt smrti i povratak Bogu-Životu. Dakle, smrt starog i rođenje novog čoveka. Preumljenje. Totalni zaokret bića, gde se sve površne ovosvetske veze seku da ne bi smetale odnosu prema Bogu. Obodinov frižider je rečit, mada beznačajan primer za svaku vezanost za bilo šta što nije Bog. A post i molitva sami po sebi ne znače ništa. Zbog posta i molitve bih se mogao još i uzgorditi, pa time udaljiti od Boga. I šta sam time postigao?
„Bezumni otac koji pre 1987. na ćivote i svece nije davao ni pet para, koji je bio zadrti komunista, član SKH, i koji je tek 1988. iz motivacionog članka u Politici doznao da je Srbin, pravoslavne vere, pa se navrat-nanos krstio – da postoji Bog nikada nije ni saznao – svu je našu ušteđevinu, popriličnu sumu, priložio za srpsku stvar. (…) Novac od harača za srpsku stvar, sigurna sam da to znate – ne zna se da li basnoslovniji ili krvaviji – istog je dana završavao u džepovima, slamaricama i čarapama vodećih beogradskih nacionalnih propalica koje su ga nemilice (kako došlo, tako i otišlo) trošili na viski, kurve, kokain, kocku i gradnju nakaznih kućerina po elitnim beogradskim slum-ovima. (…) A beznačajan procenat (0,05%) izdvajali kao prilog za izgradnju Hrama Svetog Save i time budzašto spasavali duše. Bar u očima investitora i ktitora Hrama. Najmanje polovina Šešeljeve lude kuće u Batajnici sagrađena je parama ludih Savadinovića“ (str. 258). Ovde, doduše, nema eksplicitne teologije, pa odlomak možda i ne spada u tekst koji se bavi pitanjem koliko i zašto je knjiga hrišćanska/pravoslavna, ali je jasno obeleženo šta pravoslavlje nije, a kao pravoslavlje se tih godina prodavalo i masovno prihvatalo. Šta nam govori sociologija? Ogroman broj Srba se izjašnjavao da ne veruju u Boga ali da su pravoslavni, ne videći u tome nikakvu protivrečnost. Za takve je pravoslavlje stvar „srpskosti“. E pa nije.
„Skrpio sam jednu primitivnu eshatologiju babe koja sniva ono što joj je milo. Kazniti privremeno zlo večnošću pakla – tako sam to otprilike postavio – značilo bi ovekovečiti zlo, može li Bog to sebi priuštiti a da ne dođe u protivrečnost sa samim sobom? (Može jer u Bogu nema protivrečnosti, pomislih pa se lecnuh, ali svejedno nastavih.) Nije li kažnjavanje nanošenja vremenski ograničene patnje, ma koliko ona ogromna bila, beskrajnim ispaštanjem, ma koliko bilo zasluženo, nespojivo sa Božanskom Sofijom, koja sve uređuje s merom, postavio sam pitanje“ (str. 278). Autor ne zastupa neko svoje čvrsto učenje kao učenje Crkve, nego izdvojeno lično mišljenje (babi se snilo…) Kao učenje, ovo bi moglo biti označeno za jeres, a lična mišljenja (teologumena) ne podležu osudi i lomači. Mesto baš zgodno da – sasvim proizvoljno i veštački, jer je sličnih odlomaka u knjizi tušta i tma – njime prekinem nizanje citata. Ovim je cilj postignut – ilustrovao sam teološke osnove Kontraendorfina.
Za kraj ostaje da sličice povežem, da ovu ilustraciju još i uopštim. Dakle, kakvo hrišćanstvo/pravoslavlje nalazimo u Basarinom romanu, koji su njegovi teološki temelji? Da li su ti temelji u skladu sa onom (skromnom i nepotpunom) listom koju sam naveo u uvodu?
Ne ulazeći u detalje ističem samo da je ovde u najvažnijim crtama prikazan duhovni život nekoga ko se smatra hrišćaninom. A taj duhovni život ima nekoliko faza: neobavezno (ali i skoro nezaobilazno) brljanje, lutanje, valjanje u kaljuzi, vezivanje za ono pogrešno i nepotrebno; zatim osvešćenje o prirodi svog postojanja, o činjenici da smo, sve dok se ne pokajemo, poslednje đubre vaseljene, robovi greha i đavola; pa želja da se iz svega toga, iz kaljuge i neslobode izađe; a ako čovek ima iole duhovne snage, toj želji sledi pokajanje, tj. očišćenje srca. Ili, drugim rečima, duhovni život je UMIRANJE STAROG, GREŠNOG ČOVEKA i njegovo PONOVNO ROĐENJE. Vaskrsenja nema ako se nije prošlo kroz muke i smrt svega što ne sme vaskrsnuti, da zlo ne bi bilo večno. Dakle, u samom centru Basarinog romana je duboka i paradoksalna jevanđeljska dijalektika života i smrti, sa svom višeznačnošću ova dva pojma. Ponavljam, ima u knjizi još mnogo detalja koji svedoče o utemeljenosti svega što je rečeno, ali je već ova gruba slika dovoljna da pokaže želju autora, a to je da izgradi hrišćansko/pravoslavno delo. Jasnoće radi, može se dodati da u romanu nema eksplicitne hristologije, koja je važan, neophodan deo svake sistematske hrišćanske/pravoslavne teologije. Samo, kad to kažemo ne smemo da zaboravimo da Basara i ne piše nikakvu sistematsku teologiju, nego roman, u kome razvija one teološke elemente koji su mu potrebni za uobličavanje sadržaja romana, na mestu i u vreme koje zahteva tok priče. Roman nije sistematska propoved. Kad bi bio – bio bi promašen kao književno delo.
Znam da, ovako sažeta, teologija Kontraendorfina izgleda apstraktno i patetično. Svaki diskurzivni opis živog života tako izgleda. Zna se da je jedini zadovoljavajući izraz tvrdnji o Bogu i duhovnosti – apofatičan. A to bi trebalo da bude i poetski, umetnički izraz (ako imamo posla sa pravom umetnošću, a ne sa pretakanjem neke teorije u prozu ili poeziju). Iz te perspektive zadatak romanopisca Basare je bio lakši od zadatka koji sam ja sebi natovario. I zato je književno izvođenje njegove teologije milion puta ubedljivije od ovog šturog diskurzivnog prikaza. Čitajte roman!
P.S.
U jednom razgovoru o svojoj knjizi Basara je rekao da je Kontraendorfin slika našeg života poslednjih 30 godina. Teologiju nije pomenuo. Može i tako, ali bih u tom slučaju rekao da je to slika u teološkom ogledalu. Već čujem povik Basarinih protivnika ili, tačnije, već sam ga čuo: da se ovde ni o kakvom hrišćanstvu ne može govoriti, da je reč o vulgarnom, psovačkom blaćenju naših najvećih, giga-veličina. Ali sa kakvih teoloških pozicija nastupate vi, branioci nacionalnih veličina? Da li hoćete da kažete da u obavezni hrišćanski curriculum uopšte ne spada sagledavanje svojih padova? Da li hoćete da kažete da je hrišćanski/pravoslavno za sve uvek i samo optuživati druge i huškati na rat protiv njih? Veličine i sve odreda javne ličnosti o kojima je reč u romanu uradile su to što su uradile. Nema većeg blaćenja nečijeg lika od blaćenja koje je javno izveo sam nosilac tog lika a da mu nikada ni na pamet nije palo da se javno pokaje. Pisanje hvalospeva zločinu i zločincima, podsticanje na zločin, ima svoju hrišćansku/pravoslavnu cenu. Cenu ima i ćutanje pred licem očiglednih zločina. A cena je, između ostalog, da se možete naći popljuvani u ovakvom romanu. Ili možda hoćete da kažete kako neke stvari nisu zločin ako ih vrše hrišćani/pravoslavci, pa je onda sve u redu, u najboljem od mogućih svetova?
Sem Stojkovića u romanu i Basare na javnoj sceni, malo je, veoma malo Srba koji su videli šta se radilo „u ime srpstva“ i koji su o tome izrekli pokajničku reč. Ko je osudio ubijanje civila na Kosovu – među njima žena, staraca i dece – pa potom prevoženje leševa i njihovo sramno sakrivanje nadomak prestonice, na strogo čuvanom poligonu „elitne“ jedinice policije, koja je po logici upravo trebala da čuva pobijene ljude; međutim, najpre ih je pobila, a sada čuva njihove leševe? Na mestu masovne grobnice sagrađena je crkva, ali ne da bude „crkva pokajnica“, nego da betonom prekrije tragove zločina i spreči podizanje nekog budućeg spomenika žrtvama. Da li je to specifična, „srpska“ vrsta pokajanja? Ko se pokajao za skoro trogodišnje nasumično granatiranje Sarajeva sa Pala? Ko se za to pokajao? Danas pokojni veliki teolog i jerarh srpske crkve je rekao (a ja sam ga čuo, ne prenosim tuđe priče) da je geografski položaj Sarajeva i Pala takav da se samo ludak u Sarajevu neće odmah predati, jer je grad kao šerpa, a naša artiljerija na brdima okolo kao kokoš koja lako i nesmetano kljuca zrnevlje u toj šerpi. Eh, još bi se mogla naći olakšavajuća okolnost za pijane i drogirane srpske „heroje“ koji su nasumice šenlučili odozgo, sa bezbedne udaljenosti, ne videći da li i koga ubijaju. Od njih je teško očekivati da se kaju, oni to i ne mogu, jer ne znaju šta je kajanje, niko ih nije učio. Ali, niko se nije pokajao ni za one stotine sarajevskih dečaka i devojčica koji su ubijani snajperskim pucnjem u glavu, dok su pretrčavali ulicu – a moralo se pretrčavati, jer ako ostaneš večito zatvoren u kući umireš od gladi i žeđi. Snajperista je dobro video da svojim metkom raznosi glavu deteta. I nije bio pijan, snajperista ne sme da bude pijan dok gađa. Pa opet ćutanje među srpskim veličinama, ako već ne i radovanje, jer ubijanje dece, posebno devojčica, uslov je da se neprijatelj demografski nikada ne oporavi. Teološki potkovani Basarini kritičari trebalo bi da kažu kako su popljuvane nacionalne veličine odreagovale na ovakav trijumf pravoslavlja? Neko ćutanjem, neko negiranjem. I kojim teološkim argumentima sada da branimo veličinu naših veličina? Podsećanjem na to da je i Car David, psalmopevac, bio pokvarenjak i ubica? Da li iz toga sledi da je svako ubistvo hvale vredno, pa je vredan i onaj koji ga hvali?
Ono doduše, ko hoće baš ovakvu teologiju, zločinodiceju, lako će naći: jedan od mnogih primera je zbornik Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana, izdanje Mitropolije crnogorske.Tamo lepo piše (parafraziram po sećanju, a ko god želi može da proveri) da ko nije u stanju da ratuje i ubija, istrunuće u svom mekuštvu. Zato će Srbima i njihovi neprijatelji jednom biti zahvalni, jer smo ih prenuli iz bolesnog stanja tela i duha (jer su bez rata već bili na smrt bolesni, a mi ih, eto, svojim klanjem oživesmo), pa kad nam za to zahvale – oprostićemo im što smo ih ubijali.
Suprotstavljene, u ovom našem vremenu i prostoru, teologija uvaženog teološkog zbornika i Basarina teologija. Uporedite, koja je od njih hrišćanska? Ali, to je već tema za drugi tekst, a ovo je bio samo nešto duži post scriptum, pokušaj smeštanja Basarine teologije u naš društveni kontekst.