Čovek, možda je to i moj otac, u Libanu u nekoj pripizdini leži pokraj močvare bez svesti… Krupni kadar na njegovo lice. Kamera se pomera na njegove noge i tada se jasno vidi moja noga kako ga mrda i on se budi iz sna. Prvih nekoliko trenutaka mu ništa nije jasno, a onda postaje nervozan i počinje da laje na mene. “Otkud ti ovde bre? A? Pobegao sam u Liban da vas više ne bih gledao, nikoga od vas… Ne treba mi niko, gadite mi se svi. Dovoljna mi je ova močvara iz koje upecam po nešto za obrok i ta baraka koju sam sklepao na brzinu! Sve sam vam ostavio, šta više hoćete bre od mene?”
Nameštam kameru i pratim ga kako ulazi u čamac. Trudi se da ne gleda ka kameri i meni.
“Šta me snimaš govno malo? Mrš u Srbiju!”
Pokušavam da ga ignorišem i nastavljam sa snimanjem svoga kratkometražnog filma. Govorim mu:
“Pozvali su me ljudi iz sela… Ona jedina žena u mestu koja zna imalo engleskog, mislim da se Zahra zove, e ona mi je javila mejlom da si umro. Danima te niko nije video. Kruži legenda kako si se utopio u toj močvari. Doneo sam ti sanduk avionom. Zbog toga sam došao. A usput snimam film o tvojoj smrti… Tj. mislio sam da će biti o tvojoj smrti, mada se ispostavilo da nije tako. Možda bude i film o tvojim poslednjim danima.”
“Haha, vidi ga što se nada da će me sahraniti… Ajde, idi odavde. Pozdravi majku, sestru i brata od mene. Reci da sam dobro u inat svima i da ću umreti kada ja to budem želeo. Ali pazi, tada kad se to dogodi daću sve od sebe da me niko nikad ne pronađe. Moraćete da sahranite prazan kovčeg!”
Otac počinje da vesla i u kadru se čamac i njegova prilika sve više smanjuju. Ja stojim na vetru sa kamerom u rukama, pomeram kadar ka drvenom kovčegu koji je zatvoren. U kadar ulazi moja leva ruka i njome otvaram kovčeg. Snimam ga praznog. U libanskoj pripizdini počinje da duva jak vetar. Jesen je, dan počinje da se pretvara u noć i postaje sve hladnije. Oca više nema u kadru. Samo se gomila trske zabodene u močvaru kao neki kositreni vojnici na tom vetru njiše. Usmeravam kameru na blatnjavi seoski put koji me vodi u jedinu krčmu u tom mestu. Na putu ka krčmi srećem dve časne sestre koje u kameru govore nešto na arapskom. Zamišljam da su to reči: “Pomaže Bog, sine!” pa im na srpskom odgovaram: “Bog vam dobro dao!”. Sa Zahrom sam dogovorio da me sačeka u kafani. Otvaram vrata krčme, u njoj su četiri stola a ukupno je unutra troje ljudi. Zahra, konobar i lokalni pijanac. Prilazim Zahri i govorim joj na engleskom da otac nije mrtav, da ga je močvara progutala maločas, tj. da je nestao u njenim širinama, ali da me je pre toga dobro izgrdio. Ona govori kako joj je žao što sam toliki put prešao bez veze, ali da je ipak dobro što sam tu jer su ovo možda njegovi poslednji dani. Jako loše izgleda, dodaje u kameru. Konobar me nudi da popijem nešto, Zahra pokušava da prevodi, a ja da bih skratio muke govorim njoj da želim samo salep i da puste neku muziku. Konobar pušta pretpostavljam lokalnu radio stanicu na kojoj se čuju sazovi i udaraljke kao uvod u pesmu pa kasnije počinje da peva divan ženski glas. Zahra mi govori da je to pesma o nesrećnom ribaru koji luta libanskim vodama u potrazi za ribom a možda i srećom. U kadru je puna čaša salepa, uzimam je levom rukom i ispijam je naiskap pa je vraćam praznu na sto. Govorim Zahri da ću otići još malo da prošetam, možda ga opet sretnem. Ona odobrava samo klimanjem glave. Kadar je opet na blatnjavom putu koji sada vodi ka močvari… Nigde nema žive duše. Samo vetar u libanskoj pripizdini. U daljini akšamski poziv na molitvu nekog talentovanog mujezina. Razmišljam da je to itekako dobro za ovaj film na kome radim, da će se sjajno uklopiti zvuci ezana u atmosferu filma. Na obali močvare nailazim na otvoreni sanduk, približavam se i u kadru se pojavljuje ogromna riba unutar kovčega. Udara repom, sva se koprca kao što to i čine ribe na suvom. Tu je i prazan čamac. Podižem kadar ka očevoj “bugarskoj baraci” gde se u svetlu lojanice razaznaje njegova silueta na prozoru. Dva puta mahne rukom da dođem. Kako se približavam shvatam da se grohotom smeje, i tada prstom na znojavom prozoru od pare piše: “Kovčeg je pun. Kralj je mrtav, živeo kralj!” Kraj filma!
Short movie – Lebanon
Čovek, možda je to i moj otac, u Libanu u nekoj pripizdini leži pokraj močvare bez svesti… Krupni kadar na njegovo lice. Kamera se pomera na njegove noge i tada se jasno vidi moja noga kako ga mrda i on se budi iz sna. Prvih nekoliko trenutaka mu ništa nije jasno, a onda postaje nervozan i počinje da laje na mene. “Otkud ti ovde bre? A? Pobegao sam u Liban da vas više ne bih gledao, nikoga od vas… Ne treba mi niko, gadite mi se svi. Dovoljna mi je ova močvara iz koje upecam po nešto za obrok i ta baraka koju sam sklepao na brzinu! Sve sam vam ostavio, šta više hoćete bre od mene?”
Nameštam kameru i pratim ga kako ulazi u čamac. Trudi se da ne gleda ka kameri i meni.
“Šta me snimaš govno malo? Mrš u Srbiju!”
Pokušavam da ga ignorišem i nastavljam sa snimanjem svoga kratkometražnog filma. Govorim mu:
“Pozvali su me ljudi iz sela… Ona jedina žena u mestu koja zna imalo engleskog, mislim da se Zahra zove, e ona mi je javila mejlom da si umro. Danima te niko nije video. Kruži legenda kako si se utopio u toj močvari. Doneo sam ti sanduk avionom. Zbog toga sam došao. A usput snimam film o tvojoj smrti… Tj. mislio sam da će biti o tvojoj smrti, mada se ispostavilo da nije tako. Možda bude i film o tvojim poslednjim danima.”
“Haha, vidi ga što se nada da će me sahraniti… Ajde, idi odavde. Pozdravi majku, sestru i brata od mene. Reci da sam dobro u inat svima i da ću umreti kada ja to budem želeo. Ali pazi, tada kad se to dogodi daću sve od sebe da me niko nikad ne pronađe. Moraćete da sahranite prazan kovčeg!”
Otac počinje da vesla i u kadru se čamac i njegova prilika sve više smanjuju. Ja stojim na vetru sa kamerom u rukama, pomeram kadar ka drvenom kovčegu koji je zatvoren. U kadar ulazi moja leva ruka i njome otvaram kovčeg. Snimam ga praznog. U libanskoj pripizdini počinje da duva jak vetar. Jesen je, dan počinje da se pretvara u noć i postaje sve hladnije. Oca više nema u kadru. Samo se gomila trske zabodene u močvaru kao neki kositreni vojnici na tom vetru njiše. Usmeravam kameru na blatnjavi seoski put koji me vodi u jedinu krčmu u tom mestu. Na putu ka krčmi srećem dve časne sestre koje u kameru govore nešto na arapskom. Zamišljam da su to reči: “Pomaže Bog, sine!” pa im na srpskom odgovaram: “Bog vam dobro dao!”. Sa Zahrom sam dogovorio da me sačeka u kafani. Otvaram vrata krčme, u njoj su četiri stola a ukupno je unutra troje ljudi. Zahra, konobar i lokalni pijanac. Prilazim Zahri i govorim joj na engleskom da otac nije mrtav, da ga je močvara progutala maločas, tj. da je nestao u njenim širinama, ali da me je pre toga dobro izgrdio. Ona govori kako joj je žao što sam toliki put prešao bez veze, ali da je ipak dobro što sam tu jer su ovo možda njegovi poslednji dani. Jako loše izgleda, dodaje u kameru. Konobar me nudi da popijem nešto, Zahra pokušava da prevodi, a ja da bih skratio muke govorim njoj da želim samo salep i da puste neku muziku. Konobar pušta pretpostavljam lokalnu radio stanicu na kojoj se čuju sazovi i udaraljke kao uvod u pesmu pa kasnije počinje da peva divan ženski glas. Zahra mi govori da je to pesma o nesrećnom ribaru koji luta libanskim vodama u potrazi za ribom a možda i srećom. U kadru je puna čaša salepa, uzimam je levom rukom i ispijam je naiskap pa je vraćam praznu na sto. Govorim Zahri da ću otići još malo da prošetam, možda ga opet sretnem. Ona odobrava samo klimanjem glave. Kadar je opet na blatnjavom putu koji sada vodi ka močvari… Nigde nema žive duše. Samo vetar u libanskoj pripizdini. U daljini akšamski poziv na molitvu nekog talentovanog mujezina. Razmišljam da je to itekako dobro za ovaj film na kome radim, da će se sjajno uklopiti zvuci ezana u atmosferu filma. Na obali močvare nailazim na otvoreni sanduk, približavam se i u kadru se pojavljuje ogromna riba unutar kovčega. Udara repom, sva se koprca kao što to i čine ribe na suvom. Tu je i prazan čamac. Podižem kadar ka očevoj “bugarskoj baraci” gde se u svetlu lojanice razaznaje njegova silueta na prozoru. Dva puta mahne rukom da dođem. Kako se približavam shvatam da se grohotom smeje, i tada prstom na znojavom prozoru od pare piše: “Kovčeg je pun. Kralj je mrtav, živeo kralj!”
Kraj filma!