Busen

U MENI

Ne znam
      kad je počelo
      sjećanja mi se motaju oko nogu
      kao gladni psići

   kada
   da li onog trena kada je
  sunce hitnulo zlatni kamen –
                    u moj prozor
   da li onda kada mi je taj grumen svjetlosti
   naglo rastvorio još usnule kapke
  

i počeo da razmotava šarene pruge
   koje ranije nisam opažao

   Da li ja – da ili sam to ja
          ili se u mome liku
              u mojoj svijesti
                 u meni

        naselio neko drugi
               i taj drugi morao je
               morao je…morao je…
                       da ode

                                 Kamo?

 

TRAGOVI STOPALA

Niz padinu
    po rosom razlistaloj travi
    travi koja je zapamtila
           tragove mojih čobanskih stopala
           koja je bila prostirka
           i bila šaptalište
            malih dječačkih tajni
                  po toj travi
            blistali su krajičci nekih puteva
            nekih šara drugačijih od onih
        koje su se ugnijezdile na biljcima
         naših planinskih zima
          drugačiji od majčinih rukoveza
          i sestrinih marama
          natopljenih čežnjom
                      u kući u očevom prozoru
                      jabuke i cvijeće
          još niko nije dolazio da uzme

 

JA SAM ZNAO

                Ja sam jedini znao
                        da mi predstoji dugi put
                                i sunce je znalo
                               zato mi je hitnulo
                               zladnu grudvu –
                                                       kreni…

             kreni
             ne osvrći se na bajku
             najranijih jutara
           tek probuđeni plamen na ognjištu
           sanjive glasove, djedov kašalj
           vareniku i kuruzu
                   pseći lavež
           i klepetalo ovna predvodnika

                  ne osvrći se na
                         proljećne dvorce
                              razlistalih šumaraka

         klokot potoka i raznobojne oči
                 mladih umiljatih cvjetova
                 koji neće dočekati ljeto

     ne osvrći se na srebrnu odoru snijega
     svilene čalme jelika i omorika
     i hladno ruho po golim rukama nevjeste breze
    koja čeka svog zelenog viteza
                    ne osvrći se
                      na ono što si bio ti –
                    jer ko zna, možda si čitavo to vrijeme
                      ti ipak bio daleko
                                                na drugom mjestu
            ili si ovdje bio samo djelićem svog bola
                                   i svoje nade
                    ili možda….
                                     možda…

 

MOŽDA

                   Možda si bio
                              skok u pastirskoj igri
                              dio neke razbrajalice
                              osmijeh na licu djevojčice
                              svileni dodir jagnjećeg runa
                              Možda si bio
               kap naglog pljuska
              i zgrčeni do kosti premoćeni
               posmatrač
                               gorolomnih Iljinih kočija
                          što grme po tamnim oblacima
                      i ispod plamenih točkova
                         rasipaju ljute rojeve
                                    ognjenih pčela
                              Možda si bio
                                            Da li znaš šta si bio
                                                   da li…

 

NIKAD NISAM ZNAO

                         Zašto je svijet tako čudan, poznat
                                                   a prepun tajni
                         Šta se krije pod pragom
                                u zidovima, pod krovom
                                umotanim u mrak i paučinu
                         gdje noću šušte krila nepoznatih ptica
                      i raspletene kose vila sa tijelom od mjesečine

                         Što škripi u vratima
                            okovanoj skrinji drvenom posuđu
                       ležajima u kojima traje miris sasušenih trava
                             i znoj vilovitih kosaca
                       vječnog ljeta koje bih želio ponijeti sa sobom
                                       tamo
                                    kuda – tamo!
                                tamo kud moram da odem
                                        da bih pronašao onaj dio sebe
                                                  za koji slutim da postoji
                           ali ne znam u kom obliku
                               sa kakvom tajnom u očima
                                             dobrotom na dlanovima
                          sa slavskom ili zadušničkom čašom
                                         sa očajem ili nadom
                                         blagoslovom ili kletvom

                                       tajnom koja me goni i zaustavlja
                                       podstiče i sputava

PROLJEĆNI BARJACI

                     Po mojoj ruci mili mrav
                      iza ograde od ižđikalog žbunja
             orlja potok nabujao od otopljenog snijega
             po nebu bijela stada
               traže svoj put prema plavim livadama
                    vjetar na zelenom konju
                    povija nepokorne grane
                    okićene razlistalim barjacima proljeća

                                 ptice pjevom i krilima
                                iscrtavaju zagonetnu kartu ljubavi

                Sve nekud hita, juri
                               željno da savlada daljine
                                dočepa se novih obala
                                na kojim ima više sreće, ljepote i
                                                                   sunca
                                      Da li i mene
                                                 negdje
                                     čeka takva obala
                                        ili je sve samo varka –
                              nasmijana maska pod kojom se krije
                                         pravo lice samoće i straha

 

U ZAVEŽLJAJU

                        I ti onda kreni
                                        sitnim koracima
                                        sa željom
                                        da što duže sačuvaš pod tabanima
                           toplinu i sigurnost
                          arkadijskih vrtova djetinjstva

                                         (Ljeti se kreće
                                          do velike sreće
                                          kuda leti bubamara
                                          sva crvena s bezbroj šara)
                            ili snažno i odlučno
                            bez obzira na zapreke
                           nekad zatvorenih očiju
                                          na ivici ponora
                               nekad glavom kroz zid
                               kad se može ili ne može
                                      hrabro
                               stisnutog srca
                               i zgrčenih pesnica
                              Kukavice ostaju u svojoj tjeskobi
                                   u utjehi bez pokrića

                            Oni drugi ruše zidove
                             ali neizvjesno je da li će i oni stići

 

ZAUSTAVLJENO VRIJEME

                       Majka me je u zoru probudila
                                       poljupcem u obraz
              seja mi je tutnula u džep
                           komad jučerašnje pogače da što zagrizem
                                                                      usput

                      Djed se nasmijao krezubim ustima
                        pas je zalajao i potrčao da me isprati do ceste
                 Sve su to bile stvari koje sam ponio u sjećanju
                 Bezbrojne sitnice svakodnevnog seoskog života
                stvari stvarčice potezi detalji razgovora
                                                     isprane riječi
                 štedljive nježnosti, mrve sa sirotinjske trpeze

                  sve sam to poslagao u zavežljaj, u skrivene pretince duše
        Tu riznicu niko mi ne može opljačkati
        te dragocjenosti skrivene u meni
      Prebiram kako mi je teško i kad mi se čini da sam sam
                                                                      na svijetu
       Na njihovom tihom plamenu grijem promrzle prste
         i sleđeni pogled zaustavljam sivim fasadama tuđine
                        Donebesnim neboderima i ispražnjenim ljudima
                                                      isprogramiranog života

                        

XXX

    Kuća je motrila s brda
    kuda to ptice u kljunovima
      rasipaju plave krpice neba

                 kada sam pošao
                vodile su me najprije
                stope otopljenog snijega
                što su se slivale niz padinu
               azbuku te poruke dobro sam utuvio
             Sad je bilo pravo vrijeme za odlazak
                    zatim su se ti tragovi izgubili
        i pojavila se izlokana staza
                   koja vodi u svim pravcima
          Svako je u njoj pored kolskih točkova
           utisnuo bosom nogom svoj trag
                 da se brda ne pomiješaju
       da bjegunci prepoznaju svoje zaustavljeno vrijeme
             kad požele da se vrate
             kad vjetar donese
            miris rijeke i tamnih zvona iz
                      budućnosti koja će se
              preodjenuti u prošlost

 

Nove pjesme iz rukopisa “BUSEN” 2019.god.

Nikola Vukolić 21. 10. 2022.