Pisanje romana nisu čista posla. Svi koji pišu romane su pod teškom sumnjom. Ali baš je nekog briga! Ipak sam ušao u uži izbor: u deset romana od dvesta. Sada sam dobro. Videćemo kako ću se osećati sledećeg četvrtka. Kako je onima koji nisu ušli u uži izbor? Sjebani su, no za dan-dva sve će proći. Da li će proći? Teške su rane, Amfortasove rane koje zarastu pa se ponovo otvore. Ipak, ovo je neadekvatno poređenje, ali baš zato… Neuspeh je ravan smrti. Vrlo glupa igra, zašto je čoveku to potrebno? Supremacija? Ne znam. Vrednovanje je ipak potrebno, jer bez vrednovanja nema užitka. Radost za pobednika, tuga za poreženog. Setio sam se kako počinje Ničeov Zaratustra, u gradu zvanom Šarena krava, porazom umetnika, plesača na žici, porazom koji je ravan smrti, sam đavo ga je preskočio. “Bernardijeve sobe”, za koju sam dobio Ninovu nagradu, više se i ne sećam, kao da je nisam napisao. Malo čitam, a svoje objavljene knjige nikad ne čitam, osećam stid, ne želim da im čitanjem pridajem značaj. Roditelj koji nema ljubavi za svoju decu. Ta podela na veliki i mali narativ je čista glupost, profesorski izum. Ako je neko lud u okviru neke institucije, na primer, duševne bolnice, ili, ne daj bože, na nivou cele države i to se obznani u medijima, imamo trenutno takav slučaj baš ovde u Srbiji, onda je to veliki narativ, velika metafora, a ako neko poludi između četiri zida svoje sobe i ne želi da se leči, onda je to mali narativ. Glupost! Po tome bi se moglo reći da su Beket, Kafka, Čehov i Karver pisali mali narativ. Taj takozvani veliki narativ je uvek bliži kiču, tj. laži, zato što prevazilazi okvire individualnog iskustva. Takođe, velik narativ su danas tzv. covid-bolnice, masovno umiranje u sabirnim centrima, masovna patnja pod nadzorom maskiranog medicinskog osoblja. Ali neko neće da pozove lekare, zapravo, neće da se prijavi i umire u svom stančiću sam. Posle danima leži mrtav u krevetu dok ga vonj ne oda. Ovde su svi postali sumnjivi. Nije stvar u tome da treba nekog lečiti, nego sve zaražene treba identifikovati i eliminisati. Naravno, covod-bolnica može biti nečije individualno iskustvo, nečija lična intimna priča, tako da ova definicija, tj. razgraničenje malog i velikog narativa, nije tačna. Uvođenje zabrane kretanja za starije od 65 godina ovaj stalno pravda svojom velikom brigom za “bake i deke”, kako on reče, ali naravno iza toga je samo briga da ne pukne zdravstveni sistem jer ako se to desi, pućiće i njegova diktatura. On se lomi između potrebe da sačuva svoje glasače, to je dobar deo penzionerske populacije, ili da ih žrtvuje i tako rastereti penziski fond. Ako se razbolim, moraću da se prijavim, pre svega zbog Jasne i Filipa, da ih ne zarazim, a onda mi covid-bolnica ne gine, tamo ću umreti za dva dana, ne verujem da bih duže izdržao sa svojom klaustrofobijom. Postoji drugo rešenje: čim primetim prve simptome da sednem u auto i pobegnem u Frušku goru, da se zavučem što dublje u šumu i da tamo skončam među lipama. Za dve nedelje lipe će početi da cvetaju i Fruška gora će postati opojni okean mirisa, u talasima noćni vetar će prožimati moćne krošnje. Inače, valja reći da je Fruška gora jedna od tri najveće lipove šume u Evropi. No, ne verujem da sam u stanju tako nešto da izvedem. Poslednjih godina sam razmišljao da kupim neko oružje, na primer, kratku dvocevku, tzv. bokericu, ali sam se kolebao, sumnjao sam da bih dobio dozvolu s obzirom na dijagnozu koju imam i koja je poznata policiji. Mogao sam da oružje kupim i na crno, ali sada je kasno.
Ispušio sam, ništa od Nina. Doduše, ušao sam u najuži izbor od pet knjiga, ali samo pobeda se beleži. Kako sam mogao uopšte da se ponadam? Navukli su me, bez zadnjih namera, a zapravo bio sam bez ikakvih šansi. Da sam ranije otpao, ni po jada. Sekretarica redakcije me pozvala telefonom i zamolila da za svaki slučaj u ponedeljak pre podne, kada se bude odlučivalo o dobitniku, budem u stanu, pošto nemam mobilni. Takođe, mom izdavaču je rekla da za ponedeljak pripremi sto primeraka romana. Pomislio sam: možda ona zna nešto. U ponedeljak u deset sati zazvonio je telefon, pretrnuo sam, kada sam podigao slušalicu javila se neka žena, agent prodaje u nekoj firmi, pozvala me je na promociju nove garniture rostfraj posuđa. Oterao sam je u majčinu. Eto, a izigravam frajera, kao nije mi stalo. Te dve knjige koje su ispred mene i oko kojih se žiri preglasavao, bave se baš tzv. velikim narativom, u pitanju je pokušaj istorijske dekonstrukcije, na veoma visokom literarnom nivou. Ideološki one su jasno orijentisane, zalažu se za određene vrednosti koje su plasirane dobrim temeljnim pisanjem kroz jasno koncipiranu formu romana. Ja ne umem tako da pišem pre svega zato što nemam zanata, ali i ne želim tako da pišem. Kada je književnost u pitanju, ideološki sam mutan, neodređen, za mene etika i estetika više nemaju nikakvog značaja, ako se insistira na tome, čini mi se da rezultat može biti bajat ugođaj, što sa ove dve knjige srećom nije slučaj. Naravno, ugođaj je uvek bitan, on je suština, nema ništa bez zadovoljstva. Da li je moguće plasirati ugođaj bez estetskog plana ili bez etičkog stava? Upravo to sam pokušao u “Grozoti”. Ali u odnosu na ta dva romana “Grozota” je ipak samo B produkcija, ne treba da se jedim, nego da to prihvatim i da čestitam autorima. Ja sam samo jedan talentovaniji amater koji je prilično daleko dogurao. U svom romanu “Po šumama i gorama” koji je zauzeo drugo mesto na Ninovom natječaju, dobio je čak dva glasa, Milenko Bodirogić se na nekoliko stranica razračunao i sa Miroslavom Mandićem, tj. sa njegovom idejom: Miroslav Mandić je Bog. Pre petnaestak godina jedan poznati novosadski, ali i svetski umetnik mi je rekao da je sreo Miroslava u Beogradu i da mu je ovaj upravo to saopštio. Njegov komentar je bio da je Miroslav pukao, da je poludeo. Ja sam mu odgovorio da ne treba na to da gleda kao na neku vrstu psihoze, da je to samo jedna ideja. Sveti Pavle je takođe tvrdio da je svaki čovek Bog. Ako verujemo u subjekt, u dušu, ta ideja nije bez osnova. Bog je subjekt, apsolutna posebnost, čovek je takođe subjekt, a subjekt je kao duša po definiciji večan, neuništiv, bar po hrišćanskom učenju, dakle, čovek je jednak Bogu. Hik-štuc! Bodirogić je ovu ideju pak razmatrao kao neku vrstu ego-tripa, tj. supremacije i potrebe da se dominira nad drugima. Inače, u romanu on je rabio Miroslavovu ideju umetničkog dela kao neke vrste hodočašća, s tim što su dva prijatelja hodočastila po “šumama i gorama” jedne nestale zemlje, a Miroslav je pisao svoje knjige hodočasteći diljem Evrope. Išao je peške na Helderlinov grob, Blejkov i Remboov.
Miroslav Mandić mi je jednom prilikom rekao da ga romani uopšte ne interesuju, da je čitanje, ali i pisanje romana čisto traćenje vremena. A družio se sa Tišmom kome je pisanje romana bilo sve u životu. Čitavo delo Knauzgorovo se sastoji od reminiscencija i dnevničkih zabeleški, iako temeljnih. Miroslavova “Ruža lutanja” na preko tri hiljade stranica je upravo to, dnevnik destogodišnjeg hodanja Evropom. Kada je nastajalo to obimno delo, Knauzgor beše dečak.
La Casa Verdi, za siromašne ostarele umetnike, takođe za mlade siromašne umetnike, ali pre svega za pevače, muzičare. Šta se trenutno događa u Italiji, u domovima za stara lica? Užas! U jutarnjem polusnu video sam neku priliku ogrnutu crnim plaštom, pod crnom kapuljačom, odjednom se okrenula, fluorescentno-zelena mrtvačka glava me je pogledala. Amica mea!
Bilo kakav racionalan, da ne kažem, kalkulantski odnos prema religiji i Bogu je besmislen. Jasno je da je Crkva propala i od nje ne treba očekivati ništa. Naravno, u mojim godinama teško je izbeći pitanje o Bogu, ali ja se ne molim, tj. ne nadam se da će mi Bog kupiti mercedes-benc. Živeo sam veoma skromno, iza privida nekakvog književnog uspeha krio se jad palanačkog tavorenja, dosada, trabunjanje, piskaranje, mnogo sam se nalupetao ali i naslušao gluposti. Moje književno delo je minorno, tj. beznačajno. Naravno, sve je to posledica kukavičluka koji je glavni uzrok laži. Moj poslednji roman “Grozota ili…” je primer te tužne zablude. Čudno je kako čovek ne može da shvati da se jedino isplati biti hrabar, samo hrabri se spasu, tako je bilo u ratu, tako je u miru, i uvek je bilo tako. Pa opet, iako mi je to jasno, lakše mi je da se zavaravam, da se ponašam kukavički i da srljam u propast. Jedina dobra strana kukavičluka je umerenost. To je neka vrsta lične higijene. Nisam činio opačine, retko sam nekog povredio, možda dva ili tri puta u životu. Ipak, pisanjem, dakle, rečima sam povredio neke ljude koji su mi bili prijatelji. A da li sam u životu nekom pomogao? Ne sećam se. U poslednjih četrdeset godina nisam jeo meso, sa izuzetkom morske ribe i to malu količinu jedanput nedeljno. Ipak, to sam činio da bih izbegao oholost, da bih participirao u grehu velikog dela čovečanstva zbog ubijanja životinja. Trenutno sam u kućnom pritvoru zbog pandemije koronavirusa do koje je upravo došlo zbog mesne ishrane. Navodno, u kineskom gradu Vuhanu jeli su supu od slepog miša koja je neka vrsta afrodizijaka, eto, seks je uvek povezan sa smrću. Za mene kao klaustrofoba ova situacija je teška robija, ne smem na ulicu, navikao sam da se svaki dan šetam oko šest-sedam kilomatara. Proleće buči na sve strane, sunce, Uhrlicht prožima sve, pojavljuju se mladi zeleni izdanci na granama, kupuščići, kako Jasna reče u jednoj njenoj pesmici. Bele se i roze se behari na granama, a ja sedim na prozoru, u prizemlju, dok me boli lepota ranoprolećnog dana. Pustim Palestrininu muziku, bruje ljudski glasovi kao harmonia mundi, nešto vrlo apstraktno ali i vrlo konkretno. Prolaznici me gledaju, misle da sam poludeo. I ne da ne molim Boga da mi kupi mercedes, nego ne molim ga za bilo šta, pošto nisam ništa zaslužio, a i ne treba mi. Ipak verujem u Dobro, u Jedno i to me drži, iako je ono izvan ovog sveta. Ili je ipak prisutno samo kao doživljaj, kao nadahnuće u zlom svetu?
Hoking je rekao da će se svet vratiti u tamnu materiju iz koje je i potekao. Ali šta to znači kad ljudi ne znaju šta je tamna materija? Logički to je besmislica. Vratiti se nekud a ne znati gde je to, ili šta je to. Možda je svet već u tamnoj materiji. Ovo je samo još jedna glupost! Ničeov savet u jutarnjem dremežu kog ne mogu da ga se setim. Zapisao sam ga na nekom papiriću, ali papirić je nestao, kao da je u zemlju propao, odnela ga vatrena promaja. Nešto otprilike ovako: Svođenje računa je neminovno i brz prelazak na drugu stranu.
Kada sam imao četrdesetak godina, znao sam neke stvari, kao da mi se nešto otkrilo. Međutim, danas ne znam šta je to, nešto tako bitno. Jednostavno, zaboravio sam. Pisanje proze me je potpuno zaludelo, to izmišljanje pričica, udaljilo me je od poezije, od suštine. Setio sam se jedne Ničeove pesme iz “Dionisovih ditiramba”: Ti najviša zvezdo bića, nepojmljiva. Da li je to u pitanju, kao i Malarmeova Severnjača, postojanje, neuhvatljivo i zato tako opijajuće i okrepljujuće. Tajna postojanja, nikada nećemo shvatiti postojanje, nećemo ga objasniti i to je nešto najdragocenije. Šta predstavlja Kleova Zlatna ribica ili Zajčev Sunčani grgeč? Ali kakve veze ima zvezda sa nekakvom ribicom? Možda su zvezde ribe univerzuma? Plivaju u eteru ali se i proždiru.
Nisam činio opačine, ali ubijao sam bubaruse i komarce. Imam grižu savesti zbog toga. Borimo se sa bubarusama već nekoliko godina, ordiniraju svaku noć u našoj kuhinji. Pokušali smo sa dezinskcijom koju je nekoliko puta izvršila komunalna služba, ali ništa nije vredelo. Posle smo stavljali u uglove kuhinje neke kockice, vrlo jak otrov, bilo je malo bolje, ali opet noću bi se skupljale. Kada ustanem i upalim svetlo, na kuhinjskom stolu vašar, stresem ih i izgazim, šta drugo. Posle se kajem. Sada je posebno opasno s obzirom da je epidemija, mogu da nam prenesu virus iz kanalizacije. Legnem u krevet i ne mogu da zaspim, zbog okrutnosti, šta su mi bube krive? Mene bi isto tako mogao neko moćniji da slisti za tren oka. Da li imamo pravo da se zaštitimo na takav načun? To što sam svesniji od njih, da li sam vredniji, pa samim tim i sa većim pravom. I da li sam svesniji? Da li je Gregor Samsa pretvorivši se u bubu potonuo dublje u nesvesno ili je pak postao svesniji? Bube se bore za svoj životni prostor, imaju pravo na to bez obzira što zagađuju. Pišući ja se takođe borim za svoj životni prostor, ali takođe i zagađujem. Sve što napišem u tenutku se pretvara u đubre.
Jako sam nespretan sa rečima, ne znam kako sebe još da naružim. Uživam u tome da se svedem na pravu meru, da se osvestim. Ja sam ništarija, potpuno bezvredan i nepotreban stvor, ubeđen sam u to. Ispao sam iz vremena, informatički sam potpuno nepismen. Kompjuter mi služi samo kao neka vrsta pisaće mašine, bez mobilnog telefona sam. Nisam u stanju nikud da mrdnem iz Ujvideka. I u dvadesetom veku, koji je moj vek, bio sam prilično pogubljen. Gledao sam samo da ništa nemam sa državom, sa institucijama. Bolest mi je u tome pomogla, da iskočim, da se ekstrahujem iz sistema. Napustio sam fakultet, oslobodili su me vojske, nisam imao nameru da se bilo gde zaposlim. Živeo sam na ulici, ispred samiške na Limanu. Roditelji su me uvek izdržavali, I dan-danas živim od očeve penzije koju sam nasledio kao invalid, kao duševni bolesnik, da se ne lažemo. Moj otac, sa kojim se i nisam baš uvek slagao, dobro me je zadužio, i mrtav se brine o meni. No, neko će reći da sam ja samo jedan prepredenjak koji je sebi uredio život po meri. Zbog plašljivosti uvek sam pazio šta radim, bio sam preoprezan, nikada nisam upadao u nevolje. Iako sam živeo na ulici, nisam imao ništa sa kriminalom, nisam se drogirao, osim jednog kratkog perioda kada sam živeo u Beogradu. S obzirom da sam imao male prohteve, uvek je bilo dovoljno novca za život. Važno mi je samo bilo da za doručak imam svoju miso-supu. Nisam morao ni o čemu da brinem. Opredelio sam se za umetnost iz vrlo sumnjivih razloga, pre svega zato što sam tu mogao da se sakrijem, što je, naravno, pogrešno. Rezultat je bila loša umetnost. Ako bi mi neko dao do znanja koliki sam pacer, ja sam to lako relativizovao, samo bih pomislio koliko je ta pozicija lošeg pisca opšte mesto, nekog je morala da snađe ta nevolja, bilo koga sa nekim imenom i prezimenom, čak sam se osećao dobro u toj ulozi. Svojom umetnošću nisam nikada pokušavao nešto da rasčinim, naprotiv, bio sam čist iluzionista, prodavac magle, prodavac sfumata. Ipak, kao marginalac uspeo sam da dobijem neke nagrade, mnogi to s pravom ne mogu da shvate. Objašnjenje je da sam imao puno sreće. Ali svakako da te nagrade nisu došle kao rezultat neke velike umetnosti. Pre bi se moglo reći da sam bio simpatičan ljudima koji su bili članovi žirija. Jedan akademik, takođe dobitnik Ninove nagrade, koju je dobio za knjigu koja i nije roman, jednom prilikom je rekao da je velika sramota što su mi dali Ninovu nagradu. Potpuno se slažemu, u pravu je. Danas mislim da je moj prezir prema državi, institucijama i uopšte prema politici, išao iz pogrešnog gvinta. To može imati opravdanja, ali onda treba ići u pustinju a ne baviti se umetnošću. Ili se ubiti, odmah. Ako živiš u gradu, u polisu, politika se ne može nikako izbeći, ispadaš samo još veća budala ako sve to ignorišeš, pošto si u sve uključen, hteo ne hteo. Danas je jasno da ovi sa vlasti neće sići mirnim putem, Dakle, rat je neizbežan ako se žele promene. Da li je tzv. demokratska opozicije spremna na tako nešto? Da li će kad prođe pandemija doći do građanskog rata? Strah me je i da pomislim na to, ali ne verujem, nema potencijala. No, možda je građanski rat sitnica naspram eventualnog svetskog sukoba do kog može doći kad pandemija prođe. Ali ko zna, možda pandemija uopšte neće proći, možda će samo da šeta sa jednog kraja sveta na drugi dok definitivno ne uništi čovečanstvo. Ova situacija sa koronom je najzad obznanila da partija koja je na vlasti raspolaže jurišnim odredima koji su već sad spremni za nekakvu Vartolomejsku noć kada će se obračunati sa svojim polit. protivnicima. Opet neprecizno poređenje, klizav tren, ali dobro… Pre dve ili tri godine svaka zgrada je umesto predsednika kućnog saveta dobila nastojnika. To su sve ljudi koji su aktivisti vladajuće partije, inače dovedni su iz provincije, i koji tačno znaju ko je ko u njihovoj zgradi. U noći obračuna oni će otvarati ulaze jurišnim odredima, navijačkim grupama, koji će upadati u stanove i ubijati ili odvoditi političke protivnike kao neprijatelje režima.
Kada je počela epidemija, mislim na lokalni nivo, telefon je zvonio svaki čas, ko se sve nije javljao. Evo, danas posle skoro dva meseca, više niko ne zove, niti ja koga zovem, poslednjih nedelju dana telefon ni da zucne. Namerno neću nikog da zovem, osim sestre, sa kojom se čujem svaki dan, baš da vidim da li će me se neko setiti. No, možda je razlog tome i nedostatak sadržaja, ništa se ne događa, skučeni smo u svojim stanovima, pa nemamo šta da saopštimo jedni drugima. Kada sve ovo prođe, naravno, za koga prođe, neke stvari će se promeniti, ne mislim na javni život, nego na intimni plan, teško da ćemo ostati prijatelji kakvi smo bili pre. Kopicl i Relja se uopšte ne javljaju, oni samo prevode i potpuno su se isključili, ušli su neke druge svetove i tamo im je super. Tu se vidi koliko je prevođenje književnosti temeljnije od čitanja ili pisanja, koliko je to ozbiljniji posao. Ne mogu ništa da čitam, samo piskaram, ali stalno mi se nameće aktuelna situacija, ne mogu pisanjem da pobegnem od toga. Iako, kao što već rekoh, ja sam slab u tome, vrlo sam tanak kada komentarišem aktuelnosti, a i ne interesuju me, jednostavno, nemam novinarskog nerva, nisam ja Besaraba.
Tačno je da je život velikih naroda bajoslovan, opijajući, ali sada mi se čini da svo zlo dolazi baš od velikih. Ratovi, pandemije, ekonomski potresi, sve to kreiraju, pre svega, veliki narodi, ne možeš se ničem dobrom nadati. S istoka na zapad, počelo je u Kini, završiće se u Americi. Neće se završiti, pošto će im ovi vratiti virus i tome nema kraja. Naravno, mali su u sve uključeni, oni su kao neka vrsta provodnika, mora da prođe kroz njih. Ali će i prvi nestati zato što ih je mnogo na malom broju.
Ne možemo da spavamo od vrana. U pomrčini, još pre nego što se pojave prvi zraci sunca, u našem dvorištu počinje graktanje. Da li su vrane najavile ovaj opšti pomor od korone? Pomislio sam da platim nekog lovca da ih pobije, ali sam odmah shvatio da to nema smisla, da nemam prava na to. Da li je fon Trota u “Radeckom maršu” pucao na vrane? Pa naravno da nije, znao je da je to uzaludan posao, da time ne bi ništa postigao. Svi događaji, sve pojave u prirodi pa i u istoriji su neminovnost, ne vredi se suprostavljati.
O ludosti! Kad sam mlađan lovac bio ja, jedna me je moma volela, ili Znam jednu momu sa puno zlata, sa puno zlata, osim toga daće kuću njojzi njezintata.Njojzi i njezin, niko više tako ne govori, ili moma, kao neka muška devojka. Međutim, opera je još uvek živa. Ugodno je imati ulogu ma kakva god da je, glavna ili sporedna. Prodana nevesta ili Strelac-vilenjak. Maksova arija, ah!
Svaki dan izlazim u 18 časova u šetnju, to je vreme kada penzioneri imaju pravo da napuste svoje garsonjerice. Idem sporednim uličicama, pošto na Bulevaru oslobođenja penzioneri lelujaju kao utvare. Ne mogu to da gledam. Kisačkom ulicom, u kojoj su uglavnom radnje sa pogrebnom opremom, izađem na ulicu Jovana Subotića koja se pruža u pracu sever-jug. Iz bočnih ulica pozdravlja me sunce koje se polako spušta. Stojim na raskrsnici sa podignutim rukama, pozdravljam veliku zvezdu, ili ona pozdravlja mene, oprašta se sa mnom. Poslednja ulica u nizu je Pavlova, inače ulica u kojoj sam proveo detinjstvo i dobar deo mladosti. U dubini ulice sunce izgleda kao neki veliki medaljon od belog zlata u koji se može slobodno gledati a da se ne oslepi. Kada zatvorim oči, kao da se u tenu prenesem kroz prostor, u univerzumu sam, vidim ružičastu maglinu kroz koju plovim, približavam se suncu, ali ono me ne sažiže, samo umilno greje. Pre nego fotoni krenu put Zemlje, tj. prema meni, ja sam već tamo, na samom početku njihovog puta.
Pitanje koje mi je postavljeno u jutrošnjem dremežu: Da li ćeš umeti da se kockaš sa novim licima, Trišmane? Kako ovo shvatiti? Miroslavov odgovor: Miroslav Mandić je Bog, Bog je Rastko Surlić, Rastko je Prole, Prole je Kebra, Kebra je Vladislava, Vladislava je Kebra, itd. Ulančavanje i prohodnost u svim pravcima. Sve je zamenjivo. Ali pojavi se neko nov, nepoznat… neko ime?
(odlomak iz romana u pokušaju ASTAL TIŠ RIBA FRIŠ)
Bez imena
Pisanje romana nisu čista posla. Svi koji pišu romane su pod teškom sumnjom. Ali baš je nekog briga! Ipak sam ušao u uži izbor: u deset romana od dvesta. Sada sam dobro. Videćemo kako ću se osećati sledećeg četvrtka. Kako je onima koji nisu ušli u uži izbor? Sjebani su, no za dan-dva sve će proći. Da li će proći? Teške su rane, Amfortasove rane koje zarastu pa se ponovo otvore. Ipak, ovo je neadekvatno poređenje, ali baš zato… Neuspeh je ravan smrti. Vrlo glupa igra, zašto je čoveku to potrebno? Supremacija? Ne znam. Vrednovanje je ipak potrebno, jer bez vrednovanja nema užitka. Radost za pobednika, tuga za poreženog. Setio sam se kako počinje Ničeov Zaratustra, u gradu zvanom Šarena krava, porazom umetnika, plesača na žici, porazom koji je ravan smrti, sam đavo ga je preskočio. “Bernardijeve sobe”, za koju sam dobio Ninovu nagradu, više se i ne sećam, kao da je nisam napisao. Malo čitam, a svoje objavljene knjige nikad ne čitam, osećam stid, ne želim da im čitanjem pridajem značaj. Roditelj koji nema ljubavi za svoju decu. Ta podela na veliki i mali narativ je čista glupost, profesorski izum. Ako je neko lud u okviru neke institucije, na primer, duševne bolnice, ili, ne daj bože, na nivou cele države i to se obznani u medijima, imamo trenutno takav slučaj baš ovde u Srbiji, onda je to veliki narativ, velika metafora, a ako neko poludi između četiri zida svoje sobe i ne želi da se leči, onda je to mali narativ. Glupost! Po tome bi se moglo reći da su Beket, Kafka, Čehov i Karver pisali mali narativ. Taj takozvani veliki narativ je uvek bliži kiču, tj. laži, zato što prevazilazi okvire individualnog iskustva. Takođe, velik narativ su danas tzv. covid-bolnice, masovno umiranje u sabirnim centrima, masovna patnja pod nadzorom maskiranog medicinskog osoblja. Ali neko neće da pozove lekare, zapravo, neće da se prijavi i umire u svom stančiću sam. Posle danima leži mrtav u krevetu dok ga vonj ne oda. Ovde su svi postali sumnjivi. Nije stvar u tome da treba nekog lečiti, nego sve zaražene treba identifikovati i eliminisati. Naravno, covod-bolnica može biti nečije individualno iskustvo, nečija lična intimna priča, tako da ova definicija, tj. razgraničenje malog i velikog narativa, nije tačna. Uvođenje zabrane kretanja za starije od 65 godina ovaj stalno pravda svojom velikom brigom za “bake i deke”, kako on reče, ali naravno iza toga je samo briga da ne pukne zdravstveni sistem jer ako se to desi, pućiće i njegova diktatura. On se lomi između potrebe da sačuva svoje glasače, to je dobar deo penzionerske populacije, ili da ih žrtvuje i tako rastereti penziski fond. Ako se razbolim, moraću da se prijavim, pre svega zbog Jasne i Filipa, da ih ne zarazim, a onda mi covid-bolnica ne gine, tamo ću umreti za dva dana, ne verujem da bih duže izdržao sa svojom klaustrofobijom. Postoji drugo rešenje: čim primetim prve simptome da sednem u auto i pobegnem u Frušku goru, da se zavučem što dublje u šumu i da tamo skončam među lipama. Za dve nedelje lipe će početi da cvetaju i Fruška gora će postati opojni okean mirisa, u talasima noćni vetar će prožimati moćne krošnje. Inače, valja reći da je Fruška gora jedna od tri najveće lipove šume u Evropi. No, ne verujem da sam u stanju tako nešto da izvedem. Poslednjih godina sam razmišljao da kupim neko oružje, na primer, kratku dvocevku, tzv. bokericu, ali sam se kolebao, sumnjao sam da bih dobio dozvolu s obzirom na dijagnozu koju imam i koja je poznata policiji. Mogao sam da oružje kupim i na crno, ali sada je kasno.
Ispušio sam, ništa od Nina. Doduše, ušao sam u najuži izbor od pet knjiga, ali samo pobeda se beleži. Kako sam mogao uopšte da se ponadam? Navukli su me, bez zadnjih namera, a zapravo bio sam bez ikakvih šansi. Da sam ranije otpao, ni po jada. Sekretarica redakcije me pozvala telefonom i zamolila da za svaki slučaj u ponedeljak pre podne, kada se bude odlučivalo o dobitniku, budem u stanu, pošto nemam mobilni. Takođe, mom izdavaču je rekla da za ponedeljak pripremi sto primeraka romana. Pomislio sam: možda ona zna nešto. U ponedeljak u deset sati zazvonio je telefon, pretrnuo sam, kada sam podigao slušalicu javila se neka žena, agent prodaje u nekoj firmi, pozvala me je na promociju nove garniture rostfraj posuđa. Oterao sam je u majčinu. Eto, a izigravam frajera, kao nije mi stalo. Te dve knjige koje su ispred mene i oko kojih se žiri preglasavao, bave se baš tzv. velikim narativom, u pitanju je pokušaj istorijske dekonstrukcije, na veoma visokom literarnom nivou. Ideološki one su jasno orijentisane, zalažu se za određene vrednosti koje su plasirane dobrim temeljnim pisanjem kroz jasno koncipiranu formu romana. Ja ne umem tako da pišem pre svega zato što nemam zanata, ali i ne želim tako da pišem. Kada je književnost u pitanju, ideološki sam mutan, neodređen, za mene etika i estetika više nemaju nikakvog značaja, ako se insistira na tome, čini mi se da rezultat može biti bajat ugođaj, što sa ove dve knjige srećom nije slučaj. Naravno, ugođaj je uvek bitan, on je suština, nema ništa bez zadovoljstva. Da li je moguće plasirati ugođaj bez estetskog plana ili bez etičkog stava? Upravo to sam pokušao u “Grozoti”. Ali u odnosu na ta dva romana “Grozota” je ipak samo B produkcija, ne treba da se jedim, nego da to prihvatim i da čestitam autorima. Ja sam samo jedan talentovaniji amater koji je prilično daleko dogurao. U svom romanu “Po šumama i gorama” koji je zauzeo drugo mesto na Ninovom natječaju, dobio je čak dva glasa, Milenko Bodirogić se na nekoliko stranica razračunao i sa Miroslavom Mandićem, tj. sa njegovom idejom: Miroslav Mandić je Bog. Pre petnaestak godina jedan poznati novosadski, ali i svetski umetnik mi je rekao da je sreo Miroslava u Beogradu i da mu je ovaj upravo to saopštio. Njegov komentar je bio da je Miroslav pukao, da je poludeo. Ja sam mu odgovorio da ne treba na to da gleda kao na neku vrstu psihoze, da je to samo jedna ideja. Sveti Pavle je takođe tvrdio da je svaki čovek Bog. Ako verujemo u subjekt, u dušu, ta ideja nije bez osnova. Bog je subjekt, apsolutna posebnost, čovek je takođe subjekt, a subjekt je kao duša po definiciji večan, neuništiv, bar po hrišćanskom učenju, dakle, čovek je jednak Bogu. Hik-štuc! Bodirogić je ovu ideju pak razmatrao kao neku vrstu ego-tripa, tj. supremacije i potrebe da se dominira nad drugima. Inače, u romanu on je rabio Miroslavovu ideju umetničkog dela kao neke vrste hodočašća, s tim što su dva prijatelja hodočastila po “šumama i gorama” jedne nestale zemlje, a Miroslav je pisao svoje knjige hodočasteći diljem Evrope. Išao je peške na Helderlinov grob, Blejkov i Remboov.
Miroslav Mandić mi je jednom prilikom rekao da ga romani uopšte ne interesuju, da je čitanje, ali i pisanje romana čisto traćenje vremena. A družio se sa Tišmom kome je pisanje romana bilo sve u životu. Čitavo delo Knauzgorovo se sastoji od reminiscencija i dnevničkih zabeleški, iako temeljnih. Miroslavova “Ruža lutanja” na preko tri hiljade stranica je upravo to, dnevnik destogodišnjeg hodanja Evropom. Kada je nastajalo to obimno delo, Knauzgor beše dečak.
La Casa Verdi, za siromašne ostarele umetnike, takođe za mlade siromašne umetnike, ali pre svega za pevače, muzičare. Šta se trenutno događa u Italiji, u domovima za stara lica? Užas! U jutarnjem polusnu video sam neku priliku ogrnutu crnim plaštom, pod crnom kapuljačom, odjednom se okrenula, fluorescentno-zelena mrtvačka glava me je pogledala. Amica mea!
Bilo kakav racionalan, da ne kažem, kalkulantski odnos prema religiji i Bogu je besmislen. Jasno je da je Crkva propala i od nje ne treba očekivati ništa. Naravno, u mojim godinama teško je izbeći pitanje o Bogu, ali ja se ne molim, tj. ne nadam se da će mi Bog kupiti mercedes-benc. Živeo sam veoma skromno, iza privida nekakvog književnog uspeha krio se jad palanačkog tavorenja, dosada, trabunjanje, piskaranje, mnogo sam se nalupetao ali i naslušao gluposti. Moje književno delo je minorno, tj. beznačajno. Naravno, sve je to posledica kukavičluka koji je glavni uzrok laži. Moj poslednji roman “Grozota ili…” je primer te tužne zablude. Čudno je kako čovek ne može da shvati da se jedino isplati biti hrabar, samo hrabri se spasu, tako je bilo u ratu, tako je u miru, i uvek je bilo tako. Pa opet, iako mi je to jasno, lakše mi je da se zavaravam, da se ponašam kukavički i da srljam u propast. Jedina dobra strana kukavičluka je umerenost. To je neka vrsta lične higijene. Nisam činio opačine, retko sam nekog povredio, možda dva ili tri puta u životu. Ipak, pisanjem, dakle, rečima sam povredio neke ljude koji su mi bili prijatelji. A da li sam u životu nekom pomogao? Ne sećam se. U poslednjih četrdeset godina nisam jeo meso, sa izuzetkom morske ribe i to malu količinu jedanput nedeljno. Ipak, to sam činio da bih izbegao oholost, da bih participirao u grehu velikog dela čovečanstva zbog ubijanja životinja. Trenutno sam u kućnom pritvoru zbog pandemije koronavirusa do koje je upravo došlo zbog mesne ishrane. Navodno, u kineskom gradu Vuhanu jeli su supu od slepog miša koja je neka vrsta afrodizijaka, eto, seks je uvek povezan sa smrću. Za mene kao klaustrofoba ova situacija je teška robija, ne smem na ulicu, navikao sam da se svaki dan šetam oko šest-sedam kilomatara. Proleće buči na sve strane, sunce, Uhrlicht prožima sve, pojavljuju se mladi zeleni izdanci na granama, kupuščići, kako Jasna reče u jednoj njenoj pesmici. Bele se i roze se behari na granama, a ja sedim na prozoru, u prizemlju, dok me boli lepota ranoprolećnog dana. Pustim Palestrininu muziku, bruje ljudski glasovi kao harmonia mundi, nešto vrlo apstraktno ali i vrlo konkretno. Prolaznici me gledaju, misle da sam poludeo. I ne da ne molim Boga da mi kupi mercedes, nego ne molim ga za bilo šta, pošto nisam ništa zaslužio, a i ne treba mi. Ipak verujem u Dobro, u Jedno i to me drži, iako je ono izvan ovog sveta. Ili je ipak prisutno samo kao doživljaj, kao nadahnuće u zlom svetu?
Hoking je rekao da će se svet vratiti u tamnu materiju iz koje je i potekao. Ali šta to znači kad ljudi ne znaju šta je tamna materija? Logički to je besmislica. Vratiti se nekud a ne znati gde je to, ili šta je to. Možda je svet već u tamnoj materiji. Ovo je samo još jedna glupost! Ničeov savet u jutarnjem dremežu kog ne mogu da ga se setim. Zapisao sam ga na nekom papiriću, ali papirić je nestao, kao da je u zemlju propao, odnela ga vatrena promaja. Nešto otprilike ovako: Svođenje računa je neminovno i brz prelazak na drugu stranu.
Kada sam imao četrdesetak godina, znao sam neke stvari, kao da mi se nešto otkrilo. Međutim, danas ne znam šta je to, nešto tako bitno. Jednostavno, zaboravio sam. Pisanje proze me je potpuno zaludelo, to izmišljanje pričica, udaljilo me je od poezije, od suštine. Setio sam se jedne Ničeove pesme iz “Dionisovih ditiramba”: Ti najviša zvezdo bića, nepojmljiva. Da li je to u pitanju, kao i Malarmeova Severnjača, postojanje, neuhvatljivo i zato tako opijajuće i okrepljujuće. Tajna postojanja, nikada nećemo shvatiti postojanje, nećemo ga objasniti i to je nešto najdragocenije. Šta predstavlja Kleova Zlatna ribica ili Zajčev Sunčani grgeč? Ali kakve veze ima zvezda sa nekakvom ribicom? Možda su zvezde ribe univerzuma? Plivaju u eteru ali se i proždiru.
Nisam činio opačine, ali ubijao sam bubaruse i komarce. Imam grižu savesti zbog toga. Borimo se sa bubarusama već nekoliko godina, ordiniraju svaku noć u našoj kuhinji. Pokušali smo sa dezinskcijom koju je nekoliko puta izvršila komunalna služba, ali ništa nije vredelo. Posle smo stavljali u uglove kuhinje neke kockice, vrlo jak otrov, bilo je malo bolje, ali opet noću bi se skupljale. Kada ustanem i upalim svetlo, na kuhinjskom stolu vašar, stresem ih i izgazim, šta drugo. Posle se kajem. Sada je posebno opasno s obzirom da je epidemija, mogu da nam prenesu virus iz kanalizacije. Legnem u krevet i ne mogu da zaspim, zbog okrutnosti, šta su mi bube krive? Mene bi isto tako mogao neko moćniji da slisti za tren oka. Da li imamo pravo da se zaštitimo na takav načun? To što sam svesniji od njih, da li sam vredniji, pa samim tim i sa većim pravom. I da li sam svesniji? Da li je Gregor Samsa pretvorivši se u bubu potonuo dublje u nesvesno ili je pak postao svesniji? Bube se bore za svoj životni prostor, imaju pravo na to bez obzira što zagađuju. Pišući ja se takođe borim za svoj životni prostor, ali takođe i zagađujem. Sve što napišem u tenutku se pretvara u đubre.
Jako sam nespretan sa rečima, ne znam kako sebe još da naružim. Uživam u tome da se svedem na pravu meru, da se osvestim. Ja sam ništarija, potpuno bezvredan i nepotreban stvor, ubeđen sam u to. Ispao sam iz vremena, informatički sam potpuno nepismen. Kompjuter mi služi samo kao neka vrsta pisaće mašine, bez mobilnog telefona sam. Nisam u stanju nikud da mrdnem iz Ujvideka. I u dvadesetom veku, koji je moj vek, bio sam prilično pogubljen. Gledao sam samo da ništa nemam sa državom, sa institucijama. Bolest mi je u tome pomogla, da iskočim, da se ekstrahujem iz sistema. Napustio sam fakultet, oslobodili su me vojske, nisam imao nameru da se bilo gde zaposlim. Živeo sam na ulici, ispred samiške na Limanu. Roditelji su me uvek izdržavali, I dan-danas živim od očeve penzije koju sam nasledio kao invalid, kao duševni bolesnik, da se ne lažemo. Moj otac, sa kojim se i nisam baš uvek slagao, dobro me je zadužio, i mrtav se brine o meni. No, neko će reći da sam ja samo jedan prepredenjak koji je sebi uredio život po meri. Zbog plašljivosti uvek sam pazio šta radim, bio sam preoprezan, nikada nisam upadao u nevolje. Iako sam živeo na ulici, nisam imao ništa sa kriminalom, nisam se drogirao, osim jednog kratkog perioda kada sam živeo u Beogradu. S obzirom da sam imao male prohteve, uvek je bilo dovoljno novca za život. Važno mi je samo bilo da za doručak imam svoju miso-supu. Nisam morao ni o čemu da brinem. Opredelio sam se za umetnost iz vrlo sumnjivih razloga, pre svega zato što sam tu mogao da se sakrijem, što je, naravno, pogrešno. Rezultat je bila loša umetnost. Ako bi mi neko dao do znanja koliki sam pacer, ja sam to lako relativizovao, samo bih pomislio koliko je ta pozicija lošeg pisca opšte mesto, nekog je morala da snađe ta nevolja, bilo koga sa nekim imenom i prezimenom, čak sam se osećao dobro u toj ulozi. Svojom umetnošću nisam nikada pokušavao nešto da rasčinim, naprotiv, bio sam čist iluzionista, prodavac magle, prodavac sfumata. Ipak, kao marginalac uspeo sam da dobijem neke nagrade, mnogi to s pravom ne mogu da shvate. Objašnjenje je da sam imao puno sreće. Ali svakako da te nagrade nisu došle kao rezultat neke velike umetnosti. Pre bi se moglo reći da sam bio simpatičan ljudima koji su bili članovi žirija. Jedan akademik, takođe dobitnik Ninove nagrade, koju je dobio za knjigu koja i nije roman, jednom prilikom je rekao da je velika sramota što su mi dali Ninovu nagradu. Potpuno se slažemu, u pravu je. Danas mislim da je moj prezir prema državi, institucijama i uopšte prema politici, išao iz pogrešnog gvinta. To može imati opravdanja, ali onda treba ići u pustinju a ne baviti se umetnošću. Ili se ubiti, odmah. Ako živiš u gradu, u polisu, politika se ne može nikako izbeći, ispadaš samo još veća budala ako sve to ignorišeš, pošto si u sve uključen, hteo ne hteo. Danas je jasno da ovi sa vlasti neće sići mirnim putem, Dakle, rat je neizbežan ako se žele promene. Da li je tzv. demokratska opozicije spremna na tako nešto? Da li će kad prođe pandemija doći do građanskog rata? Strah me je i da pomislim na to, ali ne verujem, nema potencijala. No, možda je građanski rat sitnica naspram eventualnog svetskog sukoba do kog može doći kad pandemija prođe. Ali ko zna, možda pandemija uopšte neće proći, možda će samo da šeta sa jednog kraja sveta na drugi dok definitivno ne uništi čovečanstvo. Ova situacija sa koronom je najzad obznanila da partija koja je na vlasti raspolaže jurišnim odredima koji su već sad spremni za nekakvu Vartolomejsku noć kada će se obračunati sa svojim polit. protivnicima. Opet neprecizno poređenje, klizav tren, ali dobro… Pre dve ili tri godine svaka zgrada je umesto predsednika kućnog saveta dobila nastojnika. To su sve ljudi koji su aktivisti vladajuće partije, inače dovedni su iz provincije, i koji tačno znaju ko je ko u njihovoj zgradi. U noći obračuna oni će otvarati ulaze jurišnim odredima, navijačkim grupama, koji će upadati u stanove i ubijati ili odvoditi političke protivnike kao neprijatelje režima.
Kada je počela epidemija, mislim na lokalni nivo, telefon je zvonio svaki čas, ko se sve nije javljao. Evo, danas posle skoro dva meseca, više niko ne zove, niti ja koga zovem, poslednjih nedelju dana telefon ni da zucne. Namerno neću nikog da zovem, osim sestre, sa kojom se čujem svaki dan, baš da vidim da li će me se neko setiti. No, možda je razlog tome i nedostatak sadržaja, ništa se ne događa, skučeni smo u svojim stanovima, pa nemamo šta da saopštimo jedni drugima. Kada sve ovo prođe, naravno, za koga prođe, neke stvari će se promeniti, ne mislim na javni život, nego na intimni plan, teško da ćemo ostati prijatelji kakvi smo bili pre. Kopicl i Relja se uopšte ne javljaju, oni samo prevode i potpuno su se isključili, ušli su neke druge svetove i tamo im je super. Tu se vidi koliko je prevođenje književnosti temeljnije od čitanja ili pisanja, koliko je to ozbiljniji posao. Ne mogu ništa da čitam, samo piskaram, ali stalno mi se nameće aktuelna situacija, ne mogu pisanjem da pobegnem od toga. Iako, kao što već rekoh, ja sam slab u tome, vrlo sam tanak kada komentarišem aktuelnosti, a i ne interesuju me, jednostavno, nemam novinarskog nerva, nisam ja Besaraba.
Tačno je da je život velikih naroda bajoslovan, opijajući, ali sada mi se čini da svo zlo dolazi baš od velikih. Ratovi, pandemije, ekonomski potresi, sve to kreiraju, pre svega, veliki narodi, ne možeš se ničem dobrom nadati. S istoka na zapad, počelo je u Kini, završiće se u Americi. Neće se završiti, pošto će im ovi vratiti virus i tome nema kraja. Naravno, mali su u sve uključeni, oni su kao neka vrsta provodnika, mora da prođe kroz njih. Ali će i prvi nestati zato što ih je mnogo na malom broju.
Ne možemo da spavamo od vrana. U pomrčini, još pre nego što se pojave prvi zraci sunca, u našem dvorištu počinje graktanje. Da li su vrane najavile ovaj opšti pomor od korone? Pomislio sam da platim nekog lovca da ih pobije, ali sam odmah shvatio da to nema smisla, da nemam prava na to. Da li je fon Trota u “Radeckom maršu” pucao na vrane? Pa naravno da nije, znao je da je to uzaludan posao, da time ne bi ništa postigao. Svi događaji, sve pojave u prirodi pa i u istoriji su neminovnost, ne vredi se suprostavljati.
O ludosti! Kad sam mlađan lovac bio ja, jedna me je moma volela, ili Znam jednu momu sa puno zlata, sa puno zlata, osim toga daće kuću njojzi njezin tata. Njojzi i njezin, niko više tako ne govori, ili moma, kao neka muška devojka. Međutim, opera je još uvek živa. Ugodno je imati ulogu ma kakva god da je, glavna ili sporedna. Prodana nevesta ili Strelac-vilenjak. Maksova arija, ah!
Svaki dan izlazim u 18 časova u šetnju, to je vreme kada penzioneri imaju pravo da napuste svoje garsonjerice. Idem sporednim uličicama, pošto na Bulevaru oslobođenja penzioneri lelujaju kao utvare. Ne mogu to da gledam. Kisačkom ulicom, u kojoj su uglavnom radnje sa pogrebnom opremom, izađem na ulicu Jovana Subotića koja se pruža u pracu sever-jug. Iz bočnih ulica pozdravlja me sunce koje se polako spušta. Stojim na raskrsnici sa podignutim rukama, pozdravljam veliku zvezdu, ili ona pozdravlja mene, oprašta se sa mnom. Poslednja ulica u nizu je Pavlova, inače ulica u kojoj sam proveo detinjstvo i dobar deo mladosti. U dubini ulice sunce izgleda kao neki veliki medaljon od belog zlata u koji se može slobodno gledati a da se ne oslepi. Kada zatvorim oči, kao da se u tenu prenesem kroz prostor, u univerzumu sam, vidim ružičastu maglinu kroz koju plovim, približavam se suncu, ali ono me ne sažiže, samo umilno greje. Pre nego fotoni krenu put Zemlje, tj. prema meni, ja sam već tamo, na samom početku njihovog puta.
Pitanje koje mi je postavljeno u jutrošnjem dremežu: Da li ćeš umeti da se kockaš sa novim licima, Trišmane? Kako ovo shvatiti? Miroslavov odgovor: Miroslav Mandić je Bog, Bog je Rastko Surlić, Rastko je Prole, Prole je Kebra, Kebra je Vladislava, Vladislava je Kebra, itd. Ulančavanje i prohodnost u svim pravcima. Sve je zamenjivo. Ali pojavi se neko nov, nepoznat… neko ime?
(odlomak iz romana u pokušaju ASTAL TIŠ RIBA FRIŠ)