Vidio sam, jednom, kako Izetbegović Mali,
Tajnovito, kao niotkuda izađe,
Jer tako je njima mnogo slađe:
Neka mislimo da su s nebesa pred nas pali,
U pratnji dva trokrilna ormara
Da plovi prestonicom poput lađe
Iz Slamnigove pjesni,
Ili, da vas citatima ne lažem,
Više je bio ko kuća stara
Od koje sve počima.
I tu je da sam sebe kao medalju zlatnu izlaže
Zadivljenim i zavidljivim očima.
A meni, koji zemljinom korom ko crv gmižem,
Učinjelo se da se, za njim, prašina diže
Ko za paripom bijesnim.
A međutim,
Moja mati,
Koja će iz mene gledati
Dok se zasvagda i moje oči ne sklope,
Ovaj put šuti,
Ali se lijepo vidjelo da joj je, opet,
Čomrga među oči, ili u prevodu: da se tmuri
Kao da posmatra nebo okle se buri
Nada dok žanje, a ja je hrabim: “Dela!”
Ali, ovaj put, ništa ne veli:
“E ćeš, ko vavijek, sve u novine turit.
Nijesi, Darinka, znala da si rodila svoj belaj
Ne mali nego velik.
Ovo je da se čeljade od jada nasmije:
Više ni jednu lanut pred tobom ne smijem”.
Ali je jedino velika šteta
Što je Simeunova Dara
Lišila svoga uvijek taze komentara
Pjesmu svoga đeteta
Koje je najviše žalila
Jer je odnekud prozirala da mu bog dade krila
A sve ostalo uze.
Htio sam u pomoć prizvati Muze,
Ali je Izetbegović Mali brzo nestao na krivini.
Pamtim da je, ponekog od muških koji je tu zazjavao,
Ko pravi vlasnik
Sarajeva svoga pogleda udostojavao
Da ne ostane tek puka sjena,
Ili čak sjen sjenina,
I ponekoj od šćeri Havinih
Govorilo je njegovo oko
Da je svaka od njih duboko
Zaslužila da bude žena
I da svaka ostane to zavazda
Čutio se saglasnim
Rajvasa gazda.
Činilo se: baš to im praznina
Iz njega poručuje,
Praznina što ga ko voda dženetska njina.
A tu poruku tek moje uho čuje.
I popazite što vam kažem:
Koliko Bošnjake Marko Darinkin znade,
Izetbegovića dinastija će vladat
Dulje nego Osmanska.
Točno je da je, do peta, kulinbanska,
No sve će da prekroji, tvojim šakarama, vraže,
U svom zaletu, ama baš sve, od sada
Pa do dana kada je Adem
Kihnuo prvi put. A daj bože da slažem.
Doduše, Srbi bi mogli da mi odvrate rahat,
I bez imalo straha:
Za eglen takav evo ti kavica,
Ali, koliko mi sebe znademo,
Bose i posne
I od sna vjekovog kosne,
Izetbegovića dinastija, koja će kad prne kukakvica
Postati kulinbanska,
Zajedno će sa svojim Ademom,
Moći serbez da vlada duže nego osmanska –
Tu se sa tobom slažemo,
Ali će vladati samo u pola Bosne.
I ne daj bože da slažemo.
Angažovana pjesan
Vidio sam, jednom, kako Izetbegović Mali,
Tajnovito, kao niotkuda izađe,
Jer tako je njima mnogo slađe:
Neka mislimo da su s nebesa pred nas pali,
U pratnji dva trokrilna ormara
Da plovi prestonicom poput lađe
Iz Slamnigove pjesni,
Ili, da vas citatima ne lažem,
Više je bio ko kuća stara
Od koje sve počima.
I tu je da sam sebe kao medalju zlatnu izlaže
Zadivljenim i zavidljivim očima.
A meni, koji zemljinom korom ko crv gmižem,
Učinjelo se da se, za njim, prašina diže
Ko za paripom bijesnim.
A međutim,
Moja mati,
Koja će iz mene gledati
Dok se zasvagda i moje oči ne sklope,
Ovaj put šuti,
Ali se lijepo vidjelo da joj je, opet,
Čomrga među oči, ili u prevodu: da se tmuri
Kao da posmatra nebo okle se buri
Nada dok žanje, a ja je hrabim: “Dela!”
Ali, ovaj put, ništa ne veli:
“E ćeš, ko vavijek, sve u novine turit.
Nijesi, Darinka, znala da si rodila svoj belaj
Ne mali nego velik.
Ovo je da se čeljade od jada nasmije:
Više ni jednu lanut pred tobom ne smijem”.
Ali je jedino velika šteta
Što je Simeunova Dara
Lišila svoga uvijek taze komentara
Pjesmu svoga đeteta
Koje je najviše žalila
Jer je odnekud prozirala da mu bog dade krila
A sve ostalo uze.
Htio sam u pomoć prizvati Muze,
Ali je Izetbegović Mali brzo nestao na krivini.
Pamtim da je, ponekog od muških koji je tu zazjavao,
Ko pravi vlasnik
Sarajeva svoga pogleda udostojavao
Da ne ostane tek puka sjena,
Ili čak sjen sjenina,
I ponekoj od šćeri Havinih
Govorilo je njegovo oko
Da je svaka od njih duboko
Zaslužila da bude žena
I da svaka ostane to zavazda
Čutio se saglasnim
Rajvasa gazda.
Činilo se: baš to im praznina
Iz njega poručuje,
Praznina što ga ko voda dženetska njina.
A tu poruku tek moje uho čuje.
I popazite što vam kažem:
Koliko Bošnjake Marko Darinkin znade,
Izetbegovića dinastija će vladat
Dulje nego Osmanska.
Točno je da je, do peta, kulinbanska,
No sve će da prekroji, tvojim šakarama, vraže,
U svom zaletu, ama baš sve, od sada
Pa do dana kada je Adem
Kihnuo prvi put. A daj bože da slažem.
Doduše, Srbi bi mogli da mi odvrate rahat,
I bez imalo straha:
Za eglen takav evo ti kavica,
Ali, koliko mi sebe znademo,
Bose i posne
I od sna vjekovog kosne,
Izetbegovića dinastija, koja će kad prne kukakvica
Postati kulinbanska,
Zajedno će sa svojim Ademom,
Moći serbez da vlada duže nego osmanska –
Tu se sa tobom slažemo,
Ali će vladati samo u pola Bosne.
I ne daj bože da slažemo.
ž<29.1. 2016. 16.52