Bože mili, zar je već prošlo dvadeset godina? I u šta nam je to prozviždalo tih dvadeset godina? I jesu li oni koji su se pre dvadeset godina pravili slepi, gluvi i nemi u međuvremenu progledali, proslušali, progovorili?
Taj šesti april godine 1992. zvaničan je datum početka onoga što će u onoj Borhesovoj Sveopštoj istoriji beščašća – u koju je inače upisano slovima velikim, zlatnim, pa još i boldovanim – doveka biti označeno kao “opsada Sarajeva”. A može i “ubijanje Sarajeva”, da citiram pravovremenu naslovnu stranu jednog beogradskog nedeljnika. Sve sa razbarušenim portretom jednog psihijatra odbeglog od pameti i razvedenog s dušom.
Ubijanje grada ne ide, naravno, bez ubijanja građana. I koliko ih je pobilo, za tih sumračnih dana? Jedanaest hiljada i petsto četrdeset i jednog, kaže statistika. Možete li sebi da predstavite, ali onako zaista, koliko je to ljudi? No, to su samo oni koje je ubila granata ili metak, oni koji su izdahnuli negde na sarajevskoj kaldrmi, ili u sopstvenim domovima, probušenim od svih zamislivih kalibara; a oni koji su raseljeni, oterani, zgađeni, očajni, osakaćeni ili naprosto pomrli od bolesti i tuge, posebno su jedno knjigovodstvo, koje nikada nećemo moći pretočiti u brojeve. A i da možemo, ne bi nam bilo ništa lakše, niti bismo bili pametniji, niti bi od toga progledali oni koji su žmurili tada, a žmure i sada, i od tog beslovesnog žmurenja napraviše ceo jedan “patriotski program”. Koji bi ceo, otprilike, stao u neku ovakvu rečenicu: “ko vidi, izdajnik je, ko je slep kod zdravih očiju, patriota je”. Kako tada, tako i sada.
Teško da ima veće i strašnije sramote od Sarajeva za narod kojem pripadam, za zemlju čiji pasoš nosim, za sve generacije koje su savremenici tog zločina. Srebrenica je samo “logična” konsekvenca trogodišnjeg zločina koji joj je prethodio, i Srebrenica se uostalom odvijala takoreći na mah i u polutajnosti, dok se svet opasuljio bilo je gotovo. Sarajevo, međutim, ne: tri i po godine danonoćno, imali smo direktan prenos Ubistva, činjenog u “naše” ime. I šta smo uradili da to sprečimo, ili makar zaustavimo? Većina baš ništa, manjina skoro ništa: poneki mlak, neučinkovit baršunasti protest, dobar za savest, loš za sve ostalo. Jesmo li mogli više? Ne znam. Ali, jesmo li morali više? Morali smo. Tačka, nema dalje.
Svako će vam danas reći, čak i onaj najdobronamerniji, da “ovo Sarajevo nije više ono Sarajevo”. Ta, naravno da nije: i vas da neko božemeprosti ubije, promenili biste se upadljivo u odnosu na vreme dok ste bili živi. Pa opet, “ovo” Sarajevo zna makar toliko da mu je “ono” Sarajevo neka vrsta repera, zna da je na gubitku, da mu nešto i neko suštinski nedostaje. Da je krnje i da nije sasvim svoje. Kad god vam se učini da je to možda premalo, pokušajte da to nađete negde drugde u ovom delu sveta.
Ovih je dana u Sarajevu obeležavalo dvadesetu godišnjicu Opsade, te je održan i performans (ili kako to događanje već nazvati) sa jedanaest hiljada pet stotina i četrdeset i jednom praznom stolicom, koje su imale simbolizovati isto toliko direktnih žrtava opsade, tih ljudi kojih više nema i nikada ih neće biti da sednu na te stolice. Stolice su bile crvene, boje ljudske krvi, kako je objasnio Haris Pašović.
Kako god okreneš, mnogo je to stolica, treba to negde nabaviti. Grad je raspisao tender, šta li, takmičile se neke firme iz bratskog Goražda i daleke Kine, ali je pobedila firma iz Pazove (Stare ili Nove, nejasno je, mediji nikako da se dogovore) koja je ponudila najbolje uslove: najpovoljniju cenu i najbrži rok isporuke. Plus besplatan transport. Čist račun, duga ljubav, i znate kako već sve to ide.
Nije zabeleženo da se neko požalio na kvalitet stolica. Nekima je, međutim, zasmetalo što stolice za jednu takvu strašnu komemorativnu prigodu dolaze baš iz Pazove, ja li Stare ja li Nove, jer da su sve te Pazove ionako u Srbiji, a znamo šta nam je ta Srbija, je li, uradila. Odviše je lako i komforno, gledano odavde, zgražavati se nad tim zgražavanjem, ma koliko ono bilo sasvim pogrešno.
Činjenica jeste da bez onakve Srbije kakva je bila u devedesetima nikada ne bi bilo potrebe da Sarajevo od bilo koga naručuje tih jedanaest hiljada pet stotina četrdeset i jednu stolicu, na koju niko neće sesti. Mogu se kojekakvi verbalni žongleri, dežurni relativizatori i normalizatori nenormalnog dovijati koliko hoće da to nekako zabašure i negiraju, ali to je tako, to je nepomeriva istorijska istina. Pa opet, nema to ništa sa nekom “firmom iz Pazove”, bilo koje, ne na taj način koji bi taj čin učinio spornim. Štaviše, baš sa tim stolicama veći su u našim srcima i Pazova i Sarajevo, i Srbija i Bosna; bez njih su manji, mnogo manji, jedva da ih ima, a nije ni da bilo kome takve trebaju.
11541 crvena stolica
Bože mili, zar je već prošlo dvadeset godina? I u šta nam je to prozviždalo tih dvadeset godina? I jesu li oni koji su se pre dvadeset godina pravili slepi, gluvi i nemi u međuvremenu progledali, proslušali, progovorili?
Taj šesti april godine 1992. zvaničan je datum početka onoga što će u onoj Borhesovoj Sveopštoj istoriji beščašća – u koju je inače upisano slovima velikim, zlatnim, pa još i boldovanim – doveka biti označeno kao “opsada Sarajeva”. A može i “ubijanje Sarajeva”, da citiram pravovremenu naslovnu stranu jednog beogradskog nedeljnika. Sve sa razbarušenim portretom jednog psihijatra odbeglog od pameti i razvedenog s dušom.
Ubijanje grada ne ide, naravno, bez ubijanja građana. I koliko ih je pobilo, za tih sumračnih dana? Jedanaest hiljada i petsto četrdeset i jednog, kaže statistika. Možete li sebi da predstavite, ali onako zaista, koliko je to ljudi? No, to su samo oni koje je ubila granata ili metak, oni koji su izdahnuli negde na sarajevskoj kaldrmi, ili u sopstvenim domovima, probušenim od svih zamislivih kalibara; a oni koji su raseljeni, oterani, zgađeni, očajni, osakaćeni ili naprosto pomrli od bolesti i tuge, posebno su jedno knjigovodstvo, koje nikada nećemo moći pretočiti u brojeve. A i da možemo, ne bi nam bilo ništa lakše, niti bismo bili pametniji, niti bi od toga progledali oni koji su žmurili tada, a žmure i sada, i od tog beslovesnog žmurenja napraviše ceo jedan “patriotski program”. Koji bi ceo, otprilike, stao u neku ovakvu rečenicu: “ko vidi, izdajnik je, ko je slep kod zdravih očiju, patriota je”. Kako tada, tako i sada.
Teško da ima veće i strašnije sramote od Sarajeva za narod kojem pripadam, za zemlju čiji pasoš nosim, za sve generacije koje su savremenici tog zločina. Srebrenica je samo “logična” konsekvenca trogodišnjeg zločina koji joj je prethodio, i Srebrenica se uostalom odvijala takoreći na mah i u polutajnosti, dok se svet opasuljio bilo je gotovo. Sarajevo, međutim, ne: tri i po godine danonoćno, imali smo direktan prenos Ubistva, činjenog u “naše” ime. I šta smo uradili da to sprečimo, ili makar zaustavimo? Većina baš ništa, manjina skoro ništa: poneki mlak, neučinkovit baršunasti protest, dobar za savest, loš za sve ostalo. Jesmo li mogli više? Ne znam. Ali, jesmo li morali više? Morali smo. Tačka, nema dalje.
Svako će vam danas reći, čak i onaj najdobronamerniji, da “ovo Sarajevo nije više ono Sarajevo”. Ta, naravno da nije: i vas da neko božemeprosti ubije, promenili biste se upadljivo u odnosu na vreme dok ste bili živi. Pa opet, “ovo” Sarajevo zna makar toliko da mu je “ono” Sarajevo neka vrsta repera, zna da je na gubitku, da mu nešto i neko suštinski nedostaje. Da je krnje i da nije sasvim svoje. Kad god vam se učini da je to možda premalo, pokušajte da to nađete negde drugde u ovom delu sveta.
Ovih je dana u Sarajevu obeležavalo dvadesetu godišnjicu Opsade, te je održan i performans (ili kako to događanje već nazvati) sa jedanaest hiljada pet stotina i četrdeset i jednom praznom stolicom, koje su imale simbolizovati isto toliko direktnih žrtava opsade, tih ljudi kojih više nema i nikada ih neće biti da sednu na te stolice. Stolice su bile crvene, boje ljudske krvi, kako je objasnio Haris Pašović.
Kako god okreneš, mnogo je to stolica, treba to negde nabaviti. Grad je raspisao tender, šta li, takmičile se neke firme iz bratskog Goražda i daleke Kine, ali je pobedila firma iz Pazove (Stare ili Nove, nejasno je, mediji nikako da se dogovore) koja je ponudila najbolje uslove: najpovoljniju cenu i najbrži rok isporuke. Plus besplatan transport. Čist račun, duga ljubav, i znate kako već sve to ide.
Nije zabeleženo da se neko požalio na kvalitet stolica. Nekima je, međutim, zasmetalo što stolice za jednu takvu strašnu komemorativnu prigodu dolaze baš iz Pazove, ja li Stare ja li Nove, jer da su sve te Pazove ionako u Srbiji, a znamo šta nam je ta Srbija, je li, uradila. Odviše je lako i komforno, gledano odavde, zgražavati se nad tim zgražavanjem, ma koliko ono bilo sasvim pogrešno.
Činjenica jeste da bez onakve Srbije kakva je bila u devedesetima nikada ne bi bilo potrebe da Sarajevo od bilo koga naručuje tih jedanaest hiljada pet stotina četrdeset i jednu stolicu, na koju niko neće sesti. Mogu se kojekakvi verbalni žongleri, dežurni relativizatori i normalizatori nenormalnog dovijati koliko hoće da to nekako zabašure i negiraju, ali to je tako, to je nepomeriva istorijska istina. Pa opet, nema to ništa sa nekom “firmom iz Pazove”, bilo koje, ne na taj način koji bi taj čin učinio spornim. Štaviše, baš sa tim stolicama veći su u našim srcima i Pazova i Sarajevo, i Srbija i Bosna; bez njih su manji, mnogo manji, jedva da ih ima, a nije ni da bilo kome takve trebaju.