Od Dervente ka Modriči, i dalje za Brčko i Bijeljinu… Zamutila se rijeka Bosna. Kaže šofer autobusa dok mu brisači spiraju težak dažd sa šoferke: “Boga mi, nikada čistija Bosna nije bila.” A u autobusu jedna stara majka i ja. Nikog više. Ona do Bijeljine, veli ni ona ne bi po ovom kijametu putovala, no mora na dženazu. Nedelja je, Rusi bi rekli voskresenije… Vlada pandemija korona virusa. Još uvek traje prvi talas, možda je i drugi počeo. Bezbeli ni to nikome nije jasno, kao što im nije jasno ništa u vezi ove pošasti koja obeznanjuje siroti svijet. Puko naklapanje. Meni sve ravno, iako je krajolik brdovit… Zdrav sam, osećam to svakim damarom svoga tela. Dok smo još bili u Derventi na pauzi, gledao sam trobojke kako na vjetru vijore i bele vrhove munara kako tamnim oblacima bockaju nepca. Stanica pusta, na tabli piše ДЕРВЕНТА. Nana zaspala na klupici, a meni iz glave ne izbija naslov romana Muhameda Kondžića rođenog baš u ovoj kasabi gde na stanici čamimo starica i ja. “Limeni lijes za Salcburg”.
Daleko je Salcburg, Bijeljina još dalje nano, Bijeljina još dalje. Vreme stalo u Derventi nano, Bosna mutna, a šofer ne haje nano, a šofer ne haje. Pevam joj uspavanku, a ona se budi i točak po točak mi krećemo dalje nano, mi krećemo dalje.
Uspavanka za nanu
Od Dervente ka Modriči, i dalje za Brčko i Bijeljinu… Zamutila se rijeka Bosna. Kaže šofer autobusa dok mu brisači spiraju težak dažd sa šoferke: “Boga mi, nikada čistija Bosna nije bila.” A u autobusu jedna stara majka i ja. Nikog više. Ona do Bijeljine, veli ni ona ne bi po ovom kijametu putovala, no mora na dženazu. Nedelja je, Rusi bi rekli voskresenije… Vlada pandemija korona virusa. Još uvek traje prvi talas, možda je i drugi počeo. Bezbeli ni to nikome nije jasno, kao što im nije jasno ništa u vezi ove pošasti koja obeznanjuje siroti svijet. Puko naklapanje. Meni sve ravno, iako je krajolik brdovit… Zdrav sam, osećam to svakim damarom svoga tela. Dok smo još bili u Derventi na pauzi, gledao sam trobojke kako na vjetru vijore i bele vrhove munara kako tamnim oblacima bockaju nepca. Stanica pusta, na tabli piše ДЕРВЕНТА. Nana zaspala na klupici, a meni iz glave ne izbija naslov romana Muhameda Kondžića rođenog baš u ovoj kasabi gde na stanici čamimo starica i ja. “Limeni lijes za Salcburg”.
Daleko je Salcburg, Bijeljina još dalje nano, Bijeljina još dalje. Vreme stalo u Derventi nano, Bosna mutna, a šofer ne haje nano, a šofer ne haje. Pevam joj uspavanku, a ona se budi i točak po točak mi krećemo dalje nano, mi krećemo dalje.