U moje vrijeme garaža je bilo malo. Tko se brinuo da mu kiša i sunce ne ruvinaju auto, kupovao je navlake od navoštenog platna i onda svake večeri zamatao svoga fiću, renola ili enesu princa kao tvrdi, lijevani bombon natrag u celofan. A kad svane, dobro jutro, dobro jutro, driši konop, olabavi goldun, stivaji inceradu inkartanu tičjin govniman, izmačaj se po jušto ispeglanin gaćama na crtu, vrag odnija dabili odnija i ovu štracu i onega ko ju je smislija…
Pa se vi i dalje pitajte zašto kod nas nije bilo garažnoga rocka. Sve sama opereta.
***
Koncept voajerizma približio mi je nepoznati začinjavac, prvi koji je poželio biti ogledalom svoje dragane. Zvučalo je dobro: stojiš na mjestu, ne mrdaš, a pred tobom se odmotavaju prizori od kojih gore uši i svašta još. Je, super, ali što ako se nevista počne mrdat, toliko snažno da izađe iz kadra?
Nadu je vraćala Čelična kandža. To je bilo nome della guerra stripovnoga junaka Louisa Crandella koji je umjesto desne šake imao metalnu protezu. Čim bi vršcima prstiju dodirnuo utičnicu, postao bi na neko vrijeme nevidljiv.
(Niste upoznali dotičnoga gospodina? Ako niste dosad, teško da ćete ikada. Jer strip koji ohrabruje klince da zaginu od strujnog udara, više nema nikakvih šansi da dođe na kioske.)
S patentom gospodina Crandella sve je bilo lako. Kamo nevista, tamo i ti. Preda mnom se, baš kao pred Mojsijem onomad, rastvorilo more. More mogućnosti. Sve dok negdje iz primozga nije iscurilo pitanje: A kako Louis Crandell drka?
***
Dalmacija je čekanje.
Ili je južina pa gingolaje i valja, ili je bura pa ita i dere, ili je neka od mali milijun njihovih mezzo-inačica. Zato valja stat u fermu, odnija vrag i prišu, kad neće priroda, neka bar čovik opočine. Svaki je Dalmatinac Scarlett O’Hara, sutra je novi dan, zbonacat će, oće, onda smo na konju…
Ispada kako je na jugu život suma podnošenja, trpljenja, odgađanja…
***
Danas su rijetkost. Brodovi na krovovima. Bit će da ljudi imaju više para, pa uspijevaju dovršiti svoje lađe. Ili ih imaju manje, pa niti ne započinju s gradnjom. Ali onda… gdje god bi pogledom po kupama i teracama zašvenkao, sustigla bi te drvena ili plastična kada s kabinom ili barem nekakvom nadstrešnicom, da je pinku para i vrimena, učas bi korablja zabordižala do punte Čiova, pa i dalje. Di? Di je mene volja! A danas? Ima jedna brodica na vrj Varoša, i još jedna malo poviše, to se već piše ka Marjan. Koliko ja znam, barem petnaestak godina stoje na suhome doku. I neka ih tamo. Da ih je porinuti, more bi nas progutalo.
Ulaz za djecu i vojnike/2
U moje vrijeme garaža je bilo malo. Tko se brinuo da mu kiša i sunce ne ruvinaju auto, kupovao je navlake od navoštenog platna i onda svake večeri zamatao svoga fiću, renola ili enesu princa kao tvrdi, lijevani bombon natrag u celofan. A kad svane, dobro jutro, dobro jutro, driši konop, olabavi goldun, stivaji inceradu inkartanu tičjin govniman, izmačaj se po jušto ispeglanin gaćama na crtu, vrag odnija dabili odnija i ovu štracu i onega ko ju je smislija…
Pa se vi i dalje pitajte zašto kod nas nije bilo garažnoga rocka. Sve sama opereta.
***
Koncept voajerizma približio mi je nepoznati začinjavac, prvi koji je poželio biti ogledalom svoje dragane. Zvučalo je dobro: stojiš na mjestu, ne mrdaš, a pred tobom se odmotavaju prizori od kojih gore uši i svašta još. Je, super, ali što ako se nevista počne mrdat, toliko snažno da izađe iz kadra?
Nadu je vraćala Čelična kandža. To je bilo nome della guerra stripovnoga junaka Louisa Crandella koji je umjesto desne šake imao metalnu protezu. Čim bi vršcima prstiju dodirnuo utičnicu, postao bi na neko vrijeme nevidljiv.
(Niste upoznali dotičnoga gospodina? Ako niste dosad, teško da ćete ikada. Jer strip koji ohrabruje klince da zaginu od strujnog udara, više nema nikakvih šansi da dođe na kioske.)
S patentom gospodina Crandella sve je bilo lako. Kamo nevista, tamo i ti. Preda mnom se, baš kao pred Mojsijem onomad, rastvorilo more. More mogućnosti. Sve dok negdje iz primozga nije iscurilo pitanje: A kako Louis Crandell drka?
***
Dalmacija je čekanje.
Ili je južina pa gingolaje i valja, ili je bura pa ita i dere, ili je neka od mali milijun njihovih mezzo-inačica. Zato valja stat u fermu, odnija vrag i prišu, kad neće priroda, neka bar čovik opočine. Svaki je Dalmatinac Scarlett O’Hara, sutra je novi dan, zbonacat će, oće, onda smo na konju…
Ispada kako je na jugu život suma podnošenja, trpljenja, odgađanja…
***
Danas su rijetkost. Brodovi na krovovima. Bit će da ljudi imaju više para, pa uspijevaju dovršiti svoje lađe. Ili ih imaju manje, pa niti ne započinju s gradnjom. Ali onda… gdje god bi pogledom po kupama i teracama zašvenkao, sustigla bi te drvena ili plastična kada s kabinom ili barem nekakvom nadstrešnicom, da je pinku para i vrimena, učas bi korablja zabordižala do punte Čiova, pa i dalje. Di? Di je mene volja! A danas? Ima jedna brodica na vrj Varoša, i još jedna malo poviše, to se već piše ka Marjan. Koliko ja znam, barem petnaestak godina stoje na suhome doku. I neka ih tamo. Da ih je porinuti, more bi nas progutalo.