Juče, u Fontani, na terasi, malo po zalaska sunca.
Terasa puna kao šiše. Naš sto, negdje po sredini.
Pijemo votku, laprdamo.
Tamo, od Furgona, između Ljucing kioska i Zukove fotografske radnje, pomalja se Tibor i za njim, na pristojnoj udaljenosti, desetina domaćih, handžiskih paščadi.
Tibor je rasni pas, afganistanski hrt, ali prestarao, napuđen, napušten. Služi čaršijskim dokonašima za sprdnju. Oni ne podnose otmenost ni kada je nosi životinja. Nahuškaju, tako, na Tibora, čopor pasa lutalica koji se vuče oko kafana u Pijanom sokaku. Pri tom se i sami pridruže napadu: mlataraju rukama i nogama, pljuju, psuju, harlauču. Tibor se, s prva, okreće oko sebe, brani se vilicama od pasa najbližih, a onda se otme krvoločnom krugu i poleti kroz čaršiju. Čaršijska paščad, posebno minjičad, pojure za njim. Kad se odmakne od kafana i kad se ulica prorijedi od ljudi, Tibor se naglo zaustavi, okrene se i uhavti za vrat prvo od onih nesretnih minjičadi. Ono ostane da cvili i kvrči se u vlastitoj krvi koju prašina ne može upiti. Tibor krene polagano niz neko skokače koje vodi ka Svojvoru, a ostala paščad, u gomili, nazad ka čaršiji.
Ide, dakle, Tibor od Ljucinog kioska, ide pravo ka Fontani.
Kada uđe među trščane kafanske stolove, čuju se prvi posprdni komentari, prve psovke i uzvici. Tibor se mirno prolvači između stolova.
Gledao sam (slučano) u tom prvcu i kunem se: išao je kao što idu oni sa jasnom namerom.
Stigao je do našega stola, stao, i onda spustio glavu Ademu u krilo. Adem ga je pomilovao po glavi i šapnuo: e jebi ga, stari.
Milovao ga je par sekundi.
Onda je Tibor podigao glavu, pogledao u Adema i mirno se udaljio.
Svi smo, smanđijani, gledali čas u psa a čas u Adema.
Adem je gledao, kao slijepci, u nešto što mi ne vidimo.
Tibor
Juče, u Fontani, na terasi, malo po zalaska sunca.
Terasa puna kao šiše. Naš sto, negdje po sredini.
Pijemo votku, laprdamo.
Tamo, od Furgona, između Ljucing kioska i Zukove fotografske radnje, pomalja se Tibor i za njim, na pristojnoj udaljenosti, desetina domaćih, handžiskih paščadi.
Tibor je rasni pas, afganistanski hrt, ali prestarao, napuđen, napušten. Služi čaršijskim dokonašima za sprdnju. Oni ne podnose otmenost ni kada je nosi životinja. Nahuškaju, tako, na Tibora, čopor pasa lutalica koji se vuče oko kafana u Pijanom sokaku. Pri tom se i sami pridruže napadu: mlataraju rukama i nogama, pljuju, psuju, harlauču. Tibor se, s prva, okreće oko sebe, brani se vilicama od pasa najbližih, a onda se otme krvoločnom krugu i poleti kroz čaršiju. Čaršijska paščad, posebno minjičad, pojure za njim. Kad se odmakne od kafana i kad se ulica prorijedi od ljudi, Tibor se naglo zaustavi, okrene se i uhavti za vrat prvo od onih nesretnih minjičadi. Ono ostane da cvili i kvrči se u vlastitoj krvi koju prašina ne može upiti. Tibor krene polagano niz neko skokače koje vodi ka Svojvoru, a ostala paščad, u gomili, nazad ka čaršiji.
Ide, dakle, Tibor od Ljucinog kioska, ide pravo ka Fontani.
Kada uđe među trščane kafanske stolove, čuju se prvi posprdni komentari, prve psovke i uzvici. Tibor se mirno prolvači između stolova.
Gledao sam (slučano) u tom prvcu i kunem se: išao je kao što idu oni sa jasnom namerom.
Stigao je do našega stola, stao, i onda spustio glavu Ademu u krilo. Adem ga je pomilovao po glavi i šapnuo: e jebi ga, stari.
Milovao ga je par sekundi.
Onda je Tibor podigao glavu, pogledao u Adema i mirno se udaljio.
Svi smo, smanđijani, gledali čas u psa a čas u Adema.
Adem je gledao, kao slijepci, u nešto što mi ne vidimo.