Vozili su vijugavim seoskim putevima već dobrih pola sata. Na displeju telefona je pisalo još pet minuta do adrese sitnih brojeva. Ovo mora da su mobilne kuće, reći će onaj što je sjedio na suvozačevom mjestu. On se odazvao na molbu suhonjavog vozača, koji je slabo poznavao kako auta, tako i delikatne tajne trgovine. Suvozač, reći ćemo Hamo, iako mladić u svojim tridesetim, već dvadeset godina živi u Americi. Došao je kao dijete, tako da mu je engleski jača, a maternji jezik slabija strana. I zbog toga ga je vozač, reći ćemo Rizo, zvao. Bolje će se on snaći od mene, mislio je kad je okrenuo njegov broj.
Pred duguljastom kućom, koja je za razliku od ostalih poredanih s jedne i druge strane makadamskog puta, izgledala iole pristojno, nikoga nije bilo. Auto koje su vidjeli na internetu parkirano je s druge strane. Ispred garaže zarasle u grmlje.
Stani ti ovdje, ko zna čiji je ono ulaz, ozbiljno će Hamo, dodajući sa smiješkom prijeteću poruku – znaš da te ovdje mogu roknuti ko ošale ako uđeš u tuđe bez dozvole!
Rizo je prodavcu javio da su tu. Prodavac je odgovorio okej, izlazim za minut. Čekali su, pripalivši cigare ispred auta. Iz kuće je na njihovo iznenađenje izašla djevojka. Ne starija od dvadeset. Na njoj je crvena trenerka, i majca do pola stomaka, tako da tetovaža sunca oko pupka bude oči. Uljudno se pozdravila, rekavši da se zove Džesika, i da ona zapravo prodaje auto. Američkog pikapa, koji je za svoje godište, onako na prvu, jako dobro izgledao.
Sad će moj zaručnik, govori kroz smiješak, iza kuće je, igra bejsbal s prijateljima.
Zadihan se, za koji časak stvarno pojavio golobradi momčić, koji je, promrmljavši ime, oborio pogled.
Možemo li pogledati auto, upitat će Hamo, nervozno? Može, naravno, evo ključeva! Možete, ako hoćete i provozati, ali nema baš puno benzina. Na rezervi je danima. Zato ga i prodajemo. Ne možemo više plaćati njegov benzin. Nama ništa skoro ne ostane. Tražimo nešto manje. Ovo je poklon od moje mame. Eno, ona je tamo u onoj žutoj prikolici. Ona žena što parkira.
Kratko ošišana plavuša, zadebljanih nogu, podigla je nezainteresovano ruku u znak pozdrava, a zatim se odgegala do poštanskog sandučeta.
Hamo se zaviruje ispod auta, dok Džesika priča šta su sve promijenili. Njena majka tačnije. Zatim liježe pod njega ispipavajući nešto, što je Rizi očigledno bilo nepoznanica. Samo da ništa ne curi, ulje pogotovo, i da nema hrđe, sve drugo se može popraviti ako bude trebalo, sjeća se da mu je Hamo govorio u putu. A to za papire, ako potpišete ugovor, nema frke. Morat će ti dati dokumente i prepisati, kad tad. Samo, nemoj da im daješ sve pare odmah, ni slučajno!
Nakon što su napravili krug, i zaključili da nema puno ulaganja, i da auto vrijedi pazariti, parkirali su. Džesika je stajala sama, u rukama čuvajući papir i olovku. Hamo i Rizo su iskočili iz pikapa, ozbiljnih pogleda. Spremni su pazariti, ali će se još malo cjenkati. Hamo je zato zadužen, jer Rizo, iako to nikad neće priznati, nije imao srca spuštati cijenu za ionako jeftinu robu.
Uzet ćemo auto, govori Hamo, ali dvjesto dolara jeftinije. Ima puno ulaganja, i zbog dokumetana koje još uvijek nemate, pola novca sada, pola kad auto bude prepisano.
Džesika je zakolutala očima, pozvavši zaručnika. On je opet dotrčao iza kuće, zadihan. Sašaptavali su se kratko, a onda su rekli, u isti glas, u redu, jer im se bez sumnje žurilo za pare. Tek su se doselili, i odvojili od svojih. Džesika radi u Valmartu, a zaručnik joj traži posao. Jutros je bio na razgovoru u obližnoj benzinskoj pumpi.
I mi vozimo auto danas, dodaje Rizo, za svaki slučaj, da ne bude nesporazuma!
U redu, nema problema, potvrđuje Džesika. Vozite auto, a papiri kad nama dođu u poštu, kroz par dana, završit ćemo prepis.
Potpisali su kupoprodajni ugovor. Rizo je iz koverte izdvojio pola predviđenog novca, predavši ga Džesiki u ruke. Ona se u nelagodi zahvalila, i predala mu ključeve.
Rizini su dani prolazili u mučini. Već dvije sedmice bez traga i glasa od papira. Ovo mora da su prevaranti, vrtilo mu se po glavi. E nek su te nasamarili, kad si budala. Tako ti i treba govorio je sam sebi, kad hoćeš auto bez papira, i ugovor bez štembilja, krijući od žene pozadinu priče za njegovo odsutno, i zabrinuto lice.
Na kraju, morat će joj reći, onda kad se Džesika javila s porukom da njena majka ne želi prepisati auto na nju, i da hoće da joj auto bude vraćeno pod hitno, a ona će njemu pare, kad bude imala.
Halima, reći ćemo, Rizina promoćurna žena, čitala je pažljivo njenu dugometražnu poruku.
Ma to se ona samo predomislila, i pokajala. Ne brini!
A šta za papire, govori Rizo, jer ja joj auto ne vraćam!? Dva su nam dana trebala samo da ga očistimo. Fuj, kad se samo sjetim kako je prljavo i pljesnivo bilo!? A gdje su presvlake što smo naručili? A gdje farba? Nema šanse, nervozno i ljutito drobio je više za sebe, nego li za svoju Halimu.
Sutradan će, još ljući i nervozniji, nazvati, za svaki slučaj i policiju, i o svemu ih lijepo obavijestiti. Ako bude trebalo, i na sud će ići! Tako je porukom obavijestio i Džesiku, jer mu se nije javljala na telefon. Ona će mu odgovoriti, da može zadržati auto, samo da ne idu na sud. Majka joj se ipak predomislila nakon prijetnje.
Kroz nekoliko dramatičnih dana, i bespotrebnog paničnog preuveličavanja, Rizi je stigla poruka da su dokumenti tu, i da se isti dan nađe kod notara s Džesikom da završe prepis. Tamo će mu reći da se ona zaista u jednom trenutku pokajala, i da je htjela auto nazad. Ništa s tim nije imala njena majka, naravno. Klela se Isusom i svim i svačim da im nikad nije bila namjera da ga prevare. Rizo je isti dan prepisao auto na sebe, ali sumnju nije mogao, iz ko zna kojih razloga, od sebe nikako otpisati.
Sumnjivi pazar
Vozili su vijugavim seoskim putevima već dobrih pola sata. Na displeju telefona je pisalo još pet minuta do adrese sitnih brojeva. Ovo mora da su mobilne kuće, reći će onaj što je sjedio na suvozačevom mjestu. On se odazvao na molbu suhonjavog vozača, koji je slabo poznavao kako auta, tako i delikatne tajne trgovine. Suvozač, reći ćemo Hamo, iako mladić u svojim tridesetim, već dvadeset godina živi u Americi. Došao je kao dijete, tako da mu je engleski jača, a maternji jezik slabija strana. I zbog toga ga je vozač, reći ćemo Rizo, zvao. Bolje će se on snaći od mene, mislio je kad je okrenuo njegov broj.
Pred duguljastom kućom, koja je za razliku od ostalih poredanih s jedne i druge strane makadamskog puta, izgledala iole pristojno, nikoga nije bilo. Auto koje su vidjeli na internetu parkirano je s druge strane. Ispred garaže zarasle u grmlje.
Stani ti ovdje, ko zna čiji je ono ulaz, ozbiljno će Hamo, dodajući sa smiješkom prijeteću poruku – znaš da te ovdje mogu roknuti ko ošale ako uđeš u tuđe bez dozvole!
Rizo je prodavcu javio da su tu. Prodavac je odgovorio okej, izlazim za minut. Čekali su, pripalivši cigare ispred auta. Iz kuće je na njihovo iznenađenje izašla djevojka. Ne starija od dvadeset. Na njoj je crvena trenerka, i majca do pola stomaka, tako da tetovaža sunca oko pupka bude oči. Uljudno se pozdravila, rekavši da se zove Džesika, i da ona zapravo prodaje auto. Američkog pikapa, koji je za svoje godište, onako na prvu, jako dobro izgledao.
Sad će moj zaručnik, govori kroz smiješak, iza kuće je, igra bejsbal s prijateljima.
Zadihan se, za koji časak stvarno pojavio golobradi momčić, koji je, promrmljavši ime, oborio pogled.
Možemo li pogledati auto, upitat će Hamo, nervozno? Može, naravno, evo ključeva! Možete, ako hoćete i provozati, ali nema baš puno benzina. Na rezervi je danima. Zato ga i prodajemo. Ne možemo više plaćati njegov benzin. Nama ništa skoro ne ostane. Tražimo nešto manje. Ovo je poklon od moje mame. Eno, ona je tamo u onoj žutoj prikolici. Ona žena što parkira.
Kratko ošišana plavuša, zadebljanih nogu, podigla je nezainteresovano ruku u znak pozdrava, a zatim se odgegala do poštanskog sandučeta.
Hamo se zaviruje ispod auta, dok Džesika priča šta su sve promijenili. Njena majka tačnije. Zatim liježe pod njega ispipavajući nešto, što je Rizi očigledno bilo nepoznanica. Samo da ništa ne curi, ulje pogotovo, i da nema hrđe, sve drugo se može popraviti ako bude trebalo, sjeća se da mu je Hamo govorio u putu. A to za papire, ako potpišete ugovor, nema frke. Morat će ti dati dokumente i prepisati, kad tad. Samo, nemoj da im daješ sve pare odmah, ni slučajno!
Nakon što su napravili krug, i zaključili da nema puno ulaganja, i da auto vrijedi pazariti, parkirali su. Džesika je stajala sama, u rukama čuvajući papir i olovku. Hamo i Rizo su iskočili iz pikapa, ozbiljnih pogleda. Spremni su pazariti, ali će se još malo cjenkati. Hamo je zato zadužen, jer Rizo, iako to nikad neće priznati, nije imao srca spuštati cijenu za ionako jeftinu robu.
Uzet ćemo auto, govori Hamo, ali dvjesto dolara jeftinije. Ima puno ulaganja, i zbog dokumetana koje još uvijek nemate, pola novca sada, pola kad auto bude prepisano.
Džesika je zakolutala očima, pozvavši zaručnika. On je opet dotrčao iza kuće, zadihan. Sašaptavali su se kratko, a onda su rekli, u isti glas, u redu, jer im se bez sumnje žurilo za pare. Tek su se doselili, i odvojili od svojih. Džesika radi u Valmartu, a zaručnik joj traži posao. Jutros je bio na razgovoru u obližnoj benzinskoj pumpi.
I mi vozimo auto danas, dodaje Rizo, za svaki slučaj, da ne bude nesporazuma!
U redu, nema problema, potvrđuje Džesika. Vozite auto, a papiri kad nama dođu u poštu, kroz par dana, završit ćemo prepis.
Potpisali su kupoprodajni ugovor. Rizo je iz koverte izdvojio pola predviđenog novca, predavši ga Džesiki u ruke. Ona se u nelagodi zahvalila, i predala mu ključeve.
Rizini su dani prolazili u mučini. Već dvije sedmice bez traga i glasa od papira. Ovo mora da su prevaranti, vrtilo mu se po glavi. E nek su te nasamarili, kad si budala. Tako ti i treba govorio je sam sebi, kad hoćeš auto bez papira, i ugovor bez štembilja, krijući od žene pozadinu priče za njegovo odsutno, i zabrinuto lice.
Na kraju, morat će joj reći, onda kad se Džesika javila s porukom da njena majka ne želi prepisati auto na nju, i da hoće da joj auto bude vraćeno pod hitno, a ona će njemu pare, kad bude imala.
Halima, reći ćemo, Rizina promoćurna žena, čitala je pažljivo njenu dugometražnu poruku.
Ma to se ona samo predomislila, i pokajala. Ne brini!
A šta za papire, govori Rizo, jer ja joj auto ne vraćam!? Dva su nam dana trebala samo da ga očistimo. Fuj, kad se samo sjetim kako je prljavo i pljesnivo bilo!? A gdje su presvlake što smo naručili? A gdje farba? Nema šanse, nervozno i ljutito drobio je više za sebe, nego li za svoju Halimu.
Sutradan će, još ljući i nervozniji, nazvati, za svaki slučaj i policiju, i o svemu ih lijepo obavijestiti. Ako bude trebalo, i na sud će ići! Tako je porukom obavijestio i Džesiku, jer mu se nije javljala na telefon. Ona će mu odgovoriti, da može zadržati auto, samo da ne idu na sud. Majka joj se ipak predomislila nakon prijetnje.
Kroz nekoliko dramatičnih dana, i bespotrebnog paničnog preuveličavanja, Rizi je stigla poruka da su dokumenti tu, i da se isti dan nađe kod notara s Džesikom da završe prepis. Tamo će mu reći da se ona zaista u jednom trenutku pokajala, i da je htjela auto nazad. Ništa s tim nije imala njena majka, naravno. Klela se Isusom i svim i svačim da im nikad nije bila namjera da ga prevare. Rizo je isti dan prepisao auto na sebe, ali sumnju nije mogao, iz ko zna kojih razloga, od sebe nikako otpisati.