Hej moja ti, da ti samo znaš, kako sam se obrukala u Bosni. Krenula ti ja u Bingo, i obukla helanke, bijele čarape i papuče, kad će ti meni moj brat, haj se vrati u kuću i presvuci se. Nemoj me Bogati, brukat. Nećeš vala sa mnom takva u grad.
A meni to ovdje normalno. Isprva sam se i ja cifrala, kad bi pođi na pos’o. Pa ustanem u pet. Pa se našminkaj. Te, isprobaj šta obuć. Te, pripremi kafu, i doručak. Bogati draga, umorim se prije nego dođem da radim. Reko, e nećeš više vala. Kad’ vidim da i one mogu svakakve doć, i raščupane, i nenašminkane, i u trenerci i papučama, što ne bi i ja mogla. Pa jel’, k’o da me ko gleda. K’o da će mi ko šta reći. Neće ovdje sigurno. Naši su ljudi u Bosni, ja mislim, opterećeni s tim.
Jest, jest. Izađeš u sred bijela dana na Ferhadiju na kafu, pa haljina, pa crveni karmin, pa štiklice, pa torbica. Pa onda zasjedni tri sata, i bleji kako se k’o obuk’o. Prepoznat ćeš dijasporca na sto metara. Hej, kad’ se samo sjetim kako smo ih kajlali, kad naiđu. Hej, ti, Kelvine Klajnu, đes to, nisam te prepoznala. A veliki mu znak Kelvin Klajn na majci, bajgi da svi vide, pa bijele čarape, i Nike papuče na nogama. Kad to vidim, ja se sva ospem. Pa dobro, brate dragi, u redu što si u dijaspori, ali kog se đavola foliraš i šepuriš, a ljudi nemaju šta jest.
Ma hajde, čuj nema se šta jest. A ima se za kafe, za nove mobitele, za nove krpice, i šta ti ja znam. Nije to baš sve tako, kako ljudi pričaju.
Tačno je i to, al’ vjeruj mi da i mi ovdje pretjerujemo. Neki dan nazvala mene majka, i tako nešto pričale o tome. Reko sad ću joj pokazat svoje ormare. Pita ona mene, znaš ovi plakari ovdje, jel’ se to ugrađuje, ili se mora kupit. Reko, draga mama, to tako u svakoj kući, ugrađeno već dođe. Ne moraš ništa kupovat, ni ugrađivat. I ja sam ti njoj pokazala naše ormare. Kod mene puno krcato, od odjeće do obuće. Kod djece isto tako. Kod muža da ne pričam. Kad će ti ona meni, drago dijete, šta će ti to toliko? Grehota je! Podaj nekome! Možda neko nema. Reko, tako i jest draga mama. Pola toga meni ne treba. Te ti ja sutridan, sve što mi ne treba potrpam u vreće, i pravac Goodwill. Tamo sve doniram !
Znam, moja ti. Isto je i kod mene. Eno pun podrum haljinčuga što mi ne trebaju. Odi tamo, kupi nešto. Odi vamo, opet kupi. Šta bi, kad je bagatela !? A opet, Bog dragi zna, kad ćeš to sve obuć!? I da hoćeš, nemaš gdje ni pronosat. K’o kad niko pažnju na tebe ni ne obraća.
Otšili mi, kad smo ono tek došli, u Walmart ja mislim. Sredili se, napicanili, ma ludilo. Kupovali namirnice, pa ćemo poslije negdje na kafu. Na kasi, u redu ispred nas, jedna u bademantilu, i s viklerima u kosi. Kupila grudnjake, i neku haljinu. Hej, mislim sama u sebi, kad’ si sad mogla takva izać, što ćeš se poslije ikako sređivat. Pa, jel ?
Na kasi, pitaju nas, gdje smo se to mi sredili. Za photoshooting, kaže ona radnica. Ja se smijem, crći hoću. Sredili se zato što smo izašli napolje, kakav photoshooting, kažem ja njoj, a ona će ti meni, da predobro izgledamo, ali da je malo pretjerano. Od tada, vjeruj, u Walmart idem u trenerci, bijelim čarapama, i papučama. Šta me briga! Kad može ona u bademantilu, ili onaj u pidžami, s češljevima u kosi, zašto ne bi i ja mogla. Mada, opet, poželim se srediti. Što jest jest! Poželim sjest na kafu, i heklat dijasporce u prolazu. Hej, ti, Tomi Hilfigeru, nešto ti curka ispod pazuha. Haman, pa lokva puna.
Stare dileme mlade dijaspore
Hej moja ti, da ti samo znaš, kako sam se obrukala u Bosni. Krenula ti ja u Bingo, i obukla helanke, bijele čarape i papuče, kad će ti meni moj brat, haj se vrati u kuću i presvuci se. Nemoj me Bogati, brukat. Nećeš vala sa mnom takva u grad.
A meni to ovdje normalno. Isprva sam se i ja cifrala, kad bi pođi na pos’o. Pa ustanem u pet. Pa se našminkaj. Te, isprobaj šta obuć. Te, pripremi kafu, i doručak. Bogati draga, umorim se prije nego dođem da radim. Reko, e nećeš više vala. Kad’ vidim da i one mogu svakakve doć, i raščupane, i nenašminkane, i u trenerci i papučama, što ne bi i ja mogla. Pa jel’, k’o da me ko gleda. K’o da će mi ko šta reći. Neće ovdje sigurno. Naši su ljudi u Bosni, ja mislim, opterećeni s tim.
Jest, jest. Izađeš u sred bijela dana na Ferhadiju na kafu, pa haljina, pa crveni karmin, pa štiklice, pa torbica. Pa onda zasjedni tri sata, i bleji kako se k’o obuk’o. Prepoznat ćeš dijasporca na sto metara. Hej, kad’ se samo sjetim kako smo ih kajlali, kad naiđu. Hej, ti, Kelvine Klajnu, đes to, nisam te prepoznala. A veliki mu znak Kelvin Klajn na majci, bajgi da svi vide, pa bijele čarape, i Nike papuče na nogama. Kad to vidim, ja se sva ospem. Pa dobro, brate dragi, u redu što si u dijaspori, ali kog se đavola foliraš i šepuriš, a ljudi nemaju šta jest.
Ma hajde, čuj nema se šta jest. A ima se za kafe, za nove mobitele, za nove krpice, i šta ti ja znam. Nije to baš sve tako, kako ljudi pričaju.
Tačno je i to, al’ vjeruj mi da i mi ovdje pretjerujemo. Neki dan nazvala mene majka, i tako nešto pričale o tome. Reko sad ću joj pokazat svoje ormare. Pita ona mene, znaš ovi plakari ovdje, jel’ se to ugrađuje, ili se mora kupit. Reko, draga mama, to tako u svakoj kući, ugrađeno već dođe. Ne moraš ništa kupovat, ni ugrađivat. I ja sam ti njoj pokazala naše ormare. Kod mene puno krcato, od odjeće do obuće. Kod djece isto tako. Kod muža da ne pričam. Kad će ti ona meni, drago dijete, šta će ti to toliko? Grehota je! Podaj nekome! Možda neko nema. Reko, tako i jest draga mama. Pola toga meni ne treba. Te ti ja sutridan, sve što mi ne treba potrpam u vreće, i pravac Goodwill. Tamo sve doniram !
Znam, moja ti. Isto je i kod mene. Eno pun podrum haljinčuga što mi ne trebaju. Odi tamo, kupi nešto. Odi vamo, opet kupi. Šta bi, kad je bagatela !? A opet, Bog dragi zna, kad ćeš to sve obuć!? I da hoćeš, nemaš gdje ni pronosat. K’o kad niko pažnju na tebe ni ne obraća.
Otšili mi, kad smo ono tek došli, u Walmart ja mislim. Sredili se, napicanili, ma ludilo. Kupovali namirnice, pa ćemo poslije negdje na kafu. Na kasi, u redu ispred nas, jedna u bademantilu, i s viklerima u kosi. Kupila grudnjake, i neku haljinu. Hej, mislim sama u sebi, kad’ si sad mogla takva izać, što ćeš se poslije ikako sređivat. Pa, jel ?
Na kasi, pitaju nas, gdje smo se to mi sredili. Za photoshooting, kaže ona radnica. Ja se smijem, crći hoću. Sredili se zato što smo izašli napolje, kakav photoshooting, kažem ja njoj, a ona će ti meni, da predobro izgledamo, ali da je malo pretjerano. Od tada, vjeruj, u Walmart idem u trenerci, bijelim čarapama, i papučama. Šta me briga! Kad može ona u bademantilu, ili onaj u pidžami, s češljevima u kosi, zašto ne bi i ja mogla. Mada, opet, poželim se srediti. Što jest jest! Poželim sjest na kafu, i heklat dijasporce u prolazu. Hej, ti, Tomi Hilfigeru, nešto ti curka ispod pazuha. Haman, pa lokva puna.