(o bajkama Oskara Vajlda)
Nesumnjivo kvalitetni ulog kojim su irski autori (Svift, Jejts, Džojs, Beket…) dinamizirali evropsku i svetsku književnu evoluciju, u delu, ali i u ličnosti Oskara Vajlda imaju svog neobičnog i ekskluzivnog predstavnika. Dramatični intenzitet njegovog života kako da je stvoren da bude inspiracija za brojne biografije (što se i dešava), da bude filmovan (film “Vajld”, režija: Brajan Gilbert, gl. uloge: Stiven Fraj kao Oskar, Džad Lo kao Bozi), pa čak i dan danas je “trendi” tema među mladim poklonicima književnosti. I stvarno, retko koji životni put umetnika poseduje takve promene: od privilegovane pozicije popularnog, traženog autora do potpune odbačenosti, od javnog sjaja i slave do društvene bede marginalca, od komfornosti građanskog života do truleži zandane…
Vajld je sam, u jednoj od svojih najcitiranijih rečenica, izjavio:”Trošio sam svoj genij u životu, a samo svoj talenat u književnosti”. Efektna izjava, kao i mnoge druge njegove koje su vremenom postale poslovice, zastupljene po antologijama aforizama. Ali koliko uistinu je reč o “geniju”, ako se suočimo sa faktičkom tragedijom njegovog života?
Oskar Vajld ili punim imenom – Oskar Fingel O’ Flaerti Vils Vajld, rođen je u Dablinu, 16. oktobra 1854. (samo za par dana pre jednog drugog neponovljivog književnog ekscentrika – Artura Remboa), u bogatoj i “naprednoj” porodici. Oba roditelja, otac, ser Vilijam i mati Džejn Frančeska, poznata pod pseudonimom “Speranca”, bili su obrazovani i angažovani intelektualci: otac – lekar, cenjeni oftamolog, koji je, pored uspešne profesionalne karijere, pisao knjige o irskoj arheologiji i folkloru, a majka je, pod optimističkim pseudonimom, objavljivala pesme u znak podrške mladom irskom nacionalnom pokretu. Socijalni ugled ser Vilijama bio je izvanredno visok; kao ekspert za operaciju katarakte, on je lično operirao kralja Oskara (?) od Švedske. Čak i danas, na kuću gde je rođen Oskar Vajld, postavljena je tabla koja nije posvećena njemu, već ser Vilijamu, na kojoj su poređani njegovi neosporni uspesi na polju medicine, folklora, arheologije itd… Speranca je, opet, gradila svoj imidž heroine, “prve rođake Etne i polusestre Vezuva”, kao što je napisala u jednom svom pismu sinu. Podržavajući gromoglasno irski nacionalni identitet, poetesa Speranca (kao kasnije ledi Gregori, Jejtsova prijateljica) obavljala je delatnost dostojnu poštovanja, ali je pri tom, u tom svom upečatljivom javnom nastupu, ona, kao uostalom i “jača” polovina bračnog para Vajld, nosila i neobični spoljašni izgled, što ih je, nasuprot njihovom visokom socijalnom statusu, učinilo metom dablinskih ogovaranja. Naime, Speranca nije patila samo zbog psihološkog, već bukvalno, i zbog fizičkog gigantizma: bila je džinovska žena sa ogromnim dlanovima i pored nje je njen sitni suprug izgledao još neuglednije. Ali je taj malecki, ćutljivi čovek bio neumorni zavodnik, sa nekoliko vanbračne dece, pa je zbog donžuanske afere bio pozvan na sud zbog tužbe jedne njegove bivše ljubavnice. U dablinskim krugovima, a i po lokalnim novinama, ovaj je slučaj prerastao u skandal, od čijih ogovaranja nije bio pošteđen ni desetogodišnji dečak Oskar. njegova reakcija je sasvim neočekivana: pred svojim drugovima izjavljuje da bi želeo da u životu bude heroj u sličnom takvom procesu. Nije ni mogao pretpostaviti koliko će ga koštati ostvarena dečja želja!
Ljubav džinovske majke Sperance ka sinu postaje još posesivnija. njene ambicije, u skladu sa njenom “herojskom” ličnošću, najviše su moguće: za nju, on bi trebao da bude drugi Osijan, legendarni irski ratnik-bard. Oscar će sam kasnije zapisati:”Majčina ljubav, razume se, veoma je dirljiva, ali često sebična. Mislim, postoji veliki deo sebičnosti u njoj”.
I pored svih životnih preokreta, roditelji omogućavaju Oskaru odlično domaće obrazovanje, pa još kao dete savladava francuski i nemački jezik. Posesivna ljubav majke-džina koja se, često preterano i eksitirano, proteže do njene smrti (u vreme dok on služi zatvorsku kaznu), prepoznaje veoma rano književni talent kod svog sinčića. Oskar upisuje klasični studij na dablinskom Triniti koledžu, kasnije na Magdalen koledžu u Oksfordu i završava ih lako i sa uspehom. Studentske godine, naročito oksfordske, veoma su važne za formiranje njegove duhovne i spisateljske fizionomije. U Oksfordu se priključuje mladim dekadentima i ubrzo ga krasi aura nenadmašnog kozera i šarmera. Taj njegov osobeni, dendijevski estetizam koji se ogleda u načinu oblačenja, u manirima, bio je potaknut i nadahnut Raskinovim esejima o renesansnoj umetnosti i arhitekturi, a naročito “Studijama o Renesansi” Voltera Pejtera (knjigom čiji je “neobični uticaj” nosio celog života, učeći iz nje duge fragmente napamet). Vajldov ushit savršenošću umetničkog dela kao najviše estetske kontemplacije nadograđuje njegovo spisateljsko pismo sa izvanrednim osetom za stil po čemu se, po dolasku u London, izdvaja kao redak talenat koji impresionira razmaženu londonsku publiku virtuoznošću govora, pa mnoge njegove misli postaju i još uvek su citirane izreke. Živi raskošno i rasipnički, sa lepom (i bogatom) suprugom Kostancom Lojd i dvojicom sinova. “Lepota je samo drugačiji oblik genijalnosti, i savršeniji, u svakom slučaju, od genijalnosti, jer joj nisu potrebna nikakva objašnjenja”. Njegove knjige i pozorišni komadi osvajaju ne samo London, već mu organizuju gostovanja po Francuskoj i Americi, gde je dočekivan kao lep genije, kao “azijski Bahus”, kao što ga naziva Žid. Nasleđujući impozantnu, krupnu figuru od svoje majke, bio je centralna ličnost londonske kulturne scene.
Tako je sve do 1895. i sudskih procesa zbog “nemorala i sodomije” koje protiv Vajlda pokreće moćni Džon Daglas, 9-ti Markiz od Kvinsberija. Pravi razlog je ljubavna veza Vajlda i markizovog sina Alfreda, nazvanog Bozi. “Meni su ljudi miliji od načela, a najmiliji na svetu su mi ljudi bez bilo kakvih načela”, ova Vajldova izjava je karakteristična za njegovo erotsko ponašanje što mu puritanska sredina ne prašta. Zbog afere sa mladim markizom Bozijem, Vajld je osuđen na dve mučne godine strogog zatvora, sa “teškim radom i tvrdom posteljom”, što potpuno iscrpljuju njegovo zdravlje. U zatvoru piše dug, ispovedni spis “De profundis”.
Samo nekoliko dana posle izdržavanja kazne, sa promenjenim imenom, Sebastijan (svetac, izboden strelama?) Melmot, emigrira u Francusku, da se više nikad ne vrati na britanska ostrva. Odvojen od licemerne publike, odvojen od porodice (žena odbija da ga vidi, iako mu šalje malu novčanu pomoć, a potom i ona umire), skita Francuskom nesrećni, nekad srećni princ dendizma, bez obožavaoca, bez inspiracije (“Mogao bih da pišem, ali izgubio sam radost pisanja”), da bi stigao do poslednje adrese, malog pariskog “Hotel d’Alsace”, gde umire u novembru u prvoj godini 20-og veka. Sahranjen je (po Židu uz prisustvo samo sedam osoba) na pariškom groblju Per Lašez, gde mu “prave društvo” Abelar i Eloiza, Apoliner, Isidora Dankan, Maks Ernst, Sara Bernar, Šopen (bez srca), Džim Morison, Liotar… Na njegovom grobu od belog, masivnog kamena, ugraviran je reljef letećeg čoveka sa krilima (više nalik sfingi nego anđelu), a ceo grob je prekriven tragovima od karmina od poljubaca i ispisanim grafitima.
* * *
Knjiga “Srećni Princ i druge priče” prvi put je objavljena 1888., u “srećnom” periodu kada je Vajld uživao kao miljenik londonske pozorišne i čitateljske publike. Delo sadrži pet umetničkih bajki: “Srećni Princ”, “Slavuj i Ruža”, “Sebični džin”, “Doverljivi prijatelj” i “Izvanredna raketa”.
Ne može se reći da je prozni opus Vajlda obiman – osim poznatog i jedinog njegovog romana “Slika Dorijana Greja” i zbirke “Srećni Princ i druge priče”, napisao je još nekoliko priča kao “Zločin lorda Artura Sevila”, “Sfinga bez tajne”, “Kentervilski duh”, “Uzorni milionar”. Nasuprot najkrhkijeg dela njegovog stvaralaštva, poezije, za koju je Odn napisao, rezimirajući opšti kritički stav da “nijedna od njegovih poema neće preživeti, kod njega potpuno nedostaje njegov sopstveni pesnički glas”, ova ocena uopšte ne važi za Vajdlovo dramaturško i prozno delo. njegove vešto vodjđene, zabavne komedije “Važno je zvati se Ernest”, “Idealni muž”, “Lepeza ledi Vindermir” i danas se, sa uspehom i dugotrajnošću, postavljaju na pozorišnim scenama širom sveta. “Saloma” isto tako doživljava osavremljene adaptacije u pozorištu i na filmu. Aktuelnost njegove proze još je izrazitija. “Slika Dorijana Greja” je danas među najčitanijim romanima napisanim u 19. veku; a njegove bajke su ne samo omiljena dečja lektira, već i poslastica za književne sladokusce.
Vajldova umetnička bajka (ili, bajka za odrasle?) koristi žanrovske konvencije da bi ih transformisala, da bi ih iskoristila i poigrala se sa pojedinim bajkovnim elementima, rešenjima i mogućnostima. Sa druge strane, primamljivost bajkovnog oblika je u univerzalnosti tema i ideja, čime je bajka oduvek inspirisala pisce takvog stvaralačkog kalibra kao što su Andersen, Tik, Šamiso, Gete, de la Mot Fuke, Puškin, Meterlink, Sent-Egziperi, Kalvino… Pri tome, uzimajući jedan uoblikovani književni model, autori umetničkih bajki koriste njenu moć da sublimira čovekovo iskustvo i sudbinu. Za Novalisa “istinski stvaralac bajki je gledalac u budućnost”. Upravo u tom individualnom autorskom odnosu ka čudesnom krije se izazov za stvaranje umetničke bajke. U tom smislu, umetnička bajka stvara svoj autentični svet, kreativno osamostaljuje oblik.
Ova obuzetost kreativnim mogućnostima umetničke bajke je primetna u “Srećnom princu i drugim pričama”. U Vajdlovim pričama sofisticiranost simbolističke poetike je “na delu”, sa svom njenom dekorativnošću i estetizmom. Nasuprot populističkog duha narodne bajke od kojeg ne beže Tik, Mot Fuke ili Puškin, u Vajldovim bajkama preovlađuje egzotičnost, čak i jedna izvesna nakićenost. I ovde, kao u svim bajkama, čudesno nije čudno, već samorazumljivo, a u fabuli se oseća autorska kapricioznost. Nije čudno što je Vajldov Princ esteta, strastveno zaljubljen u lepotu; retki ga i skupoceni predmeti privlače, želi da ima bogatu odeću, a da ispuni palatu starinskim kipovima i egzotičnim svilenim ćilimima. Nije čudno ni što sve Vajldove bajke završavaju tužno. Kip srećnog Princa, nakon što podeli svo svoje dragoceno kamenje, biće srušen od praktičnih gradskih vlasti. Slavuj će uginuti pevajući najlepšu pesmu sa trnom u srcu kako bi rascvetala ruža koju će razmažena devojka odmah baciti. Jadni Hans se davi u živom pesku sa željom da pomogne bogatom, “plemenitom” vodeničaru koji nikako ne stiže da mu pokloni raštravljena, stara kolica. Čak i raketu koja se ushićena što je uspela da se vine u vazduh i da eksplodira, niko živi ne primećuje. “Sve što je ostalo od nje bio je štapić, a on je pao na leđa jedne guske koja se je šetala kraj kanala”. Sigurno je da u ovim ponekad ciničnim završecima bajki imao udeo autobiografsko iskustvo autora, ali je u njima utkan i dašak “blage tuge” koja vlada artizmom na kraju 19. veka.
Moguće je i psihoanalitičko tumačenje: supresivne teme u Vajldovim bajkama kao da pokazuju kako će te teme supresirati njegov lični život. Kao da pred sobom vidimo Vajlda, srećnog princa, koji nakon gubitka slave i bogatstva, završava na socijalnom otpadu. Zar se ružnoća grada koju gleda Srećni princ ne može protumačiti kao ružnoća licemernih društvenih normi zbog čijih je nasilnosti Vajld toliko ispaštao? Na kraju bajke, Srećni princ u želji da pomogne onima kojima je, po njegovom mišljenju, pomoć neophodna, gubi sav svoj skupoceni oklop i sve zlatne listove koji su prekrivali njegov spomenik. I postaje nepotreban.
U drugoj bajci, “Sebični džin”, možda se kriju Vajldova iskustva iz detinjstva i porodičnog života, od kojih generira njegova homoseksualnost. Roditelji su džinovi u očima deteta, čak i kada su fizički sitni, kao otac Oskarov. Možda je sebični džin, koji ne dozvoljava deci da se igraju u njegovoj gradini (gde upravo zbog toga vlada večna zima) upravo otac koji je, zbog profesije i ljubavnih avantura, stalno bio odsutan od kuće, a i odnosio se hladno prema svojoj deci, za razliku od predominantne majke. U bajci, kada deca preskoče zid od gradine i ona se ispuni cvetovima i ptičicama što pevaju, samo jedno dete ne može da se iskači na grane drveta; džin mu pomaže i dete od zahvalnosti “ispruži ručice, zagrli džina oko vrata i poljubi ga”. Posle tog događaja, raznežnjeni džin uživa u igri s decom, iako se ono dete više ne pojavljuje. Ali u času smrti, on ga ponovo sreće, sa ranama od eksera na dlanovima i “sitnim stopalcima”.
“Ko se to usudio da te povredi?”, viknu džin, “kaži mi ko je, da uzmem veliki mač i da ga ubijem!”.
“Ne!”, odgovori dečak, “ovo su rane ljubavi”.
“Ko si ti?”, upita džin. Obuze ga čudesno ushičenje i on kleknu pred dečačićem.
Dečak se osmehnu i reče: ”Jednom si mi dozvolio da se igram u tvojoj gradini, a danas ćeš ti doći sa mnom u moju gradinu koja se zove Raj”.
Odsebičnjeni džin koji pre smrti sagledava veličinu ljubavi (Otac) pred ranama od ljubavi kod dečaka – stradanje, bar u ovoj bajci, rađa beskonačnu lepotu, Raj.
U svakom slučaju, Vajldove umetničke bajke ne samo što razbijaju crno-belu karakterizaciju likova što je ponekad deo književnog postupka pojedinih pisaca bajki, već u razvojnoj karakternoj liniji glavnog lika, on može od sebičnog da postane požrtvovan, od samodovoljnog plemenit, ali za razliku od kliširanog završetka narodne bajke, nagrada, osim za “Sebičnog džina”, izostaje. Junaci Vajldovih bajki su usamljeni, ali i nesrećni (kao i Andersenova “Devojčica sa šibicama” ili “Mala morska sirena”), sa druge strane, gomila, koja u narodnim bajkama ima nevažnu, skoro nevidljivu ulogu, kod Vajlda je izrazito represivna – negira ili kažnjava iskorak usamljenog junaka. Vajldovi junaci se bore i protiv samih sebe, najčešće uspevaju da se preobrate (traganje za identitetom je jedna od njegovih opsesivnih tema) i najčešće stradaju. njihovi karakteri su psihološko usložnjeni u poređenju sa jasnim, nepromenljivim karakterom junaka narodne bajke.
Mada se Vajldova književnost (još uvek) kritikuje zbog viška lartpurlartizma (citirajući njegove izjave tipa “londonska magla nije postojala dok nije pronadjena od umetnosti”), te zamerke bi mogle da se preokrenu sa suprotne strane: Vajld, kao dokazani esteta, je protiv viška banalnosti kojim život preplavljuje, zagađuje umetnost i uništava estetski efekt. U tom smislu, surovo-nežne bajke u knjizi “Srećni princ i druge priče” Oskara Vajlda su retko štivo u kome se njegov estetizam pretače kroz slojeve njegove intimne biografije u skladno nadjenom obliku.
* * *
Žid veli: “Vajld nije govorio, on je pripovedao… Pripovedao je tiho, sporo; čak je i njegov glas bio prekrasan. Izvanredno je govorio francuski, ali se malo hinio da traži reči pred onima za koje je želeo da ga čekaju. Gotovo je govorio bez naglaska, odnosno zadržavao je od njega samo onoliko koliko mu se dopadalo čime bi rečima davao neko novo i čudno značenje. Umesto francuskog scepticisme on je voleo da izgovori skepticisme…”. Aktiviranje misli u anegdotu, sigurno jedna od najprepoznatljivijih manifestacija lucidnog duha, bila je za Vajlda očigledno prirodna pojava, čak i kada je to nedostojnim svedocima izgledalo pretenciozno ili nadmeno, a viktorijanskim zastupnicima, nastrvljenim na njegov nemoral – kao brbljanje perroljuet enchainea, prikovanog papagaja koji mlatara salonskim parabolama.
Ipak, najpovršnije je i sasvim pogrešno da se njegovo umeće monologiziranja oceni kao pozersko. Jedan će drugi divni govornik, Žon Kuper Povis, to oštroumno naglasiti, odabirući Vajldovu “Sliku Dorijana Greja” među “Sto najboljih knjiga” na svojoj listi: “Nazvati ga ‘pozerom’, sa implikacijom da se je pretvarao ili da je glumio neki manir, je isto toliko apsurdno kao tigra nazvati ‘prugastim’, sa implikacijom da je zver namerno obukla svoju kožu”.
U pokušaju, jednom inspirisan studijskim crtežima Šarla Le Brina, da pogodim zoofrenološke karakteristike nekih omiljenih pisaca (Pasternak – engleski konj, Virdžinija Vulf – žirafa, Vitkaci – okapi, Prust – indijsko prase), Vajld je po nakićenom, inteligentnom govorljivošću odmah bio prepoznat kao ara papagaj. Čak je i za Žida, fasciniranog njegovim kozerskim genijem, Vajld “nerazumno predavao svoju mudrost fluidnom pamćenju ljudi i kao da ju je zapisivao na vodi”. Možemo ga zamisliti kao malo blaziranog, ekstravagantnog (i u svakom slučaju, lepšeg) Sokrata sa suncokretom. Ideja oživljava, animira, postaje lucidnija kad se aktivira kroz priču: o Narcisu i reci koja se zaljubljuje u njega jer je u svojoj vodi videla odsjaj njegovih očiju; o mladiću koji je kao Isus pretvarao vodu u vino, vraćao vid slepima, pokretao paralizovane i uskrsnuo mrtve, a ipak ostao bezimen; o čoveku koji je izmišljao najčudesnije priče o faunu koji je sviranjem frule poticao na ples male šumske bogove ili o tri morske sirene koje su na morskom žalu češljale svoje zelene vlasi zlatnim češljem, a kada ih stvarno sreo u šumi i na obali, na pitanje: Pričaj, šta si video?, odgovorio je: Nisam video ništa.; o čoveku koji je mislio samo u bronzi i kome je jednom došla ideja radosti što prebiva u trenutku, ali pošto na svetu nije ostao ni jedan komad bronze osim na kipu žalosti koji je stvorio na grobu svoje žene, odlučio je da ga razbije i da od njega načini kip radosti koja prebiva samo u trenutku…
Možda su i njegove bajke zbog toga samo delić od one usmene briljantnosti koju je uspeo da zapiše, ali su i takve, malobrojne, biseri lepe književnosti.
Ali Žid, i pored sve svoje posmatračke lucidnosti, i pored oduševljenja ka virtuoznom šarmu Vajldovom, ne poseduje Platonovu vernost, a ni Vajld, osim velikog oratorskog talenta, ne nalikuje Sokratu. Dendijevski fin de siecle, nije, ni u kojem slučaju, kopija Sokratove Atine, mada je filozof bio optužen i osuđen na smrt zbog dva glavna “zlodela”, od kojih bi Vajld verovatno sebi pripisao jedno – da ne veruje u ono u što veruje država, dok su ga za drugo njegove sudije teretili kao Sokratove – da kvari omladinu. Ali Sokratova građanska neposlušnost, postojane dijaloške provokacije i korišćenje ironije imaju drugačiji cilj od Vajldove kulminacije estetizma, ekstravagantnosti stila i prenaglašene artificijelnosti. Sokrat hoda putem istine sa doslednošću nepotkupljivog duhovnjaka, koji samousavršavanje, samospoznanje odabire kao najvažnije preduslove da se stigne do viših vrlina. Vajld, opet, sa egocentričnom preteranošću stila, nastupa, gesta, u naglašeno proklamiranoj seksualnoj slobodi, sa željom da zbuni malograđanina, prividno stabilnog podanika Imperije, posle suđenja po strogim zakonima te Imperije, počinje da sudi sopstveni prkos kao na koketiranje sa đavolovom stranom ličnosti, kao na greh. Za razliku od pokajničkog, monološkog grešnika iz “De profundisa”, monološki, ali putem dijaloga, Sokrat ostaje dosledan svom otporu do poslednjih reči sudijama: No, već je vreme da se ide, ja u smrt, vi u život. Ko od nas ide ka boljem, to nikome nije jasno, osim bogovima!
I pored pokajanja (uostalom nedoslednog), Vajld, najslobodnije ću parafrazirati Sokrata, odlazi ka boljoj priči, onoj o šarmantnom, neodoljivom perroljuet enchaine, u kojoj osim kao brbljivi animator koji podstiče ambiciozne, pažljive slušaoce tipa Žida da bolje pišu, poseduje dovoljno kreativne energije da oplemeni sopstveni unutrašnji nered i melanholiju u Bajkama, Dorijanu Greju, Salomi, Važno je zvati se Ernest… kao dar svojim budućim konsumentima, koji čitajući ga, možda će deloviti njegov divni, baršunasti bariton.
Znajući da najobičnije stvari ispričane na neobičan način imaju silno dejstvo, i obratno, da muk najčešće ubija, sasvim spontano saglasni smo sa Sokratovim izjednačavanjem mizologa i mizantropa: Budimo oprezni da ne postanemo jezikomrsci, kao što drugi postaju čovekomrsci. Jezikoljubivi Vajld, osuđen zbog homoseksualnosti, uživao je, na radost svojih erotskih srodnika, da kazuje sočne, prljave priče, sasvim različite od njegovih prefinjenih parabola. Ali su i tada, njegove, nakićene malim gadostima, priče, slušane na opšte zadovoljstvo. Kao papagaj, inteligentna ptica -majmun, tako i O.F. O’F. V. Vajld (ne)sebično daruje svoje monološke talente zbog ljubavi drugih, ali i da bi sam bio voljen!
*
S makedonskog preveo autor
Srećni, nesrećni princ
(o bajkama Oskara Vajlda)
Nesumnjivo kvalitetni ulog kojim su irski autori (Svift, Jejts, Džojs, Beket…) dinamizirali evropsku i svetsku književnu evoluciju, u delu, ali i u ličnosti Oskara Vajlda imaju svog neobičnog i ekskluzivnog predstavnika. Dramatični intenzitet njegovog života kako da je stvoren da bude inspiracija za brojne biografije (što se i dešava), da bude filmovan (film “Vajld”, režija: Brajan Gilbert, gl. uloge: Stiven Fraj kao Oskar, Džad Lo kao Bozi), pa čak i dan danas je “trendi” tema među mladim poklonicima književnosti. I stvarno, retko koji životni put umetnika poseduje takve promene: od privilegovane pozicije popularnog, traženog autora do potpune odbačenosti, od javnog sjaja i slave do društvene bede marginalca, od komfornosti građanskog života do truleži zandane…
Vajld je sam, u jednoj od svojih najcitiranijih rečenica, izjavio:”Trošio sam svoj genij u životu, a samo svoj talenat u književnosti”. Efektna izjava, kao i mnoge druge njegove koje su vremenom postale poslovice, zastupljene po antologijama aforizama. Ali koliko uistinu je reč o “geniju”, ako se suočimo sa faktičkom tragedijom njegovog života?
Oskar Vajld ili punim imenom – Oskar Fingel O’ Flaerti Vils Vajld, rođen je u Dablinu, 16. oktobra 1854. (samo za par dana pre jednog drugog neponovljivog književnog ekscentrika – Artura Remboa), u bogatoj i “naprednoj” porodici. Oba roditelja, otac, ser Vilijam i mati Džejn Frančeska, poznata pod pseudonimom “Speranca”, bili su obrazovani i angažovani intelektualci: otac – lekar, cenjeni oftamolog, koji je, pored uspešne profesionalne karijere, pisao knjige o irskoj arheologiji i folkloru, a majka je, pod optimističkim pseudonimom, objavljivala pesme u znak podrške mladom irskom nacionalnom pokretu. Socijalni ugled ser Vilijama bio je izvanredno visok; kao ekspert za operaciju katarakte, on je lično operirao kralja Oskara (?) od Švedske. Čak i danas, na kuću gde je rođen Oskar Vajld, postavljena je tabla koja nije posvećena njemu, već ser Vilijamu, na kojoj su poređani njegovi neosporni uspesi na polju medicine, folklora, arheologije itd… Speranca je, opet, gradila svoj imidž heroine, “prve rođake Etne i polusestre Vezuva”, kao što je napisala u jednom svom pismu sinu. Podržavajući gromoglasno irski nacionalni identitet, poetesa Speranca (kao kasnije ledi Gregori, Jejtsova prijateljica) obavljala je delatnost dostojnu poštovanja, ali je pri tom, u tom svom upečatljivom javnom nastupu, ona, kao uostalom i “jača” polovina bračnog para Vajld, nosila i neobični spoljašni izgled, što ih je, nasuprot njihovom visokom socijalnom statusu, učinilo metom dablinskih ogovaranja. Naime, Speranca nije patila samo zbog psihološkog, već bukvalno, i zbog fizičkog gigantizma: bila je džinovska žena sa ogromnim dlanovima i pored nje je njen sitni suprug izgledao još neuglednije. Ali je taj malecki, ćutljivi čovek bio neumorni zavodnik, sa nekoliko vanbračne dece, pa je zbog donžuanske afere bio pozvan na sud zbog tužbe jedne njegove bivše ljubavnice. U dablinskim krugovima, a i po lokalnim novinama, ovaj je slučaj prerastao u skandal, od čijih ogovaranja nije bio pošteđen ni desetogodišnji dečak Oskar. njegova reakcija je sasvim neočekivana: pred svojim drugovima izjavljuje da bi želeo da u životu bude heroj u sličnom takvom procesu. Nije ni mogao pretpostaviti koliko će ga koštati ostvarena dečja želja!
Ljubav džinovske majke Sperance ka sinu postaje još posesivnija. njene ambicije, u skladu sa njenom “herojskom” ličnošću, najviše su moguće: za nju, on bi trebao da bude drugi Osijan, legendarni irski ratnik-bard. Oscar će sam kasnije zapisati:”Majčina ljubav, razume se, veoma je dirljiva, ali često sebična. Mislim, postoji veliki deo sebičnosti u njoj”.
I pored svih životnih preokreta, roditelji omogućavaju Oskaru odlično domaće obrazovanje, pa još kao dete savladava francuski i nemački jezik. Posesivna ljubav majke-džina koja se, često preterano i eksitirano, proteže do njene smrti (u vreme dok on služi zatvorsku kaznu), prepoznaje veoma rano književni talent kod svog sinčića. Oskar upisuje klasični studij na dablinskom Triniti koledžu, kasnije na Magdalen koledžu u Oksfordu i završava ih lako i sa uspehom. Studentske godine, naročito oksfordske, veoma su važne za formiranje njegove duhovne i spisateljske fizionomije. U Oksfordu se priključuje mladim dekadentima i ubrzo ga krasi aura nenadmašnog kozera i šarmera. Taj njegov osobeni, dendijevski estetizam koji se ogleda u načinu oblačenja, u manirima, bio je potaknut i nadahnut Raskinovim esejima o renesansnoj umetnosti i arhitekturi, a naročito “Studijama o Renesansi” Voltera Pejtera (knjigom čiji je “neobični uticaj” nosio celog života, učeći iz nje duge fragmente napamet). Vajldov ushit savršenošću umetničkog dela kao najviše estetske kontemplacije nadograđuje njegovo spisateljsko pismo sa izvanrednim osetom za stil po čemu se, po dolasku u London, izdvaja kao redak talenat koji impresionira razmaženu londonsku publiku virtuoznošću govora, pa mnoge njegove misli postaju i još uvek su citirane izreke. Živi raskošno i rasipnički, sa lepom (i bogatom) suprugom Kostancom Lojd i dvojicom sinova. “Lepota je samo drugačiji oblik genijalnosti, i savršeniji, u svakom slučaju, od genijalnosti, jer joj nisu potrebna nikakva objašnjenja”. Njegove knjige i pozorišni komadi osvajaju ne samo London, već mu organizuju gostovanja po Francuskoj i Americi, gde je dočekivan kao lep genije, kao “azijski Bahus”, kao što ga naziva Žid. Nasleđujući impozantnu, krupnu figuru od svoje majke, bio je centralna ličnost londonske kulturne scene.
Tako je sve do 1895. i sudskih procesa zbog “nemorala i sodomije” koje protiv Vajlda pokreće moćni Džon Daglas, 9-ti Markiz od Kvinsberija. Pravi razlog je ljubavna veza Vajlda i markizovog sina Alfreda, nazvanog Bozi. “Meni su ljudi miliji od načela, a najmiliji na svetu su mi ljudi bez bilo kakvih načela”, ova Vajldova izjava je karakteristična za njegovo erotsko ponašanje što mu puritanska sredina ne prašta. Zbog afere sa mladim markizom Bozijem, Vajld je osuđen na dve mučne godine strogog zatvora, sa “teškim radom i tvrdom posteljom”, što potpuno iscrpljuju njegovo zdravlje. U zatvoru piše dug, ispovedni spis “De profundis”.
Samo nekoliko dana posle izdržavanja kazne, sa promenjenim imenom, Sebastijan (svetac, izboden strelama?) Melmot, emigrira u Francusku, da se više nikad ne vrati na britanska ostrva. Odvojen od licemerne publike, odvojen od porodice (žena odbija da ga vidi, iako mu šalje malu novčanu pomoć, a potom i ona umire), skita Francuskom nesrećni, nekad srećni princ dendizma, bez obožavaoca, bez inspiracije (“Mogao bih da pišem, ali izgubio sam radost pisanja”), da bi stigao do poslednje adrese, malog pariskog “Hotel d’Alsace”, gde umire u novembru u prvoj godini 20-og veka. Sahranjen je (po Židu uz prisustvo samo sedam osoba) na pariškom groblju Per Lašez, gde mu “prave društvo” Abelar i Eloiza, Apoliner, Isidora Dankan, Maks Ernst, Sara Bernar, Šopen (bez srca), Džim Morison, Liotar… Na njegovom grobu od belog, masivnog kamena, ugraviran je reljef letećeg čoveka sa krilima (više nalik sfingi nego anđelu), a ceo grob je prekriven tragovima od karmina od poljubaca i ispisanim grafitima.
* * *
Knjiga “Srećni Princ i druge priče” prvi put je objavljena 1888., u “srećnom” periodu kada je Vajld uživao kao miljenik londonske pozorišne i čitateljske publike. Delo sadrži pet umetničkih bajki: “Srećni Princ”, “Slavuj i Ruža”, “Sebični džin”, “Doverljivi prijatelj” i “Izvanredna raketa”.
Ne može se reći da je prozni opus Vajlda obiman – osim poznatog i jedinog njegovog romana “Slika Dorijana Greja” i zbirke “Srećni Princ i druge priče”, napisao je još nekoliko priča kao “Zločin lorda Artura Sevila”, “Sfinga bez tajne”, “Kentervilski duh”, “Uzorni milionar”. Nasuprot najkrhkijeg dela njegovog stvaralaštva, poezije, za koju je Odn napisao, rezimirajući opšti kritički stav da “nijedna od njegovih poema neće preživeti, kod njega potpuno nedostaje njegov sopstveni pesnički glas”, ova ocena uopšte ne važi za Vajdlovo dramaturško i prozno delo. njegove vešto vodjđene, zabavne komedije “Važno je zvati se Ernest”, “Idealni muž”, “Lepeza ledi Vindermir” i danas se, sa uspehom i dugotrajnošću, postavljaju na pozorišnim scenama širom sveta. “Saloma” isto tako doživljava osavremljene adaptacije u pozorištu i na filmu. Aktuelnost njegove proze još je izrazitija. “Slika Dorijana Greja” je danas među najčitanijim romanima napisanim u 19. veku; a njegove bajke su ne samo omiljena dečja lektira, već i poslastica za književne sladokusce.
Vajldova umetnička bajka (ili, bajka za odrasle?) koristi žanrovske konvencije da bi ih transformisala, da bi ih iskoristila i poigrala se sa pojedinim bajkovnim elementima, rešenjima i mogućnostima. Sa druge strane, primamljivost bajkovnog oblika je u univerzalnosti tema i ideja, čime je bajka oduvek inspirisala pisce takvog stvaralačkog kalibra kao što su Andersen, Tik, Šamiso, Gete, de la Mot Fuke, Puškin, Meterlink, Sent-Egziperi, Kalvino… Pri tome, uzimajući jedan uoblikovani književni model, autori umetničkih bajki koriste njenu moć da sublimira čovekovo iskustvo i sudbinu. Za Novalisa “istinski stvaralac bajki je gledalac u budućnost”. Upravo u tom individualnom autorskom odnosu ka čudesnom krije se izazov za stvaranje umetničke bajke. U tom smislu, umetnička bajka stvara svoj autentični svet, kreativno osamostaljuje oblik.
Ova obuzetost kreativnim mogućnostima umetničke bajke je primetna u “Srećnom princu i drugim pričama”. U Vajdlovim pričama sofisticiranost simbolističke poetike je “na delu”, sa svom njenom dekorativnošću i estetizmom. Nasuprot populističkog duha narodne bajke od kojeg ne beže Tik, Mot Fuke ili Puškin, u Vajldovim bajkama preovlađuje egzotičnost, čak i jedna izvesna nakićenost. I ovde, kao u svim bajkama, čudesno nije čudno, već samorazumljivo, a u fabuli se oseća autorska kapricioznost. Nije čudno što je Vajldov Princ esteta, strastveno zaljubljen u lepotu; retki ga i skupoceni predmeti privlače, želi da ima bogatu odeću, a da ispuni palatu starinskim kipovima i egzotičnim svilenim ćilimima. Nije čudno ni što sve Vajldove bajke završavaju tužno. Kip srećnog Princa, nakon što podeli svo svoje dragoceno kamenje, biće srušen od praktičnih gradskih vlasti. Slavuj će uginuti pevajući najlepšu pesmu sa trnom u srcu kako bi rascvetala ruža koju će razmažena devojka odmah baciti. Jadni Hans se davi u živom pesku sa željom da pomogne bogatom, “plemenitom” vodeničaru koji nikako ne stiže da mu pokloni raštravljena, stara kolica. Čak i raketu koja se ushićena što je uspela da se vine u vazduh i da eksplodira, niko živi ne primećuje. “Sve što je ostalo od nje bio je štapić, a on je pao na leđa jedne guske koja se je šetala kraj kanala”. Sigurno je da u ovim ponekad ciničnim završecima bajki imao udeo autobiografsko iskustvo autora, ali je u njima utkan i dašak “blage tuge” koja vlada artizmom na kraju 19. veka.
Moguće je i psihoanalitičko tumačenje: supresivne teme u Vajldovim bajkama kao da pokazuju kako će te teme supresirati njegov lični život. Kao da pred sobom vidimo Vajlda, srećnog princa, koji nakon gubitka slave i bogatstva, završava na socijalnom otpadu. Zar se ružnoća grada koju gleda Srećni princ ne može protumačiti kao ružnoća licemernih društvenih normi zbog čijih je nasilnosti Vajld toliko ispaštao? Na kraju bajke, Srećni princ u želji da pomogne onima kojima je, po njegovom mišljenju, pomoć neophodna, gubi sav svoj skupoceni oklop i sve zlatne listove koji su prekrivali njegov spomenik. I postaje nepotreban.
U drugoj bajci, “Sebični džin”, možda se kriju Vajldova iskustva iz detinjstva i porodičnog života, od kojih generira njegova homoseksualnost. Roditelji su džinovi u očima deteta, čak i kada su fizički sitni, kao otac Oskarov. Možda je sebični džin, koji ne dozvoljava deci da se igraju u njegovoj gradini (gde upravo zbog toga vlada večna zima) upravo otac koji je, zbog profesije i ljubavnih avantura, stalno bio odsutan od kuće, a i odnosio se hladno prema svojoj deci, za razliku od predominantne majke. U bajci, kada deca preskoče zid od gradine i ona se ispuni cvetovima i ptičicama što pevaju, samo jedno dete ne može da se iskači na grane drveta; džin mu pomaže i dete od zahvalnosti “ispruži ručice, zagrli džina oko vrata i poljubi ga”. Posle tog događaja, raznežnjeni džin uživa u igri s decom, iako se ono dete više ne pojavljuje. Ali u času smrti, on ga ponovo sreće, sa ranama od eksera na dlanovima i “sitnim stopalcima”.
“Ko se to usudio da te povredi?”, viknu džin, “kaži mi ko je, da uzmem veliki mač i da ga ubijem!”.
“Ne!”, odgovori dečak, “ovo su rane ljubavi”.
“Ko si ti?”, upita džin. Obuze ga čudesno ushičenje i on kleknu pred dečačićem.
Dečak se osmehnu i reče: ”Jednom si mi dozvolio da se igram u tvojoj gradini, a danas ćeš ti doći sa mnom u moju gradinu koja se zove Raj”.
Odsebičnjeni džin koji pre smrti sagledava veličinu ljubavi (Otac) pred ranama od ljubavi kod dečaka – stradanje, bar u ovoj bajci, rađa beskonačnu lepotu, Raj.
U svakom slučaju, Vajldove umetničke bajke ne samo što razbijaju crno-belu karakterizaciju likova što je ponekad deo književnog postupka pojedinih pisaca bajki, već u razvojnoj karakternoj liniji glavnog lika, on može od sebičnog da postane požrtvovan, od samodovoljnog plemenit, ali za razliku od kliširanog završetka narodne bajke, nagrada, osim za “Sebičnog džina”, izostaje. Junaci Vajldovih bajki su usamljeni, ali i nesrećni (kao i Andersenova “Devojčica sa šibicama” ili “Mala morska sirena”), sa druge strane, gomila, koja u narodnim bajkama ima nevažnu, skoro nevidljivu ulogu, kod Vajlda je izrazito represivna – negira ili kažnjava iskorak usamljenog junaka. Vajldovi junaci se bore i protiv samih sebe, najčešće uspevaju da se preobrate (traganje za identitetom je jedna od njegovih opsesivnih tema) i najčešće stradaju. njihovi karakteri su psihološko usložnjeni u poređenju sa jasnim, nepromenljivim karakterom junaka narodne bajke.
Mada se Vajldova književnost (još uvek) kritikuje zbog viška lartpurlartizma (citirajući njegove izjave tipa “londonska magla nije postojala dok nije pronadjena od umetnosti”), te zamerke bi mogle da se preokrenu sa suprotne strane: Vajld, kao dokazani esteta, je protiv viška banalnosti kojim život preplavljuje, zagađuje umetnost i uništava estetski efekt. U tom smislu, surovo-nežne bajke u knjizi “Srećni princ i druge priče” Oskara Vajlda su retko štivo u kome se njegov estetizam pretače kroz slojeve njegove intimne biografije u skladno nadjenom obliku.
* * *
Žid veli: “Vajld nije govorio, on je pripovedao… Pripovedao je tiho, sporo; čak je i njegov glas bio prekrasan. Izvanredno je govorio francuski, ali se malo hinio da traži reči pred onima za koje je želeo da ga čekaju. Gotovo je govorio bez naglaska, odnosno zadržavao je od njega samo onoliko koliko mu se dopadalo čime bi rečima davao neko novo i čudno značenje. Umesto francuskog scepticisme on je voleo da izgovori skepticisme…”. Aktiviranje misli u anegdotu, sigurno jedna od najprepoznatljivijih manifestacija lucidnog duha, bila je za Vajlda očigledno prirodna pojava, čak i kada je to nedostojnim svedocima izgledalo pretenciozno ili nadmeno, a viktorijanskim zastupnicima, nastrvljenim na njegov nemoral – kao brbljanje perroljuet enchainea, prikovanog papagaja koji mlatara salonskim parabolama.
Ipak, najpovršnije je i sasvim pogrešno da se njegovo umeće monologiziranja oceni kao pozersko. Jedan će drugi divni govornik, Žon Kuper Povis, to oštroumno naglasiti, odabirući Vajldovu “Sliku Dorijana Greja” među “Sto najboljih knjiga” na svojoj listi: “Nazvati ga ‘pozerom’, sa implikacijom da se je pretvarao ili da je glumio neki manir, je isto toliko apsurdno kao tigra nazvati ‘prugastim’, sa implikacijom da je zver namerno obukla svoju kožu”.
U pokušaju, jednom inspirisan studijskim crtežima Šarla Le Brina, da pogodim zoofrenološke karakteristike nekih omiljenih pisaca (Pasternak – engleski konj, Virdžinija Vulf – žirafa, Vitkaci – okapi, Prust – indijsko prase), Vajld je po nakićenom, inteligentnom govorljivošću odmah bio prepoznat kao ara papagaj. Čak je i za Žida, fasciniranog njegovim kozerskim genijem, Vajld “nerazumno predavao svoju mudrost fluidnom pamćenju ljudi i kao da ju je zapisivao na vodi”. Možemo ga zamisliti kao malo blaziranog, ekstravagantnog (i u svakom slučaju, lepšeg) Sokrata sa suncokretom. Ideja oživljava, animira, postaje lucidnija kad se aktivira kroz priču: o Narcisu i reci koja se zaljubljuje u njega jer je u svojoj vodi videla odsjaj njegovih očiju; o mladiću koji je kao Isus pretvarao vodu u vino, vraćao vid slepima, pokretao paralizovane i uskrsnuo mrtve, a ipak ostao bezimen; o čoveku koji je izmišljao najčudesnije priče o faunu koji je sviranjem frule poticao na ples male šumske bogove ili o tri morske sirene koje su na morskom žalu češljale svoje zelene vlasi zlatnim češljem, a kada ih stvarno sreo u šumi i na obali, na pitanje: Pričaj, šta si video?, odgovorio je: Nisam video ništa.; o čoveku koji je mislio samo u bronzi i kome je jednom došla ideja radosti što prebiva u trenutku, ali pošto na svetu nije ostao ni jedan komad bronze osim na kipu žalosti koji je stvorio na grobu svoje žene, odlučio je da ga razbije i da od njega načini kip radosti koja prebiva samo u trenutku…
Možda su i njegove bajke zbog toga samo delić od one usmene briljantnosti koju je uspeo da zapiše, ali su i takve, malobrojne, biseri lepe književnosti.
Ali Žid, i pored sve svoje posmatračke lucidnosti, i pored oduševljenja ka virtuoznom šarmu Vajldovom, ne poseduje Platonovu vernost, a ni Vajld, osim velikog oratorskog talenta, ne nalikuje Sokratu. Dendijevski fin de siecle, nije, ni u kojem slučaju, kopija Sokratove Atine, mada je filozof bio optužen i osuđen na smrt zbog dva glavna “zlodela”, od kojih bi Vajld verovatno sebi pripisao jedno – da ne veruje u ono u što veruje država, dok su ga za drugo njegove sudije teretili kao Sokratove – da kvari omladinu. Ali Sokratova građanska neposlušnost, postojane dijaloške provokacije i korišćenje ironije imaju drugačiji cilj od Vajldove kulminacije estetizma, ekstravagantnosti stila i prenaglašene artificijelnosti. Sokrat hoda putem istine sa doslednošću nepotkupljivog duhovnjaka, koji samousavršavanje, samospoznanje odabire kao najvažnije preduslove da se stigne do viših vrlina. Vajld, opet, sa egocentričnom preteranošću stila, nastupa, gesta, u naglašeno proklamiranoj seksualnoj slobodi, sa željom da zbuni malograđanina, prividno stabilnog podanika Imperije, posle suđenja po strogim zakonima te Imperije, počinje da sudi sopstveni prkos kao na koketiranje sa đavolovom stranom ličnosti, kao na greh. Za razliku od pokajničkog, monološkog grešnika iz “De profundisa”, monološki, ali putem dijaloga, Sokrat ostaje dosledan svom otporu do poslednjih reči sudijama: No, već je vreme da se ide, ja u smrt, vi u život. Ko od nas ide ka boljem, to nikome nije jasno, osim bogovima!
I pored pokajanja (uostalom nedoslednog), Vajld, najslobodnije ću parafrazirati Sokrata, odlazi ka boljoj priči, onoj o šarmantnom, neodoljivom perroljuet enchaine, u kojoj osim kao brbljivi animator koji podstiče ambiciozne, pažljive slušaoce tipa Žida da bolje pišu, poseduje dovoljno kreativne energije da oplemeni sopstveni unutrašnji nered i melanholiju u Bajkama, Dorijanu Greju, Salomi, Važno je zvati se Ernest… kao dar svojim budućim konsumentima, koji čitajući ga, možda će deloviti njegov divni, baršunasti bariton.
Znajući da najobičnije stvari ispričane na neobičan način imaju silno dejstvo, i obratno, da muk najčešće ubija, sasvim spontano saglasni smo sa Sokratovim izjednačavanjem mizologa i mizantropa: Budimo oprezni da ne postanemo jezikomrsci, kao što drugi postaju čovekomrsci. Jezikoljubivi Vajld, osuđen zbog homoseksualnosti, uživao je, na radost svojih erotskih srodnika, da kazuje sočne, prljave priče, sasvim različite od njegovih prefinjenih parabola. Ali su i tada, njegove, nakićene malim gadostima, priče, slušane na opšte zadovoljstvo. Kao papagaj, inteligentna ptica -majmun, tako i O.F. O’F. V. Vajld (ne)sebično daruje svoje monološke talente zbog ljubavi drugih, ali i da bi sam bio voljen!
*
S makedonskog preveo autor