“Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe. Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe. Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe.”
Ne, ti nisi Kosta Kecmanović i nisi pucao u svoje školske drugove. Pucao sam ja koji sam te umjesto u kino odveo u streljanu. Pucala sam ja koja sam te (na)tjerala da od odličnog budeš bolji i bolji i bolji, u dvije decimale. Pucali smo potom mi, roditelji koji smo šutjeli pristajući da se makneš iz razreda naše djece u kojem su ti se rugali. Pucala sam ja koja sam zaboravila i to svaki dan zaboravila pitati svoju djevojčicu i dječaka postoji li u njihovom razredu neko dijete kojem nije radost sjesti u klupu.
Pucala je država koja se sakrila iza ponosa, nacije i pečata kojima ucjenjuje i maćehinski gospodari, kojima nacionalne ponose počasti zaštićenim pojasom, takozvanim zajedničkim dobrom od kojeg zajednici ne preostane ni zajedničkog ni dobrog (jer iako punih trbuha oči im proždrljivo grabe), dok kaste hrani kulturnim i nacionalnim blagom— večerama za pet, pinkovima, grandovima, zadrugama, masteršefovima, farmama, jebaonicama i klaonicama od “nula do dvajstčetr” prema kojima su gladijatori pe de i teška smaračina.
Naciljao je jedan što je mafiji kulturu za estradu prodao. Pucao je sve do jedan naš um koji nije od stida eksplodirao kada su presuđeni ratni “heroji” s krvlju na rukama s katedri podučavali studentariju a božji im službenici ljubili zle ruke. Pucao je jedan što je prošao pored dječaka zagledanog u rijeku. I nije zastao. I nije progovorio. I nije upitao “Sunce drago, reci šta se desilo!”.
Pucali smo kada smo djetetu bez srama opravdali bježanja iz škole. Pucali smo kada smo im pisali lektire i lagali da je esej od prvog do posljednjeg slova njihov. Pucali smo kada smo pristali da nam dijete preda popis pozvanih na rođendansku zabavu. Puklo je točno tada kada ga nismo poderali i rekli “Ili svi ili nitko!”. Pucali smo i onda kada smo propustili djeci začepiti uši i dušu na taktove sjajnih lica:
“Napravi mi sina
Pod svetlima kazina
Biće dete sreće
Sve će da mu ide
Svi će da mu zavide
Napravi mi sina
Pod svetlima kazina
Biće milioner
Biće smrt za žene
Kao ti za mene”
pa kad nismo niti primijetili da je preko noći nekakav “poljem se širi miris ljiljana” kristijaniziran u “poljem se širi miris tamjana”. Pucali smo kada smo pristali praviti se slijepi i gluhi i nevješti. Kada smo izrekli “mama je mama”. Pucali smo kada smo sinčini digli kredit za novi Iphone 14. A ovaj ga strmopizdio jer je zbog gubitka na kladionici popizdio. Pucali smo kada smo ih prestali voditi u Auschwitze i Jasenovce. Kada smo prestali očekivati da mladost starijima ustane u autobusu. Repetirali smo kada smo im prestali čitati priče. Kada smo prestali pozdravljati susjede pod izlikom da ih ne poznajemo najbolje. Naciljali smo kada smo pristali zaokružiti “svoje” umjesto (naj)bolje. Pucali smo svi mi koji djeca nismo. Pucali smo jer nam puca kurac za to što se svijet upravo urušava pred našim očima. Pucamo! zar ne čujete? upravo sada i zato štone činimo ništa.
Sjetimo se Pasolinija. Na tren. Ovo ne-vrijeme nije vrijeme za muk i šutnju. Vrijeme je da se Kosti Kecmanoviću izvinemo što je ubojica.
“Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe. Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe. Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe.”
Pucali smo
“Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe. Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe. Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe.”
Ne, ti nisi Kosta Kecmanović i nisi pucao u svoje školske drugove. Pucao sam ja koji sam te umjesto u kino odveo u streljanu. Pucala sam ja koja sam te (na)tjerala da od odličnog budeš bolji i bolji i bolji, u dvije decimale. Pucali smo potom mi, roditelji koji smo šutjeli pristajući da se makneš iz razreda naše djece u kojem su ti se rugali. Pucala sam ja koja sam zaboravila i to svaki dan zaboravila pitati svoju djevojčicu i dječaka postoji li u njihovom razredu neko dijete kojem nije radost sjesti u klupu.
Pucala je država koja se sakrila iza ponosa, nacije i pečata kojima ucjenjuje i maćehinski gospodari, kojima nacionalne ponose počasti zaštićenim pojasom, takozvanim zajedničkim dobrom od kojeg zajednici ne preostane ni zajedničkog ni dobrog (jer iako punih trbuha oči im proždrljivo grabe), dok kaste hrani kulturnim i nacionalnim blagom— večerama za pet, pinkovima, grandovima, zadrugama, masteršefovima, farmama, jebaonicama i klaonicama od “nula do dvajstčetr” prema kojima su gladijatori pe de i teška smaračina.
Naciljao je jedan što je mafiji kulturu za estradu prodao. Pucao je sve do jedan naš um koji nije od stida eksplodirao kada su presuđeni ratni “heroji” s krvlju na rukama s katedri podučavali studentariju a božji im službenici ljubili zle ruke. Pucao je jedan što je prošao pored dječaka zagledanog u rijeku. I nije zastao. I nije progovorio. I nije upitao “Sunce drago, reci šta se desilo!”.
Pucali smo kada smo djetetu bez srama opravdali bježanja iz škole. Pucali smo kada smo im pisali lektire i lagali da je esej od prvog do posljednjeg slova njihov. Pucali smo kada smo pristali da nam dijete preda popis pozvanih na rođendansku zabavu. Puklo je točno tada kada ga nismo poderali i rekli “Ili svi ili nitko!”. Pucali smo i onda kada smo propustili djeci začepiti uši i dušu na taktove sjajnih lica:
“Napravi mi sina
Pod svetlima kazina
Biće dete sreće
Sve će da mu ide
Svi će da mu zavide
Napravi mi sina
Pod svetlima kazina
Biće milioner
Biće smrt za žene
Kao ti za mene”
pa kad nismo niti primijetili da je preko noći nekakav “poljem se širi miris ljiljana” kristijaniziran u “poljem se širi miris tamjana”. Pucali smo kada smo pristali praviti se slijepi i gluhi i nevješti. Kada smo izrekli “mama je mama”. Pucali smo kada smo sinčini digli kredit za novi Iphone 14. A ovaj ga strmopizdio jer je zbog gubitka na kladionici popizdio. Pucali smo kada smo ih prestali voditi u Auschwitze i Jasenovce. Kada smo prestali očekivati da mladost starijima ustane u autobusu. Repetirali smo kada smo im prestali čitati priče. Kada smo prestali pozdravljati susjede pod izlikom da ih ne poznajemo najbolje. Naciljali smo kada smo pristali zaokružiti “svoje” umjesto (naj)bolje. Pucali smo svi mi koji djeca nismo. Pucali smo jer nam puca kurac za to što se svijet upravo urušava pred našim očima. Pucamo! zar ne čujete? upravo sada i zato što ne činimo ništa.
Sjetimo se Pasolinija. Na tren. Ovo ne-vrijeme nije vrijeme za muk i šutnju. Vrijeme je da se Kosti Kecmanoviću izvinemo što je ubojica.
“Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe. Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe. Ja sam Kosta Kecmanović pucao sam u školske drugove neka neko dođe.”