Ona

Davno se u nju, ljepoticu, zaljubio.

S njom će, kleo se, zauvijek biti.
Do nje mnogim putovima putovao. U putu učio. Za susret se pripremao.
Napokon do praga njenih dveri došao.

Dugo na odškrinuta vrata kucao.
„Otvori”, vikao, molio, zapomagao.
„Hoću da uđem, kod tebe zauvijek da budem”.

No ona imala boljih udvarača i žešćih prijatelja,
nije mu vrata otvorila,
u vrtu ga s drugim proscima ostavila.

Svaki od njih mislio: taj je!
U svakom od prosaca-prosjaka i dalje želja i nada
a ona, Sophía, gorda bestidnica, i dalje ničija.