Ima tome dvastišes godin, parimise, još je bija rat. Toplo kasno popodne, ne sićan se jel bilo proliće ili rana jesen. Sunce je silazilo niz spinutske nebodere i tuklo mi ujoči. Pasiman san baca balun, oni mi ga vraćali, ja njima, oni trkon meni, i tako smo u hodu osvajali zapad. Priko širokog i praznog parkinga ususret mi je vozija bičiklišta. Nisan ga obadava, vidimo se, bogati, on mene boje – ja njega slabije u kontralihtu. U nikome momentu, dok san baca balun sunce me zablišći ćipo tako da sekond dva nisan vidija ništa, mutno skroz. Pogled u zjenicu sunca! Zjenica zjenici. U ten mutilu mutan bičiklišta se stvori isprid mene. Naša san se na podu, on isto. Trkača bičikleta isto. Dobermani su se vratili sa balunon i malo se čudili toj slici, ali nisu grintali, znali su čovika, ka i ja. U malo smo oba bili na nogaman. Ma se nisan prista čudit.
– Koji ti je kurac, kako to voziš? – Skužaj, nisan te vidija. – Meni tuče sunce ujoči a ne tebi. Jebate, imaš dese metri livo i desno, a ti ćipo u me. – Nisan te vidija. – A di si gleda? – U kurac, nigdi! U pod! – An? – Jes ti dobro? Nisan te svon forcon udrija? – Dobro san, nije mi ništa. Nego, parimise das ti u kurcu. – Jesan! – A čaje? – Skužaj, nisan gleda, već san dvi ure spižđen, u kurcu. Vozin se okolo po parkingu i školskome, i mislin, pensan, vas zamantan, jebote, šta ću sad… Ne boli te ništa, an? Skužaj… – Pusti to… Šta je bilo? Štagoda grubega? – A kako se uzme. Morebit da je, morebit da ni. Ne znan. Ne mogu doć sebi. Eto!… Ne znan jel mi laže ili ne… Govori da je kasno… – Toni, jebote, o čemu govoriš? – Stala je kuco cilo vrime, a onda mi je rekla da je likar reka da je kasno. – U pizdu materinu, to si ti… – E, ima dvi ure da san dozna da ću bit otac. – Pa čestit… – Nemoj me jebat! Je vidiš koje je vrime? Rat, a tamo di se ne puca tamo je droga. Jel ovo vrime za činit dicu? Sve su zasrali i sad bi mi tribali činit i rađat i odgajat dicu po njiovoj riceti… Crikva i nacija, sami štuk i pitura… U ovoj laži, u oven njioven sranju. – Jemaš skroz… – Čvrsto san bi odlučija da in neću darovat meso vlastitog mesa za njihovu gozbu, a i već san ćapa godine, jebote… Ko će se stin sad zajebavat. O jebote! Od sad pa najmanje dvajs tridese godin! Razumiš?!
Nije ni toliko prošlo a Toniju su uzeli, zatrovali, zagnjojili, raskomadali, baš raskasapili, svo meso njegovog mesa. Sva tri komada. U ovu subotu zadnjega, a prvoga, ovoga šta ćaći nije da da vozi bičikletu kako toka.
Od do
Ima tome dvastišes godin, parimise, još je bija rat. Toplo kasno popodne, ne sićan se jel bilo proliće ili rana jesen. Sunce je silazilo niz spinutske nebodere i tuklo mi ujoči. Pasiman san baca balun, oni mi ga vraćali, ja njima, oni trkon meni, i tako smo u hodu osvajali zapad. Priko širokog i praznog parkinga ususret mi je vozija bičiklišta. Nisan ga obadava, vidimo se, bogati, on mene boje – ja njega slabije u kontralihtu. U nikome momentu, dok san baca balun sunce me zablišći ćipo tako da sekond dva nisan vidija ništa, mutno skroz. Pogled u zjenicu sunca! Zjenica zjenici. U ten mutilu mutan bičiklišta se stvori isprid mene. Naša san se na podu, on isto. Trkača bičikleta isto. Dobermani su se vratili sa balunon i malo se čudili toj slici, ali nisu grintali, znali su čovika, ka i ja. U malo smo oba bili na nogaman. Ma se nisan prista čudit.
– Koji ti je kurac, kako to voziš?
– Skužaj, nisan te vidija.
– Meni tuče sunce ujoči a ne tebi. Jebate, imaš dese metri livo i desno, a ti ćipo u me.
– Nisan te vidija.
– A di si gleda?
– U kurac, nigdi! U pod!
– An?
– Jes ti dobro? Nisan te svon forcon udrija?
– Dobro san, nije mi ništa. Nego, parimise das ti u kurcu.
– Jesan!
– A čaje?
– Skužaj, nisan gleda, već san dvi ure spižđen, u kurcu. Vozin se okolo po parkingu i školskome, i mislin, pensan, vas zamantan, jebote, šta ću sad… Ne boli te ništa, an? Skužaj…
– Pusti to… Šta je bilo? Štagoda grubega?
– A kako se uzme. Morebit da je, morebit da ni. Ne znan. Ne mogu doć sebi. Eto!… Ne znan jel mi laže ili ne… Govori da je kasno…
– Toni, jebote, o čemu govoriš?
– Stala je kuco cilo vrime, a onda mi je rekla da je likar reka da je kasno.
– U pizdu materinu, to si ti…
– E, ima dvi ure da san dozna da ću bit otac.
– Pa čestit…
– Nemoj me jebat! Je vidiš koje je vrime? Rat, a tamo di se ne puca tamo je droga. Jel ovo vrime za činit dicu? Sve su zasrali i sad bi mi tribali činit i rađat i odgajat dicu po njiovoj riceti… Crikva i nacija, sami štuk i pitura… U ovoj laži, u oven njioven sranju.
– Jemaš skroz…
– Čvrsto san bi odlučija da in neću darovat meso vlastitog mesa za njihovu gozbu, a i već san ćapa godine, jebote… Ko će se stin sad zajebavat. O jebote! Od sad pa najmanje dvajs tridese godin! Razumiš?!
Nije ni toliko prošlo a Toniju su uzeli, zatrovali, zagnjojili, raskomadali, baš raskasapili, svo meso njegovog mesa. Sva tri komada. U ovu subotu zadnjega, a prvoga, ovoga šta ćaći nije da da vozi bičikletu kako toka.