Od do

Ima tome dvastišes godin, parimise, još je bija rat. Toplo kasno popodne, ne sićan se jel bilo proliće ili rana jesen. Sunce je silazilo niz spinutske nebodere i tuklo mi ujoči. Pasiman san baca balun, oni mi ga vraćali, ja njima, oni trkon meni, i tako smo u hodu osvajali zapad. Priko širokog i praznog parkinga ususret mi je vozija bičiklišta. Nisan ga obadava, vidimo se, bogati, on mene boje – ja njega slabije u kontralihtu. U nikome momentu, dok san baca balun sunce me zablišći ćipo tako da sekond dva nisan vidija ništa, mutno skroz. Pogled u zjenicu sunca! Zjenica zjenici. U ten mutilu mutan bičiklišta se stvori isprid mene. Naša san se na podu, on isto. Trkača bičikleta isto. Dobermani su se vratili sa balunon i malo se čudili toj slici, ali nisu grintali, znali su čovika, ka i ja. U malo smo oba bili na nogaman. Ma se nisan prista čudit.

– Koji ti je kurac, kako to voziš?
– Skužaj, nisan te vidija.
– Meni tuče sunce ujoči a ne tebi. Jebate, imaš dese metri livo i desno, a ti ćipo u me.
– Nisan te vidija.
– A di si gleda?
– U kurac, nigdi! U pod!
– An?
– Jes ti dobro? Nisan te svon forcon udrija?
– Dobro san, nije mi ništa. Nego, parimise das ti u kurcu.
– Jesan!
– A čaje?
– Skužaj, nisan gleda, već san dvi ure spižđen, u kurcu. Vozin se okolo po parkingu i školskome, i mislin, pensan, vas zamantan, jebote, šta ću sad… Ne boli te ništa, an? Skužaj…
– Pusti to… Šta je bilo? Štagoda grubega?
– A kako se uzme. Morebit da je, morebit da ni. Ne znan. Ne mogu doć sebi. Eto!… Ne znan jel mi laže ili ne… Govori da je kasno…
– Toni, jebote, o čemu govoriš?
– Stala je kuco cilo vrime, a onda mi je rekla da je likar reka da je kasno.
– U pizdu materinu, to si ti…
– E, ima dvi ure da san dozna da ću bit otac.
– Pa čestit…
– Nemoj me jebat! Je vidiš koje je vrime? Rat, a tamo di se ne puca tamo je droga. Jel ovo vrime za činit dicu? Sve su zasrali i sad bi mi tribali činit i rađat i odgajat dicu po njiovoj riceti… Crikva i nacija, sami štuk i pitura… U ovoj laži, u oven njioven sranju.
– Jemaš skroz…
– Čvrsto san bi odlučija da in neću darovat meso vlastitog mesa za njihovu gozbu, a i već san ćapa godine, jebote… Ko će se stin sad zajebavat. O jebote! Od sad pa najmanje dvajs tridese godin! Razumiš?!

Nije ni toliko prošlo a Toniju su uzeli, zatrovali, zagnjojili, raskomadali, baš raskasapili, svo meso njegovog mesa. Sva tri komada. U ovu subotu zadnjega, a prvoga, ovoga šta ćaći nije da da vozi bičikletu kako toka.

Alem Ćurin 14. 01. 2020.