Snimak iz Jevrejske ulice u Novom Sadu na kojem se vidi kako nasilnik na očigled prisutnih građana krvnički udara mladića, a nakon što se žrtva onesvestila, pokušava i uspeva da mu slomi obe ruke, nije samo jeziv događaj, već metafora faze u kojoj se trenutno nalazi naprednjačka vlast.
Otvoreno, ogoljeno, zlikovački.
I sasvim je suvišan podatak da je siledžija, kojem je policija omogućila da pobegne iz Srbije, radnik obezbeđenja poznate novosadske kladionice. Niko nije ni pomislio da je bibliotekar, ili, možda, vlasnik knjižare. Navodni propust policije motivisan je političkim i poslovnim vezama dotičnog sa SNS. Naravno, naći će se neki naprednjački dužnosnik da po zadatku sa indignacijom odbije i samu pomisao da takav nasilnički profil može imati bilo kakve veze sa vladajućom strankom, kao što je onomad ministar policije tvrdio da njegov otac nije umešan u prodaju oružja, a posle se ispostavilo da je ministar lagao.
Kao što i predsednik brani svog brata tako što se pravi lud, i negira ono za šta njegovog brata niko i ne optužuje. Jer, vojvođanski paori ne tvrde da gospodin brat poseduje zemlju, već da kontroliše prodaju i davanje pod zakup državnog poljoprivrednog zemljišta stranim firmama tj. narodski rečeno uzima reket. Ima tu, naravno, i dinkićevog arapskog nasleđa. Kao što će po okončanju naprednjačke ere, u nekoj narednoj vlasti, biti zaštićene akcije dinastije Vučić. A vojvođanske paore će umesto naprednjaka preuzeti neki drugi kadrovi na lokalu, i razrađenim metodama prisile držati ih u pokornosti. Nasilnici na privremenom radu u SNS-u imaju zadatak da pretnjama, ucenama i fizičkim napadima ućutkaju nepodobne, sve one koji ne prihvataju status pripadnika stada. Opstanak Vučićeve vlasti ne zavisi od čitanja Vebera, već od preuzimanja metoda Koza Nostre, Kamore i meksičkih kartela.
Veber na nemačkom znači “tkač”.
Više od trideset godina, još od navijačkih dana, preko radikalskih univerziteta, do ustoličenja u neprikosnovenog gazdu Srbije, Aleksandar Vučić uporno tka novu normalnost srpskog društva. Podatak sa Vikipedije da je “od rane mladosti posećivao utakmice i učestvovao u tučama sa protivničkim navijačima zbog čega je imao ozbiljne povrede” dovoljno govori koliko mu je blizak Kantov kategorički imperativ.
“Moral, istinu govoreći, nije učenje o tome kako sebe treba da usrećimo, nego kako treba da postanemo dostojni sreće.” Ili: “Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva.” Ili: “Moral počinje odbacivanjem svega onog što se ne može učiniti univerzalnim.”
Tako Kant. A Vučić je moral odbacio, i nemoral učinio univerzalnim principom sveopšteg zakonodavstva. Na taj način, usrećio je ne samo sebe i sebi najbliže, već i sve one koji u njemu vide izbavitelja, velikog vođu koji srpski narod vodi u jednu bezbrižnu budućnost, tamo gde vladaju blagostanje i sigurnost. Nije važno da li ga podržavaju zato što su glupi i zapušteni, ubogi u svom neznanju, ili su samo podli i pohlepni. Za dobitnu kombinaciju u Vučićevom svetu bez boga jedini uslov je odsustvo stida, svejedno da li si običan bot ili predsednik vlade.
A Zlatko Paković kaže: “Naš obrazovni i informativni sistem u službi je najgoreg klerofašističkog revizionizma. Srpska pravoslavna crkva neće građane, nego pastvu. SANU neće građane, nego nacion. Republika Srbija neće građane, nego teritoriju. Škole neće građane, nego sluge neoliberalnog kapitalizma. Sve u svemu, omladina se sa svih strana mesi u buduće stado, koje po potrebi kulturnopolitičkih i finansijskih elita, lako, na mig, može da se pretvori u čopor ili krdo, a ubijati, pljačkati, silovati i lagati deluje vrlo uzbudljio i oslobađajuće za onoga ko po ceo dan mora da klima glavom i radi ono za šta dobro oseća da nema nikakvog ljudskog smisla.”
Ne znate ko je Zlatko Paković?
To je onaj momak koji uporno tvrdi da se Srebrenica dogodila, da smo mi ubili Zorana Đinđića, da najbolje što se Aleksandru Vučiću može dogoditi jeste suđenje. Vox Populi.
Istina, tom se narodu, kao nijednom na kugli zemaljskoj, lažni izbavitelj dogodio ne jednom, nego dva puta u samo četvrt veka.
Nova normalnost
NIN 15.10.2020
Snimak iz Jevrejske ulice u Novom Sadu na kojem se vidi kako nasilnik na očigled prisutnih građana krvnički udara mladića, a nakon što se žrtva onesvestila, pokušava i uspeva da mu slomi obe ruke, nije samo jeziv događaj, već metafora faze u kojoj se trenutno nalazi naprednjačka vlast.
Otvoreno, ogoljeno, zlikovački.
I sasvim je suvišan podatak da je siledžija, kojem je policija omogućila da pobegne iz Srbije, radnik obezbeđenja poznate novosadske kladionice. Niko nije ni pomislio da je bibliotekar, ili, možda, vlasnik knjižare. Navodni propust policije motivisan je političkim i poslovnim vezama dotičnog sa SNS. Naravno, naći će se neki naprednjački dužnosnik da po zadatku sa indignacijom odbije i samu pomisao da takav nasilnički profil može imati bilo kakve veze sa vladajućom strankom, kao što je onomad ministar policije tvrdio da njegov otac nije umešan u prodaju oružja, a posle se ispostavilo da je ministar lagao.
Kao što i predsednik brani svog brata tako što se pravi lud, i negira ono za šta njegovog brata niko i ne optužuje. Jer, vojvođanski paori ne tvrde da gospodin brat poseduje zemlju, već da kontroliše prodaju i davanje pod zakup državnog poljoprivrednog zemljišta stranim firmama tj. narodski rečeno uzima reket. Ima tu, naravno, i dinkićevog arapskog nasleđa. Kao što će po okončanju naprednjačke ere, u nekoj narednoj vlasti, biti zaštićene akcije dinastije Vučić. A vojvođanske paore će umesto naprednjaka preuzeti neki drugi kadrovi na lokalu, i razrađenim metodama prisile držati ih u pokornosti. Nasilnici na privremenom radu u SNS-u imaju zadatak da pretnjama, ucenama i fizičkim napadima ućutkaju nepodobne, sve one koji ne prihvataju status pripadnika stada. Opstanak Vučićeve vlasti ne zavisi od čitanja Vebera, već od preuzimanja metoda Koza Nostre, Kamore i meksičkih kartela.
Veber na nemačkom znači “tkač”.
Više od trideset godina, još od navijačkih dana, preko radikalskih univerziteta, do ustoličenja u neprikosnovenog gazdu Srbije, Aleksandar Vučić uporno tka novu normalnost srpskog društva. Podatak sa Vikipedije da je “od rane mladosti posećivao utakmice i učestvovao u tučama sa protivničkim navijačima zbog čega je imao ozbiljne povrede” dovoljno govori koliko mu je blizak Kantov kategorički imperativ.
“Moral, istinu govoreći, nije učenje o tome kako sebe treba da usrećimo, nego kako treba da postanemo dostojni sreće.” Ili: “Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva.” Ili: “Moral počinje odbacivanjem svega onog što se ne može učiniti univerzalnim.”
Tako Kant. A Vučić je moral odbacio, i nemoral učinio univerzalnim principom sveopšteg zakonodavstva. Na taj način, usrećio je ne samo sebe i sebi najbliže, već i sve one koji u njemu vide izbavitelja, velikog vođu koji srpski narod vodi u jednu bezbrižnu budućnost, tamo gde vladaju blagostanje i sigurnost. Nije važno da li ga podržavaju zato što su glupi i zapušteni, ubogi u svom neznanju, ili su samo podli i pohlepni. Za dobitnu kombinaciju u Vučićevom svetu bez boga jedini uslov je odsustvo stida, svejedno da li si običan bot ili predsednik vlade.
A Zlatko Paković kaže: “Naš obrazovni i informativni sistem u službi je najgoreg klerofašističkog revizionizma. Srpska pravoslavna crkva neće građane, nego pastvu. SANU neće građane, nego nacion. Republika Srbija neće građane, nego teritoriju. Škole neće građane, nego sluge neoliberalnog kapitalizma. Sve u svemu, omladina se sa svih strana mesi u buduće stado, koje po potrebi kulturnopolitičkih i finansijskih elita, lako, na mig, može da se pretvori u čopor ili krdo, a ubijati, pljačkati, silovati i lagati deluje vrlo uzbudljio i oslobađajuće za onoga ko po ceo dan mora da klima glavom i radi ono za šta dobro oseća da nema nikakvog ljudskog smisla.”
Ne znate ko je Zlatko Paković?
To je onaj momak koji uporno tvrdi da se Srebrenica dogodila, da smo mi ubili Zorana Đinđića, da najbolje što se Aleksandru Vučiću može dogoditi jeste suđenje. Vox Populi.
Istina, tom se narodu, kao nijednom na kugli zemaljskoj, lažni izbavitelj dogodio ne jednom, nego dva puta u samo četvrt veka.
Mislite o tome!