„Babo sa muslihunima! Eto ih uz livadu! Ostaše mi đeca siročad!“
Na trenutak se nađe krhka udovica Ajna na podu, onesviještena.
Dotrčaše dvogodišnja Hata i trogodišnja Mejra i padoše u vrisak nad majkom. Prisebna starica Muniba pritrča i poprska vodom snahu koju je voljela više od dva svoja oka u glavi. Odvuče je preko praga, ko kakvo pelenče, udari je dva-tri puta po obrazu i zapovijedi:
„Slušaj, da si odmah ustala i dočekala oca! Obriši suze i pravo preko praga! Vi djeco, ne brinite, ne da vas nana. Majka će ostati sa vama.“
Uspravi se Ajna, namjesti sve kako treba i hitro se nađe tik iza svoje gorostasne svekrve u dočeku „nemilih“ gostiju.
Poljubi ruku sve do jednom muslihunu i otrča do ćilera po kahvu.
Prijatelji se udobno smjestiše u gostinskoj sobi prekrivenoj šarenim ćilimima, upadoše u mekana vunena šiljtad, nasloniše se na kalupe prekrivene vezenim čaršafima, a ispod ruku im nana dobro ponamjesti još po jedno jastuče. Baš kao što dolikuje biranim ljudima i domaćinskoj bihorskoj kući.
Prinoseći lokume i kahvu, nevoljna Ajna ugleda četiri brižno umotane čalme i namah zaželje jednu od njih, baš onu očevu, sebi za ćefine.
„Neka me sopstvenim ćefinima isprati u grob, ako je navalio da me odvoji od djece!“
Ne stiže Ajna ni par koraka unazad da napravi, samo što je izgovorila: „Bujrum“, kad se oglasi najstariji muslihun: “Ostani, Ajno. Mi došli po Ajnu, prijo, nemoj nam zamjerit. Dvije godine su prošle od Idrizove smrti. Ova naša Ajna i tvoj Kasim nikako da se dogovore oko uzimanja. I došlo je vrijeme“, nastavlja on, „da svako uzme svoje. Tebi ostaju djeca. Ona su vaša krv, a Ajna će, mlada i zelena, naći neku sreću.“
Kasim je već bio utekao, pobjegao, kao i mnogo puta pred dolazak muslihuna koji su posredovali u njihovom braku.
Djever i snaha – vršnjaci, školski drugovi, zajedno su išli u mejtef, zajedno mnogo toga teškog prošli, haman ko brat i sestra su bili.
Njegov stariji brat Idriz bi ih češće ružio, po dolasku iz drva ili dovlačenju sijena iz planine, što bi se katkad zaigrali u polju i zaboravili zatvoriti ili napojiti stoku. A nana bi ga karala: „Neka, Idrize, još su djeca! I ti si bio takav sa šesnaest godina.“
„Nije on mene karo, no me je volio ko dijete. Uzo bi me u naručje i tako iz livade unio u kuću.“
„Hej, bruke“, rekla bi nana i šeretski mahala glavom.
Idriz je bio dvanaest godina stariji od Ajne. „Momak, onako uš’o u godine, bogme sinko“, nastavlja svoju priču Ajna.“Probiruša, i eto, nađe mene koja mu ni do koljena nisam bila. Ja mala, bogami porastoh kasnije kod njega. No, kosa mi je bila sve što je priličilo ženi. Kosu sam ti u tri pletenice plela i svi su pričali: “ K’o Ajnina kosa.“
Idriz je to čuo i doš’o jednom kod naših stanova. Ja nosah neke kofe sa vodom. Natovarila više od sebe. Niđe nikoga da pomogne. Kad, odjednom, preda mnom, k’o đavo, izbi muškarac. Lijep, da dva oka ne odvojiš od njega. Oči mu zelene, a kosa crna, začešljana šeretski, nastranu. Visok, aman, učini mi se da se s neba stvorio. Priđe bliže, pita me što nosim to toliko i pruži ruke za kofe. Džaba se ja nećkah. On veli: “Neka, neka, da pomognem toj čuvenoj Ajni.” Ene, čuvenoj! A đe ja čuvena sa šesnest godina? No, nekad ti se po ocu i majci i po plemenu djevojka birala i na daleko čula.
Gleda me Idriz i sve se smješka. Vidjeh ja njegovu namjeru. Al’ bi šta bi. Bogme, ne znam dal’ da se bojim od oca i braće, da otkud ne izbiju, ili mi bi čudnije kako preda mnom tako naočit muškarac se stvori. Donese on kofe do praga i reče: „Doći ću ja ponovo.“
Varak’o se dugo oko naših stanova, gled’o me iz daljine podugo i ček’o kad ću opet ostat sama.
Upade on jedan dan, pred akšam, samo što sam pomuzla ovce i prekoračila prag. Veli: „Ja doš’o za tebe.“
„Kako za mene?“ rekoh ja.
„Ti mi se sviđaš i bit ćeš mi žena.“
Priđe ta Božja sila i zgrabi me u naručje. „Da nisi pisnula!“ Stavi mi ruku na usta i ponese preko praga.
„Spusti me!“ rekoh, paridžajući se svom snagom. Ali glas mi utonuo negdje, napustio me. Krenem da vrištim… Ne mogu. A sve i da mogu, mislim na pušku koju je sinoć babo očistio i spremio za lov.
Tako se ja nađoh za tili čas u njegovoj kući.
Na ulasku u kuću, majka mu zakuka: „Kuku, Idrize, šta si mi ovo doveo?!… Vraćaj ovo dijete Skenderovićima ili smo večeras stradali!“
„Neću, majko, volim je! I nije ona dijete. Ti ćeš je naučiti da radi, a i porast će ona brzo.“
On mi zaprijeti da kažem Skenderovićima da sam svojom voljom došla za njega. Posječe me pogledom koji ga pretvori u drugu osobu, osobu koja se mora slušati.
Tako i bi.
Uto stiže iz sijena otac Idrizov. Kako zaustavi volove tako ih i zaboravi oslobodit tereta, jer nana ko metak istrča pred njim i ispriča šta se desilo. Čujem kako bruku i kijamet spominje i preklinje muža da naredi sinu da me vrati prije nego selo sazna, i da još pošalje ljude da se zakunu kako me nije ni tak’o.
„Nikako!“ prodra se ponosni gorštak Vejsel! „Neću tu bruku na sina… je li, da selo priča kako smo drhtali od Skenderovića! Nije moj sin repa bez korijena. Šta ako je mlada, mlada mu i pripada. Nego, junače, da ti čestitam!…“ Zagrli ga onako muški i reče: „Neka ti je hairli. A ti, đevojko, dođi malo bliže. Je li te ovaj moj sin nasilu uzeo?“
Ja onako malo ugnuh ramenima, zastadoh, pa provukoh kroz zube: „Nije.“
„Znači, svojom si voljom došla. Od dobra si roda i neka si nam sa srećom, a dobro razmisli šta ćeš kazati svojima.“
Utom se začu neka buka. Nana uplašeno proturi kroz zube: „Eto vam Skenderovića!“
Skloniše me u ćiler. Vidjeh ja da se nešto ova dvojica izdvojiše i odoše do tavana. Nešto u dvije vreće izniješe i šapatom ostaviše iza ulaznih vrata. Sve mi bi jasno. Ja se, onako mala, još više zgrčih i ne pomičem se sa šiljteta u ćileru. Kad utrča u sobu Kasim, ko da me sunce ugrija. Zbunjeno me gleda i veli: „Ideš li još u mejtef? Nijesam te odavno vidio.“
Ja ko zalivena šutim, ali mi milo da ga poznadoh, mlađeg brata Idrizovog.
Ne prođe ni pet minuta, kad neki poznat glas pozva na varatima: „O, mumine!“
Domaćin nudi kahvu a najstariji veli: „Nismo za kahve, nego smo došli za onu našu čoru. Dobili smo haber da je tvoj sin povuk’o i hoćemo da vidimo i čujemo njega i nju.“
Tražiše mene prvu. Uvede me nana. Svi me onako mrko pogledaše. Vidim ja da me prekoreše te šta bi i mene čekalo kad bih kazala da me je povuk’o.
Najstariji me pita: „Čora, reci kako je bilo! Jesi li na silu došla u ovu kuću?“
Ja onako ko iz topa: „Ne, Allaha mi, amidža. Ja sam svojom voljom pa me razapnite ovdje!“
„Pozovite sad Idriza“, reče on.
Uđe Idriz, ali zapeo k’o da je na svadbu krenuo.
Čuo je on kako sam ja rekla i ne boji se.
Nazva im selam i reče: „Mi smo zajedno odlučili da se uzmemo. Znam da je mlada, ali ću je paziti i neće imati sa mnom problema.“
Što on to reče, ustadoše, ni kahve ne popiše.
Doduše, meni se amidža okrenu na izlasku i reče: „Ti ćeš malo počekat da vidiš rod!“
Tako i bi. Nekoliko puta su slali muslihune da mi se pomire, ali uzalud.
Pošto se godina napuni, pomiriše se. To se nekad inatilo po godinu i više. No, dobro ja prođoh. Idriz me vala pazio, kako je i obećao, ko malo vode na dlanu. Ponekad bi me nosio ko malo dijete, a volio ko biranu ženu.
I ja njega zavoljeh, bogami. A ko i ne bi. Ko je u to doba pazio toliko ženu ko Idriz? Niko.
I tako prođoše dvije godine, rodi se Mejra.
Zarati se, moj sinko! Ne znavaše se koje sve vojske ne prolaziše. Neke nam muškarce odvedoše na Bosnu, u partizane, a neke ne diraše.
Jedno veče zapucaše puške u blizini naših stanova.
Zavikaše rođaci: „Vejsele, Idrize, eto četnika, grabe i ubijaju sve što hodi!“
Pokupiše stoku i njih dvojica okrenuše prema planini, a mi sa ostatkom rođaka na drugu stranu…
Razdvojismo se, tako rekoše.
Sutradan dođe crn glas, da su obojica poginuli! Eno ih gore u kleče, a niko od muških glava se ne smije pomoliti da ih preuzme.
Pošto se dobro iskukasmo, nana se k’o kakav birani muškarac, pribra i reče mi: „Snaho moja, prekini kukati, moramo ih dognat ili će ih, ljutoj kukavici, vuci i psi raznijeti. Da ih makar ko ljude ukopamo.“
Krenusmo nana i ja. Odnekud se pomoli Kasim.
Poče kukat i on, ali ga nana odmah ušutka: „Šuti, neka si mi ti zdrav i živ! Hoćeš da dođu i tebe mi ubiju?! No hajde, kad te Bog sačuva i dovede, da nam pomogneš.“
Obuče mu fistan i stavi šamiju, k’o biva on žensko.
Krenusmo. Ja se jedva vučem, kukam, čupam kosu! Nana se okrenu i reče: „Uči, snaho, ne kukaj! Dognaj šehade, to daje snagu. Da ovo obavimo, da nam i Kasima ne ubiju!“
Dovukosmo ih na volujska kola i nas troje ih ukopasmo u gaj kod stanova.
Bogme kukasmo, ređasmo, ali moradosmo saburisat, da mi dijete ne poludi, i posmrče u stomaku da preživi.
A bogme se nadasmo da je muško, kad ono žensko, nek je živa i zdrava.
No, jadi moji, šta će biti sa mojom sirotinjom?
Kod nas ranije nije bio običaj da odiva uzme đecu. Ostavi ih, ko da ih nikad nije imala!
A meni ko da želudac čupaju! Nikako se ne mogah od njih odvojit.
Nije prošlo ni pola godine, kad navališe muslihuni iz sela. Traže da se udam za Kasima!
Kakvog Kasima?! Bože sačuvaj, on mi je ko brat! Šta smo sve skupa prošli!
Priđe mi on jednog dana, ispod vjeđa me gleda i veli: „Ajno, čuješ li ti šta muslihuni pričaju?“
Ja šutim, znam šta će da zbori.
On veli: „Jok, to ne može, ja ću u vojsku!“
Tako i bi.
No, da se vratim na ono što ti prije pričah.
Uvedoše mene, pred nanom i muslihunima. Otac Galjan me pita: „Ajno, hoćeš li da ostaneš za Kasima ili da sad ideš sa mnom?“
Okrenu mi se soba oko mene.
Rekoh: „Ne, ne mogu nikako!“
U tom babo reče: „Poljubi đevojčice i spremi se da idemo!“
Kako to reče, nana zakuka: „Kuku, snaho moja, teža si mi od rane Idrizove… Ubij mene i vajulje tvoje!…“
Kako nana zakuka, to se stvoriše đevojčice. Ne znaš šta je gore, njihov vrisak ili stisak oko nogu!
Ja stadoh k’o ukopana. Skrušena uzeh đevojčice u naručje i rekoh: „Pristajem, pa makar mi duša u đunah gorjela!“
Odoše oni.
Ode i Kasim u vojsku. Četiri godine.
Došlo bi po neko pismo, đe piše da je dobro… Kako su đeca, možete li poradit?…
No jednog jutra, ustala ja rano, otvorih vrata, kad imaš šta da vidiš: ukaza se stasit muškarac, valovite kose crne ko zift, rumenih obraza i zuba bijelih taman ko biseri.
„E stagfirullah, jesi li to ti, Kasime?“
„Jesam, Ajno, došao sam, završio s vojskom. No, hoćeš li se ti rukovat sa mnom?“
Ja k’o zakovana!
Hoću, Kasime, ti si mi ko brat, zamalo izgovorih, ali se odmah sjetih naše obaveze koju smo preuzeli pred muslihunima.
Đunah me je svaki put gorio, i ponovo gorio… I mene, i njega.
Troje đece je nekako došlo na svijet.
Tek pod stare dane smo shvatili da drugačije nije moglo biti.
Ne ponovilo se, ali će Allah oprostiti časni nijet, jer su siročad i Bogu teška!
Đunah me gorio
„Nano, šta ću, ljuta kukavica, eno ih!“
„Ko, snaho?“
„Babo sa muslihunima! Eto ih uz livadu! Ostaše mi đeca siročad!“
Na trenutak se nađe krhka udovica Ajna na podu, onesviještena.
Dotrčaše dvogodišnja Hata i trogodišnja Mejra i padoše u vrisak nad majkom. Prisebna starica Muniba pritrča i poprska vodom snahu koju je voljela više od dva svoja oka u glavi. Odvuče je preko praga, ko kakvo pelenče, udari je dva-tri puta po obrazu i zapovijedi:
„Slušaj, da si odmah ustala i dočekala oca! Obriši suze i pravo preko praga! Vi djeco, ne brinite, ne da vas nana. Majka će ostati sa vama.“
Uspravi se Ajna, namjesti sve kako treba i hitro se nađe tik iza svoje gorostasne svekrve u dočeku „nemilih“ gostiju.
Poljubi ruku sve do jednom muslihunu i otrča do ćilera po kahvu.
Prijatelji se udobno smjestiše u gostinskoj sobi prekrivenoj šarenim ćilimima, upadoše u mekana vunena šiljtad, nasloniše se na kalupe prekrivene vezenim čaršafima, a ispod ruku im nana dobro ponamjesti još po jedno jastuče. Baš kao što dolikuje biranim ljudima i domaćinskoj bihorskoj kući.
Prinoseći lokume i kahvu, nevoljna Ajna ugleda četiri brižno umotane čalme i namah zaželje jednu od njih, baš onu očevu, sebi za ćefine.
„Neka me sopstvenim ćefinima isprati u grob, ako je navalio da me odvoji od djece!“
Ne stiže Ajna ni par koraka unazad da napravi, samo što je izgovorila: „Bujrum“, kad se oglasi najstariji muslihun: “Ostani, Ajno. Mi došli po Ajnu, prijo, nemoj nam zamjerit. Dvije godine su prošle od Idrizove smrti. Ova naša Ajna i tvoj Kasim nikako da se dogovore oko uzimanja. I došlo je vrijeme“, nastavlja on, „da svako uzme svoje. Tebi ostaju djeca. Ona su vaša krv, a Ajna će, mlada i zelena, naći neku sreću.“
Kasim je već bio utekao, pobjegao, kao i mnogo puta pred dolazak muslihuna koji su posredovali u njihovom braku.
Djever i snaha – vršnjaci, školski drugovi, zajedno su išli u mejtef, zajedno mnogo toga teškog prošli, haman ko brat i sestra su bili.
Njegov stariji brat Idriz bi ih češće ružio, po dolasku iz drva ili dovlačenju sijena iz planine, što bi se katkad zaigrali u polju i zaboravili zatvoriti ili napojiti stoku. A nana bi ga karala: „Neka, Idrize, još su djeca! I ti si bio takav sa šesnaest godina.“
„Nije on mene karo, no me je volio ko dijete. Uzo bi me u naručje i tako iz livade unio u kuću.“
„Hej, bruke“, rekla bi nana i šeretski mahala glavom.
Idriz je bio dvanaest godina stariji od Ajne. „Momak, onako uš’o u godine, bogme sinko“, nastavlja svoju priču Ajna.“Probiruša, i eto, nađe mene koja mu ni do koljena nisam bila. Ja mala, bogami porastoh kasnije kod njega. No, kosa mi je bila sve što je priličilo ženi. Kosu sam ti u tri pletenice plela i svi su pričali: “ K’o Ajnina kosa.“
Idriz je to čuo i doš’o jednom kod naših stanova. Ja nosah neke kofe sa vodom. Natovarila više od sebe. Niđe nikoga da pomogne. Kad, odjednom, preda mnom, k’o đavo, izbi muškarac. Lijep, da dva oka ne odvojiš od njega. Oči mu zelene, a kosa crna, začešljana šeretski, nastranu. Visok, aman, učini mi se da se s neba stvorio. Priđe bliže, pita me što nosim to toliko i pruži ruke za kofe. Džaba se ja nećkah. On veli: “Neka, neka, da pomognem toj čuvenoj Ajni.” Ene, čuvenoj! A đe ja čuvena sa šesnest godina? No, nekad ti se po ocu i majci i po plemenu djevojka birala i na daleko čula.
Gleda me Idriz i sve se smješka. Vidjeh ja njegovu namjeru. Al’ bi šta bi. Bogme, ne znam dal’ da se bojim od oca i braće, da otkud ne izbiju, ili mi bi čudnije kako preda mnom tako naočit muškarac se stvori. Donese on kofe do praga i reče: „Doći ću ja ponovo.“
Varak’o se dugo oko naših stanova, gled’o me iz daljine podugo i ček’o kad ću opet ostat sama.
Upade on jedan dan, pred akšam, samo što sam pomuzla ovce i prekoračila prag. Veli: „Ja doš’o za tebe.“
„Kako za mene?“ rekoh ja.
„Ti mi se sviđaš i bit ćeš mi žena.“
Priđe ta Božja sila i zgrabi me u naručje. „Da nisi pisnula!“ Stavi mi ruku na usta i ponese preko praga.
„Spusti me!“ rekoh, paridžajući se svom snagom. Ali glas mi utonuo negdje, napustio me. Krenem da vrištim… Ne mogu. A sve i da mogu, mislim na pušku koju je sinoć babo očistio i spremio za lov.
Tako se ja nađoh za tili čas u njegovoj kući.
Na ulasku u kuću, majka mu zakuka: „Kuku, Idrize, šta si mi ovo doveo?!… Vraćaj ovo dijete Skenderovićima ili smo večeras stradali!“
„Neću, majko, volim je! I nije ona dijete. Ti ćeš je naučiti da radi, a i porast će ona brzo.“
On mi zaprijeti da kažem Skenderovićima da sam svojom voljom došla za njega. Posječe me pogledom koji ga pretvori u drugu osobu, osobu koja se mora slušati.
Tako i bi.
Uto stiže iz sijena otac Idrizov. Kako zaustavi volove tako ih i zaboravi oslobodit tereta, jer nana ko metak istrča pred njim i ispriča šta se desilo. Čujem kako bruku i kijamet spominje i preklinje muža da naredi sinu da me vrati prije nego selo sazna, i da još pošalje ljude da se zakunu kako me nije ni tak’o.
„Nikako!“ prodra se ponosni gorštak Vejsel! „Neću tu bruku na sina… je li, da selo priča kako smo drhtali od Skenderovića! Nije moj sin repa bez korijena. Šta ako je mlada, mlada mu i pripada. Nego, junače, da ti čestitam!…“ Zagrli ga onako muški i reče: „Neka ti je hairli. A ti, đevojko, dođi malo bliže. Je li te ovaj moj sin nasilu uzeo?“
Ja onako malo ugnuh ramenima, zastadoh, pa provukoh kroz zube: „Nije.“
„Znači, svojom si voljom došla. Od dobra si roda i neka si nam sa srećom, a dobro razmisli šta ćeš kazati svojima.“
Utom se začu neka buka. Nana uplašeno proturi kroz zube: „Eto vam Skenderovića!“
Skloniše me u ćiler. Vidjeh ja da se nešto ova dvojica izdvojiše i odoše do tavana. Nešto u dvije vreće izniješe i šapatom ostaviše iza ulaznih vrata. Sve mi bi jasno. Ja se, onako mala, još više zgrčih i ne pomičem se sa šiljteta u ćileru. Kad utrča u sobu Kasim, ko da me sunce ugrija. Zbunjeno me gleda i veli: „Ideš li još u mejtef? Nijesam te odavno vidio.“
Ja ko zalivena šutim, ali mi milo da ga poznadoh, mlađeg brata Idrizovog.
Ne prođe ni pet minuta, kad neki poznat glas pozva na varatima: „O, mumine!“
Domaćin nudi kahvu a najstariji veli: „Nismo za kahve, nego smo došli za onu našu čoru. Dobili smo haber da je tvoj sin povuk’o i hoćemo da vidimo i čujemo njega i nju.“
Tražiše mene prvu. Uvede me nana. Svi me onako mrko pogledaše. Vidim ja da me prekoreše te šta bi i mene čekalo kad bih kazala da me je povuk’o.
Najstariji me pita: „Čora, reci kako je bilo! Jesi li na silu došla u ovu kuću?“
Ja onako ko iz topa: „Ne, Allaha mi, amidža. Ja sam svojom voljom pa me razapnite ovdje!“
„Pozovite sad Idriza“, reče on.
Uđe Idriz, ali zapeo k’o da je na svadbu krenuo.
Čuo je on kako sam ja rekla i ne boji se.
Nazva im selam i reče: „Mi smo zajedno odlučili da se uzmemo. Znam da je mlada, ali ću je paziti i neće imati sa mnom problema.“
Što on to reče, ustadoše, ni kahve ne popiše.
Doduše, meni se amidža okrenu na izlasku i reče: „Ti ćeš malo počekat da vidiš rod!“
Tako i bi. Nekoliko puta su slali muslihune da mi se pomire, ali uzalud.
Pošto se godina napuni, pomiriše se. To se nekad inatilo po godinu i više. No, dobro ja prođoh. Idriz me vala pazio, kako je i obećao, ko malo vode na dlanu. Ponekad bi me nosio ko malo dijete, a volio ko biranu ženu.
I ja njega zavoljeh, bogami. A ko i ne bi. Ko je u to doba pazio toliko ženu ko Idriz? Niko.
I tako prođoše dvije godine, rodi se Mejra.
Zarati se, moj sinko! Ne znavaše se koje sve vojske ne prolaziše. Neke nam muškarce odvedoše na Bosnu, u partizane, a neke ne diraše.
Jedno veče zapucaše puške u blizini naših stanova.
Zavikaše rođaci: „Vejsele, Idrize, eto četnika, grabe i ubijaju sve što hodi!“
Pokupiše stoku i njih dvojica okrenuše prema planini, a mi sa ostatkom rođaka na drugu stranu…
Razdvojismo se, tako rekoše.
Sutradan dođe crn glas, da su obojica poginuli! Eno ih gore u kleče, a niko od muških glava se ne smije pomoliti da ih preuzme.
Pošto se dobro iskukasmo, nana se k’o kakav birani muškarac, pribra i reče mi: „Snaho moja, prekini kukati, moramo ih dognat ili će ih, ljutoj kukavici, vuci i psi raznijeti. Da ih makar ko ljude ukopamo.“
Krenusmo nana i ja. Odnekud se pomoli Kasim.
Poče kukat i on, ali ga nana odmah ušutka: „Šuti, neka si mi ti zdrav i živ! Hoćeš da dođu i tebe mi ubiju?! No hajde, kad te Bog sačuva i dovede, da nam pomogneš.“
Obuče mu fistan i stavi šamiju, k’o biva on žensko.
Krenusmo. Ja se jedva vučem, kukam, čupam kosu! Nana se okrenu i reče: „Uči, snaho, ne kukaj! Dognaj šehade, to daje snagu. Da ovo obavimo, da nam i Kasima ne ubiju!“
Dovukosmo ih na volujska kola i nas troje ih ukopasmo u gaj kod stanova.
Bogme kukasmo, ređasmo, ali moradosmo saburisat, da mi dijete ne poludi, i posmrče u stomaku da preživi.
A bogme se nadasmo da je muško, kad ono žensko, nek je živa i zdrava.
No, jadi moji, šta će biti sa mojom sirotinjom?
Kod nas ranije nije bio običaj da odiva uzme đecu. Ostavi ih, ko da ih nikad nije imala!
A meni ko da želudac čupaju! Nikako se ne mogah od njih odvojit.
Nije prošlo ni pola godine, kad navališe muslihuni iz sela. Traže da se udam za Kasima!
Kakvog Kasima?! Bože sačuvaj, on mi je ko brat! Šta smo sve skupa prošli!
Priđe mi on jednog dana, ispod vjeđa me gleda i veli: „Ajno, čuješ li ti šta muslihuni pričaju?“
Ja šutim, znam šta će da zbori.
On veli: „Jok, to ne može, ja ću u vojsku!“
Tako i bi.
No, da se vratim na ono što ti prije pričah.
Uvedoše mene, pred nanom i muslihunima. Otac Galjan me pita: „Ajno, hoćeš li da ostaneš za Kasima ili da sad ideš sa mnom?“
Okrenu mi se soba oko mene.
Rekoh: „Ne, ne mogu nikako!“
U tom babo reče: „Poljubi đevojčice i spremi se da idemo!“
Kako to reče, nana zakuka: „Kuku, snaho moja, teža si mi od rane Idrizove… Ubij mene i vajulje tvoje!…“
Kako nana zakuka, to se stvoriše đevojčice. Ne znaš šta je gore, njihov vrisak ili stisak oko nogu!
Ja stadoh k’o ukopana. Skrušena uzeh đevojčice u naručje i rekoh: „Pristajem, pa makar mi duša u đunah gorjela!“
Odoše oni.
Ode i Kasim u vojsku. Četiri godine.
Došlo bi po neko pismo, đe piše da je dobro… Kako su đeca, možete li poradit?…
No jednog jutra, ustala ja rano, otvorih vrata, kad imaš šta da vidiš: ukaza se stasit muškarac, valovite kose crne ko zift, rumenih obraza i zuba bijelih taman ko biseri.
„E stagfirullah, jesi li to ti, Kasime?“
„Jesam, Ajno, došao sam, završio s vojskom. No, hoćeš li se ti rukovat sa mnom?“
Ja k’o zakovana!
Hoću, Kasime, ti si mi ko brat, zamalo izgovorih, ali se odmah sjetih naše obaveze koju smo preuzeli pred muslihunima.
Đunah me je svaki put gorio, i ponovo gorio… I mene, i njega.
Troje đece je nekako došlo na svijet.
Tek pod stare dane smo shvatili da drugačije nije moglo biti.
Ne ponovilo se, ali će Allah oprostiti časni nijet, jer su siročad i Bogu teška!