u dubravama jedni za jejinu kažu da je sova, a drugi da je kumra,
ali svi se slažu da je to ptica koja najavljuje smrt. kad jejina zapjeva
na krovu nečije kuće, sutra, neko od ukućana, umire…
1.
Svitalo je i u selu su se čuli pijevci.
„Ustaj…“
„Koliko je sati?“
„Saće šes…“
Ajiša je ustala i otišla u banju. Iza zatvorenih vrata, najprije se čulo kako iskašljava, prigušen zvuk skupljanja sline u grlu, krkoljanje, pa onda pljuvanje u lavabo. Zatim mlaz mokraće koju je ispuštala u šolju.
Ibro je u međuvremenu ložio vatru u šporetu Smedervcu. Krškao jelovinu i pažljivo je slagao na zgužvanu novinu, po vrhu stavio dvije tanje cjepanice, iz džepa izvadio upaljač, i zapalio.
Miris vatre se brzo proširio prostorijom.
„Oka nisam sklopila“, reče Ajiša dok iz viseće uzima tablu.
Ibro se na njene riječi samo nakašlja i ugrnut u kaput izađe vani.
Na tablu je stavila dva fildžana i kašičice. U šećerluk dosula šećera i kašikom u džezvu sipala mljevenu kafu. U međuvremenu je na šporetu strujala voda koju je Ibro bio pristavio.
„Mraz…“, reče Ibro dok ulazi u kuću s naramkom drva.
„Vidim ja hladno mi a pokrila se s dvije deke i jorganom…“
„Jesam li ja govorio da se pokrije krompira…?“
„Bogumi što je nisi išo i pokrivo?“
„Ha…“, zavrti Ibro glavom…
Dok je Ajiša zalijevala kafu Ibro je uzeo daljinski i upalio televiziju. Pošto je ton ostao pojačan od protekle noći, prostorijom se prolomi glas Jasmina Stavrosa. Ibro daljinski okrenu prema sijalici i nakon što je našao dugme za smanjivanje, stiša ton.
„Pa đe si vidio mraz?“
„Eno u kanti pod olukom…“
„Pa je li koliko?“
„Nisam ga mjerio…“, odbrusi Ibro i iz džepa izvadi kesu s duhanom.
Prstima je rastresao grudvice stutkuljene škije i stavljao je u ćat.
„Ne przni mi tuda“, reče Ajiša dok u fildžane po šećeru stavlja s kašikom kajmaka.
Ibro se na te njene riječi nije obazirao već je jezikom oblizivao rub ćata i prstima oblikovao cigaretu koju je bio napravio. Onda je zapalio i dva puta povukao jako. Ne ispuštajući upaljača iz ruke, sa strane je gledao u žišku, je li se dovoljno zacrvenila, treba li je dopaliti.
Prostoriju za čas popuni duhanski dim.
„Vrag te odnio i tebe i škiju!“, reče Ajiša i u fildžane poče sipati kafu.
„Čuli je ti?“, ne gledajući u nju Ibro prozbori.
„Koga?“
„Čuj koga, jejinu…“
„Jok ja bogumi…“, reče Aijša i fildžan prinese ustima.
„A veliš oka sklopila nisi.. Hhh…“, opet je Ibro vrtio glavom.
Prostorijom se čulo srkanje kafe iz fildžana i stišani ton televizora na kojemu je sad pjevao Alan Hržica. Ibro bi s vremena na vrijeme pogledao u ekran, zadržao pogled koji minut, pa se vratio debeloj cigareti koja je sporo dogorijevala u pepeljari.
„Pa oklen se čula?“, nakon što su malo odšutjeli upita Ajiša.
„S Omerove kuće koliko sam se ja mogo orjentisati.“
„I jes kukavac bolestan…“
„Hhh“, Ibro na nju izdriječi oči. „Moraš ti odma…“
„Samo velim đe je čojek bolesan.“
„Šuti, šutiii… Ne pričaj svašta!“, namještajući kaput na ramenima Ibro je vrtio glavom i gicao se na kauču.
„Pa ti si je prvi spomeno“, reče mu Ajiša.
„Pa ti odmah moraš na jablanu… Ha… Svaka ti je koca!“
„Jesi li gledo krompiru?“
„Jok ja.“
Sad Ajiša ustade, s čiviluka na vratima uze jaknu, ugrnu se, i izađe.
Ibro uze daljinski pa pođe redom šaltati kanale. Malo se tijelom nage prema naprijed i oči iskolači na ekran. Još je bilo rano i na većini kanala nije bilo programa. Tek na nekoliko njih su bile reklame i Ibro ostavi na programu gdje su upravo reklamirali Dormeo madrac.
„Je li smrzla?“, upita Ajišu koja se brzo vratila i sa sebe skidala jaknu i vraćala je na čiviluk.
„Otiđi pa vidi…“, reče Ajiša pa ode do šporeta i ubaci cjepanicu.
„Svunoć je zavijala pa da je ne čuješ…“, ponovo Ibro poče o jejini.
Na te njegove riječi Ajiša ništa ne reče već u fildžan dosu kafe i poče mješati. Onda fildžan osloni na donju usnu i zagleda se u prazno.
„Ima li brašna?“, progovori Ibro kad vidje da ga Ajiša ignoriše.
„Ima nešto, ali nema ulja i nema šećera…“, negledajući u nj i preko volje odgovori Ajiša.
„Vidi šta još treba pa da odem kupiti.“
Ibro je sad bio raspoloženiji.
„E ne znam šta bi danas pravila!?“, nakon male šutnje i Ajiša se oraspoloži.
„Ja bih najviše volio da skuhaš graha s geršlom.“
„E kupi unda malo i suha mesa, ima u Frenje fina šarena.“
„Je li smrzla?“
„Ko?“
„Krompira…“
„Ja ne bih rekla da jes, svaka klica se bijeli… Ma đe će se bolan smrzrnut…“
„Ne znam oklen je ona tičurina vila… Mense učinilo da je od Omerove kuće…“
„Nalet je bilo…“
Među Ibrom i Ajišom nesta one jutarnje mrzovolje i jedno drugom počeše udobrovoljavati. U Smederevcu se vatra bila rasplamsala, šporet je tutnjio, od njega su podrhtavala prozorska okna i činilo se kao da negdje u daljini grmi.
„Neka!“, dreknu Ibro na Ajišu koja je lombrala sa sudima za sudoperom.
„Da čujemo vrijeme“, ponovi joj dok je sjedala na kauč i o kecelju brisala vlažne ruke.
„Pojačaj još…“, reče Ajiša.
Ibro daljinski ponovo okrenu prema sijalici, nađe dugme za pojačavanje, i pritisnu. Tada se s televizije glasno oglasi Zoran Vakula.
„Aha, evo Bakule“, reče Ibro i tijelom se nage prema ekranu.
„Mnoge ceste u Lici i Gorskom kotaru su zatvorene za promet zbog snijega, a ima ga i na Sljemenu, gdje je jutros izmjereno 18 centimetara.“
Ibro i Ajiša su sjedili i slušali.
„Jutros u sedam sati visine snijega u Hrvatskoj bile su sljedeće: Crni lug 4 cm, Delnice 10 cm, Otočac 1 cm, Plitvice 5 cm, Zavižan 11 cm.“
Vakula kojeg je Ibro zvao Bakula, bio im je drag, vjerovali su mu više nego ikom drugom na televiziji.
„Prema prognozi DHMZ-a danas se očekuje pretežno oblačno s kišom, a u gorju, sa snijegom uz stvaranje snježnog pokrivača. Glavnina kiše u unutrašnjosti će pasti u prvom dijelu dana i u nizinama lokalno može biti susnježice.“
„Eto ti ga i u nas“, trznu se Ibro.
„Na Jadranu, osobito u Dalmaciji, ponegdje izraženiji grmljavinski pljuskovi. Puhat će umjeren do jak sjeverni i sjevernoistočni vjetar. Na sjevernom Jadranu jaka i olujna bura, podno Velebita i s orkanskim udarima…“
„Treba krompiru pokrit. Nađi mi kakvih deketina“, reče Ibro Ajiši dok na televizoru smanjuje ton.
„Evo da mi se ovo graha obari“, ustade Ajiša i ode prema šporetu na kojem je u šerpi vrela voda.
Ibro iz džepa ponovo izvadi kesu s duhanom i pođe motati novu cigaretu. Ajiša ga opazi pa odmahnu glavom.
„Jesi li smislila šta još treba iz prodavnice.“
„Uzmi malo salame, jedan kolut sudžuke i nešto slatko…“
„Strah me da ne smrznu cijevi i hidrofor…“, dok kreše smotanu cigaretu, reče Ibro.
„Nek bogumi mrznu, šta ću jim ja…“
„Murat svoj obložio stiroporom i pokrio dekom.“
„Pa da ne bi i ti…“
Na te Ajišine riječi Ibro ništa ne reče već dopali prigušenu cigaretu i snažno povuče. Oko njega se izvi oblak od dima i on se zakašlja.
„Crknut ćeš od nje“, dok u šporet ubacuje cjepanicu opet prozbori Ajiša.
„Nek jebem mater“, reče Ibro i ljutito se skoči s kauča, prigrnu kaput, i izađe.
Ajiša je obareni grah procijedila i ostavila ga u šerpi na kraju šporeta. Onda je uzela tepsiju i u nju kanula malo ulja, razmazala ga prstima, pa iz vajnika u nju prekrenula tjesto od hljeba. U šporet je gurnula još jednu omanju cjepanicu, hljeb prekrila salvetom i ostavila ga na stolu ispod sulunara.
„Evo Murat kaže sve voćke led odnio“, poče Ibro s vrata.
„Misliš li ti u prodavnicu ići?“, dok posprema jastuke po kaučima i zateže prekrivač, ne gledajući u nj, reče Ajiša.
„U Omera se dimi iz odžaka, ali nema nikoga da izađe iz kuće…“
Ajiša malo zastade, pogleda u Ibru, pa nastavi raspremati po kuhinji.
„Trebala si otić u njiha…“
„U koga?“
„U kenjca… Čuj u koga u – u Omera.“
„Neišla ga ja… Idi ako ti se ide… Ti si je čuo nisam ja…“
„Hhhh“, ljutito Ibro uzdahnu.
S cigaretom u ustima opet se spremi i izađe vani. Ajiša ga vidje kroz zarošeno staklo prozora kako stoji ispred kuće i zvjerka na Omerov čardak.
Ubrzo se ponovo vrati u kuću.
„Hoću li brašna uzimat?“
„Su čim ćeš ga sad gonit… Ima još, more koji dan…“
„A šta da pane snijeg…“
„E ne znam, kako hoćeš… Uzmi mi mesa ako ću ti grah praviti…“
Ajiša je u šporet gurnula još jednu cjepanicu, mašama progargašala vatru, ubacila hljeb i zatvorila pekaru. U ruku je uzela salevetu i sejla na šćemliju ispred šporeta.
„U Rupini, u Hrvata sve cijevi popucale…“, dok se sprema za prodavnice reče Ibro.
Ajiša je sjedila pred šporetom i pravila se kao da ga ne čuje. S vremena bi na vrijeme, pošto je vatra bila plaha, otvorila pekaru i okrenula tepsiju s hljebom.
„Dok se ja vratim nađi mi te deketine… Eno sve okolo zabijelilo, sad pada na Hrgudu… Eto ti ga noćas i u nas…“
Ibrin monolog bi s vremena na vrijeme prekinula škripa federa u vratima rerne koju bi Ajiša otvarala da okrene hljeb. On je po kući hodao i zborio, tražio ceker za namirnice, u novčaniku provjeravao ima li dovoljno para, motao novu cigaretu, onu putnu, gledao malo u televiziju, malo u sat, malo prema šporetu za kojim je, njemu leđima okrenuta, sjedila Ajiša.
„Odo ja, a ti mi te deketine pripremi… I ne znam je li ono bila Jejina ili mi se samo pričinjelo… I ne zbori nikom….“
Ajiša se nije obazirala na starčeve riječi već je gledala u šporet i šutjela. Kad su se vrata kuće zatvorila i kad je bila sigurna da je Ibro izašao, okrećući hljeb sa salvetom u ruci, tiho reče:
„Idi vrag te odnio.“
2.
„Šta ono Ibro stoji pred kućom“, reče Omerova nevjesta Zijada dok namješta storu na prozoru. „Gleda vamo… Eno sad ode u kuću…“
Omer je ležao na kauču ispod prozora i bio je pokriven do pod vrat. Ispod deke mu je virila samo velika glava na kojoj su se od iscrpljenosti jasno vidjeli i oni, inače, mišićima prekriveni dijelovi gornje i donje vilice. Disao je površno i ubrzano i svako malo otvarao usta. Tad bi se kroz kuću začulo kao da neko dlanovima pljesne.
„Bi li babo išta mogo jesti?“, upita ga nevjesta koja je sad nad njim stajala.
„Aaaa?“, Omer pogleda u nju.
„Bi-li išta mogo pojes?“, povisi Zijada ton i pritom se još primaknu starcu koji je na nju bio iskolačio upale oči.
„Je li jes?“
„Ja, jes! Bi-li mogo išta?“
„Jok bogami…“, reče Omer pa jeknu.
„Moraš nešto pojes. Rekla ti doktorica, neće ti moć udrit inekciju kad dođu ako ne budeš jeo.“
„Jesi li izlazila na izvan?“
„Jesam… Što pitaš?“
„Ima li mraza?“
„Ima… Smrzla se voda u koritu pred kućom…“
„Jah…“, reče starac i zatvori oči. Na licu mu se tad ukaza bolan grč, potraja koji sekund, pa nestade.
Zijada je starcu namjestila jastuk i opipala mu čelo. Onda je s njega skinula deke, presložila ih, pa ga ponovo pokrila.
Starčevo tijelo je bilo mršavo i skoro beživotno. Kroz pidžamu su se ocrtavale ivice karličnih kostiju i činilo se kao da u njoj ničeg drugog sem njih, nije ni bilo.
Dok ga je pokrivala zazvoni telefon.
„Halo…“, reče Zijada. „Ma isto… Neće da jede… Evo sad ko zaspa… Hoću… Dobro… Hajde…“
Kad je spustila slušalicu, starac progovori:
„Ko je to bio?“
„Ramiz… Pita jesi li jeo išta…“
„A đe je on?“
„Na poslu babo… Đe će bit…“
„Je li se dobro obuko?“
„Jes. Hoćeš li da ti popržim jaje na mladom maslu?“
„Hajde…“, reče starac i ponovo zatvori oči.
Dok je čekala da se na tavi maslo ucvrlja, Omer je ponovo bio zaspao. Kao da mu se u plućima bilo nešto prepriječilo u snu je disao površno i brzo, s vremena na vrijeme bi ispustio neki zvuk, nalik hrkanju, onda, kao da bi disanje stalo, iz njega se ništa ne bi čulo. Zijada bi se tad okrenula i gledala u starca dok ponovo ne bi prodisao.
„Hajde babo…“, stavljajući tavu i komad hljeba na stol reče Zijada.
„A?“, pogleda je starac umornim očima.
„Hajde da jedeš.“
„Ne mogu…“
„Moraš jes, evo sam ti jaje popržila…“
„Hajde de…“, reče Omer i pođe se ustajati.
Zijada je Omeru pomogla da se pridigne, sa strana mu stavila po jastuk i primakla mu stol.
„Je li mrzlo na izvanu?“, pogleda je starac.
„Jes, hldano, samo što snijeg nije…“
„Jesi li krompiru gledala?“
„Evo babo krompire kraj šporeta… Jesmo li je jučer unjeli…“
„A je li… Je li proklijala?“
„Jes… Hajde jedi…“
„Ovako ću ja“, odgurnu Omer viljušku, rukom odlomi hljeba i umoči ga u zlatnu mast u kojoj su plivala jaja.
„To je domaće, mlado maslo, dala mi Munta Muratova…“
„Aha…“, reče starac pa se zakašlja.
„Hoćeš li vode?“, upita ga Zijada i krenu prema sudoperu.
„Ne treba…“, reče starac pa nastavi žvakati hljeb namočen jajima i masnoćom.
„Đe će ono Ibro s civarom?“, progovori Zijada zagledana kroz prozor. „A sigurno u prodavnicu…“ gledajući i dalje, žena odgovori sama sebi…
Dok je Omer jeo Zijada je raspremala po kući. Kako su stakla na prozoru bila prljava, uzela je krpu pa ih počela brisati. Dok je to činila, zavrćala je glavom pokušavajući vidjeti nebo. Komadić koji je stajao razapet između njihove i susjedne kuće izgledao je kao bijela krpa na štriku.
„Snježna hava…“, više za sebe reče žena dok novinom glanca prozorska stakla.
„Aaa nevjesta…?“
„Reko koda će snjeg…“, malo jačim tonom ponovi Zijada.
„Ima li vode?“
„Đe babo ima li vode?“
Starac malo stade, kao da se zamisli, pa nastavi:
„U česmi…“
„Ima babo, jesi li žedan, hoćeš da ti uspem?“
Starac ništa ne reče. Drhtavom rukom je kupio mrve hljeba što su mu ispale u krilo i slagao ih na jednu hrpicu na stolu.
„Jesi li žedan?“, ponovi Zijada pitanje.
„Nisam…“
„Pa što pitaš ima li vode?“
„Je li smrzla pitam…“
Starac se tad ko malo osmjehnu, pogleda u Zijadu i pođe da legne…
Zijada mu je pomogla da se smjesti u zgužvanu postelju i pokrila ga dekama. Njegova velika i samo kožom omotana glava virila je ispod pokrivača pod kojim kao da tijela nije bilo. Starac je ubrzo zatvorio oči i utonuo u onaj svoj polusan. Njegovo površno disanje ponovo je zašumorilo kućom.
Dok je sjeckala krompir i luk za pitu, starac je spavao. S vremena na vrijeme bi jeknuo i Zijada bi tad prišla bolesniku, malo odstojala nad njim, uvjerila se da je živ, pa nastavila s poslom.
Na sredinu kuće je prostrla veliki bijeli čašaf i na njemu razvlačila jufku za krompiraču. Pošto je u kući bilo vruće od plahe vatre koja je tutnjila u šporetu, jufka joj je pucala i ona je svako malo, tiho, govorila: U vražiju mater.
Kad je pitu ubacila u pekaru došli su doktorica i tehničar i Omeru dali injekciju za bolove. Starac, iako izmoren, smogao je snage da ih pita „kako su prošli“…
„Kuda dedo?“, primakla mu se doktorica i glasno ga pitala.
„Putem…“, rekao je starac s onim osmjehom na licu.
„Pita sevet mraza…“, uključila se sa strane Zijada.
„A dobro, dobro… Dobro smo prošli“, odgovori doktorica dok mu na ruku stavlja manžetu da izmjeri krvni pritisak.
„Kažu snijeg svuda okolo“, reče tehničar tiho dok doktorica mjeri tlak.
„A i u nas bi mogo“, odgovori mu Zijada i ponudi ga sokom.
„Hvala ti… Nećemo ništa…“, reče mladić.
„Jeste li za kafu… Ili čaj?“, ponovo Zijada upita…
„Ništa…“, reče sad doktorica. „Idemo, imamo još u nekoliko kuća otići…“
Snijeg je počeo padati dok je Zijada ispraćala doktoricu i tehničara. Počeo je sitno i pahulje su lelujale pa je tehničar prokomentarisao da ih to vjetar donosi s planina uokolo. Ali čim su njih dvoje zamakli, snijeg je počeo ubrzavati. Pahulje su postajale sve veće i jedna je pala na Zijadino lice dok je gledala u nebo. Nekoliko ih se zamrsilo i u njenu u mini-val uvijenu kosu.
„Pada li to?“, upitao ju je starac kad je ušla u kuću. Glas mu je bio življi nego inače, kao da mu se u tijelo najednom vratila snaga.
„Pada babo… Pada“, reče Zijada i pođe pekari da okrene pitu.
„Je li se Ramiz dobro obuko?“, sad zatvorenih očiju upita Omer.
„Jes babo, jes!“, reče Senada okrenuta prema šporetu dok nožem odiže smotanu jufku da vidi da i odozdo nije zagorjela.
3.
„Nađi mi kakvu deketinu da kravu pokrijem.“
„Nemam, sve si odnio. Jedino moju da ti dam…“, reče Munta ljutito.
Murat je sjedio za stolom i iz tanjira kašikom srkao čorbu iz koje se dimilo. U kući je bilo vruće i svi prozori su bili zarosili od čorbe koja se još kuhala na šporetu nad kojim je stajala Munta.
„De mi još malo uspi…“, odgurnu Murat tanjir.
„Pa moreš li bar sačekat da je zapržim“, reče Munta i pokretima punim ljutnje uze prazan tanjir i ponese ga prema šporetu.
Murat na to ništa ne reče već uze daljinski i upali televiziju. Bilo je skoro dvanaest sati i na HRT-u su trebale početi vijesti.
„E šta ih više gledaš, vazda jedno te isto mlate… Odnio vrag i tebe i njia…“, reče Munta dok mu stavlja na stol pun tanjir.
„Da vrijeme vidim jadna ne bila… Vidiš đe je nevrijeme svuđe.“
Vani je padao snijeg i kako je bilo suho, po krovovima kuća se već bjelilo. Sa svih strana je bilo pritislo i činilo se da neće prestati dok sve ne zatrpa.
„Jesam li ti govorila da brašna kupiš… E sad ćemo gladovati dok se ne otopi…“
„Đe sam mogo po ovom ledu?“
„Kako je Ibro Ajišin mogo… Eno maloprije punu civaru namjernica proćera…“
Murat na te Muntine riječi zašuti, iz kašike posrka čorbu, u usta stavi rukom odlomljen komad hljeba, nasloni se u kauču pa preko zalogaja reče:
„Pa nimalo da nema brašna?“
Sad Munta na njegove riječi ništa ne odgovori, pa on, s kašikom uronjenom u čorbu, prebaci temu:
„Kaže mi Ibro da je noćes čuo jejinu… Njemu se učinilo s Omerove kuće da je zavijala…“
Dok zapršku sipa u šerpu, skoro u sebi, Munta progunđa: Đe nije s moje.
„Šta kažeš?“, upita je Murat.
„Nisam ništa rekla…“
„Već ako umre, đe ga po ovom mrazu sahranit…?“, nastavi Murat.
„Trebo si u harem pa pokrit komad zemlje da vam bude lakše kopat…“, reče Munta zajedljivo.
„E ne more se su tobom ništa pričat.“
Dok su se njih dvoje prepirali na televiziji su išle vijesti. Smjenjivale su se glave zastupnika u saboru, među njima, Murat je znao jedino Pernara kojeg je zvao Pervan. Svako malo bi pogledao prema ekranu u iščekivanju vremenske prognoze.
Vani je snijeg padao sve brže i s brzinom je rasla veličina pahulje. Brda okolo Dubrava se više nisu mogla jasno vidjeti, zrak je bio poprimio nijansu između bijele i sive i činilo se, kao da se čitav život najednom preselio u neki veliki oblak.
Murat je provirivao kroz prozor, jednim okom gledao kroz rukavom očišćeno staklo, drugim u ekran televizora na kojem je trebala početi vremenska prognoza.
Munta, ljuta, nakon što je sa šporeta skinula skuhanu čorbu, počela je po kući raspremati. Vraćajući jastuke na svoja mjesta na kaučima, roncala je dovoljno glasno da je Murat njene riječi mogao čuti, ali ne i razumjeti.
Djevojka u vremenskoj prognozi, rukom je pokazivala u kartu Evrope nad kojom su se bili nadvili veliki bijeli oblaci. Rekla je da regiju očekuje snježne padavine i da će svoj vrhunac dosegnuti u toku noći. Na većini prometnica, saobraćaj je bio u zastoju – upozorava li su iz HAK-a uz nekoliko kadrova s autocesta diljem Hrvatske. Slušajući ih, i Murat i Munta, vrtjeli su glavom.
„I da nemaš ništa da kravu pokrijem?“, opet upita Murat.
„Eno ti u predsoblju serdžade… Nema više deka, sve si ih odnio…“
U Mutinom glasu kao da ne bi više ljutnje.
„Trebala si poviriti na Omera.“
„Što ti nisi povirio.“
„Evo nisam imo kad…“, reče Murat i zapali cigaretu.
„Ne mogu bogumi ni ja. Glava me boli…“
„Dolazila mu je doktorica…“, reče Murat ustima punim dima.
„Udara mu inekcije za bolove… Preključer Zijada, dolazila masla da joj dadnem pa reče…“
Uze Munta pletivo i smjesti se na kauč ispod prozora. Murat ustade i izađe u predsoblje. Dok je plela i gledala sapunicu na HRT-u, čula je Murata kako iznosi serdžadu i za sobom zatvara vanjska vrata.
Kad je ostala sama, poćulila je kroz prozor. Već je bilo ponovo orosilo na mjestu gdje je Murat brisao svojim rukavom pa i ona isto učini.
Na stazi koja je vodila prema štali, bili su otisci Muratovih stopa. Snijeg je bio prekrio sve što se vidjelo. Iz dimnjaka koji su stršili s bijelih krovova, kuljao je bijeli dim. Na nekim su bile i štrkljave antene naziva riblja kost i sve su gledale u Bikovo koje se nije vidjelo.
Mraz
za Ivana Lovrenovića
u dubravama jedni za jejinu kažu da je sova, a drugi da je kumra,
ali svi se slažu da je to ptica koja najavljuje smrt. kad jejina zapjeva
na krovu nečije kuće, sutra, neko od ukućana, umire…
1.
Svitalo je i u selu su se čuli pijevci.
„Ustaj…“
„Koliko je sati?“
„Saće šes…“
Ajiša je ustala i otišla u banju. Iza zatvorenih vrata, najprije se čulo kako iskašljava, prigušen zvuk skupljanja sline u grlu, krkoljanje, pa onda pljuvanje u lavabo. Zatim mlaz mokraće koju je ispuštala u šolju.
Ibro je u međuvremenu ložio vatru u šporetu Smedervcu. Krškao jelovinu i pažljivo je slagao na zgužvanu novinu, po vrhu stavio dvije tanje cjepanice, iz džepa izvadio upaljač, i zapalio.
Miris vatre se brzo proširio prostorijom.
„Oka nisam sklopila“, reče Ajiša dok iz viseće uzima tablu.
Ibro se na njene riječi samo nakašlja i ugrnut u kaput izađe vani.
Na tablu je stavila dva fildžana i kašičice. U šećerluk dosula šećera i kašikom u džezvu sipala mljevenu kafu. U međuvremenu je na šporetu strujala voda koju je Ibro bio pristavio.
„Mraz…“, reče Ibro dok ulazi u kuću s naramkom drva.
„Vidim ja hladno mi a pokrila se s dvije deke i jorganom…“
„Jesam li ja govorio da se pokrije krompira…?“
„Bogumi što je nisi išo i pokrivo?“
„Ha…“, zavrti Ibro glavom…
Dok je Ajiša zalijevala kafu Ibro je uzeo daljinski i upalio televiziju. Pošto je ton ostao pojačan od protekle noći, prostorijom se prolomi glas Jasmina Stavrosa. Ibro daljinski okrenu prema sijalici i nakon što je našao dugme za smanjivanje, stiša ton.
„Pa đe si vidio mraz?“
„Eno u kanti pod olukom…“
„Pa je li koliko?“
„Nisam ga mjerio…“, odbrusi Ibro i iz džepa izvadi kesu s duhanom.
Prstima je rastresao grudvice stutkuljene škije i stavljao je u ćat.
„Ne przni mi tuda“, reče Ajiša dok u fildžane po šećeru stavlja s kašikom kajmaka.
Ibro se na te njene riječi nije obazirao već je jezikom oblizivao rub ćata i prstima oblikovao cigaretu koju je bio napravio. Onda je zapalio i dva puta povukao jako. Ne ispuštajući upaljača iz ruke, sa strane je gledao u žišku, je li se dovoljno zacrvenila, treba li je dopaliti.
Prostoriju za čas popuni duhanski dim.
„Vrag te odnio i tebe i škiju!“, reče Ajiša i u fildžane poče sipati kafu.
„Čuli je ti?“, ne gledajući u nju Ibro prozbori.
„Koga?“
„Čuj koga, jejinu…“
„Jok ja bogumi…“, reče Aijša i fildžan prinese ustima.
„A veliš oka sklopila nisi.. Hhh…“, opet je Ibro vrtio glavom.
Prostorijom se čulo srkanje kafe iz fildžana i stišani ton televizora na kojemu je sad pjevao Alan Hržica. Ibro bi s vremena na vrijeme pogledao u ekran, zadržao pogled koji minut, pa se vratio debeloj cigareti koja je sporo dogorijevala u pepeljari.
„Pa oklen se čula?“, nakon što su malo odšutjeli upita Ajiša.
„S Omerove kuće koliko sam se ja mogo orjentisati.“
„I jes kukavac bolestan…“
„Hhh“, Ibro na nju izdriječi oči. „Moraš ti odma…“
„Samo velim đe je čojek bolesan.“
„Šuti, šutiii… Ne pričaj svašta!“, namještajući kaput na ramenima Ibro je vrtio glavom i gicao se na kauču.
„Pa ti si je prvi spomeno“, reče mu Ajiša.
„Pa ti odmah moraš na jablanu… Ha… Svaka ti je koca!“
„Jesi li gledo krompiru?“
„Jok ja.“
Sad Ajiša ustade, s čiviluka na vratima uze jaknu, ugrnu se, i izađe.
Ibro uze daljinski pa pođe redom šaltati kanale. Malo se tijelom nage prema naprijed i oči iskolači na ekran. Još je bilo rano i na većini kanala nije bilo programa. Tek na nekoliko njih su bile reklame i Ibro ostavi na programu gdje su upravo reklamirali Dormeo madrac.
„Je li smrzla?“, upita Ajišu koja se brzo vratila i sa sebe skidala jaknu i vraćala je na čiviluk.
„Otiđi pa vidi…“, reče Ajiša pa ode do šporeta i ubaci cjepanicu.
„Svunoć je zavijala pa da je ne čuješ…“, ponovo Ibro poče o jejini.
Na te njegove riječi Ajiša ništa ne reče već u fildžan dosu kafe i poče mješati. Onda fildžan osloni na donju usnu i zagleda se u prazno.
„Ima li brašna?“, progovori Ibro kad vidje da ga Ajiša ignoriše.
„Ima nešto, ali nema ulja i nema šećera…“, negledajući u nj i preko volje odgovori Ajiša.
„Vidi šta još treba pa da odem kupiti.“
Ibro je sad bio raspoloženiji.
„E ne znam šta bi danas pravila!?“, nakon male šutnje i Ajiša se oraspoloži.
„Ja bih najviše volio da skuhaš graha s geršlom.“
„E kupi unda malo i suha mesa, ima u Frenje fina šarena.“
„Je li smrzla?“
„Ko?“
„Krompira…“
„Ja ne bih rekla da jes, svaka klica se bijeli… Ma đe će se bolan smrzrnut…“
„Ne znam oklen je ona tičurina vila… Mense učinilo da je od Omerove kuće…“
„Nalet je bilo…“
Među Ibrom i Ajišom nesta one jutarnje mrzovolje i jedno drugom počeše udobrovoljavati. U Smederevcu se vatra bila rasplamsala, šporet je tutnjio, od njega su podrhtavala prozorska okna i činilo se kao da negdje u daljini grmi.
„Neka!“, dreknu Ibro na Ajišu koja je lombrala sa sudima za sudoperom.
„Da čujemo vrijeme“, ponovi joj dok je sjedala na kauč i o kecelju brisala vlažne ruke.
„Pojačaj još…“, reče Ajiša.
Ibro daljinski ponovo okrenu prema sijalici, nađe dugme za pojačavanje, i pritisnu. Tada se s televizije glasno oglasi Zoran Vakula.
„Aha, evo Bakule“, reče Ibro i tijelom se nage prema ekranu.
„Mnoge ceste u Lici i Gorskom kotaru su zatvorene za promet zbog snijega, a ima ga i na Sljemenu, gdje je jutros izmjereno 18 centimetara.“
Ibro i Ajiša su sjedili i slušali.
„Jutros u sedam sati visine snijega u Hrvatskoj bile su sljedeće: Crni lug 4 cm, Delnice 10 cm, Otočac 1 cm, Plitvice 5 cm, Zavižan 11 cm.“
Vakula kojeg je Ibro zvao Bakula, bio im je drag, vjerovali su mu više nego ikom drugom na televiziji.
„Prema prognozi DHMZ-a danas se očekuje pretežno oblačno s kišom, a u gorju, sa snijegom uz stvaranje snježnog pokrivača. Glavnina kiše u unutrašnjosti će pasti u prvom dijelu dana i u nizinama lokalno može biti susnježice.“
„Eto ti ga i u nas“, trznu se Ibro.
„Na Jadranu, osobito u Dalmaciji, ponegdje izraženiji grmljavinski pljuskovi. Puhat će umjeren do jak sjeverni i sjevernoistočni vjetar. Na sjevernom Jadranu jaka i olujna bura, podno Velebita i s orkanskim udarima…“
„Treba krompiru pokrit. Nađi mi kakvih deketina“, reče Ibro Ajiši dok na televizoru smanjuje ton.
„Evo da mi se ovo graha obari“, ustade Ajiša i ode prema šporetu na kojem je u šerpi vrela voda.
Ibro iz džepa ponovo izvadi kesu s duhanom i pođe motati novu cigaretu. Ajiša ga opazi pa odmahnu glavom.
„Jesi li smislila šta još treba iz prodavnice.“
„Uzmi malo salame, jedan kolut sudžuke i nešto slatko…“
„Strah me da ne smrznu cijevi i hidrofor…“, dok kreše smotanu cigaretu, reče Ibro.
„Nek bogumi mrznu, šta ću jim ja…“
„Murat svoj obložio stiroporom i pokrio dekom.“
„Pa da ne bi i ti…“
Na te Ajišine riječi Ibro ništa ne reče već dopali prigušenu cigaretu i snažno povuče. Oko njega se izvi oblak od dima i on se zakašlja.
„Crknut ćeš od nje“, dok u šporet ubacuje cjepanicu opet prozbori Ajiša.
„Nek jebem mater“, reče Ibro i ljutito se skoči s kauča, prigrnu kaput, i izađe.
Ajiša je obareni grah procijedila i ostavila ga u šerpi na kraju šporeta. Onda je uzela tepsiju i u nju kanula malo ulja, razmazala ga prstima, pa iz vajnika u nju prekrenula tjesto od hljeba. U šporet je gurnula još jednu omanju cjepanicu, hljeb prekrila salvetom i ostavila ga na stolu ispod sulunara.
„Evo Murat kaže sve voćke led odnio“, poče Ibro s vrata.
„Misliš li ti u prodavnicu ići?“, dok posprema jastuke po kaučima i zateže prekrivač, ne gledajući u nj, reče Ajiša.
„U Omera se dimi iz odžaka, ali nema nikoga da izađe iz kuće…“
Ajiša malo zastade, pogleda u Ibru, pa nastavi raspremati po kuhinji.
„Trebala si otić u njiha…“
„U koga?“
„U kenjca… Čuj u koga u – u Omera.“
„Neišla ga ja… Idi ako ti se ide… Ti si je čuo nisam ja…“
„Hhhh“, ljutito Ibro uzdahnu.
S cigaretom u ustima opet se spremi i izađe vani. Ajiša ga vidje kroz zarošeno staklo prozora kako stoji ispred kuće i zvjerka na Omerov čardak.
Ubrzo se ponovo vrati u kuću.
„Hoću li brašna uzimat?“
„Su čim ćeš ga sad gonit… Ima još, more koji dan…“
„A šta da pane snijeg…“
„E ne znam, kako hoćeš… Uzmi mi mesa ako ću ti grah praviti…“
Ajiša je u šporet gurnula još jednu cjepanicu, mašama progargašala vatru, ubacila hljeb i zatvorila pekaru. U ruku je uzela salevetu i sejla na šćemliju ispred šporeta.
„U Rupini, u Hrvata sve cijevi popucale…“, dok se sprema za prodavnice reče Ibro.
Ajiša je sjedila pred šporetom i pravila se kao da ga ne čuje. S vremena bi na vrijeme, pošto je vatra bila plaha, otvorila pekaru i okrenula tepsiju s hljebom.
„Dok se ja vratim nađi mi te deketine… Eno sve okolo zabijelilo, sad pada na Hrgudu… Eto ti ga noćas i u nas…“
Ibrin monolog bi s vremena na vrijeme prekinula škripa federa u vratima rerne koju bi Ajiša otvarala da okrene hljeb. On je po kući hodao i zborio, tražio ceker za namirnice, u novčaniku provjeravao ima li dovoljno para, motao novu cigaretu, onu putnu, gledao malo u televiziju, malo u sat, malo prema šporetu za kojim je, njemu leđima okrenuta, sjedila Ajiša.
„Odo ja, a ti mi te deketine pripremi… I ne znam je li ono bila Jejina ili mi se samo pričinjelo… I ne zbori nikom….“
Ajiša se nije obazirala na starčeve riječi već je gledala u šporet i šutjela. Kad su se vrata kuće zatvorila i kad je bila sigurna da je Ibro izašao, okrećući hljeb sa salvetom u ruci, tiho reče:
„Idi vrag te odnio.“
2.
„Šta ono Ibro stoji pred kućom“, reče Omerova nevjesta Zijada dok namješta storu na prozoru. „Gleda vamo… Eno sad ode u kuću…“
Omer je ležao na kauču ispod prozora i bio je pokriven do pod vrat. Ispod deke mu je virila samo velika glava na kojoj su se od iscrpljenosti jasno vidjeli i oni, inače, mišićima prekriveni dijelovi gornje i donje vilice. Disao je površno i ubrzano i svako malo otvarao usta. Tad bi se kroz kuću začulo kao da neko dlanovima pljesne.
„Bi li babo išta mogo jesti?“, upita ga nevjesta koja je sad nad njim stajala.
„Aaaa?“, Omer pogleda u nju.
„Bi-li išta mogo pojes?“, povisi Zijada ton i pritom se još primaknu starcu koji je na nju bio iskolačio upale oči.
„Je li jes?“
„Ja, jes! Bi-li mogo išta?“
„Jok bogami…“, reče Omer pa jeknu.
„Moraš nešto pojes. Rekla ti doktorica, neće ti moć udrit inekciju kad dođu ako ne budeš jeo.“
„Jesi li izlazila na izvan?“
„Jesam… Što pitaš?“
„Ima li mraza?“
„Ima… Smrzla se voda u koritu pred kućom…“
„Jah…“, reče starac i zatvori oči. Na licu mu se tad ukaza bolan grč, potraja koji sekund, pa nestade.
Zijada je starcu namjestila jastuk i opipala mu čelo. Onda je s njega skinula deke, presložila ih, pa ga ponovo pokrila.
Starčevo tijelo je bilo mršavo i skoro beživotno. Kroz pidžamu su se ocrtavale ivice karličnih kostiju i činilo se kao da u njoj ničeg drugog sem njih, nije ni bilo.
Dok ga je pokrivala zazvoni telefon.
„Halo…“, reče Zijada. „Ma isto… Neće da jede… Evo sad ko zaspa… Hoću… Dobro… Hajde…“
Kad je spustila slušalicu, starac progovori:
„Ko je to bio?“
„Ramiz… Pita jesi li jeo išta…“
„A đe je on?“
„Na poslu babo… Đe će bit…“
„Je li se dobro obuko?“
„Jes. Hoćeš li da ti popržim jaje na mladom maslu?“
„Hajde…“, reče starac i ponovo zatvori oči.
Dok je čekala da se na tavi maslo ucvrlja, Omer je ponovo bio zaspao. Kao da mu se u plućima bilo nešto prepriječilo u snu je disao površno i brzo, s vremena na vrijeme bi ispustio neki zvuk, nalik hrkanju, onda, kao da bi disanje stalo, iz njega se ništa ne bi čulo. Zijada bi se tad okrenula i gledala u starca dok ponovo ne bi prodisao.
„Hajde babo…“, stavljajući tavu i komad hljeba na stol reče Zijada.
„A?“, pogleda je starac umornim očima.
„Hajde da jedeš.“
„Ne mogu…“
„Moraš jes, evo sam ti jaje popržila…“
„Hajde de…“, reče Omer i pođe se ustajati.
Zijada je Omeru pomogla da se pridigne, sa strana mu stavila po jastuk i primakla mu stol.
„Je li mrzlo na izvanu?“, pogleda je starac.
„Jes, hldano, samo što snijeg nije…“
„Jesi li krompiru gledala?“
„Evo babo krompire kraj šporeta… Jesmo li je jučer unjeli…“
„A je li… Je li proklijala?“
„Jes… Hajde jedi…“
„Ovako ću ja“, odgurnu Omer viljušku, rukom odlomi hljeba i umoči ga u zlatnu mast u kojoj su plivala jaja.
„To je domaće, mlado maslo, dala mi Munta Muratova…“
„Aha…“, reče starac pa se zakašlja.
„Hoćeš li vode?“, upita ga Zijada i krenu prema sudoperu.
„Ne treba…“, reče starac pa nastavi žvakati hljeb namočen jajima i masnoćom.
„Đe će ono Ibro s civarom?“, progovori Zijada zagledana kroz prozor. „A sigurno u prodavnicu…“ gledajući i dalje, žena odgovori sama sebi…
Dok je Omer jeo Zijada je raspremala po kući. Kako su stakla na prozoru bila prljava, uzela je krpu pa ih počela brisati. Dok je to činila, zavrćala je glavom pokušavajući vidjeti nebo. Komadić koji je stajao razapet između njihove i susjedne kuće izgledao je kao bijela krpa na štriku.
„Snježna hava…“, više za sebe reče žena dok novinom glanca prozorska stakla.
„Aaa nevjesta…?“
„Reko koda će snjeg…“, malo jačim tonom ponovi Zijada.
„Ima li vode?“
„Đe babo ima li vode?“
Starac malo stade, kao da se zamisli, pa nastavi:
„U česmi…“
„Ima babo, jesi li žedan, hoćeš da ti uspem?“
Starac ništa ne reče. Drhtavom rukom je kupio mrve hljeba što su mu ispale u krilo i slagao ih na jednu hrpicu na stolu.
„Jesi li žedan?“, ponovi Zijada pitanje.
„Nisam…“
„Pa što pitaš ima li vode?“
„Je li smrzla pitam…“
Starac se tad ko malo osmjehnu, pogleda u Zijadu i pođe da legne…
Zijada mu je pomogla da se smjesti u zgužvanu postelju i pokrila ga dekama. Njegova velika i samo kožom omotana glava virila je ispod pokrivača pod kojim kao da tijela nije bilo. Starac je ubrzo zatvorio oči i utonuo u onaj svoj polusan. Njegovo površno disanje ponovo je zašumorilo kućom.
Dok je sjeckala krompir i luk za pitu, starac je spavao. S vremena na vrijeme bi jeknuo i Zijada bi tad prišla bolesniku, malo odstojala nad njim, uvjerila se da je živ, pa nastavila s poslom.
Na sredinu kuće je prostrla veliki bijeli čašaf i na njemu razvlačila jufku za krompiraču. Pošto je u kući bilo vruće od plahe vatre koja je tutnjila u šporetu, jufka joj je pucala i ona je svako malo, tiho, govorila: U vražiju mater.
Kad je pitu ubacila u pekaru došli su doktorica i tehničar i Omeru dali injekciju za bolove. Starac, iako izmoren, smogao je snage da ih pita „kako su prošli“…
„Kuda dedo?“, primakla mu se doktorica i glasno ga pitala.
„Putem…“, rekao je starac s onim osmjehom na licu.
„Pita sevet mraza…“, uključila se sa strane Zijada.
„A dobro, dobro… Dobro smo prošli“, odgovori doktorica dok mu na ruku stavlja manžetu da izmjeri krvni pritisak.
„Kažu snijeg svuda okolo“, reče tehničar tiho dok doktorica mjeri tlak.
„A i u nas bi mogo“, odgovori mu Zijada i ponudi ga sokom.
„Hvala ti… Nećemo ništa…“, reče mladić.
„Jeste li za kafu… Ili čaj?“, ponovo Zijada upita…
„Ništa…“, reče sad doktorica. „Idemo, imamo još u nekoliko kuća otići…“
Snijeg je počeo padati dok je Zijada ispraćala doktoricu i tehničara. Počeo je sitno i pahulje su lelujale pa je tehničar prokomentarisao da ih to vjetar donosi s planina uokolo. Ali čim su njih dvoje zamakli, snijeg je počeo ubrzavati. Pahulje su postajale sve veće i jedna je pala na Zijadino lice dok je gledala u nebo. Nekoliko ih se zamrsilo i u njenu u mini-val uvijenu kosu.
„Pada li to?“, upitao ju je starac kad je ušla u kuću. Glas mu je bio življi nego inače, kao da mu se u tijelo najednom vratila snaga.
„Pada babo… Pada“, reče Zijada i pođe pekari da okrene pitu.
„Je li se Ramiz dobro obuko?“, sad zatvorenih očiju upita Omer.
„Jes babo, jes!“, reče Senada okrenuta prema šporetu dok nožem odiže smotanu jufku da vidi da i odozdo nije zagorjela.
3.
„Nađi mi kakvu deketinu da kravu pokrijem.“
„Nemam, sve si odnio. Jedino moju da ti dam…“, reče Munta ljutito.
Murat je sjedio za stolom i iz tanjira kašikom srkao čorbu iz koje se dimilo. U kući je bilo vruće i svi prozori su bili zarosili od čorbe koja se još kuhala na šporetu nad kojim je stajala Munta.
„De mi još malo uspi…“, odgurnu Murat tanjir.
„Pa moreš li bar sačekat da je zapržim“, reče Munta i pokretima punim ljutnje uze prazan tanjir i ponese ga prema šporetu.
Murat na to ništa ne reče već uze daljinski i upali televiziju. Bilo je skoro dvanaest sati i na HRT-u su trebale početi vijesti.
„E šta ih više gledaš, vazda jedno te isto mlate… Odnio vrag i tebe i njia…“, reče Munta dok mu stavlja na stol pun tanjir.
„Da vrijeme vidim jadna ne bila… Vidiš đe je nevrijeme svuđe.“
Vani je padao snijeg i kako je bilo suho, po krovovima kuća se već bjelilo. Sa svih strana je bilo pritislo i činilo se da neće prestati dok sve ne zatrpa.
„Jesam li ti govorila da brašna kupiš… E sad ćemo gladovati dok se ne otopi…“
„Đe sam mogo po ovom ledu?“
„Kako je Ibro Ajišin mogo… Eno maloprije punu civaru namjernica proćera…“
Murat na te Muntine riječi zašuti, iz kašike posrka čorbu, u usta stavi rukom odlomljen komad hljeba, nasloni se u kauču pa preko zalogaja reče:
„Pa nimalo da nema brašna?“
Sad Munta na njegove riječi ništa ne odgovori, pa on, s kašikom uronjenom u čorbu, prebaci temu:
„Kaže mi Ibro da je noćes čuo jejinu… Njemu se učinilo s Omerove kuće da je zavijala…“
Dok zapršku sipa u šerpu, skoro u sebi, Munta progunđa: Đe nije s moje.
„Šta kažeš?“, upita je Murat.
„Nisam ništa rekla…“
„Već ako umre, đe ga po ovom mrazu sahranit…?“, nastavi Murat.
„Trebo si u harem pa pokrit komad zemlje da vam bude lakše kopat…“, reče Munta zajedljivo.
„E ne more se su tobom ništa pričat.“
Dok su se njih dvoje prepirali na televiziji su išle vijesti. Smjenjivale su se glave zastupnika u saboru, među njima, Murat je znao jedino Pernara kojeg je zvao Pervan. Svako malo bi pogledao prema ekranu u iščekivanju vremenske prognoze.
Vani je snijeg padao sve brže i s brzinom je rasla veličina pahulje. Brda okolo Dubrava se više nisu mogla jasno vidjeti, zrak je bio poprimio nijansu između bijele i sive i činilo se, kao da se čitav život najednom preselio u neki veliki oblak.
Murat je provirivao kroz prozor, jednim okom gledao kroz rukavom očišćeno staklo, drugim u ekran televizora na kojem je trebala početi vremenska prognoza.
Munta, ljuta, nakon što je sa šporeta skinula skuhanu čorbu, počela je po kući raspremati. Vraćajući jastuke na svoja mjesta na kaučima, roncala je dovoljno glasno da je Murat njene riječi mogao čuti, ali ne i razumjeti.
Djevojka u vremenskoj prognozi, rukom je pokazivala u kartu Evrope nad kojom su se bili nadvili veliki bijeli oblaci. Rekla je da regiju očekuje snježne padavine i da će svoj vrhunac dosegnuti u toku noći. Na većini prometnica, saobraćaj je bio u zastoju – upozorava li su iz HAK-a uz nekoliko kadrova s autocesta diljem Hrvatske. Slušajući ih, i Murat i Munta, vrtjeli su glavom.
„I da nemaš ništa da kravu pokrijem?“, opet upita Murat.
„Eno ti u predsoblju serdžade… Nema više deka, sve si ih odnio…“
U Mutinom glasu kao da ne bi više ljutnje.
„Trebala si poviriti na Omera.“
„Što ti nisi povirio.“
„Evo nisam imo kad…“, reče Murat i zapali cigaretu.
„Ne mogu bogumi ni ja. Glava me boli…“
„Dolazila mu je doktorica…“, reče Murat ustima punim dima.
„Udara mu inekcije za bolove… Preključer Zijada, dolazila masla da joj dadnem pa reče…“
Uze Munta pletivo i smjesti se na kauč ispod prozora. Murat ustade i izađe u predsoblje. Dok je plela i gledala sapunicu na HRT-u, čula je Murata kako iznosi serdžadu i za sobom zatvara vanjska vrata.
Kad je ostala sama, poćulila je kroz prozor. Već je bilo ponovo orosilo na mjestu gdje je Murat brisao svojim rukavom pa i ona isto učini.
Na stazi koja je vodila prema štali, bili su otisci Muratovih stopa. Snijeg je bio prekrio sve što se vidjelo. Iz dimnjaka koji su stršili s bijelih krovova, kuljao je bijeli dim. Na nekim su bile i štrkljave antene naziva riblja kost i sve su gledale u Bikovo koje se nije vidjelo.