Usta ne zatvara od kad je sjeo, a cigar mu ne mrda s donje usne. Kako to uspijeva nije mi jasno, a još manje kako može, ovako, na sabah, da melje bez prestanka. Priča Muho o ribolovu od prije tri godine, dok se grijemo oko šporeta u kafani kod Boška, sačekujući se da idemo dizat mreže.
– Salpam ja – frflja, guta riječi – moju mrežu, vira vira, leva, leva – govno! Ništa, nema tiganj da ogaraviš. Uze Ćiro svoj šomodor, uvati se mreže. Ladno, ruke modre, oni konci od mreže ko žileti, da vrištiš, a komada nema. Da pukneš. Jebem ti sreću ovakvu, ko da smo Boga kršima gađali. Baru se sad njegova mreža i ne diže, vidi kod nas koliko je sati. Nego, što će, uze da čini posa, da idemo doma. Vira, leva … ništa, ništa, kad – majko moja, što je ovo? Poskoči s prove Baro, uvuče se u barku, prepao se, neko je čudo u mreži – zafrflja Muho jače, sad ga jedva razumijemo. Onaj cigar poskakuje s usnom, ne daj bože da će past.
– Avara, malo, avara, da vidim što je ovo, viče Baro, i što da vidiš, majčin sine – kuku, kolika je gruja bila – nastavi – časti mi deblja od moje noge, preko dva metra, takvu nisam nikada video, ne ja, no niko od vas – preko dvajes kila, dvajes pet, više… Karubu, daj karubu, vrišti Baro, dam ti kurac, vičem ja, ostavio si je na Skelu, hajvanu božiji. Daj mi kuku da ubodem ovo čudo, traži, opet. Kukaj, kukaj, ma kuke nema, nismo je nikad u barci ni imali.
Ona gruja se samo ustima drži za mrežu. A došla je bila, sigurno, da proguta šparića zapletenog u mreži, pa joj zalogaj zapao u grlo, jer ona ti se mrežom ne lovi. Onako ljigavu i vižljastu ko zmiju, nju mreža ne ustavlja, bez kao ovo Barova, slučajno. Ne može je Baro nikako ubačit u barku, otima se životinja, mišić živi, i čim repom dotače vrh prove, gruja se otrže. Iščupa se i pljusnu u vodu, zamlatara dvaput repom i zatvori se more nad njom, beznadežno, za vazda. Stoji Baro na provi prazan, gleda niđe, samo duboko uzdiše. Uzdahnuh i ja –završava priču Muho – i rekoh: šućur! Šućur što mu ode ta riba!
– Kako, jadan, ‘šućur’?! Kako moš bit takva zla duša? – pita ga Boško.
– Tako, lijepo – što, bi l’ nam ta fukara dala po komad te tolike ribe? Bi kurac, neka mu je utekla – mi ništa, a on …
– Eee, pa se onda čudiš što ništa ne loviš, ima Boga – ne miruje Boško.
– Ma nemoj, nema u lovu Boga, Bośo, đavolja je ovo rabota. Znaš li ti, jadan, koliko mi duša uzmemo na dan, a riba izdišući, kad ono otvara usta, što čini: kune! Kune nas, Bole. Prokleti smo po milion puta, pa, vidiš, napredujemo ko miš u rupi.
– A, što misliš da ti i društvo batalite ovu rabotu? Imate skupa preko dvjesta godina, još ćete nam dat posla da vas tražimo i vadimo iz mora – ne da, opet, Bošku đavo mira.
– Jes’, da me izvadite iz mora i bačite u zemlju, s kiše na grad – neka, fala, bolje da me jedu ribe no crvi. Nego, vidi jadan, kad mi dođe ura naći će me i ovdje, i na moru i pod jorganom. Ne moš se ti, Bole, od smrti sakrit iza šanka, niti ćeš joj pobjeć đe god da odeš. Ona ne dolazi niokle, niti trči za tobom, nju nosiš svuđe u sebi samom. Zasađena ti je još sa sjemenom koje te stvorilo i čuči i vreba đe će te nać slabog da te zaskoči.
– Što si mi mudar ovako zorom, svaka ti je ka Njegoševa.
– Nemoj ti mene poredit sa tim tvojim popom, ja sam, šućur Alahu, musliman.
– Što ću, moj Muho, ja ti se tu ništa ne pitam, nego, zdravlje ti je najpreče, čuvaj se ti promaje – namiguje Boško.
Svi se smiju, razbuđeni, a Muho kvasi suvo grlo drugom kafom.
Stigoše dva njegova stara, nikakva druga i njih se trojica odgegaše put barke, a već se čarkaju, već sijeva. Vratiće se iz ribolova ko pretekne.
– Ajde – prate ih iz kafane – ostale vi kape navr’ vode, dabogda, da vi ona čeljad kod kuće počinu.
Hadžira Muhova bi halvu veslom zamiješala da joj ko muštuluk uvati. E što ti je život, jebem ti sveca, četrdeset godina ga je čekala dok je plovio. Četrdeset godina su se željeli, četvoro djece izrodilii, iz Aleksandrije joj je dimije i bošče donosio, a sad se očima ne mogu gledat.
A prošle zime zbilja mu ostade kapa navr’ vode. No, nije bio Muho pod njom, pa Hadžira ne okrenu halvu.
Uhvatio mene i Ćema na Skeli gdje se spremamo u ribu i moli da mu, između naših, bacimo mrežu, kad već idemo put Valdanosa.
– Daj – kaže Ćemo – mi ćemo ti je sjutra ujutro i izvadit i donijet.
A ne, kakvi, hoće i on ujutro da dođe. I tako bi. Izvadismo Ćemo i ja naše mreže, nije loše: ima bijele korbe, neki sargovi, lijepa riba. U Muhovoj mreži ništa, ma nema ručak ribe.
– Kako će bit – zeza ga moj ortak – ova ti je mreža starija od tebe, sva raspala. Bolje bi ulovio da si Hadžirine dimije prostro.
Mrmlja, gunđa. Krenusmo nazad, ja na krmi za pentom, on sjedi na sred barke, puši, pljucka, a Ćemo, da ne dangubi, na provi čisti mreže. U jednoj se zaplele desetine raža, a što činjeti s njima – na pijaci nemaju cijenu, a mi smo ribe siti. I, svaku koju izvadi Ćemo baci u more. Ja gledam Muha: za svakom napravi pokret kao golman kad cima u pravcu lopte, puha, frkće. Podgušio me smijeh.
Kad put vode poleće posljednja, najveća raža, više ne izdrža, gotovo se baci za njom. U zadnji čas zadrža se da ne ode u vodu, ali mu kapu francuzicu uvati vjetar. Odeee!
– Da se vratim, Muho?
– Ne, nikako, vozi, nek kapa ide u pičku materinu, a ti – zaškripi put Ćema – bačaj ribu u more, bačaj, može ti se, napunio si mreže. I cigo kad je imao masla, guzicu je mazao.
Kapa navr’ vode
Usta ne zatvara od kad je sjeo, a cigar mu ne mrda s donje usne. Kako to uspijeva nije mi jasno, a još manje kako može, ovako, na sabah, da melje bez prestanka. Priča Muho o ribolovu od prije tri godine, dok se grijemo oko šporeta u kafani kod Boška, sačekujući se da idemo dizat mreže.
– Salpam ja – frflja, guta riječi – moju mrežu, vira vira, leva, leva – govno! Ništa, nema tiganj da ogaraviš. Uze Ćiro svoj šomodor, uvati se mreže. Ladno, ruke modre, oni konci od mreže ko žileti, da vrištiš, a komada nema. Da pukneš. Jebem ti sreću ovakvu, ko da smo Boga kršima gađali. Baru se sad njegova mreža i ne diže, vidi kod nas koliko je sati. Nego, što će, uze da čini posa, da idemo doma. Vira, leva … ništa, ništa, kad – majko moja, što je ovo? Poskoči s prove Baro, uvuče se u barku, prepao se, neko je čudo u mreži – zafrflja Muho jače, sad ga jedva razumijemo. Onaj cigar poskakuje s usnom, ne daj bože da će past.
– Avara, malo, avara, da vidim što je ovo, viče Baro, i što da vidiš, majčin sine – kuku, kolika je gruja bila – nastavi – časti mi deblja od moje noge, preko dva metra, takvu nisam nikada video, ne ja, no niko od vas – preko dvajes kila, dvajes pet, više… Karubu, daj karubu, vrišti Baro, dam ti kurac, vičem ja, ostavio si je na Skelu, hajvanu božiji. Daj mi kuku da ubodem ovo čudo, traži, opet. Kukaj, kukaj, ma kuke nema, nismo je nikad u barci ni imali.
Ona gruja se samo ustima drži za mrežu. A došla je bila, sigurno, da proguta šparića zapletenog u mreži, pa joj zalogaj zapao u grlo, jer ona ti se mrežom ne lovi. Onako ljigavu i vižljastu ko zmiju, nju mreža ne ustavlja, bez kao ovo Barova, slučajno. Ne može je Baro nikako ubačit u barku, otima se životinja, mišić živi, i čim repom dotače vrh prove, gruja se otrže. Iščupa se i pljusnu u vodu, zamlatara dvaput repom i zatvori se more nad njom, beznadežno, za vazda. Stoji Baro na provi prazan, gleda niđe, samo duboko uzdiše. Uzdahnuh i ja –završava priču Muho – i rekoh: šućur! Šućur što mu ode ta riba!
– Kako, jadan, ‘šućur’?! Kako moš bit takva zla duša? – pita ga Boško.
– Tako, lijepo – što, bi l’ nam ta fukara dala po komad te tolike ribe? Bi kurac, neka mu je utekla – mi ništa, a on …
– Eee, pa se onda čudiš što ništa ne loviš, ima Boga – ne miruje Boško.
– Ma nemoj, nema u lovu Boga, Bośo, đavolja je ovo rabota. Znaš li ti, jadan, koliko mi duša uzmemo na dan, a riba izdišući, kad ono otvara usta, što čini: kune! Kune nas, Bole. Prokleti smo po milion puta, pa, vidiš, napredujemo ko miš u rupi.
– A, što misliš da ti i društvo batalite ovu rabotu? Imate skupa preko dvjesta godina, još ćete nam dat posla da vas tražimo i vadimo iz mora – ne da, opet, Bošku đavo mira.
– Jes’, da me izvadite iz mora i bačite u zemlju, s kiše na grad – neka, fala, bolje da me jedu ribe no crvi. Nego, vidi jadan, kad mi dođe ura naći će me i ovdje, i na moru i pod jorganom. Ne moš se ti, Bole, od smrti sakrit iza šanka, niti ćeš joj pobjeć đe god da odeš. Ona ne dolazi niokle, niti trči za tobom, nju nosiš svuđe u sebi samom. Zasađena ti je još sa sjemenom koje te stvorilo i čuči i vreba đe će te nać slabog da te zaskoči.
– Što si mi mudar ovako zorom, svaka ti je ka Njegoševa.
– Nemoj ti mene poredit sa tim tvojim popom, ja sam, šućur Alahu, musliman.
– Što ću, moj Muho, ja ti se tu ništa ne pitam, nego, zdravlje ti je najpreče, čuvaj se ti promaje – namiguje Boško.
Svi se smiju, razbuđeni, a Muho kvasi suvo grlo drugom kafom.
Stigoše dva njegova stara, nikakva druga i njih se trojica odgegaše put barke, a već se čarkaju, već sijeva. Vratiće se iz ribolova ko pretekne.
– Ajde – prate ih iz kafane – ostale vi kape navr’ vode, dabogda, da vi ona čeljad kod kuće počinu.
Hadžira Muhova bi halvu veslom zamiješala da joj ko muštuluk uvati. E što ti je život, jebem ti sveca, četrdeset godina ga je čekala dok je plovio. Četrdeset godina su se željeli, četvoro djece izrodilii, iz Aleksandrije joj je dimije i bošče donosio, a sad se očima ne mogu gledat.
A prošle zime zbilja mu ostade kapa navr’ vode. No, nije bio Muho pod njom, pa Hadžira ne okrenu halvu.
Uhvatio mene i Ćema na Skeli gdje se spremamo u ribu i moli da mu, između naših, bacimo mrežu, kad već idemo put Valdanosa.
– Daj – kaže Ćemo – mi ćemo ti je sjutra ujutro i izvadit i donijet.
A ne, kakvi, hoće i on ujutro da dođe. I tako bi. Izvadismo Ćemo i ja naše mreže, nije loše: ima bijele korbe, neki sargovi, lijepa riba. U Muhovoj mreži ništa, ma nema ručak ribe.
– Kako će bit – zeza ga moj ortak – ova ti je mreža starija od tebe, sva raspala. Bolje bi ulovio da si Hadžirine dimije prostro.
Mrmlja, gunđa. Krenusmo nazad, ja na krmi za pentom, on sjedi na sred barke, puši, pljucka, a Ćemo, da ne dangubi, na provi čisti mreže. U jednoj se zaplele desetine raža, a što činjeti s njima – na pijaci nemaju cijenu, a mi smo ribe siti. I, svaku koju izvadi Ćemo baci u more. Ja gledam Muha: za svakom napravi pokret kao golman kad cima u pravcu lopte, puha, frkće. Podgušio me smijeh.
Kad put vode poleće posljednja, najveća raža, više ne izdrža, gotovo se baci za njom. U zadnji čas zadrža se da ne ode u vodu, ali mu kapu francuzicu uvati vjetar. Odeee!
– Da se vratim, Muho?
– Ne, nikako, vozi, nek kapa ide u pičku materinu, a ti – zaškripi put Ćema – bačaj ribu u more, bačaj, može ti se, napunio si mreže. I cigo kad je imao masla, guzicu je mazao.