Ma samo sedi i piši, to bi mi sad rekao. Kao da je pisati isto što i oprati sudove. Od kada pamtim, celog života budio me je zvuk pisaće mašine iz susedne sobe.
Napravio bi sebi kafu, mešao bi predugo taj šećer, tresnuo tri puta kašičicom o šolju da zazveči, preglasno srknuo da proveri da li je pogodio meru i onda bi seo za pisaći sto, zapalio dugački Kent i pisao do ručka.Kada bi završio to na čemu je radio, sa olakšanjem bi uzviknuo – ništa bolje nisam napisao!
Svoje filmove je nerado gledao, a onda je počeo da ih prebacuje sa VHS-a na DVD pa bi usput proveravao kakva je kopija. Pošto bi odgledao ceo film, bio bi iskreno zaprepašćen – Rašo, pa ovo je SA-VR-ŠE-NO!, rekao bi mom mužu.
Poslednjih godina je čeznuo da savlada rad na kompjuteru, to mu je bio san. Nekoliko puta smo pokušali. Ništa nisam uspevala da mu objasnim, a on je čukao po tastaturi istom snagom kao po pisaćoj mašini. Sa dva kažiprsta.
Rodila sam se kada je bio u godinama u kojim sam ja sada. Rodila sam se prerano, bilo je stresno i neizvesno, mama je bila jako mlada i van sebe od brige, a on joj je slao pisma u bolnicu i pokušavao da je okuraži. Po dogovoru, otišao je da me prijavi kao Milicu, po svojoj majci. Kada se vratio, zvala sam se Lidija, po mojoj majci.
Videla sam ga uplašenog dva puta. Jednom kada sam u drugom osnovne po povratku iz škole, koja je bila na dva minuta hoda od našeg stana u Đure Salaja, kasnila deset minuta. I drugi put kada su po njega došli vrlo ljubazni medicinski tehničari i u nekoj gadnoj crnoj metalnoj stolici izneli ga iz stana u lift. Sa vrata sam usput nešto dobacivala kao da je sve u redu, kao da će se vratiti kući.
Al nije bio uplašen mesec dana pre toga kada je iz kreveta, dok sam brisala prašinu u njegovoj sobi, sasvim trezveno zaključio – ja sam izgleda gotov.
Bilo mu je važno da učim jezike, sviram klavir, da čitam i da se bavim sportom. Kada je otišao na roditeljski sastanak da mi opravda čas, rekao je razrednoj Slobodanki Božović da sam lagala, da sam pobegla i da mi obavezno upiše neopravdani. Posle toga je u školu isključivo išla mama.
Nikada nije dolazio na moje treninge i takmičenja, kao ni većina roditelja u to doba, ali kada bi me pitali da li ću biti glumica kada porastem, odgovarao bi ponosno da sam ja lakoatletičarka.
Posle fudbala, tenis mu je bila druga sportska strast. Dok je mogao, igrao je na Zvezdinim terenima na Karaburmi, sa Čumom, Čitom i Goranom Bubnjem. Posle je na televiziji sve svetske turnire pasionirano pratio i neprijatno glasno satima navijao, psovao i sočno pljuvao u ekran pri svakom dobijenom ili izgubljenom poenu.
Voleo je i vrapce, džempere od kašmira, biftek i paradajz. I čokoladu. Više od kašmir džempera voleo je samo iznošen i iscepan džemper od kašmira. U jednom takvom sam ga ispratila.
Pse je voleo najviše. Svakog jutra je, pre nego što bi seo da piše, šetao psa na Tašmajdanu. Kada je naša Paloma umrla, nikada više nije kročio na Taš. Ali je nastavio svakog jutra jedan sat da šeta.
Pre nekoliko godina postalo je važno da počne da koristi štap za hodanje. Opirao se, dugo je imao veliki otpor, namerno bi ga zaboravljao kojekuda pa se posle pravio lud. Onda se jednog dana vratio iz šetnje i sa olakšanjem konstatovao – pa bre, niko ni ne primećuje da hodam sa štapom! To je bila prekretnica.
Nije bilo veliki gurman, ali je voleo dobro da jede. Uglavnom je hvalio moje skromno kulinarsko umeće iako je jednom ustao od stola posle ručka i za sebe prokomentarisao – ovo je bilo više nego očajno.
Bio je esteta, imao je istančan ukus, cenio kvalitet. Voleo je lepo. Primećivao detalje. Odllična ti je ta kombinacija, dobacio bi mi kada bih izlazila iz kuće. Kada sam za proslavu velike mature rešila da obučem njegov crni smoking pa zamolila mamu da mi ga skrati, on me je iznenadio divnim crnim polucilindrom.
Prvi put mu je pozlilo dva meseca pred smrt. Srušio se na sred sobe i onda je satima u nekom čudnom stanju svesti ležao u krevetu. Sve funkcije su mu bile kao na leru. Posle konsultacija sa njegovim lekarom, pozvala sam hitnu pomoć uverena da je kraj. Već je palo veče, njemu nije bilo ni malo bolje kada su došle dve vedre i lepe mlade doktorke u crvenim uniformama, dobro skrojene pantalone i polo majica, natovarene velikim torbama i žustre, izgledale su kao da su nam ušle u stan direktno iz neke američke serije. Sa vrata su mu glasno rekle dobro veče, kako ste gospodine Đorđeviću, on je teško otvorio oči, ali se neverovatno brzo osvestio, čak se na moje zaprepašćenje i pridigao, koketno im se nasmešio i rekao glasno kao da nije satima bio na samrti – au što dobro izgledate! U zemlju sam propala. Izgledalo je kao da sam hitnu pomoć zvala iz hira. Naredna dva sata proveo je u opuštenom ćaskanju i vrlo uspešnom šarmiranju. Došle smo po pozivu zbog devedesetosmogodišnjaka, a odlazimo raspoložene, ulepšao nam je dan, rekle su mi na odlasku i ozarene se zahvalile.
Lako se i često zaljubljivao, stanje zaljubljenosti je za njega bilo najsnažniji pokretač. Zaljubljivao se u pisce, knjige, u muziku, u ljude koje lično ne poznaje… ne samo u žene.
Na snimanja me je retko vodio, najčešće samo ako je baš morao i tada je bio oštar. Nisam smela da pisnem, najgora stvar na snimanju je dete reditelja, govorio bi.
Sve moje ljubavi ispratio bi bez i jednog komenatara, ali sam dobro znala šta misli i na to se oslanjala. Dok sam preživljavala prve ljubavne patnje, čvrsto me je, bez reči, držao za ruku dok sam ridala. A čim sam počela da se zabavljam sa svojim budućim mužem, iznenadio me je usputnim pitanjem – jel razmišljaš ti da se udaješ?
Retko sam ostajala do kasno, ali kada sam se jednom prilikom zorom vratila kući iz noćnog provoda sačekao me je u hodniku stana, i više sarkastično nego prekorno rekao – jesi ti to postala avanturistkinja?
Voleo je da se fotografiše, da se pojavljuje u javnosti i da govori o svojim filmovima, ali je izbegavao teme o privatnom životu i o tome bi u intervjujima ponekad izmišljao stvari. To ionako niko ne čita, govorio je.
Voleo je Prusta, Hamvaša, Hrabala. Branu Petrovića. Felinija, Tarkovskog. Bili Holidej, pesmu “Tužna je nedelja” Reze Sereša. Najviše Paradžanova i Visockog. I Čaplina je obožavao. Slušao je ploče, imao dobar sluh, lepo pevao i voleo da svira usnu harmoniku. Od svih umetnika najviše je cenio muzičare, i muziku kao umetnost.
Voleo je našeg Čumu, Caleta Kerkovića Nosonju, svog prijatelja sa kojim je prijateljstvo nežno negovao devedeset godina, mog đeda Mila, maminog tatu, i to ne samo zbog toga što je ovaj ’42. prepešačio Igman, voleo je našu Jelenu iz Čačka, Sonju Savić, Dejana Mijača. I Ljušu Ristića oduvek. I mog Rašu je voleo.
Kada sam kao tinejdžerka dobila vokmen, kupio mi je sve audio kasete koje je našao u prodavnici, punu kesu. Od Bijelog dugmeta do Idola.
Bio je galantan, voleo je da troši. Često bi se vratio iz samoposluge a da nije ni znao čemu služi sve što je kupio. Iz zezanja, odgovarao bi kada bih ga pitala zašto je sve to pokupovao. “Idem u varoš” značilo bi da će se vratiti sa novim knjigama i sigurno kupiti nešto od garderobe, i za sebe i za mene. Uvek bi bez greške pogodio veličinu i moj stil.
Poslednjih mesec dana nije mogao da čita, da gleda televiziju, da sluša muziku, teško je govorio, nije znao koje je doba dana jer je uglavnom spavao. Ali bio je vedar. I sasvim prisebno mi rekao – nisam očekivao da će ovo sad ovoliko da se oduži.
Umesto selotejpa kojem nikada nije mogao da nađe kraj, koristio je hanzaplast. Hanzaplastom bi lepio sve, fotografije na zid, rupe na džemperu, slomljen far na autu, spajao bi stranice teksta i lepio daljinski upravljač.
Preturam TV kanale, tako je govorio. Kupi mi onaj keks za krckanje.
A komfor mu je bio prioritet. Lastiš na čarapama je makazama sekao jer ga je stezao, svoj dnevni ritam bi remetio samo u vanrednim okolnostima, a jednom je, iznerviran jer voz predugo stoji na granici Srbije sa Bugarskom, izašao i seo na taksi do Varne.
Sa devedeset i tri prestao je da puši, jer je počelo da mu smeta, onda i da vozi, jer je izazvao udes, i što se njega tiče, život je tada komotno mogao da bude završen.
Ipak nije prestao da sanja o igranom filmu i u samom finišu, nekim u najmanju ruku čudnim spletom okolnosti, taj san se obistinio. Već napor koji je uložio u pisanje scenarija i knjige snimanja koštao ga je mnogo, odrazio se na zdravlje i na karakter, umorio se, neobično se ponašao. Ali sve što se u njemu postepeno gasilo davalo je snagu onoj jednoj lampici koja je ostala, u tim okolnostima neobično jarko, da svetli. Kada je završio sa snimanjem, i ta lampica se ugasila.
Pre mog rođenja, na vrhuncu svoje karijere, u zalivu Krka kupio je školjić, malo nenaseljeno ostrvo. Potrošio je sve što je imao, a koštalo je kao dve, tri kuće. Zašto si kupovao ostrvo, tata, kada ti je muka od vožnje čamcem, ne voliš vrućinu, leti više voliš da ideš u Čačak, a na to ostrvo si otišao dva puta za trideset godina? Iz zezanja, rekao je.
Jednom je rešio da promeni život iz korena, prodao je naš stan i otišao da živi u prirodi. Imao je tada osamdeset godina. Brzo se vratio.
Sa kraćim prekidima, živeli smo zajedno od mog rođenja do njegove smrti. Bilo je nezaboravno.
Septembra 2024. u Zatonu Velikom
Džemper od kašmira
Ma samo sedi i piši, to bi mi sad rekao. Kao da je pisati isto što i oprati sudove. Od kada pamtim, celog života budio me je zvuk pisaće mašine iz susedne sobe.
Napravio bi sebi kafu, mešao bi predugo taj šećer, tresnuo tri puta kašičicom o šolju da zazveči, preglasno srknuo da proveri da li je pogodio meru i onda bi seo za pisaći sto, zapalio dugački Kent i pisao do ručka.Kada bi završio to na čemu je radio, sa olakšanjem bi uzviknuo – ništa bolje nisam napisao!
Svoje filmove je nerado gledao, a onda je počeo da ih prebacuje sa VHS-a na DVD pa bi usput proveravao kakva je kopija. Pošto bi odgledao ceo film, bio bi iskreno zaprepašćen – Rašo, pa ovo je SA-VR-ŠE-NO!, rekao bi mom mužu.
Poslednjih godina je čeznuo da savlada rad na kompjuteru, to mu je bio san. Nekoliko puta smo pokušali. Ništa nisam uspevala da mu objasnim, a on je čukao po tastaturi istom snagom kao po pisaćoj mašini. Sa dva kažiprsta.
Rodila sam se kada je bio u godinama u kojim sam ja sada. Rodila sam se prerano, bilo je stresno i neizvesno, mama je bila jako mlada i van sebe od brige, a on joj je slao pisma u bolnicu i pokušavao da je okuraži. Po dogovoru, otišao je da me prijavi kao Milicu, po svojoj majci. Kada se vratio, zvala sam se Lidija, po mojoj majci.
Videla sam ga uplašenog dva puta. Jednom kada sam u drugom osnovne po povratku iz škole, koja je bila na dva minuta hoda od našeg stana u Đure Salaja, kasnila deset minuta. I drugi put kada su po njega došli vrlo ljubazni medicinski tehničari i u nekoj gadnoj crnoj metalnoj stolici izneli ga iz stana u lift. Sa vrata sam usput nešto dobacivala kao da je sve u redu, kao da će se vratiti kući.
Al nije bio uplašen mesec dana pre toga kada je iz kreveta, dok sam brisala prašinu u njegovoj sobi, sasvim trezveno zaključio – ja sam izgleda gotov.
Bilo mu je važno da učim jezike, sviram klavir, da čitam i da se bavim sportom. Kada je otišao na roditeljski sastanak da mi opravda čas, rekao je razrednoj Slobodanki Božović da sam lagala, da sam pobegla i da mi obavezno upiše neopravdani. Posle toga je u školu isključivo išla mama.
Nikada nije dolazio na moje treninge i takmičenja, kao ni većina roditelja u to doba, ali kada bi me pitali da li ću biti glumica kada porastem, odgovarao bi ponosno da sam ja lakoatletičarka.
Posle fudbala, tenis mu je bila druga sportska strast. Dok je mogao, igrao je na Zvezdinim terenima na Karaburmi, sa Čumom, Čitom i Goranom Bubnjem. Posle je na televiziji sve svetske turnire pasionirano pratio i neprijatno glasno satima navijao, psovao i sočno pljuvao u ekran pri svakom dobijenom ili izgubljenom poenu.
Voleo je i vrapce, džempere od kašmira, biftek i paradajz. I čokoladu. Više od kašmir džempera voleo je samo iznošen i iscepan džemper od kašmira. U jednom takvom sam ga ispratila.
Pse je voleo najviše. Svakog jutra je, pre nego što bi seo da piše, šetao psa na Tašmajdanu. Kada je naša Paloma umrla, nikada više nije kročio na Taš. Ali je nastavio svakog jutra jedan sat da šeta.
Pre nekoliko godina postalo je važno da počne da koristi štap za hodanje. Opirao se, dugo je imao veliki otpor, namerno bi ga zaboravljao kojekuda pa se posle pravio lud. Onda se jednog dana vratio iz šetnje i sa olakšanjem konstatovao – pa bre, niko ni ne primećuje da hodam sa štapom! To je bila prekretnica.
Nije bilo veliki gurman, ali je voleo dobro da jede. Uglavnom je hvalio moje skromno kulinarsko umeće iako je jednom ustao od stola posle ručka i za sebe prokomentarisao – ovo je bilo više nego očajno.
Bio je esteta, imao je istančan ukus, cenio kvalitet. Voleo je lepo. Primećivao detalje. Odllična ti je ta kombinacija, dobacio bi mi kada bih izlazila iz kuće. Kada sam za proslavu velike mature rešila da obučem njegov crni smoking pa zamolila mamu da mi ga skrati, on me je iznenadio divnim crnim polucilindrom.
Prvi put mu je pozlilo dva meseca pred smrt. Srušio se na sred sobe i onda je satima u nekom čudnom stanju svesti ležao u krevetu. Sve funkcije su mu bile kao na leru. Posle konsultacija sa njegovim lekarom, pozvala sam hitnu pomoć uverena da je kraj. Već je palo veče, njemu nije bilo ni malo bolje kada su došle dve vedre i lepe mlade doktorke u crvenim uniformama, dobro skrojene pantalone i polo majica, natovarene velikim torbama i žustre, izgledale su kao da su nam ušle u stan direktno iz neke američke serije. Sa vrata su mu glasno rekle dobro veče, kako ste gospodine Đorđeviću, on je teško otvorio oči, ali se neverovatno brzo osvestio, čak se na moje zaprepašćenje i pridigao, koketno im se nasmešio i rekao glasno kao da nije satima bio na samrti – au što dobro izgledate! U zemlju sam propala. Izgledalo je kao da sam hitnu pomoć zvala iz hira. Naredna dva sata proveo je u opuštenom ćaskanju i vrlo uspešnom šarmiranju. Došle smo po pozivu zbog devedesetosmogodišnjaka, a odlazimo raspoložene, ulepšao nam je dan, rekle su mi na odlasku i ozarene se zahvalile.
Lako se i često zaljubljivao, stanje zaljubljenosti je za njega bilo najsnažniji pokretač. Zaljubljivao se u pisce, knjige, u muziku, u ljude koje lično ne poznaje… ne samo u žene.
Na snimanja me je retko vodio, najčešće samo ako je baš morao i tada je bio oštar. Nisam smela da pisnem, najgora stvar na snimanju je dete reditelja, govorio bi.
Sve moje ljubavi ispratio bi bez i jednog komenatara, ali sam dobro znala šta misli i na to se oslanjala. Dok sam preživljavala prve ljubavne patnje, čvrsto me je, bez reči, držao za ruku dok sam ridala. A čim sam počela da se zabavljam sa svojim budućim mužem, iznenadio me je usputnim pitanjem – jel razmišljaš ti da se udaješ?
Retko sam ostajala do kasno, ali kada sam se jednom prilikom zorom vratila kući iz noćnog provoda sačekao me je u hodniku stana, i više sarkastično nego prekorno rekao – jesi ti to postala avanturistkinja?
Voleo je da se fotografiše, da se pojavljuje u javnosti i da govori o svojim filmovima, ali je izbegavao teme o privatnom životu i o tome bi u intervjujima ponekad izmišljao stvari. To ionako niko ne čita, govorio je.
Voleo je Prusta, Hamvaša, Hrabala. Branu Petrovića. Felinija, Tarkovskog. Bili Holidej, pesmu “Tužna je nedelja” Reze Sereša. Najviše Paradžanova i Visockog. I Čaplina je obožavao. Slušao je ploče, imao dobar sluh, lepo pevao i voleo da svira usnu harmoniku. Od svih umetnika najviše je cenio muzičare, i muziku kao umetnost.
Voleo je našeg Čumu, Caleta Kerkovića Nosonju, svog prijatelja sa kojim je prijateljstvo nežno negovao devedeset godina, mog đeda Mila, maminog tatu, i to ne samo zbog toga što je ovaj ’42. prepešačio Igman, voleo je našu Jelenu iz Čačka, Sonju Savić, Dejana Mijača. I Ljušu Ristića oduvek. I mog Rašu je voleo.
Kada sam kao tinejdžerka dobila vokmen, kupio mi je sve audio kasete koje je našao u prodavnici, punu kesu. Od Bijelog dugmeta do Idola.
Bio je galantan, voleo je da troši. Često bi se vratio iz samoposluge a da nije ni znao čemu služi sve što je kupio. Iz zezanja, odgovarao bi kada bih ga pitala zašto je sve to pokupovao. “Idem u varoš” značilo bi da će se vratiti sa novim knjigama i sigurno kupiti nešto od garderobe, i za sebe i za mene. Uvek bi bez greške pogodio veličinu i moj stil.
Poslednjih mesec dana nije mogao da čita, da gleda televiziju, da sluša muziku, teško je govorio, nije znao koje je doba dana jer je uglavnom spavao. Ali bio je vedar. I sasvim prisebno mi rekao – nisam očekivao da će ovo sad ovoliko da se oduži.
Umesto selotejpa kojem nikada nije mogao da nađe kraj, koristio je hanzaplast. Hanzaplastom bi lepio sve, fotografije na zid, rupe na džemperu, slomljen far na autu, spajao bi stranice teksta i lepio daljinski upravljač.
Preturam TV kanale, tako je govorio. Kupi mi onaj keks za krckanje.
A komfor mu je bio prioritet. Lastiš na čarapama je makazama sekao jer ga je stezao, svoj dnevni ritam bi remetio samo u vanrednim okolnostima, a jednom je, iznerviran jer voz predugo stoji na granici Srbije sa Bugarskom, izašao i seo na taksi do Varne.
Sa devedeset i tri prestao je da puši, jer je počelo da mu smeta, onda i da vozi, jer je izazvao udes, i što se njega tiče, život je tada komotno mogao da bude završen.
Ipak nije prestao da sanja o igranom filmu i u samom finišu, nekim u najmanju ruku čudnim spletom okolnosti, taj san se obistinio. Već napor koji je uložio u pisanje scenarija i knjige snimanja koštao ga je mnogo, odrazio se na zdravlje i na karakter, umorio se, neobično se ponašao. Ali sve što se u njemu postepeno gasilo davalo je snagu onoj jednoj lampici koja je ostala, u tim okolnostima neobično jarko, da svetli. Kada je završio sa snimanjem, i ta lampica se ugasila.
Pre mog rođenja, na vrhuncu svoje karijere, u zalivu Krka kupio je školjić, malo nenaseljeno ostrvo. Potrošio je sve što je imao, a koštalo je kao dve, tri kuće. Zašto si kupovao ostrvo, tata, kada ti je muka od vožnje čamcem, ne voliš vrućinu, leti više voliš da ideš u Čačak, a na to ostrvo si otišao dva puta za trideset godina? Iz zezanja, rekao je.
Jednom je rešio da promeni život iz korena, prodao je naš stan i otišao da živi u prirodi. Imao je tada osamdeset godina. Brzo se vratio.
Sa kraćim prekidima, živeli smo zajedno od mog rođenja do njegove smrti. Bilo je nezaboravno.
Septembra 2024. u Zatonu Velikom