Umjetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta i poznati beogradski reditelj objašnjava zbog čega se samo u zavičaju čovjek može osjećati strancem, koliko u beogradskoj čaršiji danas košta onih “petnaest minuta slave” i šta je sve u socijalizmu značilo imati status “uglednog Sarajlije”
“Nigde se ne osećam strancem, što ne znači da sam svuda dobrodošao”, kaže Gorčin Stojanović i dodaje kako vjeruje Slobodanu Šnajderu, koji je svojevremeno napisao da je čovjek stranac jedino u sopstvenom u zavičaju.
Šta je Vaš zavičaj?
– Moj uži i neposredni zavičaj svakako je Sarajevo, grad u kome sam se rodio i u kome sam živeo do svoje osamnaeste godine. Istovremeno, budući da sam dobar deo svog detinjstva i mladosti proveo kod rodbine u Vitini kraj Ljubuškog ili u Beogradu, da sam često putovao od Ljubljane do Skoplja, da sam letovao i da letujem na hrvatskim otocima, mogao bih reći da je ona velika Jugoslavija bila i ostala moj suštinski zavičaj. Pritom, naravno da ne mislim na državu ili na granice u odnosu na koje sam uvek pokazivao stanovitu ravnodušnost. Zvuči paradoksalno, ali od svih jugoslovenskih republika, najmanje sam upoznao Bosnu; Hercegovinu, pak, jesam.
Koje godine ste došli u Beograd na studije?
– Na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti prijemni sam položio 1985., a već u avgustu iste godine otišao u Bihać u vojsku.
Zašto fakultet niste upisali u Sarajevu?
– Zato što Sarajevo u to vreme nije imalo filmsku i pozorišnu akademiju. Možda sam mogao da pokušam u Ljubljani, s obzirom na to da je slovenački teatar u to vreme zaista bio za tri koplja ispred ostalih jugoslovenskih pozorišta. Međutim, grad Beograd je grad Beograd.
Šta to znači?
– Kakav je da je, Beograd je na ovim prostorima uvek bio jedina ozbiljna metropola. Kao Sarajlija koji nikada nije naučio da skija, zimske sam raspuste, umesto na Jahorini, uglavnom provodio u Beogradu, gde bih, na tim svojim svojevrsnim kulturnim ekskurzijama, obično uspevao da pogledam gotovo ceo repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Narodnog pozorišta… Ili kompletan program FEST-a. Tako sam, recimo, i polovinu sarajevske Olimpijade proveo po beogradskim bioskopima i teatrima.
Kao i Sarajevo, i Beograd je tih osamdesetih godina bio grad koji je s radošću primao ogroman broj ljudi i znao da ceni svačiji talenat.
Tako je bilo i kasnije, devedesetih? Jer, iako ste u vrijeme “nacionalnog preporoda” govorili i pisali protiv ondašnje dominantne ratne i nacionalističke politike, tih devedesetih ipak ste izabrani za umjetničkog direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
– Prvo, i dok sam živeo u Sarajevu, kao panker, bio sam manjina. Kada danas sa oduševljenjem govorim o svom rodnom gradu, svakako ne mislim na nju primitivse ili na Audiciju; mislim na SCH, na Senada Tenu Hadžimusića, na bendove Uzalud kajanje, Izopačeni mehaničari; na rana izdanja Zabranjenog pušenja, najraniji Plavi orkestar, ranog Elvisa J. Kurtovića. To je moje Sarajevo, a ne nekakav državni projekt od rokenrol-benda, čiji je zadatak bio da na sve strane raširi seljakluk i pripremi teren za ono što će se uskoro dogoditi. Kad kažem zadatak, nisam paranoičan i, naravno, ne mislim bukvalno.
Da, bili ste manjina. S tim što je, pretpostavljam, za razliku od pankera koji se, eto, “loži” na SCH, tih beogradskih devedesetih bilo kudikamo opasnije pripadati onoj političkoj manjini čiji ste bili dio?
– Svakako da je bilo opasnije, budući da je i samo vreme bilo takvo, opasno. Sa druge strane, biti većina nije pozicija u kojoj sam tako često bivao, ni u kojoj sam se lagodno osećao. Paradoksalno, ali iako nikada nigde nisam bio stranac, nekako sam, istovremeno, svuda ostajao manjina. Što je za mene sasvim u redu.
Kada je Beograd uveo sistem u kome su, da bi uspjeli, došljaci naprije sebi morali da obezbijede etiketu “poštenog Albanca”, “poštenog muslimana”, “poštenog Makedonca”, “terazijskog Crnogorca”?
– Verujem da je i pre Slobodana Miloševića postojala određena “preraspodela društvene moći”, u smislu da ste u Beogradu uvek imali dve važne “institucije” koje su povremeno išle zajedno, ruku pod ruku, a povremeno se, pak, razdvajale. Govorim o nacionalističkoj i takozvanoj demokratskoj čaršiji koje su veoma često odlučivale o tome ko će dobiti prelaznu ocenu, a ko biti odbačen. Njihovo mišljenje neretko je znalo da zauvek zapečati nečiju umetničku ili političku sudbinu.
Kao neko ko je ravnodušan prema čaršiji – ili je tek pomalo prezire – prirodno nisam imao potrebu da pripadam ili da budem voljen od bilo koga izuzev vlastite porodice. Tim pre što sam svestan da onaj ko žudi za društvenom moći, ko se ambiciozno i vredno penje takozvanom lestvicom društvenog uspeha mora raditi gomilu kompromisa. Što deluje prilično naporno. I frustrirajuće.
O kakvim kompromisima je riječ?
– Imate, na primer, ljude koji se, shvativši da je u datom momentu zgodno i oportuno zastupati neki manjinski stav, bez naročitih problema priključe manjini. Jer, bože moj… Kasnije, kada u određenom moment upadnu u nemilost i budu primorani da odstupe sa pozicija na koje su, srljajući iz jednoga u drugi kompromis teškom mukom stigli, videćete ih kako panično jure ne bi li od nekog važnog i uticajnog dobili zaštitu. To od koga će je zatražiti, e, to je ključ! Lično, nikada nisam tražio bilo čiju zaštitu. Umesto toga, štitilo me je ono što bi neko možda mogao nazvati talentom, umećem, autoritetom znanja, a što su, ako postoje, ponekad drugi prepoznavali.
Šta je preduslov da vas danas prihvati beogradska čaršija, šta mislite?
– Duboko ne verujem u to da je istinski dar – govorim pre svega o umetnicima – u Beogradu ikada propao ili bio neprihvaćen. Uprkos svemu, Beograd je zadržao širinu; u ovom gradu i dalje ćete naći autoritete koji istina ne poseduju političku moć, ali to ne znači da nemaju uticaj. Imaju! Naprosto, njihov glas se čuje. Jedan od takvih bio je Jovan Ćirilov. Ali, hajde da kao odgovor na vaše pitanje pogledamo umetničke, pa i životne sudbine onih koji su ovde doživeli strelometni uspon. Budete, recimo, uspešan evropski filmski reditelj, a onda odete u Ameriku, gde shvatite da ste zapravo tek jedan od mnogih i da Oskar nužno ne čeka da ga vi trijumfalno podignete. Razočarani i ljuti, ubrzo se vratite u svoju zemlju i počnete da govorite kako je Holivud u stvari – sranje. Objektivno, niti je Holivud sranje, niti je bogzna šta. Holivud je Holivud. Kao što ste vi – vi. Hoću da kažem da je ta potreba da se po svaku cenu bude voljen – u smislu masovnog prihvatanja, razume se – za mene potpuno neverovatna. Ali, kako se ta masovna podrška postiže?
Kako?
– Tako što ćete dosledno bivati uz svaku vlast, imati svoje formalne teritorije – te enklave unutar država – koje ćete svako malo simbolički zapišavati. Ima, vidite, sveta koji mnogo polaže na ideju teritorija, na ideju države: reč je o “hegelijancima”, duboko uverenim u to da je, umesto umetnosti, država najveća emanacija ljudskog duha. Nažalost, kod takvih umetnost i dar u međuvremenu obično negde iščile.
Što je i prirodno, budući da vam od silnog bavljenja utvrđivanjem tačnog broja onih koja vas vole i podržavaju ne ostane mnogo vremena za rad i za umetnost. Ali, ima još nešto: ako čovek upadne u zamku i krene nešto da radi iz osvete…
Kakve osvete?
– Iz osvete prema čaršiji kojom je svojevremeno vladao, koja ga je nekada obožavala, a sada ga više ne voli; ili, recimo, spram mrtvog roditelja koji mu možda nije poklanjao dovoljno ljubavi i pažnje, svejedno. Ako imate takve motive, prilično je logično da tu vrstu neuzvraćene ljubavi pokušate da potražite negde drugde. Da, ali – gde? Budući da vam je, kako smo već konstatovali, neophodno masovno obožavanje, kako biste ga dobili, počinjete da gradite estradnu ili estradno-političku karijeru.
Kada spominjete osvetu spram čaršije koja vas je nekada voljela…
– Jedan broj Sarajlija koji su, pre nego što su zauvek napustili taj grad, u simboličkom smislu bili “fašisti čaršije”, a onda doživeli da ih ona odbaci, danas tvrde kako se u Sarajevu osećaju prilično ugroženo. Što verujem da je tačno. Naime, odbačena i prezrena, prirodno je da se ta nekada obožavana lica najbolje ne snalaze u novonastaloj situaciji; zato se i osećaju ugroženo. Otuda priče o tome kako ih je neki prijatelj jednom pozvao telefonom i otkrio im koje su nacije, koje su vere i slično. Da, ali kako to da ranije nisu shvatili da im takav neko nije prijatelj?
Niste imali sličnih problema?
– Naravno da nisam. Tačnije, nijedan se moj prijatelj kasnije nije našao na drugoj strani. Ako je takvih i bilo, ta su se prijateljstva završila mnogo pre nego što je rat počeo. Verovatno mi zato tako prazno zvuči priča o tome da je, odjednom i iz čista mira, čaršija odlučila da vas odbaci. Sklon sam da tu vrstu “argumenata” protumačim kao alibi za u sebi pronađenu i ispoljenu mržnju spram sopstvene prošlosti, spram porekla i spram grada iz kojeg ste potekli. Usput, možda se ovde ne bi bilo loše prisetiti šta je sve u komunizmu značio status “uglednog Sarajlije”.
Što je značio?
– Bila je to veoma ugodna pozicija. Za početak, država vam da Šestoaprilsku nagradu i stan. I to ne bilo kakav, već veliki stan na prestižnom mestu. Koje je to prestižno mesto? Ono gde stanuje još neki veliki umetnik, a gde su, recimo, nekada stanovali sarajevski Jevreji. Zato kažem da je knjiga Miljenka Jergovića “Rod” toliko važna: Templ, naime, nisu spalili ni ustaše ni nacisti; spalila ga je – halaša…
Ali, idemo dalje: kao prominentni državni umetnik, sami, dakle, birate baš takvu zgradu i baš takav stan u koji će, je li, uskoro useliti neko drugi; najčešće isti “ugledni Sarajlija”, samo u promenjenim okolnostima. Tim je krug zatvoren. Naravno da ovo o čemu govorim nipošto ne umanjuje vrednost dela koje ste stvorili, u slučaju da je ono zaista vredno. Ali ga bogami i ne povećava ako ono to objektivno nije.
Vraćamo se na Vašu tvrdnju o tome da dar neminovno iščili ako, kao čovjek koji je jednom “uspio”, neprestano pokušavate da se dopadnete masi, da budete voljeni.
– Profesor i reditelj Bora Drašković napisao je kako reditelj sazreva kroz surovo pravilo da vredi onoliko koliko mu vredi poslednja režija. I to je – tako… A “uspesi”?! U Sarajevu se, recimo, uspešnim smatrao onaj kome je polazilo za rukom da proda 200.000 ploča i da, pritom, pije kafu u Estradi. Što, naravno, nikako nije podrazumevalo to da je istovremeno i zvezda.
U Sarajevu je, kažu, teško biti zvijezda.
– Nije teško; nemoguće je! Za razliku od Beograda, u kome je prilično lako brzo postati prvak u bilo kojoj kategoriji. Naprosto, ovo je idealno mesto za petnaest minuta “vorholovske” slave. Koja, uzgred, taman toliko i traje. Ako je ta vrsta “uspeha” i “slave” jedino nešto o čemu ste ikada sanjali, onda…
Šta onda?
– Onda budite spremni na to da nastavite da radite ono što već i onako radite.
Šta je to?
– Da jedete govna! A videli smo da ima onih koji u tome naprosto uživaju. Što je legitimno. I ja, znate, volim tartufe; ali, šta je tartuf ako ne govno oko koga se napravila neka divna pečurka? Prema tome, ko je koprofag, njemu jedenje govna ne predstavlja neki naročiti problem. Sa druge strane, ako smo se već dogovorili da je žudnja za društvenom ili političkom moći legitimna stvar, moramo se složiti i sa tim da mali problem u svemu predstavlja to što je u Beogradu teško biti prihvaćen i od masa i od onih od kojih bi bilo lepo biti prihvaćen. To obično ne može. Ili, pak, može neko vreme. Nakon čega stvari dođu na svoje.
Kako to da se, birajući između masa i onih od kojih je lijepo biti prihvaćen, takvi na kraju po pravilu opredijele za ove prve?
– Ako čovek ozbiljno radi svoj posao, neminovno dolazi u situaciju da nekada bude masovno obljubljen, a da nekada ono što je uradio mora da izvede pred svega pedeset ljudi. Ako mu nije važna brojka, onda on može da bude spokojan; ako jeste, onda je u konstantnoj frustraciji. Zato bira mase.
U romanu Čiča Gorio Balzakov junak kaže kako se u mase ulijeće uglavnom na dva načina – “bljeskom genija ili umješnom pokvarenošću”. Ivo Andrić, Meša Selimović, Petar Lubarda, Danilo Kiš, Mirko Kovač i mnogi drugi sebi su u Beogradu na jedan način krčili put; zašto je danas na cijeni uglavnom “umješna pokvarenost”?
– Andrić ili Meša Selimović bili su opredeljeni ljudi. Sa druge strane, vođeni neutaživom potrebom za prihvaćenošću, oni koji danas prilično jadno i patetično pokušavaju da ponove model dvojice pomenutih pisaca meni su, priznajem, prilično nezanimljivi. Umesto njih, zanimljiviji mi je, recimo, “slučaj” Vinaver. Ili Miloš Crnjanski. Da ne govorimo o odnosu ljubavi i mržnje između Miroslava Krleže i Beograda…
Ipak, vratimo se Andriću i Selimoviću! Iako su obojica iskazala izvesno nacionalno ili političko opredeljenje u smislu potrebe da ih realizuju na mestu gde će biti zadovoljena njihova taština, to ne znači da su “slučajevi” naša dva pisca na bilo koji način ista. Naime, Andrića od Meše Selimovića deli – svemir. Selimović, naprosto, nije veliki pisac. Što Andrić jeste. Kao i, recimo, Mirko Kovač, koji je bio majstor naših jezika.
Kada je u avgustu 2013. otišao, taj je jezik ostao bez još jednog svog ugaonog kamena. Isto se dogodilo kada je pre četvrt veka umro Danilo Kiš. Pored Andrića, Krleže, Crnjanskog, Kiš i Kovač su referentne tačke. Oni su moj zavičaj. Kao i Dragan Velikić. Ili David Albahari. Ili Božo Koprivica. I, naravno, Miljenko Jergović. Poslednja zavičajna knjiga za mene je Jergovićev “Rod”.
Pitala sam Vas o “umješnoj pokvarenosti” kao načinu da se danas uspije u Beogradu.
– Neautentični ljudi imaju potrebu da ponavljaju tuđe sudbine. U generaciji rođenoj nakon Drugog svetskog rata, onoj koja je danas bliže kraju i svojih karijera i svojih društvenih života i svoje društvene snage, tačno možete prepoznati ljude kojima njihovi očevi, po pravilu oficiri JNA, nisu bili očevi, već im je, u simboličkom smislu, ulogu oca zamenjivao Josip Broz Tito. Takve ljude neretko odaje to što uvek nešto grade. S tim što je ovaj naš baja uspeo da od cele države napravi vikendicu. Nažalost, isti model ponavlja svaka sledeća generacija koja stiže u Beograd, što, budući da su promenjeni prioriteti, deluje više nego groteskno.
U kom smislu su promijenjeni prioriteti?
– Onima koji dolaze u Beograd danas je, na primer, važno da se nekako pojave u “najstarijem dnevnom listu na Balkanu”. Iako, siguran sam, i sami znaju da je dugo godina bilo sramota ne samo tamo se pojaviti nego i to uopšte uzeti u ruke. Ali, znate… I početkom devedesetih je – kao i danas, uostalom – bilo mnogo “uglednika” koji su svoje karijere pravili tako što su, u vreme dok je sadašnji premijer Srbije bio ministar informisanja, u toj Politici pisali bez ikakvih problema. A onda su u poslednji čas prešli na drugu stranu. Kao što će prelaziti i ovi. Naravno, nemam ništa protiv toga da ljudima dozvolimo pravo na grešku, ali – jedno je napraviti pogrešnu procenu, a nešto sasvim drugo biti preletač čiji je cilj da po svaku cenu ostane na površini jedne od dveju beogradskih čaršija. To je baš velika muka!
Kada je umro Mirko Kovač, ovaj jezik ostao je bez svoga ugaonog kamena
Umjetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta i poznati beogradski reditelj objašnjava zbog čega se samo u zavičaju čovjek može osjećati strancem, koliko u beogradskoj čaršiji danas košta onih “petnaest minuta slave” i šta je sve u socijalizmu značilo imati status “uglednog Sarajlije”
“Nigde se ne osećam strancem, što ne znači da sam svuda dobrodošao”, kaže Gorčin Stojanović i dodaje kako vjeruje Slobodanu Šnajderu, koji je svojevremeno napisao da je čovjek stranac jedino u sopstvenom u zavičaju.
Šta je Vaš zavičaj?
– Moj uži i neposredni zavičaj svakako je Sarajevo, grad u kome sam se rodio i u kome sam živeo do svoje osamnaeste godine. Istovremeno, budući da sam dobar deo svog detinjstva i mladosti proveo kod rodbine u Vitini kraj Ljubuškog ili u Beogradu, da sam često putovao od Ljubljane do Skoplja, da sam letovao i da letujem na hrvatskim otocima, mogao bih reći da je ona velika Jugoslavija bila i ostala moj suštinski zavičaj. Pritom, naravno da ne mislim na državu ili na granice u odnosu na koje sam uvek pokazivao stanovitu ravnodušnost. Zvuči paradoksalno, ali od svih jugoslovenskih republika, najmanje sam upoznao Bosnu; Hercegovinu, pak, jesam.
Koje godine ste došli u Beograd na studije?
– Na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti prijemni sam položio 1985., a već u avgustu iste godine otišao u Bihać u vojsku.
Zašto fakultet niste upisali u Sarajevu?
– Zato što Sarajevo u to vreme nije imalo filmsku i pozorišnu akademiju. Možda sam mogao da pokušam u Ljubljani, s obzirom na to da je slovenački teatar u to vreme zaista bio za tri koplja ispred ostalih jugoslovenskih pozorišta. Međutim, grad Beograd je grad Beograd.
Šta to znači?
– Kakav je da je, Beograd je na ovim prostorima uvek bio jedina ozbiljna metropola. Kao Sarajlija koji nikada nije naučio da skija, zimske sam raspuste, umesto na Jahorini, uglavnom provodio u Beogradu, gde bih, na tim svojim svojevrsnim kulturnim ekskurzijama, obično uspevao da pogledam gotovo ceo repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Ateljea 212, Narodnog pozorišta… Ili kompletan program FEST-a. Tako sam, recimo, i polovinu sarajevske Olimpijade proveo po beogradskim bioskopima i teatrima.
Kao i Sarajevo, i Beograd je tih osamdesetih godina bio grad koji je s radošću primao ogroman broj ljudi i znao da ceni svačiji talenat.
Tako je bilo i kasnije, devedesetih? Jer, iako ste u vrijeme “nacionalnog preporoda” govorili i pisali protiv ondašnje dominantne ratne i nacionalističke politike, tih devedesetih ipak ste izabrani za umjetničkog direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
– Prvo, i dok sam živeo u Sarajevu, kao panker, bio sam manjina. Kada danas sa oduševljenjem govorim o svom rodnom gradu, svakako ne mislim na nju primitivse ili na Audiciju; mislim na SCH, na Senada Tenu Hadžimusića, na bendove Uzalud kajanje, Izopačeni mehaničari; na rana izdanja Zabranjenog pušenja, najraniji Plavi orkestar, ranog Elvisa J. Kurtovića. To je moje Sarajevo, a ne nekakav državni projekt od rokenrol-benda, čiji je zadatak bio da na sve strane raširi seljakluk i pripremi teren za ono što će se uskoro dogoditi. Kad kažem zadatak, nisam paranoičan i, naravno, ne mislim bukvalno.
Da, bili ste manjina. S tim što je, pretpostavljam, za razliku od pankera koji se, eto, “loži” na SCH, tih beogradskih devedesetih bilo kudikamo opasnije pripadati onoj političkoj manjini čiji ste bili dio?
– Svakako da je bilo opasnije, budući da je i samo vreme bilo takvo, opasno. Sa druge strane, biti većina nije pozicija u kojoj sam tako često bivao, ni u kojoj sam se lagodno osećao. Paradoksalno, ali iako nikada nigde nisam bio stranac, nekako sam, istovremeno, svuda ostajao manjina. Što je za mene sasvim u redu.
Kada je Beograd uveo sistem u kome su, da bi uspjeli, došljaci naprije sebi morali da obezbijede etiketu “poštenog Albanca”, “poštenog muslimana”, “poštenog Makedonca”, “terazijskog Crnogorca”?
– Verujem da je i pre Slobodana Miloševića postojala određena “preraspodela društvene moći”, u smislu da ste u Beogradu uvek imali dve važne “institucije” koje su povremeno išle zajedno, ruku pod ruku, a povremeno se, pak, razdvajale. Govorim o nacionalističkoj i takozvanoj demokratskoj čaršiji koje su veoma često odlučivale o tome ko će dobiti prelaznu ocenu, a ko biti odbačen. Njihovo mišljenje neretko je znalo da zauvek zapečati nečiju umetničku ili političku sudbinu.
Kao neko ko je ravnodušan prema čaršiji – ili je tek pomalo prezire – prirodno nisam imao potrebu da pripadam ili da budem voljen od bilo koga izuzev vlastite porodice. Tim pre što sam svestan da onaj ko žudi za društvenom moći, ko se ambiciozno i vredno penje takozvanom lestvicom društvenog uspeha mora raditi gomilu kompromisa. Što deluje prilično naporno. I frustrirajuće.
O kakvim kompromisima je riječ?
– Imate, na primer, ljude koji se, shvativši da je u datom momentu zgodno i oportuno zastupati neki manjinski stav, bez naročitih problema priključe manjini. Jer, bože moj… Kasnije, kada u određenom moment upadnu u nemilost i budu primorani da odstupe sa pozicija na koje su, srljajući iz jednoga u drugi kompromis teškom mukom stigli, videćete ih kako panično jure ne bi li od nekog važnog i uticajnog dobili zaštitu. To od koga će je zatražiti, e, to je ključ! Lično, nikada nisam tražio bilo čiju zaštitu. Umesto toga, štitilo me je ono što bi neko možda mogao nazvati talentom, umećem, autoritetom znanja, a što su, ako postoje, ponekad drugi prepoznavali.
Šta je preduslov da vas danas prihvati beogradska čaršija, šta mislite?
– Duboko ne verujem u to da je istinski dar – govorim pre svega o umetnicima – u Beogradu ikada propao ili bio neprihvaćen. Uprkos svemu, Beograd je zadržao širinu; u ovom gradu i dalje ćete naći autoritete koji istina ne poseduju političku moć, ali to ne znači da nemaju uticaj. Imaju! Naprosto, njihov glas se čuje. Jedan od takvih bio je Jovan Ćirilov. Ali, hajde da kao odgovor na vaše pitanje pogledamo umetničke, pa i životne sudbine onih koji su ovde doživeli strelometni uspon. Budete, recimo, uspešan evropski filmski reditelj, a onda odete u Ameriku, gde shvatite da ste zapravo tek jedan od mnogih i da Oskar nužno ne čeka da ga vi trijumfalno podignete. Razočarani i ljuti, ubrzo se vratite u svoju zemlju i počnete da govorite kako je Holivud u stvari – sranje. Objektivno, niti je Holivud sranje, niti je bogzna šta. Holivud je Holivud. Kao što ste vi – vi. Hoću da kažem da je ta potreba da se po svaku cenu bude voljen – u smislu masovnog prihvatanja, razume se – za mene potpuno neverovatna. Ali, kako se ta masovna podrška postiže?
Kako?
– Tako što ćete dosledno bivati uz svaku vlast, imati svoje formalne teritorije – te enklave unutar država – koje ćete svako malo simbolički zapišavati. Ima, vidite, sveta koji mnogo polaže na ideju teritorija, na ideju države: reč je o “hegelijancima”, duboko uverenim u to da je, umesto umetnosti, država najveća emanacija ljudskog duha. Nažalost, kod takvih umetnost i dar u međuvremenu obično negde iščile.
Što je i prirodno, budući da vam od silnog bavljenja utvrđivanjem tačnog broja onih koja vas vole i podržavaju ne ostane mnogo vremena za rad i za umetnost. Ali, ima još nešto: ako čovek upadne u zamku i krene nešto da radi iz osvete…
Kakve osvete?
– Iz osvete prema čaršiji kojom je svojevremeno vladao, koja ga je nekada obožavala, a sada ga više ne voli; ili, recimo, spram mrtvog roditelja koji mu možda nije poklanjao dovoljno ljubavi i pažnje, svejedno. Ako imate takve motive, prilično je logično da tu vrstu neuzvraćene ljubavi pokušate da potražite negde drugde. Da, ali – gde? Budući da vam je, kako smo već konstatovali, neophodno masovno obožavanje, kako biste ga dobili, počinjete da gradite estradnu ili estradno-političku karijeru.
Kada spominjete osvetu spram čaršije koja vas je nekada voljela…
– Jedan broj Sarajlija koji su, pre nego što su zauvek napustili taj grad, u simboličkom smislu bili “fašisti čaršije”, a onda doživeli da ih ona odbaci, danas tvrde kako se u Sarajevu osećaju prilično ugroženo. Što verujem da je tačno. Naime, odbačena i prezrena, prirodno je da se ta nekada obožavana lica najbolje ne snalaze u novonastaloj situaciji; zato se i osećaju ugroženo. Otuda priče o tome kako ih je neki prijatelj jednom pozvao telefonom i otkrio im koje su nacije, koje su vere i slično. Da, ali kako to da ranije nisu shvatili da im takav neko nije prijatelj?
Niste imali sličnih problema?
– Naravno da nisam. Tačnije, nijedan se moj prijatelj kasnije nije našao na drugoj strani. Ako je takvih i bilo, ta su se prijateljstva završila mnogo pre nego što je rat počeo. Verovatno mi zato tako prazno zvuči priča o tome da je, odjednom i iz čista mira, čaršija odlučila da vas odbaci. Sklon sam da tu vrstu “argumenata” protumačim kao alibi za u sebi pronađenu i ispoljenu mržnju spram sopstvene prošlosti, spram porekla i spram grada iz kojeg ste potekli. Usput, možda se ovde ne bi bilo loše prisetiti šta je sve u komunizmu značio status “uglednog Sarajlije”.
Što je značio?
– Bila je to veoma ugodna pozicija. Za početak, država vam da Šestoaprilsku nagradu i stan. I to ne bilo kakav, već veliki stan na prestižnom mestu. Koje je to prestižno mesto? Ono gde stanuje još neki veliki umetnik, a gde su, recimo, nekada stanovali sarajevski Jevreji. Zato kažem da je knjiga Miljenka Jergovića “Rod” toliko važna: Templ, naime, nisu spalili ni ustaše ni nacisti; spalila ga je – halaša…
Ali, idemo dalje: kao prominentni državni umetnik, sami, dakle, birate baš takvu zgradu i baš takav stan u koji će, je li, uskoro useliti neko drugi; najčešće isti “ugledni Sarajlija”, samo u promenjenim okolnostima. Tim je krug zatvoren. Naravno da ovo o čemu govorim nipošto ne umanjuje vrednost dela koje ste stvorili, u slučaju da je ono zaista vredno. Ali ga bogami i ne povećava ako ono to objektivno nije.
Vraćamo se na Vašu tvrdnju o tome da dar neminovno iščili ako, kao čovjek koji je jednom “uspio”, neprestano pokušavate da se dopadnete masi, da budete voljeni.
– Profesor i reditelj Bora Drašković napisao je kako reditelj sazreva kroz surovo pravilo da vredi onoliko koliko mu vredi poslednja režija. I to je – tako… A “uspesi”?! U Sarajevu se, recimo, uspešnim smatrao onaj kome je polazilo za rukom da proda 200.000 ploča i da, pritom, pije kafu u Estradi. Što, naravno, nikako nije podrazumevalo to da je istovremeno i zvezda.
U Sarajevu je, kažu, teško biti zvijezda.
– Nije teško; nemoguće je! Za razliku od Beograda, u kome je prilično lako brzo postati prvak u bilo kojoj kategoriji. Naprosto, ovo je idealno mesto za petnaest minuta “vorholovske” slave. Koja, uzgred, taman toliko i traje. Ako je ta vrsta “uspeha” i “slave” jedino nešto o čemu ste ikada sanjali, onda…
Šta onda?
– Onda budite spremni na to da nastavite da radite ono što već i onako radite.
Šta je to?
– Da jedete govna! A videli smo da ima onih koji u tome naprosto uživaju. Što je legitimno. I ja, znate, volim tartufe; ali, šta je tartuf ako ne govno oko koga se napravila neka divna pečurka? Prema tome, ko je koprofag, njemu jedenje govna ne predstavlja neki naročiti problem. Sa druge strane, ako smo se već dogovorili da je žudnja za društvenom ili političkom moći legitimna stvar, moramo se složiti i sa tim da mali problem u svemu predstavlja to što je u Beogradu teško biti prihvaćen i od masa i od onih od kojih bi bilo lepo biti prihvaćen. To obično ne može. Ili, pak, može neko vreme. Nakon čega stvari dođu na svoje.
Kako to da se, birajući između masa i onih od kojih je lijepo biti prihvaćen, takvi na kraju po pravilu opredijele za ove prve?
– Ako čovek ozbiljno radi svoj posao, neminovno dolazi u situaciju da nekada bude masovno obljubljen, a da nekada ono što je uradio mora da izvede pred svega pedeset ljudi. Ako mu nije važna brojka, onda on može da bude spokojan; ako jeste, onda je u konstantnoj frustraciji. Zato bira mase.
U romanu Čiča Gorio Balzakov junak kaže kako se u mase ulijeće uglavnom na dva načina – “bljeskom genija ili umješnom pokvarenošću”. Ivo Andrić, Meša Selimović, Petar Lubarda, Danilo Kiš, Mirko Kovač i mnogi drugi sebi su u Beogradu na jedan način krčili put; zašto je danas na cijeni uglavnom “umješna pokvarenost”?
– Andrić ili Meša Selimović bili su opredeljeni ljudi. Sa druge strane, vođeni neutaživom potrebom za prihvaćenošću, oni koji danas prilično jadno i patetično pokušavaju da ponove model dvojice pomenutih pisaca meni su, priznajem, prilično nezanimljivi. Umesto njih, zanimljiviji mi je, recimo, “slučaj” Vinaver. Ili Miloš Crnjanski. Da ne govorimo o odnosu ljubavi i mržnje između Miroslava Krleže i Beograda…
Ipak, vratimo se Andriću i Selimoviću! Iako su obojica iskazala izvesno nacionalno ili političko opredeljenje u smislu potrebe da ih realizuju na mestu gde će biti zadovoljena njihova taština, to ne znači da su “slučajevi” naša dva pisca na bilo koji način ista. Naime, Andrića od Meše Selimovića deli – svemir. Selimović, naprosto, nije veliki pisac. Što Andrić jeste. Kao i, recimo, Mirko Kovač, koji je bio majstor naših jezika.
Kada je u avgustu 2013. otišao, taj je jezik ostao bez još jednog svog ugaonog kamena. Isto se dogodilo kada je pre četvrt veka umro Danilo Kiš. Pored Andrića, Krleže, Crnjanskog, Kiš i Kovač su referentne tačke. Oni su moj zavičaj. Kao i Dragan Velikić. Ili David Albahari. Ili Božo Koprivica. I, naravno, Miljenko Jergović. Poslednja zavičajna knjiga za mene je Jergovićev “Rod”.
Pitala sam Vas o “umješnoj pokvarenosti” kao načinu da se danas uspije u Beogradu.
– Neautentični ljudi imaju potrebu da ponavljaju tuđe sudbine. U generaciji rođenoj nakon Drugog svetskog rata, onoj koja je danas bliže kraju i svojih karijera i svojih društvenih života i svoje društvene snage, tačno možete prepoznati ljude kojima njihovi očevi, po pravilu oficiri JNA, nisu bili očevi, već im je, u simboličkom smislu, ulogu oca zamenjivao Josip Broz Tito. Takve ljude neretko odaje to što uvek nešto grade. S tim što je ovaj naš baja uspeo da od cele države napravi vikendicu. Nažalost, isti model ponavlja svaka sledeća generacija koja stiže u Beograd, što, budući da su promenjeni prioriteti, deluje više nego groteskno.
U kom smislu su promijenjeni prioriteti?
– Onima koji dolaze u Beograd danas je, na primer, važno da se nekako pojave u “najstarijem dnevnom listu na Balkanu”. Iako, siguran sam, i sami znaju da je dugo godina bilo sramota ne samo tamo se pojaviti nego i to uopšte uzeti u ruke. Ali, znate… I početkom devedesetih je – kao i danas, uostalom – bilo mnogo “uglednika” koji su svoje karijere pravili tako što su, u vreme dok je sadašnji premijer Srbije bio ministar informisanja, u toj Politici pisali bez ikakvih problema. A onda su u poslednji čas prešli na drugu stranu. Kao što će prelaziti i ovi. Naravno, nemam ništa protiv toga da ljudima dozvolimo pravo na grešku, ali – jedno je napraviti pogrešnu procenu, a nešto sasvim drugo biti preletač čiji je cilj da po svaku cenu ostane na površini jedne od dveju beogradskih čaršija. To je baš velika muka!