Ako ih vidiš u paru, muško i žensko, kako se niz Bijelu česmu spuštaju ka Čaršiji, nemoj ih pozdravljati… Pravi se da ne postojiš. Idi pravo gore ka Kasarni i ka njima ne skreći pogleda. Znam da je to teško u tako uskoj ulici, ali nemaš drugog izbora, Boga mi… Znam da će vam se možda čak očešati i ramena u tom mimoilaženju. Ali zapamti, ne skreći pogleda na njih ako ti je pamet mila. Ako ti je evlad bitan! Njih je Allah prokleo! Tako je načuo od starijih ljudi iz Čaršije… Oni su poznavali narav te mahale iznad Tekije. Retko su išli tim sokacima nakon akšama. Tuda se tada nije imalo šta tražiti. Poštovali su zakon nevakata… U nevakat sine ne idi tesnim čikmama, ne traži one koji su zalutali. Njega je muka naterala… Sa svojim je prijateljem već dobrano opijen tekijskim čajem nakon ko zna kojeg po redu dersa „Mesnevije“ tražio mesto na kojem bi mogli na miru popušiti džoint koji je smotao baš za tu priliku, kada se poljuljani hafizovim dubokim tumačenjima svih sedam stepena nefsa upute svojim toplim domovima. Izlazak iz sveta Mevlane na hladnu sarajevsku kaldrmu bio je posebna vrsta svetkovine za one začarane aškom i nurom poezije. Takva je bila i ta novembarska sreda. Vedro i hladno. Sačekale su ih treperave radosnice uličnih lampi u dolini, ruža vetrova sa Trebevića i sarajevskog Ozrena. Miris smole. Hučala je nekud u pozadini reka Mošćanica. Krenuli su uz Jekovac, pa onda skrenuli u Bijelu česmu i tu negde na sred strmog pustog sokaka pripalili đuliju. Razgovor je tekao prirodno, sumirali su ono što su prethono na dersu Mesnevije slušali. Hvalili su ili sa žarom rasprave sumnjali u ono što je hafiz u zanosu govorio. Nijedan od njih dvojice nije znao tačno u kojoj se ulici nalaze… Znali su da jedna od ovih poprečnih čikmi vodi ka Bijeloj džamiji. Tu je bila i stara austrijska kasarna „Princ Eugen“, ruševna i okrnjena granatama od poslednjeg rata. Ona fina gradska raja koja bi tuda u kasnim noćnim satima tražila dobar kutak da se na brzinu kresnu, e oni su se kunuli da su viđali nekakve utvare kako u njih zure. Šuplja! Tako je to po kratkom postupku rešila Čaršija. A možda su oni svi znali ali su iz nekog razloga krili. Mislim na Čaršijanere. Onaj drugi je onom prvom na toj strmini pretvorenoj u ulicu pričao o nefsi emari o grehu na prvom basamaku i onda su ih spazili… Spuštaju se niz ulicu u paru. Muško i žensko, oboje u crnim mantijama, oboje obrijanih glava. Zaledili su se u mestu. Džoint im je ispao na kocke kaldrme i otišao dole ka Žutoj tabiji nekom srećniku pravo u ruke. Tada je jednom od njih dvojice, i dalje se ne zna kome jer ih više nikad nismo videli zajedno a ni odvojeno, palo na pamet… Jedan vazda mora doći tobe. „Ne skreći pogleda ka njima! Ne skreći pogleda ka njima!“ Obojica su se pribili uza zid i grčevito stisnuli očne kapke. Čekali su u strahu… Sjene su prošle. Hladan ih je vazduh zapahnuo. Tuknulo je na memlu. Njih je Allah prokleo!
Ders
Maliku Pašiću
Ako ih vidiš u paru, muško i žensko, kako se niz Bijelu česmu spuštaju ka Čaršiji, nemoj ih pozdravljati… Pravi se da ne postojiš. Idi pravo gore ka Kasarni i ka njima ne skreći pogleda. Znam da je to teško u tako uskoj ulici, ali nemaš drugog izbora, Boga mi… Znam da će vam se možda čak očešati i ramena u tom mimoilaženju. Ali zapamti, ne skreći pogleda na njih ako ti je pamet mila. Ako ti je evlad bitan! Njih je Allah prokleo!
Tako je načuo od starijih ljudi iz Čaršije… Oni su poznavali narav te mahale iznad Tekije. Retko su išli tim sokacima nakon akšama. Tuda se tada nije imalo šta tražiti. Poštovali su zakon nevakata… U nevakat sine ne idi tesnim čikmama, ne traži one koji su zalutali. Njega je muka naterala… Sa svojim je prijateljem već dobrano opijen tekijskim čajem nakon ko zna kojeg po redu dersa „Mesnevije“ tražio mesto na kojem bi mogli na miru popušiti džoint koji je smotao baš za tu priliku, kada se poljuljani hafizovim dubokim tumačenjima svih sedam stepena nefsa upute svojim toplim domovima. Izlazak iz sveta Mevlane na hladnu sarajevsku kaldrmu bio je posebna vrsta svetkovine za one začarane aškom i nurom poezije. Takva je bila i ta novembarska sreda. Vedro i hladno. Sačekale su ih treperave radosnice uličnih lampi u dolini, ruža vetrova sa Trebevića i sarajevskog Ozrena. Miris smole. Hučala je nekud u pozadini reka Mošćanica. Krenuli su uz Jekovac, pa onda skrenuli u Bijelu česmu i tu negde na sred strmog pustog sokaka pripalili đuliju. Razgovor je tekao prirodno, sumirali su ono što su prethono na dersu Mesnevije slušali. Hvalili su ili sa žarom rasprave sumnjali u ono što je hafiz u zanosu govorio. Nijedan od njih dvojice nije znao tačno u kojoj se ulici nalaze… Znali su da jedna od ovih poprečnih čikmi vodi ka Bijeloj džamiji. Tu je bila i stara austrijska kasarna „Princ Eugen“, ruševna i okrnjena granatama od poslednjeg rata. Ona fina gradska raja koja bi tuda u kasnim noćnim satima tražila dobar kutak da se na brzinu kresnu, e oni su se kunuli da su viđali nekakve utvare kako u njih zure. Šuplja! Tako je to po kratkom postupku rešila Čaršija. A možda su oni svi znali ali su iz nekog razloga krili. Mislim na Čaršijanere.
Onaj drugi je onom prvom na toj strmini pretvorenoj u ulicu pričao o nefsi emari o grehu na prvom basamaku i onda su ih spazili… Spuštaju se niz ulicu u paru. Muško i žensko, oboje u crnim mantijama, oboje obrijanih glava. Zaledili su se u mestu. Džoint im je ispao na kocke kaldrme i otišao dole ka Žutoj tabiji nekom srećniku pravo u ruke. Tada je jednom od njih dvojice, i dalje se ne zna kome jer ih više nikad nismo videli zajedno a ni odvojeno, palo na pamet… Jedan vazda mora doći tobe. „Ne skreći pogleda ka njima! Ne skreći pogleda ka njima!“ Obojica su se pribili uza zid i grčevito stisnuli očne kapke. Čekali su u strahu… Sjene su prošle. Hladan ih je vazduh zapahnuo. Tuknulo je na memlu.
Njih je Allah prokleo!