Sreli su se u večernjoj gužvi tražeći izlaz iz preglasne grupe turskih turista koji su krstarili Starom Čaršijom. Pričinio mu se ostarelim od kada su se videli zadnji put. Koliko li je godina prošlo od tada, tri, četiri? Oslabeo i nekako sitniji, primeti dok su se rukovali, propuštajući pobedonosne turiste da odu.
– Dobro si? – postavi mu glupo pitanje.
– Onako – promrmlja čovek koga nije odavno video.
Dlan mu je bio hladan i znojav. Od čega li se toliko uzbudio? Da preskoči odgovor, upita ga: – Bi li negde da sednemo… ako si slobodan.
– Može. A gde?
– U “Rigara”. Na padobrance i bozu.
Kao ranije, htede da doda, ali ga čovek prekide: – Ne smem slatko. Imam šećer.
I stajali su tako, na sred sokaka, bez da se pomere. Grupa turskih turista je već zašla u koloni iza ugla. – A da odemo na po jednu kafu? – nasmeja se (nervozno).
– Dockan mi je za kafu. Može drugi put.
I tako su stajali još neko vreme, svako potisnut u sebe, u sred buke i ljudi koji su prolazili mimo njih.
– Važi. Baš lepo što smo se videli – reče čovek na kraju.
– Lepo. I da se vidimo opet. Češće – još jedno rukovanje i pođoše svako na svoju stranu.
– Hladno je, hladno – kod kuće ga sačeka žena sa džemperom preko pidžame, oteklih očiju – ovi ne puštaju parno uveče. Danju kad su ljudi na poslu, greju, a noću, kad zahladi, ne sete se. Nenormalni… Znaš li šta mi se desilo? (a meni?, pomisli, ali ne stiže da kaže). Hladno, tebe nema, pa sam rešila da legnem, pod jorganom da se ugrejem, kad čujem neko tiho brujanje, onako, kako da kažem, više kao vibraciju nego kao zvuk. Ma šta li je ovo, pomislim, opet li komšija sedi u autu sa uključenim motorom i čeka komšinicu da izađe. Iznervirana, podigoh roletnu, odškrinuh prozor, napolju totalna tišina, ništa se ne čuje. Da nije parno? Proverih, nema zvuka, hladno. Navučem džemper. Kad sam legla, opet započe bbuuubbuuu, kao u daljini zvuk mašine za veš ili usisivač. Kao da negde tamo meditira grupa budističkih sveštenika. Uspravih se, opet ništa. Pređoh u dnevnu, zajedno sa jorganom, eto, prestalo je, taman malo da odremam. Samo što sam legla, kad bbuuubbuuu, iz zidova, kao talasi, dolazi prema meni, na jastuk, i pravo na glavu. Ludilo! Ludilo!… A ti, šta si se toliko zadržao?
– Ja… – progovori sporo, gledajući je sa pomešanim osećajem uplašenosti i samilosti: – Sreo sam, zamisli… (kako samo mogao da ga sretnem, kada su rekli da je on od kovida…)
– Čekaj malo, evo sada, slušaj, čuješ li nešto?
– Ne.
– Opet, bruji, počuj.
– Ništa. Možda radijator…
– Ma kakav radijator. Evo, vidi, pipni. I?
– Imaš pravo, ne čuje se. I hladan je…
Bbuuubbuuu
Sreli su se u večernjoj gužvi tražeći izlaz iz preglasne grupe turskih turista koji su krstarili Starom Čaršijom. Pričinio mu se ostarelim od kada su se videli zadnji put. Koliko li je godina prošlo od tada, tri, četiri? Oslabeo i nekako sitniji, primeti dok su se rukovali, propuštajući pobedonosne turiste da odu.
– Dobro si? – postavi mu glupo pitanje.
– Onako – promrmlja čovek koga nije odavno video.
Dlan mu je bio hladan i znojav. Od čega li se toliko uzbudio? Da preskoči odgovor, upita ga: – Bi li negde da sednemo… ako si slobodan.
– Može. A gde?
– U “Rigara”. Na padobrance i bozu.
Kao ranije, htede da doda, ali ga čovek prekide: – Ne smem slatko. Imam šećer.
I stajali su tako, na sred sokaka, bez da se pomere. Grupa turskih turista je već zašla u koloni iza ugla. – A da odemo na po jednu kafu? – nasmeja se (nervozno).
– Dockan mi je za kafu. Može drugi put.
I tako su stajali još neko vreme, svako potisnut u sebe, u sred buke i ljudi koji su prolazili mimo njih.
– Važi. Baš lepo što smo se videli – reče čovek na kraju.
– Lepo. I da se vidimo opet. Češće – još jedno rukovanje i pođoše svako na svoju stranu.
– Hladno je, hladno – kod kuće ga sačeka žena sa džemperom preko pidžame, oteklih očiju – ovi ne puštaju parno uveče. Danju kad su ljudi na poslu, greju, a noću, kad zahladi, ne sete se. Nenormalni… Znaš li šta mi se desilo? (a meni?, pomisli, ali ne stiže da kaže). Hladno, tebe nema, pa sam rešila da legnem, pod jorganom da se ugrejem, kad čujem neko tiho brujanje, onako, kako da kažem, više kao vibraciju nego kao zvuk. Ma šta li je ovo, pomislim, opet li komšija sedi u autu sa uključenim motorom i čeka komšinicu da izađe. Iznervirana, podigoh roletnu, odškrinuh prozor, napolju totalna tišina, ništa se ne čuje. Da nije parno? Proverih, nema zvuka, hladno. Navučem džemper. Kad sam legla, opet započe bbuuubbuuu, kao u daljini zvuk mašine za veš ili usisivač. Kao da negde tamo meditira grupa budističkih sveštenika. Uspravih se, opet ništa. Pređoh u dnevnu, zajedno sa jorganom, eto, prestalo je, taman malo da odremam. Samo što sam legla, kad bbuuubbuuu, iz zidova, kao talasi, dolazi prema meni, na jastuk, i pravo na glavu. Ludilo! Ludilo!… A ti, šta si se toliko zadržao?
– Ja… – progovori sporo, gledajući je sa pomešanim osećajem uplašenosti i samilosti: – Sreo sam, zamisli… (kako samo mogao da ga sretnem, kada su rekli da je on od kovida…)
– Čekaj malo, evo sada, slušaj, čuješ li nešto?
– Ne.
– Opet, bruji, počuj.
– Ništa. Možda radijator…
– Ma kakav radijator. Evo, vidi, pipni. I?
– Imaš pravo, ne čuje se. I hladan je…