Stajao je pokraj sivo-hladnog jezera i gledao u ponor čitavoga roda i naroda kome je pripadao… Ibar mu je samo otežavao muke neprestanim ulaganjem energije i struje u to jezero veličanstvenoga imena, u jezero Gazivode. U momentu se setio svega, gutao je knedle veličine teniskih loptica koje Novak odapinje na margine svojih protivnika. U par navrata je zaželeo da ga neka viša sila strovali u svetloplave dubine gde će se nasmejan udaviti, gde će mu kosti pastrmkama kao kakve zvečke za igranje služiti. Pokušao je par puta da zapeva “Stani, stani Ibar vodo Ibar vodo kuda žuriš tako…” no glas ga je izdao i samo je siktao, a suze su mu padale na vrhove patika i od tamo su zbunjeno njegove prve korake čekale da ga se i one otarase. U mestu Ribariće, na dvadeset minuta od administrativnog prelaza Brnjak, poželeo je da se nikada nije ni rodio. Jesen je, i po oklonim brdima Sandžaka i sa druge strane jezera na kosovskim brežuljcima zlatio se badnjak koga će za Božić meštani tih tužnih sela u svojim pećima založiti. Ostalo mu je još toliko snage da uđe u auto, no tamo ga je na talasima radija dočekalo neprijatno iznenađenje… Cune Gojković je svojim dubokim glasom pevao “I ja imam jade svoje, jade svoje, meni nije lako, meni nije lako.” Neki pričaju da je tada mahnit iz auta istrčao i u onom se zlatastom badnjaku ušuškao da čeka rođenje Hrista, a drugi opet vele da je sa Ibrom stigao do Kraljeva grada gde mu se svaki dalji trag gubi…
Badnjak
Stajao je pokraj sivo-hladnog jezera i gledao u ponor čitavoga roda i naroda kome je pripadao… Ibar mu je samo otežavao muke neprestanim ulaganjem energije i struje u to jezero veličanstvenoga imena, u jezero Gazivode. U momentu se setio svega, gutao je knedle veličine teniskih loptica koje Novak odapinje na margine svojih protivnika. U par navrata je zaželeo da ga neka viša sila strovali u svetloplave dubine gde će se nasmejan udaviti, gde će mu kosti pastrmkama kao kakve zvečke za igranje služiti. Pokušao je par puta da zapeva “Stani, stani Ibar vodo Ibar vodo kuda žuriš tako…” no glas ga je izdao i samo je siktao, a suze su mu padale na vrhove patika i od tamo su zbunjeno njegove prve korake čekale da ga se i one otarase. U mestu Ribariće, na dvadeset minuta od administrativnog prelaza Brnjak, poželeo je da se nikada nije ni rodio. Jesen je, i po oklonim brdima Sandžaka i sa druge strane jezera na kosovskim brežuljcima zlatio se badnjak koga će za Božić meštani tih tužnih sela u svojim pećima založiti. Ostalo mu je još toliko snage da uđe u auto, no tamo ga je na talasima radija dočekalo neprijatno iznenađenje… Cune Gojković je svojim dubokim glasom pevao “I ja imam jade svoje, jade svoje, meni nije lako, meni nije lako.” Neki pričaju da je tada mahnit iz auta istrčao i u onom se zlatastom badnjaku ušuškao da čeka rođenje Hrista, a drugi opet vele da je sa Ibrom stigao do Kraljeva grada gde mu se svaki dalji trag gubi…