Neko se rodi u Beogradu pa je Beograđanin, ili u Parizu pa je Parižanin, ili u Donjem Brijanju pa je Donjebrijanjac. To su ljudi sa klasičnim ili stabilnim zavičajnim identitetima. Ja sam se rodio u Skoplju, ali nisam Skopljanac; štaviše, toliko temeljito nisam Skopljanac da o tom gradu ne znam takoreći ništa. Ne pamtim ga uopšte, nema u meni njegovih slika, zvukova, mirisa, baš ničega. Zero. Ili možda ima tek neki nejasan trenutak iliti sfumato prizor, nešto na keju Vardara, ali i taj prozrak mutnog sećanja, fleš nekog milisekunda života, iz ko zna kojeg razloga izdvojenog od bezbrojnih drugih skopskih milisekundnih fleševa, možda je ipak samo privid, varka, naknadni retuš ko zna čega. Skoplja, dakle, nema u meni i za mene, to je grad-fantom, prazan skup, znak bez plus ili minus predznaka, bez naboja, bez dokučivog smisla naposletku. A opet, nikada od njega neću moći pobeći, on je uvek sa mnom mada ga uopšte nema, naprosto zato što me prati kao neizbrisiv “biografski podatak”, klasičan opening za bilo kakav CV (koji, doduše, nikada ne pišem): T. P., rođen u Skoplju 6.7.1965… Bah, Skoplje ovo, Skoplje ono, a zapravo se sve svodi na ime bez težine, isto je tako mogao biti Pnom Pen, Užgorod, Hedmezovašarhelj ili Ulan Bator, ili možda neki onostrani grad iz one aprijatne Borhesove zemlje Uqbar, štagod.
Stvar je banalna u svojoj iščašenosti: oficirsko sam dete. Otac je (Bačvanin i Piroćanac u istom telu) posle završetka školovanja za inženjerca u Karlovcu dobio prvu prekomandu u Skoplje, tamo na poslu stekao doživotnog najboljeg jarana (i budućeg pašenoga, ako se to tako zove), jaran imao ženu iz zajedničkog im – njemu i ženi, naime – zavičaja (slobodarska Toplica), žena imala sestru, sestra joj bila u poseti, zagledala se u prisutnog mladog oficira sa očima iz kojih su sevali anđeosko muško srce i đavolasta muška putenost, i… ostalo je predvidljivo. Onda su se “uzeli”, pa je sledeće godine bio The Zemljotres, a još dve godine kasnije, tek što su ljudski raskrčili ruševine a onaj Kenzo Tange isprojektovao novo Skoplje (avaj, taj kosooki majstor celuloidne loptice iz zemlje izlazećeg sunca nije baš mario za imperatora Aleksandra), eto i mene. Opština u kojoj je smešteno skopsko porodilište zove se – Kisela voda?! Rođen sam, dakle, u Kiseloj vodi… Inače uopšte ne pijem gaziranu vodu, ta tečnost mi je odvratna, ne shvatam u čemu je štos, kamoli zadovoljstvo.
Kako god, tek što sam pošteno prohodao naša se čerga pokrenula da se više nikada zaista ne zaustavi; prva selidba u nizu, mali sivomaslinasti SFRJ-ahasverluk bez konca. Imao sam tri godine. Bezbroj godina kasnije, prestaću (možda) da se selim, ali me mesto nikada neće držati: oduzmi pundravce od mene, i šta će ostati? Moguće tek neka teofilolika telesna masa iz koje je ispario sav identitet.
Dok je još bila devojkom, moja je lepa mati Mirjana-Mica neko vreme radila kao kondukterka u Nišekspresu; ima jedna slika, dašta nego crno-bela, gde s valjda koleginicom stoji na zadnjoj platformi praznog gradskog autobusa i smeje se, smeju se zvonko te dva curetka srbijanska emitujući neku bezvremenu lakoću, a uveče će, posle šihte, možda u bioskop, ja li jedna s drugom ja li s kakvim momcima mangupski nagaravljenih nausnica, da gledaju možda baš Ljubav i modu, ko zna; a taj smeh, o da, zvoni kroz vreme i nešto mi njime lepo govori moja dobra mati, koje odavno nema, kao što nema ni oca Sretena, eno ih pogrebenih u bačkoj crnici, oboje su i rođeni i umrli u jesen, u oktobru-novembru, samo je njihovo jedino dete ispalo letnje, ispililo se usred julskog žaropeka, lucprdasto valjda kako i priliči toj sezoni kad čak i neki ozbiljan svet hoda naokolo u gaćama, da te bog sačuva.
U svakom slučaju, kanda mi je sve to – naime, “rođenost” u gradu koji mi ne znači ništa i s kojim ne mogu ni najovlašnije da se identifikujem – nekad i smetalo, ko zna, mladom insanu svašta smeta. Danas mi je svejedno, ako mi nije pomalo i drago, jer nema li u tome mom pomalo apsurdnom skopskom rođenju, u toj natalnoj vežbi iz bezzavičajnosti, nečega pomalo “programskog”? Jer, šta me uopšte može više nervirati od te tupave čovekove vezanosti za krv i tlo, od tog slinavog i iznad svega narcisoidnog, taštog mitologizovanja svog rodnog fragmenta celine, svračijeg zakutka, pa bilo da je to Menhetn ili Maglaj? Selo moje lepše od Pariza, Parizu moj lepši od Mrčajevaca, bla-bla-bla… Ima, jašta, tog užasnog sveta, i ima ga baš mnogo, koji činjenicu da se rodio Ovde ili Onde smatra nekakvom osobitom ličnom zaslugom, dapače i plemićkom titulom, i drži da mu otuda pripadaju neka mistična viša prava nego nekome drugom, neurođenom. Ja takvo drkadžijsko, parazitsko paraplemstvo Urođenih ne mogu biti nigde, osim hajde-de u Skoplju, ali zapravo razume se da ne mogu ni u Skoplju, bilo bi preglupo, jer šta ja uopšte imam sa Skopljem?! Bolje poznajem Portland, Oregon ili Akron, Ohio nego to ajde nazdravje Skopje so sva ta mikroklima, izgor leto & kočan zima. Stvarno, postoji li to Skoplje uopšte? Moraću jednom da odem da proverim. Ko zna šta ću otkriti?
*
Po nekoj pravolinijskoj, biografsko-porodičnoj logici stvari, držim da je trebalo da se rodim u Novom Sadu, u famoznoj Betaniji, uz rutinsku stručnu pomoć babice Eržike iz treće smene, ali eto nisam, nego sam ugledao žarku julsku zvezdu tamo dole u Bostanlendu; pa opet, nije me mimoišlo ni novosadsko ležanje: sedam godina docnije, u Pokrajinskoj će mi bolnici izvaditi sva tri krajnika. Ležao sam tamo sedam dana i noći, sam na svetu, i zurio u one tamo žalosne vrbe u Futoškom parku. Šuštale su na vetru, slušao sam to šuštanje kao da ga odgonetam, a onda bih otšljapkao u onim bolničkim papučerdama nazad u krevet, za nijansu sigurniji da sam ipak živ. Nije to bilo loše osećanje, ej, biti živ, tamo kod Futoškog parka, iza kojeg širokim Futoškim putem fiće i tristaći i moskviči i pežoi u kolonama pičidu što prema centru, što prema Palanci. Posle će me, kad prizdravim, moji voditi gore na tvrđavu varadinsku, na ćevape i gusti sok od jagode (a sebe na ćevape, špricere i Zvonka & Janiku), a bogme i u robnu kuću NORK, taj zemaljski raj gde sam beskrajne sate gledao u veeeliku maketu železnice, sve dok me ne bi silom i molbama odvojili od nje, makar do sutradan. Pa ondak jutrom nanovo. Da sam mogao nekom mađijom da se uvučem u taj minijaturni svet iz makete, u to začarano carstvo železnice na baterije, znam da ni do danas ne bih poželeo da izađem. Pa, kuda, bre, da izađem?! Zar u ovo?! Neka toga vama, ako vam treba. “Lepo je – ko voli”, dobro kaže Lala iz vica.
*
Moj deda, očev otac, zvao se Teofil, po njemu sam dobio ime. Dakako da je ime grčko i da znači Bogoljub, ali deda nije bio Grk, nego običan srpski zemljoradnik iz pirotskog kraja (dalje poreklo loze, još nekoliko generacija unazad, navodno je negde “od Kragujevca”), ali i partizan od decembra 1941. (i drugi deda, Gvozden, bio je u partizanima). Borio se moj Teofil u Ozrenskom partizanskom odredu (to je Ozren u Srbiji, ne onaj u Bosni) i iz rata izašao s “boračkom penzijom”, ali bez bilo kakvih privilegija i društvenih avanzovanja: seljak bio, seljak ostao. I nikada kod njega nisam primetio da bi time, ne daj bože, bio bilo kako nezadovoljan. Nedavno sam čitao da je Konrad Žilnik, otac velikog reditelja i mog prijatelja Želimira, bio komandant Ozrenskog odreda, pa ispada da je bio nadređeni mom dedi. Kažem Žilniku: Željko, pa ti i ja smo brothers in arms po svojim precima! Negde je to, kao, šala-komika, ali nije da mi ne znači. Deda je odmah posle rata “vlakom bez voznog reda” detaširan u Bačku, tamo su odrasli i formirali se moj otac i dve tetke, ali ja ipak rado kažem da sam “prva generacija autohtonih Vojvođana među Pančićima”… I to je šala-komika, ali nije da ne znači baš ništa. To parčence zemlje od Zemuna do Subotice i od Apatina do tamo iza Vršačkog brega: frekvencija na kojoj zrači godi mi beskrajno, i tu sam najviše kod kuće, ili najmanje stranac. Da, to je baš skroz moje. Ipak, s indignacijom odbijam da budem “patriota”, pa makar i vojvođanski.
*
Ima tu nešto na šta niko ne računa, valjda im se ne uklapa u koncepciju “mene” kakvog misle da znaju: eto ti đavola, ja sam kršteno čeljade već četrdeset i sedam godina, od četrdeset i osam koliko živim. Krštenja se sećam koliko i Skoplja, bio sam jošte takoreći beba, ako sam i do prvog rođendana dobacio dobro je, ne znam datum baš napamet a ko sad da se cima i traži kršenicu da proveri? Kako god, krstilo me u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u selu Kaševaru kod Blaca, gde valjda “parohijalno” pripada i Trbunje, selo iz kojeg su moji Tomići, majčina familija. Iz Trbunja je i daroviti i nesrećni poeta srpski i svetski Rade Drainac (“neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja, /Pobornik /trgova i pisoara, /dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i/ bordela,/ u hajdučkom liku sa lavovska oka dva:/ Eto, to sam ja!”), a iz susednog ugledni estradni umetnik poznat kao Leo Martin, koji se u civilu nešto drugačije zove, znao sam i kako, ali sam zaboravio. Krstilo me, dakle, te davne 1966., uz zavereničko sasluživanje majke, tetke i babe, a otac je bio ko zna gde, biće da nije ni važno, bitno je da sam normalno kršten “tada kad se nije smelo” iako sam bio sin oficira JNA, dakako i urednog člana SKJ, a uz to i potomak dveju partizanskih porodica, i da se zbog toga nikome od mojih nije nebo obrušilo na glavu. Priznajem da uživam u tom za nijansu možda i bizarnom podatku pomalo inadžijski, jer mi je odavno prepun kua ovih napornih srbopatriota koji su ponajčešće lečeni “Jugosloveni” ali koji s plemenitom idejom Jugoslavije nikada suštinske veze nisu imali jer ništa o njoj nisu ni shvatali, kao i onih namnoženih odvratnih tartifskih moljaca i bogo-moljaca koji su se dali (po)krstiti pod stare dane jer tobože ranije “nisu smeli”. Ma šta mi napriča…
Nisam religiozan nikako, a pogotovo ne u onom “običajnom” smislu. Ipak, negde pred kraj devedesetih, blizak prijatelj zamolio me da mu budem venčani kum; kako je bio pokajani nekrst, uveo sam ga ritualno u hrišćanstvo u Bogorodičinoj crkvi u Zemunu. Pop je odbajao svoje, a onda nam je u slobodnom sastavu i slobodnom stihu poučitelno rekao kako iznad svega treba da se čuvamo svih tih strašnih zala, čuda i pokora koje nam sve odreda dolaze sa mrskog i dekadentnog Zapada. Mi smo poslušno klimali glavama: ma važi, oče, super, oče, okej, oče, gimme five, oče, Allah Akbar, oče, učinićemo tako, Manitua nam, oče. U crkvenom dvorištu kulirala je neka simpatična baka koja je inače tu nešto pomagala, znate već one starije žene koje se povazdan motaju oko crkve. Upustili smo se u razgovor ugodni, ispalo je da je draga gospođa u slobodno vreme rođena baka konceptualnog umetnika, anarhiste, pozitivnog ludaka i mog druga Nuneta Popovića. Eh, srpske devedesete: morbidnost i eklekticizam do balčaka, samo gledaj i čudi se.
Posle sam ih i venčao, moje kumove, u Nikolajevskoj crkvi, tamo dole ka reci; bila je 1998, mobilni telefoni su još bili prilična retkost i bili smo nenaviknuti na njih, a meni je bilo utrapilo jedan (cigletinu, dakako) “po službenoj dužnosti” jer sam tada kratko glavnourednikovao u “Vremenu”. Samo što je ceremonija počela, hodamo ukrug iza mladenaca, idem sa po svećetinom u svakoj ruci, i onda se setim da sam zaboravio da isključim mobilni, a ruke mi nepopravljivo zauzete: šta ako baš sad zazvoni, umreću od muke i bruke? Ipak, nije zazvonio; phuh, koje olakšanje, hvala nebesima, tad umalo da poverujem u Svevišnjeg, ali me brzo prošlo.
*
A gde je, crni Pančiću, “ono što smo od tebe očekivali”, novinarstvo, politika, književnost, tvojih osamnaest knjiga, pisanje i čitanje, sex, drugs & rock’n’roll, Zagreb, 1991, Tito, Sloba, Tuđman, Đinđić, Koštunica, tzv. karijera, Vreme i ostali? Ma, to sve već ionako znate, jel’ da? A ako i ne znate, ima gde već piše.
Trebao sam da se rodim u Novom Sadu, u Betaniji
Neko se rodi u Beogradu pa je Beograđanin, ili u Parizu pa je Parižanin, ili u Donjem Brijanju pa je Donjebrijanjac. To su ljudi sa klasičnim ili stabilnim zavičajnim identitetima. Ja sam se rodio u Skoplju, ali nisam Skopljanac; štaviše, toliko temeljito nisam Skopljanac da o tom gradu ne znam takoreći ništa. Ne pamtim ga uopšte, nema u meni njegovih slika, zvukova, mirisa, baš ničega. Zero. Ili možda ima tek neki nejasan trenutak iliti sfumato prizor, nešto na keju Vardara, ali i taj prozrak mutnog sećanja, fleš nekog milisekunda života, iz ko zna kojeg razloga izdvojenog od bezbrojnih drugih skopskih milisekundnih fleševa, možda je ipak samo privid, varka, naknadni retuš ko zna čega. Skoplja, dakle, nema u meni i za mene, to je grad-fantom, prazan skup, znak bez plus ili minus predznaka, bez naboja, bez dokučivog smisla naposletku. A opet, nikada od njega neću moći pobeći, on je uvek sa mnom mada ga uopšte nema, naprosto zato što me prati kao neizbrisiv “biografski podatak”, klasičan opening za bilo kakav CV (koji, doduše, nikada ne pišem): T. P., rođen u Skoplju 6.7.1965… Bah, Skoplje ovo, Skoplje ono, a zapravo se sve svodi na ime bez težine, isto je tako mogao biti Pnom Pen, Užgorod, Hedmezovašarhelj ili Ulan Bator, ili možda neki onostrani grad iz one aprijatne Borhesove zemlje Uqbar, štagod.
Stvar je banalna u svojoj iščašenosti: oficirsko sam dete. Otac je (Bačvanin i Piroćanac u istom telu) posle završetka školovanja za inženjerca u Karlovcu dobio prvu prekomandu u Skoplje, tamo na poslu stekao doživotnog najboljeg jarana (i budućeg pašenoga, ako se to tako zove), jaran imao ženu iz zajedničkog im – njemu i ženi, naime – zavičaja (slobodarska Toplica), žena imala sestru, sestra joj bila u poseti, zagledala se u prisutnog mladog oficira sa očima iz kojih su sevali anđeosko muško srce i đavolasta muška putenost, i… ostalo je predvidljivo. Onda su se “uzeli”, pa je sledeće godine bio The Zemljotres, a još dve godine kasnije, tek što su ljudski raskrčili ruševine a onaj Kenzo Tange isprojektovao novo Skoplje (avaj, taj kosooki majstor celuloidne loptice iz zemlje izlazećeg sunca nije baš mario za imperatora Aleksandra), eto i mene. Opština u kojoj je smešteno skopsko porodilište zove se – Kisela voda?! Rođen sam, dakle, u Kiseloj vodi… Inače uopšte ne pijem gaziranu vodu, ta tečnost mi je odvratna, ne shvatam u čemu je štos, kamoli zadovoljstvo.
Kako god, tek što sam pošteno prohodao naša se čerga pokrenula da se više nikada zaista ne zaustavi; prva selidba u nizu, mali sivomaslinasti SFRJ-ahasverluk bez konca. Imao sam tri godine. Bezbroj godina kasnije, prestaću (možda) da se selim, ali me mesto nikada neće držati: oduzmi pundravce od mene, i šta će ostati? Moguće tek neka teofilolika telesna masa iz koje je ispario sav identitet.
Dok je još bila devojkom, moja je lepa mati Mirjana-Mica neko vreme radila kao kondukterka u Nišekspresu; ima jedna slika, dašta nego crno-bela, gde s valjda koleginicom stoji na zadnjoj platformi praznog gradskog autobusa i smeje se, smeju se zvonko te dva curetka srbijanska emitujući neku bezvremenu lakoću, a uveče će, posle šihte, možda u bioskop, ja li jedna s drugom ja li s kakvim momcima mangupski nagaravljenih nausnica, da gledaju možda baš Ljubav i modu, ko zna; a taj smeh, o da, zvoni kroz vreme i nešto mi njime lepo govori moja dobra mati, koje odavno nema, kao što nema ni oca Sretena, eno ih pogrebenih u bačkoj crnici, oboje su i rođeni i umrli u jesen, u oktobru-novembru, samo je njihovo jedino dete ispalo letnje, ispililo se usred julskog žaropeka, lucprdasto valjda kako i priliči toj sezoni kad čak i neki ozbiljan svet hoda naokolo u gaćama, da te bog sačuva.
U svakom slučaju, kanda mi je sve to – naime, “rođenost” u gradu koji mi ne znači ništa i s kojim ne mogu ni najovlašnije da se identifikujem – nekad i smetalo, ko zna, mladom insanu svašta smeta. Danas mi je svejedno, ako mi nije pomalo i drago, jer nema li u tome mom pomalo apsurdnom skopskom rođenju, u toj natalnoj vežbi iz bezzavičajnosti, nečega pomalo “programskog”? Jer, šta me uopšte može više nervirati od te tupave čovekove vezanosti za krv i tlo, od tog slinavog i iznad svega narcisoidnog, taštog mitologizovanja svog rodnog fragmenta celine, svračijeg zakutka, pa bilo da je to Menhetn ili Maglaj? Selo moje lepše od Pariza, Parizu moj lepši od Mrčajevaca, bla-bla-bla… Ima, jašta, tog užasnog sveta, i ima ga baš mnogo, koji činjenicu da se rodio Ovde ili Onde smatra nekakvom osobitom ličnom zaslugom, dapače i plemićkom titulom, i drži da mu otuda pripadaju neka mistična viša prava nego nekome drugom, neurođenom. Ja takvo drkadžijsko, parazitsko paraplemstvo Urođenih ne mogu biti nigde, osim hajde-de u Skoplju, ali zapravo razume se da ne mogu ni u Skoplju, bilo bi preglupo, jer šta ja uopšte imam sa Skopljem?! Bolje poznajem Portland, Oregon ili Akron, Ohio nego to ajde nazdravje Skopje so sva ta mikroklima, izgor leto & kočan zima. Stvarno, postoji li to Skoplje uopšte? Moraću jednom da odem da proverim. Ko zna šta ću otkriti?
*
Po nekoj pravolinijskoj, biografsko-porodičnoj logici stvari, držim da je trebalo da se rodim u Novom Sadu, u famoznoj Betaniji, uz rutinsku stručnu pomoć babice Eržike iz treće smene, ali eto nisam, nego sam ugledao žarku julsku zvezdu tamo dole u Bostanlendu; pa opet, nije me mimoišlo ni novosadsko ležanje: sedam godina docnije, u Pokrajinskoj će mi bolnici izvaditi sva tri krajnika. Ležao sam tamo sedam dana i noći, sam na svetu, i zurio u one tamo žalosne vrbe u Futoškom parku. Šuštale su na vetru, slušao sam to šuštanje kao da ga odgonetam, a onda bih otšljapkao u onim bolničkim papučerdama nazad u krevet, za nijansu sigurniji da sam ipak živ. Nije to bilo loše osećanje, ej, biti živ, tamo kod Futoškog parka, iza kojeg širokim Futoškim putem fiće i tristaći i moskviči i pežoi u kolonama pičidu što prema centru, što prema Palanci. Posle će me, kad prizdravim, moji voditi gore na tvrđavu varadinsku, na ćevape i gusti sok od jagode (a sebe na ćevape, špricere i Zvonka & Janiku), a bogme i u robnu kuću NORK, taj zemaljski raj gde sam beskrajne sate gledao u veeeliku maketu železnice, sve dok me ne bi silom i molbama odvojili od nje, makar do sutradan. Pa ondak jutrom nanovo. Da sam mogao nekom mađijom da se uvučem u taj minijaturni svet iz makete, u to začarano carstvo železnice na baterije, znam da ni do danas ne bih poželeo da izađem. Pa, kuda, bre, da izađem?! Zar u ovo?! Neka toga vama, ako vam treba. “Lepo je – ko voli”, dobro kaže Lala iz vica.
*
Moj deda, očev otac, zvao se Teofil, po njemu sam dobio ime. Dakako da je ime grčko i da znači Bogoljub, ali deda nije bio Grk, nego običan srpski zemljoradnik iz pirotskog kraja (dalje poreklo loze, još nekoliko generacija unazad, navodno je negde “od Kragujevca”), ali i partizan od decembra 1941. (i drugi deda, Gvozden, bio je u partizanima). Borio se moj Teofil u Ozrenskom partizanskom odredu (to je Ozren u Srbiji, ne onaj u Bosni) i iz rata izašao s “boračkom penzijom”, ali bez bilo kakvih privilegija i društvenih avanzovanja: seljak bio, seljak ostao. I nikada kod njega nisam primetio da bi time, ne daj bože, bio bilo kako nezadovoljan. Nedavno sam čitao da je Konrad Žilnik, otac velikog reditelja i mog prijatelja Želimira, bio komandant Ozrenskog odreda, pa ispada da je bio nadređeni mom dedi. Kažem Žilniku: Željko, pa ti i ja smo brothers in arms po svojim precima! Negde je to, kao, šala-komika, ali nije da mi ne znači. Deda je odmah posle rata “vlakom bez voznog reda” detaširan u Bačku, tamo su odrasli i formirali se moj otac i dve tetke, ali ja ipak rado kažem da sam “prva generacija autohtonih Vojvođana među Pančićima”… I to je šala-komika, ali nije da ne znači baš ništa. To parčence zemlje od Zemuna do Subotice i od Apatina do tamo iza Vršačkog brega: frekvencija na kojoj zrači godi mi beskrajno, i tu sam najviše kod kuće, ili najmanje stranac. Da, to je baš skroz moje. Ipak, s indignacijom odbijam da budem “patriota”, pa makar i vojvođanski.
*
Ima tu nešto na šta niko ne računa, valjda im se ne uklapa u koncepciju “mene” kakvog misle da znaju: eto ti đavola, ja sam kršteno čeljade već četrdeset i sedam godina, od četrdeset i osam koliko živim. Krštenja se sećam koliko i Skoplja, bio sam jošte takoreći beba, ako sam i do prvog rođendana dobacio dobro je, ne znam datum baš napamet a ko sad da se cima i traži kršenicu da proveri? Kako god, krstilo me u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u selu Kaševaru kod Blaca, gde valjda “parohijalno” pripada i Trbunje, selo iz kojeg su moji Tomići, majčina familija. Iz Trbunja je i daroviti i nesrećni poeta srpski i svetski Rade Drainac (“neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja, /Pobornik /trgova i pisoara, /dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i/ bordela,/ u hajdučkom liku sa lavovska oka dva:/ Eto, to sam ja!”), a iz susednog ugledni estradni umetnik poznat kao Leo Martin, koji se u civilu nešto drugačije zove, znao sam i kako, ali sam zaboravio. Krstilo me, dakle, te davne 1966., uz zavereničko sasluživanje majke, tetke i babe, a otac je bio ko zna gde, biće da nije ni važno, bitno je da sam normalno kršten “tada kad se nije smelo” iako sam bio sin oficira JNA, dakako i urednog člana SKJ, a uz to i potomak dveju partizanskih porodica, i da se zbog toga nikome od mojih nije nebo obrušilo na glavu. Priznajem da uživam u tom za nijansu možda i bizarnom podatku pomalo inadžijski, jer mi je odavno prepun kua ovih napornih srbopatriota koji su ponajčešće lečeni “Jugosloveni” ali koji s plemenitom idejom Jugoslavije nikada suštinske veze nisu imali jer ništa o njoj nisu ni shvatali, kao i onih namnoženih odvratnih tartifskih moljaca i bogo-moljaca koji su se dali (po)krstiti pod stare dane jer tobože ranije “nisu smeli”. Ma šta mi napriča…
Nisam religiozan nikako, a pogotovo ne u onom “običajnom” smislu. Ipak, negde pred kraj devedesetih, blizak prijatelj zamolio me da mu budem venčani kum; kako je bio pokajani nekrst, uveo sam ga ritualno u hrišćanstvo u Bogorodičinoj crkvi u Zemunu. Pop je odbajao svoje, a onda nam je u slobodnom sastavu i slobodnom stihu poučitelno rekao kako iznad svega treba da se čuvamo svih tih strašnih zala, čuda i pokora koje nam sve odreda dolaze sa mrskog i dekadentnog Zapada. Mi smo poslušno klimali glavama: ma važi, oče, super, oče, okej, oče, gimme five, oče, Allah Akbar, oče, učinićemo tako, Manitua nam, oče. U crkvenom dvorištu kulirala je neka simpatična baka koja je inače tu nešto pomagala, znate već one starije žene koje se povazdan motaju oko crkve. Upustili smo se u razgovor ugodni, ispalo je da je draga gospođa u slobodno vreme rođena baka konceptualnog umetnika, anarhiste, pozitivnog ludaka i mog druga Nuneta Popovića. Eh, srpske devedesete: morbidnost i eklekticizam do balčaka, samo gledaj i čudi se.
Posle sam ih i venčao, moje kumove, u Nikolajevskoj crkvi, tamo dole ka reci; bila je 1998, mobilni telefoni su još bili prilična retkost i bili smo nenaviknuti na njih, a meni je bilo utrapilo jedan (cigletinu, dakako) “po službenoj dužnosti” jer sam tada kratko glavnourednikovao u “Vremenu”. Samo što je ceremonija počela, hodamo ukrug iza mladenaca, idem sa po svećetinom u svakoj ruci, i onda se setim da sam zaboravio da isključim mobilni, a ruke mi nepopravljivo zauzete: šta ako baš sad zazvoni, umreću od muke i bruke? Ipak, nije zazvonio; phuh, koje olakšanje, hvala nebesima, tad umalo da poverujem u Svevišnjeg, ali me brzo prošlo.
*
A gde je, crni Pančiću, “ono što smo od tebe očekivali”, novinarstvo, politika, književnost, tvojih osamnaest knjiga, pisanje i čitanje, sex, drugs & rock’n’roll, Zagreb, 1991, Tito, Sloba, Tuđman, Đinđić, Koštunica, tzv. karijera, Vreme i ostali? Ma, to sve već ionako znate, jel’ da? A ako i ne znate, ima gde već piše.